Batman: Fortress mi je odmah bio zanimljiv miniserijal na ime kreativnog tima sa kojim je krenuo, tamo Maja prošle godine. Darick Robertson je, uprkos veoma velikom opusu radova unutar korporativne superherojštine zapravo crtač čiji je stil subverzivan, mračno humoristički intoniran i primereniji satiričnim varijacijama na klasičan superherojski ton nego nečem što je čvrsto utemeljeno u glavnom toku. Otud je videti njega na stripu koji je, makar na svom početku, postavljen kao vrlo mejnstrim priča o Betmenu što mora da mobiliše zemaljske superheroje u borbi protiv vanzemaljskog osvajača u startu delovalo kao interesantan izazov. Robertson naprosto nije čovek blizak glamuru koji ovakve priče po prirodi stvari zazivaju (referenca: poslednjih 40 godina DC-jevih stripova koji su imali reč „crisis“ u naslovu) i njegova prirodna inklinacija ka mračnijem tonu i likovima koji u sebi imaju crtu antiherojskog je od prvih tabli ovog osmodelnog serijala* sugerisala da Batman: Fortress neće ići onim tokom koji očekujete. Nestanak struje u čitavom Gotamu, grupica provalnika u vili Wayneovih i Bruce Wayne, izvan kostima, koji će prvog od njih šampionski nokautirati pre nego što prepusti svom batleru, saborcu i najbljem prijatelju, Alfredu da prikaže svoju džudo ekspertizu, sve ovo kao da je pripremalo čitaoca na narativ o ukopavanju iza barikada i odbijanju invazije.
*uzgred, ako za stripove od 4, 5 ili 6 epizoda kažemo „miniserijal“ a za one od deset ili dvanaest kažemo „maksiserijal“, da li bi strip od osam epizoda bio midiserijal ili… uh… samo serijal????
Gary Whitta, autor scenarija za ovaj strip nije prevashodno stripadžija. Gejming publika ga poznaje kao bivšeg urednika PC Gamera (i američkog i britanskog izdanja, naravno), ali je njegov veliki prodor u svest publike glavnijeg toka bio sa filmom The Book of Eli da bi posle njega zajedno sa M. Nightom Shyamalanom napisao After Earth a onda bio i jedan od autora priče za poslednji konsenzualno odlični Star Wars film – Rogue One.
Whitta je pisao i za videoigre, uključujući Gears of War i Duke Nukem Forever, ali i delove igračkog serijala The Walking Dead, dok je u stripovima krenuo sa adaptacijom videoigračkog naslova Death Jr. a do sada mu je najveći projekat bio Oliver za Image Comics, posapokaliptična superherojska varijacija na Dickensovog Olivera Twista, sa Darickom Robertsonom na crtačkim dužnostima.
Ne znam ko je inicirao novu saradnju, ali slutim da je Robertson, posle dosta solidnog performansa u DC-ju poslednjih godina bio presudan u dovlačenju Whitte u DC-jeve, jelte, štale, pa je Batman Fortress tako nastao. Pomalo sam iznenađen da ovo nije publikovano na DC-jevom Black Label imprintu s obzirom da mi se čini da ispunjava većinu uslova za to: u pitanju su cenjeni autori, jedan od njih iz sveta filma, a na šta stripadžije još uvek gledaju sa mešavinom zavisti i strahopoštovanja, priča je izvan glavnog kontinuiteta a njena završnica vrlo temeljito protresa status kvo univerzuma na koji smo navikli. Naravno, nije da od današnjeg DC-ja, pogađanog talasima otpuštanja i terorom sa vrha korporativne piramide treba očekivati preteranu konzistentnost i jasnu uredničku viziju pa je tako i serijal koji je svakako mogao da dobije prominentiju poziciju u marketingu tretiran kao tek još jedan Betmen mini. No, možda je to i bolje jer su izvesne kontroverze vezane za način na koji se ova priča razvijala i završila, prmetićemo, izuzetno iznervirale neke od kritičara na internetu.
Odmah da kažem, meni je Batman: Fortress od početka do kraja bio konzistentno zabavan i njegove sam povremeno i naglašeno bizarne preokrete hvatao u letu i primao u, mislim, nameravanom formatu. Ovo je svakako strip koji vam zabaci par mamaca na početku i kada vidi da ste zagrizli skrene u sasvim drugu stranu. Utoliko, ovaj će prikaz sadržati i male spojlere, mada neće diskutovati detalje zapleta a pogotovo ne tog, jelte, šokantnog raspleta. No, ako ne želite BAŠ NIŠTA da znate o stripu koji se završio u Maju a kolekcija mu izašla početkom Juna, onda je ovo pravo mesto da se stane sa čitanjem prikaza i skroluje do njegovog kraja gde imate link za kupovinu. Pa se vidimo kad ovo pročitate i, nesumnjivo, crveni u licu od besa dojurite ovamo da vidite na koje je sve načine Mehmet bio u krivu.
Batman: Fortress je pisan jednim osetno „filmskim“ tonom, nudeći Betmena i Alfreda kao ljude koji su pod stalnim teretom stalne, nezahvalne borbe ne samo protiv urbanog kriminala već i psihotičnih, kostimiranih zločinaca, supermoćnih, emotivno nestabilnih bića sa raznih strana svemira, ali i korupcije što je prodrla u sve pore sistema. Fortress ima element onog voljenog ’70s Betmena gde ovaj kostimirani superheroj tesno sarađuje sa dobrim ljudima u vrhu vlasti (Komesar Gordon, pre svega) ali i zajedno sa njima mora da prihvati da je sistem iznutra zastrašujuće truo i da se na okupu održava samo uz pomoć dobre volje i požrtvovanosti šačice tih dobrih ljudi.
Sam početak je, rekosmo, odmah dramatičan, sa Gotamom koji je usred zamračenja jer je nestalo struje i Gordonom koji se prepire sa svojim podređenim, detektivom Bullockom, oko toga je li pametno što je gomila akumulatora za patrolnih kola gotamske policije iz tih kola izvađena i priključena na reflektor kojim se emituje Bet-signal. Bullock smatra da policajci, iako im radiji u kolima ne rade, treba da izađu na ulice i štite građane od nasilja koje će nesumnjivo nastupiti u mraku, makar samo da pokažu da su prisutni na terenu. Gordon, naprotiv, smatra da je slanje policije da gine bez mogućnosti da javi šta joj se dešava ili zove pojačanje lošija ideja od toga da se na oblake projektuje veliki logo slepog miša. Njegov je rezon da će ovo, čak i da se Betmen ne odazove pozivu, građanima zapravo dati meru osećaja sigurnosti a kriminalce naterati da se zapitaju je li odlazak u noć vredan rizika, kad tamo vreba nešto gore od njih samih.
Betmen se, dakako odazove i Whitta ovde ima jedan lep momenat u kome pokazuje da iako dolazi iz old money porodice i nesumnjivo je kapitalista po, jelte profesiji, Bruce Wayne u kostimu zapravo ima zdrav odnos ka zajednici i ignoriše „zločine protiv imovine“ koji se dešavaju u ovoj mračno noći, rezounujući da su firme osigurane i da je njegovo da spasava živote. Ovaj element je veoma bitan da uokviri finale stripa koje su, sudeći po kritikama, mnogi shvatili pomalo naopako, pripisujući Betmenu pomalo autoritarne crte.
Ali rekosmo da nećemo o finalu. Whitta ovaj početak piše udobno, sa dobrim dijalozima i finom karakterizacijom svih likova koji su, prirodno, svi na ivici i nervozni, a zatim i brzo vrlo umorni, kada se ispostavi da zamračenje nije ograničeno samo na Gotam, istočnu obalu ili Severnu Ameriku. Čitav svet je usred neobjašnjovg prekida napajanja električnom energijom i Betmen, naravno, zaključuje da je u pitanju napad iz svemira.
Ova teza kao da se potvrđuje kada iznad Indijskog okeana njegovi senzori uspeju da detektuju vanzemaljsku letelicu i dok dlanom o dlan, armije najvećih svetskih država, u sadejstvu sa superherojima iz Lige pravde organizuju napad na ovo plovilo za koje slute da je izvor problema.
Napad, međutim, prolazi vrlo loše, sa svemirskim brodom koji ostaje neoštećen ali i većinom superheroja sada zarobljenim unutar broda. Betmen, koji uspeva da umakne zarobljeništvu koristi kibernetski mozak u ovoj akciji poginulog superheroja Cyborga da raščivija o kakvoj se to tehnologiji radi i šta je Zemljanima, posle ovog teškog poraza činiti.
Problem sa DC stripovima koji u današnje vreme baštine klasični zaplet invazije iz svemira je svakako u tome što su ove priče rađene mnogo puta ali i što se one odvijaju u univerzumu u kome superheroji poput Betmena ili Supermena dobro poznaju glavne vanzemaljske civilizacije, imaju iskustva u odbijanju ovakvih invazija, posebno Supermen sa svojim skoro bogolikim moćima, a, ako sve propadne, uvek mogu da preko veze – Zemlja na kraju krajeva ima nekoliko svojih predstavnika u jedinicama Zelenih svetiljki – pozovu Čuvare univerzuma na planeti Oa i zatraže pomoć.
Whitta je naravno mislio na svaki od ovih detalja i zaplet Batman: Fortress je zapravo zasnovan upravo na misteriji oko toga gde je Supermen – koji se nije odazvao na Betmenov poziv za mobilizaciju Lige pravde i niko ne ume da kaže gde je veliki plavi zaštitnik Zemlje – ali i zašto Čuvari univerzuma odbijaju da Zemlji pošalju pomoć.
Ispostavlja se, naime, da ovo NIJE priča o invaziji i da „Fortress“ iz naziva zapravo nije metafora za neku Betmenovu genijalnu, očajničku i herojsku strategiju da planetu pretvori u tvrđavu o koju će se skršiti tuđinski napad. Pošto napada, evo malecnog spojlera, zapravo i nema. Ispostavlja se, takođe, da Batman: Fortress nije čak ni strip tog žanra i nakon nekoliko epizoda ono za šta smo mislili da će biti ratni narativ pretvara se u heist thriller.
Ovaj prelaz nije nagao niti nasilan i on dolazi konzistentno sa Whittinim laganim otvaranjem karata i pokazivanjem da, uprkos vrlo standardnim karakterizacijama sa početka stripa, ovo nije priča smeštena u glavni kontinuitet. Batman: Fortress je Elseworlds narativ, smešten u univerzum u kome je Lex Luthor i dalje predsednik Sjedinjenih američkih država – što objašnjava korumpiranost sistema koja se osmotski oseća na početku – a koga Betmen mora da moli za pomoć kako bi u delo sproveo potpuno bizaran, sulud plan, za koji veruje da je jedino što može da spasi Zemlju. Luthor je, naravno, pokvaren do srži, ali i još više narcisoidan i pristaje da bude deo Betmenove male bande provalnika. Sa još par simpatičnih drugopozivaca u postavi, Betmen predvodi provalnu krađu na najbolje obezbeđenu lokaciju na planeti, balansirajući, kako to već biva, i posebne agende nekih članova tima.
Kao što je i običaj u heist pričama, deo narativa otpada na okupljanje ekipe i ulazak u motivacije svakog od njenih članova a onda i na balansiranje tih motivacija koje su često suprostavljene jedna drugoj. Luthor je svakako najveći problem ovde jer uprkos svojevrsnom divljenju koje ima za Betmena, u pitanju je i dalje sociopatski, narcisoidni bogataš, ali i ostatak tima je sastavljen od otpadnika pa i kriminalaca koji jedva da u sebi mogu da nađu opravdanje što ulaze u akciju koja treba da spase planetu. Red Arrow, Aquaman (Jackson Hyde) i veverica (koja je istovremeno i Zelena svetiljka) D’ayl su onoliko disfunkcionalan tim koliko možete da zamislite i Robertson i Whitta se dosta zabavljaju kad ovu ekipu izvuku na teren i suoče je sa iskušenjima. Da ne pominjem da malu ali važnu ulogu igra i Detective Chimp, a koji je, jelte, istovremeno i detektiv i šimpanza. I CARINA!
Dijalog je ovde uglavnom britak i zabavan, situacije u kojima se Betmenov tim nalazi su zanimljive i postavljene tako da se posebne sposobnosti ali i karakterizacije članova istaknu, i sve je u skladu sa idejom superherojskog hajst trilera koji ima i akciju i tenziju i humor i karakterne momente.
Završnica stripa je ocenjena kao najkontroverznija od strane više kritičara i ovde je fer reći da je Whitta morao da veliki deo razrešenja spakuje u srazmerno mali broj strana pa je taj pomalo sprinterski i prepričavački ton svakako otupio oštricu pančlajna. Međutim, jednako je fer reći i da čak i da smo imali dvostruko više strana na raspolaganju u finalu, ono bi i dalje delovalo kontroverzno na ime centralne ideje čitavog zapleta i karakterizacije jednog od centralnih likova DC univerzuma koja dosta značajno odstupa od onog što smatramo kanonskim.
Komentari da „ovo nije moj Betmen“ ili „ovo nije moj Supermen“ mogu da deluju i kao čista razmaženost i sebičnost dugogodišnjih čitalaca koji na svako odstupanje karakterizacije omiljenog lika od nekakvog (zamišljenog) „stvarnog“ predloška (sadržanog, najčešće, u stripovima koje su ti čitaoci čitali kada su bili mlađi) reaguju energijom uvređene ljubavnice – sam sam nesumnjivo bio kriv za ovakve reakcije nebrojeno puta – ali u ovom partikularnom slučaju imam nešto više razumevanja za ovakav stav. Whitta je veliki deo stripa utemeljio na ideji da čitamo „naš“ DC univerzum, odnosno neku njegovu možda samo vremenski pomerenu verziju, sa povratkom u doba kada Luthor jeste bio predsednik SAD. Vernost istoriji i karakterizacijama likova koju vidimo u prvih nekoliko epizoda onda čini da se čitalac oseti izdanim kada u drugoj polovini shvati kako čita Elseworlds naslov u kome su neke fundamentalne istine drastično različite od onog što znamo kao kanonski, „Earth One“ univerzum. Da je Batman: Fortress od početka imao bar nekoliko signala da se radi o priči smeštenoj u alternativni kontinuitet verovatno bi onda i ova otkrića bila manje iritantna za konzervativnijeg čitaoca mada se može i argumentovati da bi onda i njihov učinak bio manje efektan.
U svakom slučaju, Whitta je napisao priču koja prepakuje neke od temeljnih elemenata istorije DC univerzuma u sasvim novi format i na kraju ta priča služi da u Betmenovoj karakterizaciji istakne element koji se možda krije i u „pravom“ Betmenu iz kanonskog univerzuma. Ovo je simpatičan misaoni eksperiment, koji je meni bio zabavan i koji je samo blago narušen tim relativno plitko ispričanim poslednjim brojem serijala, a što, barem meni, nije drastično unazadilo zabavnost onog što je finalu prethodilo.
Robertsonov crtež je, rekosmo, daleko od standardnog superherojskog glamura i mada se radi o crtaču izvanredno sigurne linije i veoma izražajnih likova, od njega ne treba očekivati klasičnu superherojsku akciju. Robertsonov veliki uspeh u ovom veku bio je rad na serijalu The Boys a koji je bio čvrsto utemeljen u ideji satirisanja (pre svega DC-jeve) superherojštine* i njegov stil, kada crta superheroje, je sada skoro nemoguće ne povezati sa brutalnom satirom The Boys.
*što je još smešnijim činilo činjenicu da je strip u kome su jedva prikrivene imitacije članova Lige pravde prikazane kao psihopate i budale originalno objavljivao Wildstorm, u to vreme imprint DC-ja
No, u Batman: Fortress, Robertson vrlo lepo hvata mračniji ali ipak klasičniji ton betmenovštine, dajući nam u prvim delovima mračnu, noćnu priču o neobrijanom, mrzovoljnom superheroju koji radi na spasavanju sveta iako su mnogo moćniji od njega na tom zadatku već pali, a onda u nastavku ima dovoljno inspriacije da sa prelaskom na egzotičnije lokacije kreira neke pristojne scene akcije i začudnosti. Robertson nikako nije najdinamičniji crtač na svetu, no akcione scene su ovde vrlo solidne a dizajn nekih od kostima i oklopa nadahnut. Svakako je od pomoći odličan kolor koji je radio Diego Rodriguez a koji puno radi na dopunjavanju atmosfere, pogotovo u scenama gde Robertson ostavlja pozadine bez mnogo detalja. Letering je radio Simon Bowland i ovo je onaj primer leteringa koji je efektan jer ga ne primećujete.
Batman: Fortress je neke ljude razgnevio ali meni je ovaj serijal bio sasvim zanimljiv i zabavan, nudeći jedan korektan „what if…“ scenario čiji je najveći greh to da nije od samog početka bilo jasno da je u pitanju ta vrsta spekulativne priče. Nešto slabije finale u odnosu na ostatak priče takođe vredi istaći ali Whitta, Robertson i saradnici generalno ovde rade strip dobrog kvaliteta, finog ritma i dinamike i interesantne priče pune preokreta. Ne mogu da budem preoštar prema jednom takvom projektu, pa preporučujem čitanje, a kolekciju sebi možete priuštiti ovde.
