Negde pred poslednji čin DC-jevog prošlogodišnjeg sezonskog događaja Dark Crisis on Infinite Earths u jednom od dramatičnih dijaloga saznamo i da će se dva multiverzuma sudariti i da bi to mogla da bude (meta)kosmička kataklizma neopisivih razmera. No, do tog momenta u ovom sedmodelnom miniserijalu, ali i uobičajeno prenapuhanom krosoveru sa nepodnošljivom količinom povezanih priča, tie-inova, one shotova i upadica u druge tekuće serijale čitalac je već toliko desenzitizovan proizvodnjom spektakla i drame da su ovo na kraju krajeva samo reči na papiru, koje ništa ne znače. „Samo dva?“, možda će pomisliti taj čitalac. „Samo DVA multiverzuma? Pa u Dark Nights: Metal pre četiri godine smo imali TRI multiverzuma! Jel’ vi to meni govorite da je DC skresao budžet ovom krosoveru pa priča mora da bude skromnija i manje ambiciozna?“
Verovatnije je, naravno, da će čitalac samo slegnuti ramenima. Dark Crisis je od samog početka bio takav vatromet isprazne konceptualne pirotehnike i momenta za momentom u kome svaki naredni mora da prevaziđe prethodni po pitanju GRANDIOZNOSTI onog što se dešava ili makar onog što se priča, da na kraju mogući sudar dva multiverzuma nema nikakav emotivni, niti filozofski impakt. Ovo je, shvatate u tom trenutku, samo Joshua Williamson kako pokušava da već odavno odumrlo čulo za reakciju na spektakl kod čitaoca upali na gurku.
Williamsonova dosadašnja karijera kao „glavnog arhitekte“ DC univerzuma je bila obeležena, pa, nemaštovitošću ali i jednim tek prihvatljivim nivoom zanatske veštine što ih je on utočio u svoje događaje poslednje dve godine. A što je veliki protraćeni potencijal: autor koji je briljirao na svojim creator-owned radovima za Image ovde se sveo na kucača podataka prekopiranih sa wikipedije preko kojih će neko nabaciti prigodne ilustracije. Ispada da se nije Williamson toliko izborio za poziciju čoveka koji vodi univerzum, ne, metaverzum, NE, OMNIVERZUM u smeru koji će morati da slede svi stripovi što se dešavaju u „glavnom“ kontinuitetu ovog izdavača, koliko su se svi drugi izmakli ili su gledali u pod kada je Jim Lee pitao jel’ ima dobrovoljaca. Scott Snyder je mudro rekao da je vreme da se on skloni u stranu nakon što je dobrano protresao sve te DC-jeve univerzume svojim radom na ciklusu koji je počeo sa Dark Nights: Metal 2018. godine a završio se sa Dark Nights: Death Metal dve godine kasnije, Tom King i Tom Taylor su se verovatno pravili da odgovaraju na neke važne poruke na svojim telefonima, James Tynion IV je već planirao da zapali iz DC-ja, Ram V je tek bio došao, a Briana Bendisa su, izgleda svi nekako spontano zaboravili da pozovu na sastanak. I tako je posao pripao Williamsonu.
Sad, ja se ovde malo sprdam ali Williamson je imao vrlo solidnu karijeru u DC-ju poslednjih godina, preuzimajući serijal The Flash u Rebirth fazi ove kuće i onda postepeno osvajajući sve više teritorije dok mu nije došla na red ona najsvetije dužnost: da ubije Ligu pravde i predvodi događaj – Dark Crisis on Infinite Earths o kome danas pričamo – što će promeniti SVE univerzume i još jednom uspostaviti novu istoriju u DC stripovima.
„Opet?“, zavapili biste da ste stanovnik DC univerzuma (bilo kog i, ovde uostalom važi stara napomena da kada napišem „univerzum“ mislim i na multiverzum(e), omniverzum, pa ako treba i metaverzum, dakle, sve što obuhvataju DC stripovi i IP-jevi), svesni da se događaji koji signalizuju kraj sveta I ISVIH SVETOVA i nekakvo novo prekomponovanje istorije SVEGA sada događaju sa iznurujuće visokom frekvencijom. Do nedavno je bilo pravilo da se DC-jeve „krize“ dešavaju otprilike svakih pola decenije kako bi se pospremio razbarušeni kontinuitet i ubrizgala sveža krv u posrćuću prodaju stripova na ime marketinške buke koju podižu takvi momenti, no, verovatno je simptom kreativne ispražnjenosti izdavača to da se oni sada događaju znatno češće.
A nije trebalo da bude tako. Snyderov Death Metal je, i izvinjavam se što ovo papagajski ponavljam kad god pišem o stripovima Joshue Williamsona, ali kontekst je bitan, trebalo da bude kraj oslanjanja na krize, kraj fetišizacije kontinuiteta, početak omniverzuma u kome su sve priče istinite i treba da postoje ako su dobre i kreativne, potpuno nevezano za to da li ih neki gik sa previše slobodnog vremena može uverljivo postaviti na konzistentnu vremensku liniju DC-jevog univerzuma i biti siguran da ni jedan jedini detalj u toj priči neće protivrečiti ni jednom jedinom detalju iz svih drugih priča koje se smatraju kanonskim. A da bude jasno, ovaj „problem“ su još krajem prošlog veka rešili Grant Morrison i Mark Waid uvodeći koncept hipervremena koji je omogućio postojanje kontrafiktornih biografskih elemenata i bio namenjen upravo oslobađanju scenarista obaveze da im tekuća priča bude stoprocentno kompatibilna sa SVIM ostalim pričama o dotičnom liku, grupi likova ili univerzumu.
Jedan od razloga što nas normalni ljudi – a koji danas, podsetimo, rado gledaju i superherojske filmove i serije – i dalje posmatraju kao frikove i čudake je i taj fetiš kontinuiteta, insistiranje da osamdeset godina istorije superherojskog stripa MORA da tvori jedan konzistentan, dosledan narativ u kome SVE što je Betmen uradio od 1939. godine do sada može realistično da se spakuje u 5-6 godina njegovog života a da činjenica da je u ranim stripovima on smešten u predratnu Ameriku a do danas nije ostario više od tih 5-6 godina zapravo ima apsurdno prekomplikovano objašnjenje unutar tih samih stripova. Niko drugi, ni jedan drugi medijum nema ovu vrstu fiksacije na kontinuitet i njegovu konzistentnost, a DC ovde kao da je razvio i svojevresnu adikciju na krize i stripove kojima je glavni zadatak da analiziraju stare stripove, objašnjavaju ih novoj publici i ponavljaju njihove glavne poente samo glasnije i duže.
Williamsonov hod ka Dark Crisis počeo je maltene odmah nakon što je završen Death Metal, strip MANIFESTNO kreiran sa ambicijom da se prekine taj „continuity porn“ ciklus sada već besmislenih prekomponovanja DC multiverzuma i recikliranja glavnih elemenata zapleta krosovera od koga je sve počelo, Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza iz 1986. godine a koji je, u to vreme, bio svež, smeo koncept pospremanja neurednog kontinuiteta kroz epsku priču o kolabiranju multiverzuma u jedan univerzum. Posle ovog događaja smatralo se da je problem rešen i kada je DC smislio „Elseworlds“ koncept za priče koje ne mogu biti uredno smeštene u glavni kontinuitet delovalo je da tu nema šta dalje da se razmišlja.
Osim što su, naravno, onda usledile stvari poput Final Crisis, Infinite Crisis, Flashpoint, Multiversity, Metal i Death Metal, sve projekti različitih scenarista u saradnji sa urednicima i izdavačem da se PONOVO pretubmaju stvari u multiverzumu i postigne nova harmonija. Pošto prethodna harmonija nije bila dovoljno harmonična.
Iako je Death Metal – inspirisan delimično i Hickmanovim pospremanjem Marvelovog kontinuiteta u Secret Wars iz 2015. godine – bio napravljen da dopusti paralelnim univerzumima da žive svoje živote i prekine se ciklus ovih kriza, Williamson je odmah krenuo sa Infinite Frontier, nastavio sa Justice League Incarnate i završio sa Dark Crisis on Infinite Earths, kreirajući dve pune godine multiverzalnog kriziranja. A ovo je, iako se to na površini možda ne vidi, na kraju bila i neka vrsta pobede Geoffa Johnsa u ratu koji se iza kulisa vodio između njega, kao jednog od vodećih DC-jevih kreativnih umova (bez obzira na zvaničnu titulu) i Dana DiDioa, DC-jevog dugogodišnjeg izdavača.
Johns i DiDio su se zapravo godinama svađali oko pristupa „krizama“, sa Johnsom koji je u sebi otkrio ljubav ka kirbyjevskom srebrodobnom optimizmu i DiDiom koji je, navodno insistirao na kataklizmičnim događajima kao proverenom podsticaju prodaji stripova. Tako je Johnsova trajektorija išla od Flashpoint preko Rebirth do Doomsday Clock, a DiDio je, tako pričaju, uzvratio sa radikalnim predlogom nazvanim 5G u kome bi glavni DC-jev univerzum bio praktično zamenjen DC-jevom varijacijom na Marvelom Ultimate univerzum. Dakle likovi bi bili mlađi i moderniji, a kontinuitet (nekako) otvoren za sve stare i sve nove priče i njihovo mešanje. DiDio je, šuška se, urednicima zadao mnogo glavobolje svojim konstantnim menjanjem ideja i ubacivanjem novih koncepata u 5G inicijativu, pa je Snyderov Death Metal, takođe se šuška, bio neka vrsta puča u kome je ideja da su „sve priče istinite“ postignuta ali vođena jednom čvrstom spisateljskom rukom i bez dekonstrukcije svih mesečnih serijala koji su u to vreme imali dosta uspeha jašući na talasu Rebirth osveženja. DiDio je na kraju napustio DC (i sada sarađuje sa Frankom Millerom) a Williamson je, kao Johnsov proteže i produžena ruka preuzeo na sebe odgovornost za vođenje dalje sudbine ovih stripova i univerzuma u kojima se događaju.
No, problem očigledno nije bio samo DiDio jer je Dark Crisis praktično business as usual i jedna zamorna, nemaštovita, bučna ali što se supstance tiče vrlo tanka priča o, uh, pa, kraju omniverzuma i ponovnom rađanju multiverzuma. DC je čak i prvih nekoliko brojeva ovaj događaj zvao samo Dark Crisis, krijući njegov „pravi“ naslov kako bi fanovi bili šokirani povratkom koncepta „Infinite Earths“, odnosno „klasičnog“ koncepta paralelnih svetova, ali ovo je, naravno, jedan školski primer kreativnog bankrota u kome se referenca na stari strip, dakle, ne polemika, nedajbože ekstrapolacija, doživljava kao vrhunski šokantan gest koga treba ljubomorno čuvati od spojlera. Naravno, ako stvari posmatrate iz šire perspektive, dakle, perspektive nekoga koga interesuju zanimljivi stripovi sa originalnim, interesantnim zapletima i pričama, ovde ćete naći samo patološku opsednutost „loreom“ i nula STVARNE priče, da ne pominjem cepanje dlake na četiri u tim distinkcijama između multiverzuma i omniverzuma, u kojima se ideja paralelnih stvarnosti, a koja bi trebalo da je uzbudljiva sama po sebi pretvara u nešto zamorno, bljutavo, sputavajuće.
Snyder je sa svojim ciklusom između Metala i Death Metala makar imao ambiciju da zbilja prekomponuje istoriju, dotakne se kirbyjevskih simbola u korenu te istorije a onda na to doda sopstveu imaginaciju, nudeći nam metabića koja postoje izvan multiverzuma i kreirajući čitavu novu kosmologiju sa „tamnim“ multiverzumom kao jasnim simboličkim odrazom „našeg“ multiverzuma pa, iako je i ovo već bila inflacija spektakla i volumena simbolike, u pitanju je bio jedan disciplinovan kreativni rad sa glavom, repom, tezom i dokaznim postupkom. I onda, ako je istina da je Snyder bio isturen u prvi red da vodi puč protiv DiDioa, mora biti da se on danas oseća malo glupo gledajući kako su Williamson i (iz pozadine) Johns prebrisali maltene sve što je on uradio kako bi se još jednom pozvali na Crisis on Infinite Earths i malčice promešali motive iz Wolfmanovog i Perezovog serijala.
Ali, mislim, i čitalac bi trebalo da se oseća malo glupo jer je Dark Crisis on Infinite Earths ogledni primer ne samo nedostatka kreativnih sokova u DC-jevoj glavnoj žili ovih dana, već i jer repeticija starih motiva i stalno gurkanje tog istog čitaoca u rebra sa pitanjem „a jel’ se sećaš ovoga, a?“ pokazuju koliko se temeljito izgubila ideja o tome šta zapravo čini dobar ili makar zabavan strip.
Dark Crisis on Infinite Earths je, a time sam možda i najviše bio iznenađen, zapravo priča dosta laka za praćenje. A što je opet i posledica toga da ona zapravo ima vrlo malo toga novog da kaže ali i da ono što je novo počiva na iznenađujuće prostačkim idejama. Liga pravde umire u broju 75 sopstvenog serijala – a što je jedan od najprimitivnije napisanih stripova koje je Williamson ikada stavio na papir, sa tekstom i dijalozima koji su kao parodija na stripove iz Srebrnog doba – i sada drugi zemaljski heroji moraju da smisle kako da zaštite ne samo Zemlju već i univerzum(e) od pretnji za koje je Justice League bio do sada zadužen. Mladi heroji okupljeni oko Titana i njihove akademije, predvođeni Nightwingom ali i Supermenov sin, Jon Kent su istureni u prvi plan a staru gardu predstavlja Black Adam, jedini preživeli iz masakra nad Ligom pravde i konstantno besan što mladi heroji imaju svoje shvatanje superherojskog posla i odbijaju da vide da se u krvavoj borbi tamo negde na frontu mora igrati prljavo i gristi do koske.
Ovo je zamorna i glupa metafora za Boomer/ Gen-Z raskol već na ime toga da je Nightwing, aka Dick Grayson lik koji je postojao u DC stripovima bukvalno decenijama pre nego što su se prvi baby boomer ljudi rodili i da je stavljanje lika koji je pre više od decenije bio i Betmen u ulogu neiskusnog, malo uplašenog, ali, eto srčanog predvodnika nove Lige pravde koji će sigurno i grešiti ali će grešiti iskreno i bez zle namere naprosto besmisleno. Slično važi i za Jona Kenta koji jeste mnogo noviji lik ali koji je poslednjih godina izgradio vrlo zanimljivu karakternu trajektoriju. Obojicu poslednjih godina piše Tom Taylor u njihovim sopstvenim serijalima i obojica su dobili produbljene, suptilne karakterizacije u kojima njihova mladost, ali i moć i iskustvo stoje u stabilnim, logičnim balansima. Ne slučajno, radi se o nekim od najboljih tekućih serijala koje DC trenutno objavljuje.
Oba ova lika Williamson uzima kao puke simbole „mladosti“, kodifikatore „nove generacije“ superheroja i lišava ih sve te dublje karakterizacije koju im je Taylor dao (i koja je na neki način kulminirala u nekanonskom ali odličnom DCEASED), gurajući ih tamo gde njegov zaplet to zahteva i praveći od njih pojednostavljene, ravne stereotipe. Nije, naravno, neka novina to da individualni likovi u velikim company crossover događajima bivaju zaravnjeni i svedeni na jednu svoju definišuću karakteristiku ali u ovom slučaju te karakteristike NISU one koje zaista definišu ni Jona ni Dicka i Williamsonova infantilizacija ova dva lika je prilično iritantna.
Još gore prolazi Deathstroke koji najveći deo ovog stripa stoji u ulozi glavnog negativca, ili barem onog negativca koji će omogućiti kreiranje scena borbe, s obzirom na to da STVARNI glavni negativci ovde imaju nešto apstraktniju formu i ne mogu se direktno lupiti pesnicom po nosu. Williamson je Deathstrokea već prilično mesarski dekonstruisao u njegovom individualnom serijalu da bi ga ovde resetovao na jednostavnog, zaravnjenog negativca koji više od svega želi da uništi Titane i provešće dobar deo Dark Crisis on Infinite Earths napadajući ih sa armijom drugih negativaca okovanih u crne lance.
I ovo je izrazito nemaštovito, u neskladu sa razvojem likova koji se dešavao poslednje četiri decenije i mada se Williamson i crtač Daniel Sampere naprežu da pokažu koliko vole i cene Wolfmana i Pereza – Sampere neke kompozicije eksplicitno preuzima od Pereza i označava te table kako bi ih i čitalac prepoznao – krajnji rezultat je na mene više ostavio utisak reciklaže njihovih motiva radije nego neke stvarne polemike sa njima ili smislene ekstrapolacije. Naprosto, ovo je ređanje poznatih motiva i likova, od Anti-Monitora do Pariaha kao bizarno primitivnog mastermajnda iza cele destrukcije/ rekonstrukcije multiverzuma a čak je i „The Great Darkness“ koja stoji u pozadini svega prepisana direktno od Alana Moorea iz njegovog rada na Swamp Thingu osamdesetih godina prošlog veka. A ako ste Deathstrokea poslednkih godina navikli da gledate kao slojevitu ličnost sa kompleksnom istorijom i složenim odnosom prema svojoj porodici, pa OVAJ Deathstroke je sveden na negativca iz New Teen Titans sa početka osamdesetih, molićulepo.
I dobro, nije da je korišćenje klasičnih likova i motiva sad neka retkost u ovakvim krosoverima, naprotiv, pravilo je, ali i Johns i Snyder i Morrison su sa njima ipak radili NEŠTO novo i dograđivali na stare priče nove ideje. Negde je to bilo smelije i znakovitije (Snyder, pogotovo Morrison), a negde manje maštovito i pomirljivije srednjaški (Johnsov Doomsday Clock) ali Williamsonov strip ne dodaje praktično NIŠTA na već postojeću kolekciju motiva, nadajući se da će puki čin njihovog ponavljanja biti dovoljan da Dark Crisis on Infinite Earths nekako zazvuči ozbiljno i značajno.
Ali neće zaista, ovo je izrazito nemaštovit događaj u kome, kako rekoh, stavri kao što su sudar dva multiverzuma ili, eto, ta smrt svih glavnih članova Lige pravde naprosto nemaju nikakvu težinu i čitalac je od samog početka toga svestan. Dodatno, ovde nema ni TRUNKE osećaja da se ovi dramatični događaji dešavaju u ikakvom „stvarnom“ svetu gde žive neki ljudi sa običnim životima što su ugroženi (meta)kosmičkim krizama koje ne mogu ni da razumeju. Prošlogodišnji Marvelov sezonski događaj A.X.E.: Judgment Day je imao na kormilu Kierona Gillena koji je vrlo spretno uvezao tu dimenziju „običnog sveta“ sa superherojskom dramom i time svemu dao meru neposrednosti potrebnu da se i čitalac koji nema master iz „kirbiologije“ uključi i oseti šta je u ovom stripu stvarno na kocki. Nasuprot tome, Dark Crisis on Infinite Earths je continuity porn najvišeg reda, usredsređen isključivo na superheroje i druga metabića i od čitaoca očekuje da bude zadovoljan mlakim mešanjem poznatih karata i vraćanjem na stara dobra, jelte, fabrička podešavanja.
Daniel Sampere je svakako diskretni heroj ovog krosovera jer su on i kolorist Alejandro Sānchez morali da rade u najspektakularnijem modu sve vreme, prema kraju obavezani da na tablama imaju desetine DC-jevih superheroja u progresivno sve eksplozivnijim kompozicijama. Dark Crisis on Infinite Earths je strip bez mnogo supstance ali Sampere i Sānchez ovde makar kreiraju widescreen spektakl prvog reda, nudeći osećaj skupoće i kvaliteta koji makar formalno sugeriše da čitamo „važan“ strip. Leterer Tom Napolitano je ponovo uz Williamsona i odrađuje svoj deo posla besprekorno, ali Dark Crisis on Infinite Earths na kraju ne deluje kao važan strip već kao stilska vežba iz kopipejstovanja starih ideja i motiva koja će već sutra biti zaboravljena. Uostalom, ovaj se događaj završio prošlog Decembra a DC je već uveliko prošao i Dawn of DC fazu „novog“ univerzuma i trenutno je usred Dark Knights of Terror krosovera o kome ću pisati nekom narednom prilikom. Kompletisti i mazohisti mogu Dark Crisis on Infinite Earths kolekciju da kupe ovde.
