Pred kraj Jula američki Fantagraphics je izdao grafički roman Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow, najnoviji doprinos istoriji jednog od menih najomiljenijih likova u američkom stripu – i popularnoj kulturi uopšte – a da bi bilo jasno koliko je ta istorija kompleksna, treba i dodati da su ovaj strip uradila dvojica Evropljana iz dve različite zemlje.
Baja Patak je lik čija popularnost prkosi ne samo godinama – a ove godine je omiljeni patak napunio solidnih 76 – već i drastičnoj promeni senzibiliteta kod publike koja je došla sa protokom vremena. Ono što je krajem četrdesetih prošlog veka već bila gruba karikatura američkog „can do“ biznismena koji ne štedi ni sebe ni druge u svojoj opsesivnoj jurnjavi za parama se u ranom dvadesetprvom veku može gledati i kao patološki, adiktivni poremećaj u kome narcisoidni sociopata maltretira sve oko sebe kako bi uvećao svoj već besmisleno veliki kapital i kroz brutalnu ekploataciju proleterske radne snage, dovodeći sebe do nekoliko nervnih slomova konačni (privremeni) mir nalazio samo u putenom dodiru novca.
No, Scroogeov kreator, Carl Barks, jedan od, bez ikakve sumnje, najvažnijih strip-autora u istoriji Severne Amerike je već u četrdesetim godinama svojoj kreaciji dao dubinu karaktera koja nije bila svojstvena strip likovima onog doba generalno, a Diznijevim likovima partikularno. Nakon zlatnog doba Mikija Mausa u tridesetim i ranim četrdesetim godinama kada je Floyd Gottfredson nanizao seriju besprekornih avanturističkih, detektivskih, špijunskih, naučnofantastičnih, vestern, fantazijskih i humorističkih priča o najpoznatijem mišu dvadesetog veka, spajajući besprekorno pustolovne priče, komediju i socio-političku satiru, stripovi o Diznijevim junacima su većinski iz novinske prešli u magazinsku formu publikovanja, sa pokretanjem časopisa Walt Disney’s Comics and Stories, a koji je nasledio prilično neuspešni Mickey Mouse Magazine iz tridesetih što je kombinovao razne sadržaje, uključujući i strip tokom decenije i tek sa svojim poslednjim brojem, 1940. godine završio tranziciju u „pravi“ strip magazin. Walt Disney’s Comics and Stories je preuzeo štafetu već idućeg meseca (Oktobra 1940.godine) i, sa mnogo jasnijom vizijom i uredničkom politikom bio DALEKO uspešniji. Već 1942. godine je ovaj časopis izbacivao svoje mesečne brojeve u više od milion primeraka i živeo sve do 2020. godine kada će ga pandemijski pokolj konačno ostaviti da počiva u miru.
No, poenta je, od prelaska na magazinsko publikovanje, Diznijevi stripovi su postajali sve jasnije usmereni na mlađu publiku i sve manje se upuštali u duže, kompleksnije i zrelije narative kakvi su karakterisali naročito Gottfredsonov novinski rad namenjen odraslijim čitaocima, pa je tu Barksov suptilni karakterni rad sa Bajom Patkom (ali i njegovim nećakom Pajom) bio notabilno napredan i postajao sve napredniji sa decenijama, na veliku radost publike koja je sa njim i sama sazrevala.
O Barksovim stripovima o porodici Patak sam već pisao, ukazujući da se radi o za mene vrlo formativnom štivu koje sam gutao u domaćim magazinima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ali za našu današnju priču je važno napomenuti da su Barksovi stripovi imali mnogo toga – i izvanredne pustolovne i fantastičke narative, i humor, i karakterizaciju i socijani komenatar – ali da vrlo programski, kao i većina drugih Diznijevih stripova u to vreme, nisu imali kontinuitet.
Drugim rečima, većina priča o Diznijevim junacima dešavala se u večitoj sadašnjosti, bez referenci na prethodne događaje, sa galerijom likova koji se znaju i poznaju ali koji suštinski samo podrazumevaju svoje ranije interakcije i praktično nikada o njima ne govore eksplicitno. Dramski lukovi priča o Baji Patku i njegovim jurnjavama za bogatstvom ili očajničkim odbranama postojećeg bogatstva od Braće Buldoga su posle svakog završetka priče resetovani na fabrička podešavanja, da bi narednog meseca sledeća priča mogla da počne od nule.
Ovako je bilo sve dok Don Rosa devedesetih godina prošlog veka nije vrlo eksplicitno i programski počeo da radi u procepima između Barksovih priča, umećući poveznice i trudeći se da od gomile razbacanih avantura napravi jedan hronološki i karakterološki uredan narativ. Rosa ima svoje, jelte, oštre kritičare koji smatraju da je on neuspešan imitator Barksa i da se bavio nečim što niko nikada nije tražio, ali stoji da je u pitanju izvanredan crtač koji je još šezdesetih dobijao nagrade za svoje radove (doduše politički satirično intonirani novinski strip) i čija je opsednutost Barksovim opusom i pronalaženjem logične hronologije u njemu imala korene još u Indeksu stripova o Baji patku što ga je on uradio sedamdesetih godina.
Iako su kasnh osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka Diznijevi stripovi većinski publikovani u Evropi, Rosin rad na onome što će kasnije biti objedinjeno pod naslovom The Life and Times of Scrooge McDuck i objavljivano u Danskoj i Francuskoj je bio prepoznat po kvalitetu i u Americi pa je 1995. godine ovaj strip nagrađen Ajznerovom nagradom za najbolji tekući serijal. Naravno, Rosa je i danas poznatiji i popularniji u Evropi nego u Americi, i to nas onda nekako prirodno dovodi i do stripa o kome danas pišemo.
Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow napisao je Joris Chamblain, Francuz o kome sam nedavno opširnije pisao govoreći o albumu My Heart in Braille, jednom vrlo uspelom, vrlo „francuskom“ stripu. Tako da se ovde ne bih ponavljao, a što mi ostavlja više prostora da kažem da je crtač ovog albuma, Fabrizio Petrossi jedan fantastičan umetnik čiji je stil u ovom stripu vrlo jasno oslonjen na Barksa i Rosu a da opet ima prepoznatljiv sopstveni karakter, pa i karakter koji sugeriše da je ovo došlo iz italijanske kuhinje. Na kraju krajeva, ogroman deo Diznijevih stripova poslednjih 5-6 decenija dolazi upravo iz Italije, a Petrossi radi za izdavače koji imaju Diznijevu licencu duže od trideset godina. Započeo još 1992. godine kao crtač za magazin Topolino,* Petrossi je od 1995. pa do 2003. godine radio u Parizu kao Senior Character Artist u kompaniji Walt Disney, baveći se dizajnom merčandajsa, ali i podučavao druge crtače širom sveta (London, Milano, Barselona, Madrid, Tokio…). Nakon povratka stripu u frilensing formi, radio je ponovo za Dizni ali i za Francuze (magazin Pif Gadget u komeje radio sopstveni strip Orbit), pa bio crtač na Sunđer Bobu, sarađivao na filmu Pinokio iz 2012. godine… Rad za Diznijeve izdavače je konstantan (Egmont, Disney-Hachette, Gemstone, Pearson, Disney Publishing USA) a 2004. godine je Petrossi objavio cenjeni grafički roman o Mikiju Mausu, Mickey Mouse and the Three Musketeers, baziran na istoimenom filmu, da bi kasnije bio crtač na serijalu Epic Mickey 2: The Power of Two a koji je bio adaptacija istoimene videoigre slavnog Warrena Spectora.
*Topolino je, ako ima nekog da to ne zna, ono kako Mikija Mausa zovu u Italiji
Petrossijev crtež u ovom stripu je jednostavno raskošan. Ovde pričamo o senzibilitetu koji je vrlo vidno italijanski sa čestim humorističkim i psihodeličnim elementima u pozadinama kompozicija koji su deo italijanskih stripova o Diznijevim likovima najmanje od šezdesetih godina prošlog veka (a kada je ovaj crtač i rođen). Petrossi na početku ovog narativa, a koji se događa u sadašnjosti, pravi vizuelne reference i na DuckTales estetiku, jedan od najpopularnijih „novijih“ crtanih filmova o Patkama, čiji je originalni serijal iz devedesetih verovatno najuspešniji Diznijev animirani projekat nakon pedesetih godina prošlog veka (i sa uspešnim rivajvl serijalom iz 2017. godine), ali je najveći deo stripa smešten u Škotsku u poznom devetnaestom veku i ovde Petrossi umešno i ZAMAMNO radi na legatu koji su mu ostavili Barks i Rosa, kreirajući fantastične urbane kompozicije sa širokim planovima i smelim rakursima rađenim iz vazduha i daljine, sa puno detalja i humora, ali ne žrtvujući naraciju i njen tempo lepoti pojedinačnih kadrova. Petrossi je crtač koji voli da ima crteže ispunjene elementima, sa detaljnim pozadinama i likovima koji su uvek vrlo zaokruženo nacrtani i izražajni pa je svaki kadar ovog stripa prava mala pozorišna predstava – a što se primereno uklapa i uz zaplet. Mora se posebno pomenuti i kolor koji su radili Bruno Tatti i Merete Jepsen, a koji je ovde izvanredan, sa toplim, zlatastim prelivima koji podećaju na kolorit uljanih platna što ih je radio Carl Barks i koja ste verovatno viđali po sajtovima sa aukcijama.
Narativno, Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow popunjava jednu od šupljina u istoriji Baje Patka, vraćajući se daleko u njegovo detinjstvo i pojašnjavajući kako je sa jedne strane siromašni patak sa ulica Glazgova, koji je morao da čisti cipele ljudima da bi zaradio neki dinar, zapravo istovremeno i naslednik dugačke plemićke loze McDuck. Za potrebe ovog narativa, Chamblain nas putem pisma koje Raji, Gaji i Vlaji piše Bajina sestra Matidla iz Škotske vraća u pozne godine osme decenije devetnaestog stoleća i pokazuje taj ključni deo Bajinog karaktera koji je u njemu postojao još od detinjstva.
Glavni junak i narator je ovde zapravo Matilda, mlađa Bajina sestra koja svoj odnos sa bratom iz vremena kada su bili predpubertetska deca pokazuje kao ispunjen ljubavlju i pustolovinom. Iako je Baja deo ekipe lokalnih dečaka, sinova rudara što se grbače u obližnjem rudniku uglja i rade za lokalnog kapitalistu, a koji su skloni raznim nestašlucima pa i malim zlobama, njegov odnos sa sestrom je uvek i bez ikakvog kompromisa ispunjen autentičnom toplinom i neupitnom lojalnošću. Baja ne samo da radi sve da svoju sestru zaštiti od bilo čega što može da je povredi, fizički ili emotivno, već i planira da nekako, mada još uvek ne zna kako, spase i svoju porodicu, pa i porodice svojih prijatelja od crne sudbine brutalne eksploatacije i siromaštva.
Titularni zmaj, dakle, nije, kako biste možda očekivali „stvarni“ fantazijski reptil što počiva u hodnicima ispod grada i koga će deca nesmotreno igrom probuditi već jedna kompleksnija metafora za sudbinu proletera iz vremena brutalne kapitalističke eksploatacije. Sve porodice koje Baja zna su porodice rudara, sve su siromašne i na ivici egzistencije, sa očevima koji rade gotovo do kolapsa i majkama koje se jedva snalaze da nahrane decu, a on sa svojom sestrom i drugvima nalazi vremena i za igru u pauzama planova kako da ovu mučnu svakodnevnicu promeni pre nego što i njihova generacija odraste dovoljno da uzme kramp u ruke i spusti se liftom u rudnik da guta ugljenu prašinu i crnči od jutra do sutra za bednu naknadu.
Neočekivano, perspektiva za Baju pojavljuje se sa klinkom koja radi u lokalnom pozorištu pa onda i Baja ovde nalazi svoju prvu pasiju. Erin je odličan novi lik i biće zanimljivo videti da li će se ovaj narativ ikako nastavljati – s obzirom da se završava Bajinim odlaskom preko Atlantika u Ameriku, da tamo nađe svoju sreću i bogatstvo – jer je u pitanju baš onako osećajna, asertivna, duhovita i zanimljiva devojčica kakvih u ovakvim stripovima nikada nije previše.
Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow ima dramu koja je „socijalnija“ i zaključak koji je manje „akcioni“ od onoga što biste možda intuitivno očekivali od stripa o (mladom) Baji Patku ali ovo prirodno i neisforsiano ekstrapoliranje Barks/ Rosa legata mi je prijalo i mnjenja sam da se radi o stripu koji vrlo ugodno spaja bajkoviti „diznijevski“ grafički senzibilitet sa nešto ozbiljnijim, socijalno kritičkijim diskursom. Ovde je Baja Patak prikazan kao čist i ničim ukaljan heroj, momak koji se ne stidi da sanja ali u čijim snovima ima mesta za sve koje poznaje, što jasno sugeriše da će ga tek prelazak u Ameriku i susret sa tamošnjim brutalnim procesom prvobitne akumulacije kapitala pretvoriti u ciničnog, socijalno izolovanog, adikcijom opterećenog mizantropa kojeg poznajemo iz Barksovih i kasnijih stripova. Priznajem da me sada jako zanima da li će Chamblain imati priliku da priča naredne priče u kojima bi ova tranzicija bila dalje istraživana, smeštajući ih između sada već vrlo gusto raspoređenih priča iz Barksovog i Rosinog opusa. Kako god bilo, Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow je veoma dobar strip, esencijalan za čitaoca koji ima istoriju ljubavi sa Bajom Patkom, a to da ga je Fantagraphics objavio na Engleskom (u fantastičnom prevodu veterana Davida Gersteina) relativno brzo nakon prošlogodišnje Glenatove premijere na Francuskom je dobar znak. Priuštite ga sebi ovde.
