Baš negde na pedesetpetogodišnjicu osnivanja uglednog japanskog magazina Shōnen Jump koji i danas (u svojoj Weekly Shōnen Jump verziji) predstavlja stožernu instituciju japanskog stripa, pogotovo u pogledu mangi namenjenih tinejdžerskoj demografiji dohvatio sam da konačno pročitam jedan od utemeljujućih radova o manga kulturi napisanih na Engleskom jeziku. Knjigu Manga! Manga! The World of Japanese Comics je japanski izdavač Kodansha objavio pre ravno četiri decenije, 1983. godine i ona predstavlja prvi studiozni dokument publikovan na Engleskom jeziku a koji se pozabavio fenomenom mange kao najpropulzivnijem elementom savremene japanske popularne kulture. Kao neko ko japansku pop-kulturu prati bez nekih pretenzija na duboko i stručno poznavanje, svakako sam bio zainteresovan da vidim šta sve ova knjiga, koju gomila američkih podkastera što ih slušam pominje kao presudan element njihovog inicijalnog interesovanja za Japan, ima da ponudi i čemu će me sve naučiti.
I nisam bio razočaran. Ima razloga što je ova publikacija, napisana pre još malo pa pola veka i dalje doštampavana i nabavljiva putem svih, jelte, ozbiljnijih distributera i, iako u njoj po prirodi stvari nećete naći ništa o japanskim stripovima koje danas ljudi vole da čitaju, njeni su dubinski uvidi u japansku kulturu i mentalitet generalno, sa opservacijama vezanim i za ekonomiju, način života, istoriografiju itd. dragoceni za shvatanje mange kao fenomena i zapravo izuzetno relevantni, smeštajući i današnje stripove i njihove derivate u drugim medijima u jasan, konzistentan kontekst.
Frederik L. Schodt, autor ove knjige, je time sebe promovisao u jednog od autentičnih heroja interkulturalne razmene i uzajamne oplodnje, jednu od, tajno, najvažnijih ličnosti u savremenoj popularnoj kulturi koja u velikoj meri eksploatiše ukrštanje između zapadne i dalekoistočne pop-tradicije. Naravno da je i pre Schodtovog kapitalnog dela na zapadu, notabilno u Severnoj Americi, bilo mogućnosti da se uglavnom deca upoznaju sa radovima iz savremenog japanskog pop-panteona – na kraju krajeva Tezukin revolucionarni crtani film Tetsuwan Atomu je na američkoj televiziji imao premijeru iste godine kada i u Japanu, 1963. pod imenom Astro Boy, i postigao solidan uspeh, deceijama pre nego što će baš Schodt prevesti samu mangu Astro Boy na Engleski kako bi je publikovao američki Dark Horse – ali je ova knjiga ne samo obezbedila kontekst za razumevanje japanskih crtanih filmova koji su u Americi u to vreme bili emitovani u prilično bizarnim kombinacijama (npr. Robotech koji je sa emitovanjem krenuo 1985. godine je bio sklopljen od tri japanske jedne od druge potpuno nezavisne serije) nego i razgorela glad mlade publike za JOŠ sadržaja koga je, postalo je to jasno, tamo napolju bilo u nesagledivim količinama.
Frederik L. Schodt je Amerikanac danskog porekla, a kako mu je otac radio u Ministarstvu spoljnih, jelte, poslova, detinjstvo je proveo delom u SAD, delom u Norveškoj, delom u Asutraliji ali i, za našu današnju priču presudno, delom u Japanu. U Japan je Schodt stigao 1965. godine, sa petnaest godina a kada je porodica dve godine kasnije nastavila dalje, on je ostao da maturira u školi u Tokiju koju je pohađao. Iako će se potom vratiti u SAD da studira, uspeo je da ponovo dođe u Japan da nastavi studije pa je nakon kratke karijere turističkog vodiča za japanske turiste u Kaliforniji dobio stipendiju japanskog Ministarstva prosvete i tamo se dalje školovao za prevodioca. Nekoliko godina je radio u Japanu pa se preselio nazad u Kaliforniju gde i sada živi, ali je tokom ovog perioda postao jako zainteresovan za mange pa je i sa nekoliko prijatelja kontaktirao Tezuka Productions sa upitom za licencu koja bi obezbedila da se Tezukina manga Phoenix prevede na Engleski i publikuje u SAD. Ova tokijska grupa prijatelja (američkih i japanskih), sa imenom Dadakai, dobila je od Tezuke dopuštenje pa je prevod prvih pet tomova ovog (nikad završenog) serijala urađen još pred kraj sedamdesetih godina ali se sa publikacijom iz raznih razloga čekalo četvrt veka. Viz Media je ovo počeo da objavljuje 2002. godine i dovršio serijal (odnosno ono što je Tezuka dovršio pre svoje smrti) 2008. No, Schodt je već mnogo pre toga postao ime koje ljubitelji mangi u SAD poznaju na ime svoje knjige.
Manga! Manga! The World of Japanese Comics je i za Japan bio interesantan projekat. Kultura za koju se često misli da je samodovoljna i zapravo agresivno neprozirna za strance je u osamdesetima na više frontova nastojala da izvrši ekspanziju izvan granica ostrvske zemlje. Posleratna japanska kulturna razmena oslanjala se pre svega na film – a za koji je do početka osamdesetih na zapadu interesovanje dosta oslabilo – a kada je osamdesetih krenuo snažniji presing iz Japana, ovo je često bilo umotano u sedam oblandi tako da deca u SAD ili Evropi koja su igrala japanske igre ili gledala japanske crtane filmove često nisu bila uopšte svesna koja je zemlja njihovog porekla. Postojala je tu i mera japanskog straha da zapadnjaci neće moći da razumeju ili prihvate njihove kulturne kodove pa nije bila retkost da produkti smatrani za isuviše „japanske“ pretrpe dramatične kozmetičke izmene pri prelasku okeana. Od pomenutog Robotecha koji je bio vrlo drastičan primer, preko igre Nekketsu Kōha Kunio-kun o japanskim školskim bandama koja će u prelasku na zapad postati omaž Hillovim Ratnicima podzemlja (pod imenom Renegade), pa sve do Moćnih rendžera koji su preuzeli scene borbe iz japanskog originala a između dosnimavali dijaloge i dramske scene sa američkim glumcima – japanska pop-kultura je do devedesetih godina prošlog veka bila uvijena u velove neprozirnosti i prikrivanja, da se vlasi, jelte, ne sete. No, Manga! Manga! The World of Japanese Comics je ne samo bila publikacija napravljena od strane japanske izdavačke kuće već je i imala i finansijsku podršku iz Japana. Iako će inicijativa „cool Japan“ biti „zvanično“ rođena tek u narednom veku, njeni koreni dokumentovano leže još u osamdesetima i mada je glavni napor japanskog Ministarstva spoljnih poslova u tom periodu bio vezivan za japansku televizijsku sapunicu Oshin, Manga! Manga! The World of Japanese Comics se može videti kao plemenit deo istog vektora.
Schodtov prvi publicistički rad ostaje i njegova najpoznatija knjiga, svakako i na ime toga da se radi o utemeljiteljskom tekstu, ali u pitanju je i knjiga visokog kvaliteta. Iako jedva u svojim tridesetim godinama do vremena publikacije, Schodt je ovde napravio jedan temeljit pregled istorijata japanskog stripa, odlazeći daleko u prošlost i nalazeći korene mange u Chōjū-jinbutsu-giga crtežima iz dvanaestog i trinaestog veka. Ovo nije dugačka knjiga, ali Schodt je jednim disciplinovanim, rigoroznim pristupom sebi obezbedio brojne citate u kasnijim naučnim publikacijama, dajući izuzetno temeljit istoiriografski pregled ne samo radova i autora već i generalnih kulturnih i socioloških uticaja koji su vodili ka kreaciji mange kakvu danas poznajemo. Tako se iz ove knjige može saznati da je sam termin manga skovao poznati umetnik Hokusai Katsushika na prelomu osamnaestog u devetnaesti vek, a Schodtova analiza otvaranja Japana prema svetu posle kraja šogunata i ulaska u Meiđi obnovu je dragoceno detaljna i majstorski sažeta.
Schodt ovde veoma jasno i studiozno prikazuje kako je moderni japanski strip dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka bio pod značajnim uticajem američkog novinskog stripa, kako one grane koja se bavila političkom kritikom i satirom, tako i one koja se bavila dobrohotnim satirisanjem mentaliteta nacije i izazovima savremenog života. Ton je izuzetno izbalansiran i Schodt niti prenaglašava značaj Amerike u onome što je u Japanu rađeno u to vreme, niti sa druge strane deifikuje japanske delatnike, već pažljivo dokumentuje na koje su načine američki uticaji u Japanu podsticali nadahnuće ali i kako je osobeni japanski pristup materiji porodio sasvim drugačije radove.
Posebno je zanimljiv deo koji se bavi usponom imperijalne, nacionalističke i fašističke vlasti u Japanu i počecima rata u Aziji koji će se zatim pretopiti i u rat sa Amerikom i Schodtove opservacije o tome kako je naglašeno marksističko-lenjinistički korpus autora politički satiričnih stripova preveden u patriotsko-nacionalističku propagandnu kohortu. Schodt ovde piše bez osude ili ikakvog američkog trijumfalizma, naprosto notirajući osobenosti japanske kulture koje su dovele do ovakvog rezultata.
Naravno, onda je veliki deo knjige koji se bavi posleratnom obnovom i bujanjem mange obojen izuzetno optimistčnim tonovima. Schodtova analiza trendova u publikovanju – na primer sa akcentom na tome da je u Japanu publikovanje kolekcija stripova originalno izašlih u novinama ili magazinima daleko starija praksa nego u Americi sa korenima još u predratnim decenijama – ali i žanrova koji su zavladali tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih je izuzetno dobro ispisana, ponovo savršeno sažimajući neverovatno veliki korpus radova koji su izlazili u ovom periodu. Schodt predstavlja najvažnije magazine, najvažnije autore, najvažnije serijale ali i najvažije žanrove, baveći se mangama za dečake, mangama za devojčice, sportskim mangama, samurajskim mangama, mahn džong mangama, istorijskim mangama, sarariman satirom itd, dajući u svakom od ovih pregleda jasne smernice zašto su partikularni žanrovi postali popularni i među kojom publikom, ali i ulazeći u vrlo prodorne analize same tehnike crtanja, naracije, nedijegetičke signalizacije itd. naravno, Osamu Tezuka (koji je i napisao predgovor za prvo izdanje knjige) dobija najviše prostora, ali veliki broj bitnih autora će ovde dobiti svoje kratke ali informacijama nabijene portrete sa brojnim vrlo bogatim reprodukcijama tabli iz njihovih stripova, ali i fotografija koje ilustruju značajne poente teksta, uključujući obimnu fotodokumentaciju vezanu za predloške iz prethodnih vekova a koja je zlata vredna.
Naravno, u jednom inauguralnom i srazmerno kratkom tekstu nije bilo moguće pokriti baš SVE u istom nivou detalja i mada se Schodt bavi i erotskim mangama u prolazu, a pominje i gekiga radove, dakle, stripove eksplicitno zrelijeg senzibiliteta namenjen publici koja sebe ne smatra decom (naziv žanra doslovno znači „dramski crteži“), o njima opširnije ipak treba čitati na drugom mestu.
No, ono što je mene fasciniralo, čitajući ovu knjigu po prvi put u 2023. godini je kako ona deluje aktuelno i relevantno iako je izašla pre nego što će mnogi od serijala koji danas praktično definišu medijum uopšte biti prepoznati (Akira je sa publikovanjem krenuo 1982. godine, Dragon Ball 1984, Sailor Moon tek 1991.). Schodt ne samo da prepoznaje istorijsku važnost radova poput Golgo 13 ili Kozure Ōkami, odnosno Lone Wolf and Cub već i ukazuje na mentalitet autora i čitalaca mangi i njegovu neraskidivu isprepletanost sa japanskim načinom života, shvatanjima, etikom, običajima. Na ovaj način, ova knjiga prikazuje zašto je manga tokom dvadesetog i dvadesetprvog veka izrasla u revolucionarni medijum koji unutar japanske kulture ima mnogo važnije mesto nego strip bilo gde na zapadu, ali i koji su elementi te kulture naprosto diktirali da će se to desiti i da drugačije nije moglo biti. Ove su istine i danas istinite kao što su bile i pre četiri decenije i Manga! Manga! The World of Japanese Comics je dokument čija vrednost sa godinama ne opada, naprotiv. Koga god da interesuje manga ali i japanska popularna kultura generalno u ovoj će knjizi naći najbolji početni paket najdragocenijih informacija. Amazon je prodaje ovde.
