Došao je i trenutak da kažemo koju reč o kolekciji/ događaju Avengers Assemble a kojim se pre nekoliko meseci završio rad na Marvelovom stripu Avengers scenariste Jason Aarona, i okončala jedna, kako to obično kažemo, u ambiciji da nam tekstovi deluju ozbiljno, epoha. Aaron je tokom poslednjih nekoliko godina bio glavni scenarista Marvelovog univerzuma, a ako izbegavam da kažem i to da je bio glavni „arhitekta“ njegovog razvoja, to je i zato što su zapravo većinu sezonskih krosovera i DOGAĐAJA radili drugi scenaristi. Aaronov je rejon bio pre svega da radi Avengerse i da od 2018. godine pa do ovog proleća unutar njih priča jednu dugačku, meandrirajuću priču koja je do kraja ipak nekako povezala većinu svojih narativnih niti u koliko-toliko koherentnu celinu i, kako je to sada postalo pravilo u ovakvim projektima, na neki način promenila – da budemo jasni: RETKONOVALA – istoriju univerzuma i multiverzuma u kojima se ta priča događa. Drugim rečima, Aaronovi Avengersi ne samo što su istoriji Avengersa doneli NOVE događaje u kojima su hrabri superheroji spasli sve što postoji*, oni su istoriji Avengersa ali i Marvelovih stripova generalno doneli i STARE događaje, koji su se desili milijardama godina u prošlosti a za koje tek sada saznajemo i na ime njih u novom svetlu sagledavamo sve ono što decenijama (mislimo da) znamo o tim Marvelovim stripovima.
* u ovom slučaju BUKVALNO sve, s obzirom da je ultimativni glavni negativac čitavog Aaronovog Avengers narativa na kraju želeo da multiverzum uništi radije nego da ga osvoji, preoblikuje po svom liku i njime vlada
Nešto od ovoga sam već pominjao kada sam pre dve godine pisao o prvih 45 epizoda Aaronovog serijala, i već tada je bilo sasvim očigledno da je Aaron smelo – neki bi rekli drsko i bezobzirno – uleteo u ispisivanje nove-stare istorije pre svega planete Zemlje. Zaplet sa umirućim Celestialom, čija su krv i druga tkiva ušla u tlo planete i zapravo okinula evoluciju metaljudskih grananja unutar ljudske rase – čiji su današnji superheroji samo najnoviji izdanci – je meni i tada delovao kao zabavna i sasvim razložna kontribucija toj nekoj generalnoj i ne sad nešto akademski sistematičnoj konstrukciji istorije Marvelovog univerzuma a koja je u dobroj meri bazirana na Kirbyjevim uzletima imaginacije i kosmološkog nadahnuća starih i po šest decenija. Aaron je istovremeno, uz priču o modernim Avengersima, imao i paralelni zaplet o „prvim“ Avengersima iz perioda milion godina pre nove ere, gde je prikazao da su neke paradigme još tada uspostavljene, stavljajući u tim Odina – namesto moderne postavke gde je u timu njegov sin Tor – čarobnjaka Agamotoa, koji je daleki spiritualni predak današnjeg Doctora Strangea, ali i tadašnje verzije Iron Fista, Black Panthera, Moon Knighta, Hulka, Phoenixa i Ghost Ridera.
Ovo jeste izazvalo malo škrgutanja zubima među nekim čitaocima. Ideja o „praistorijskim“ Avengersima koji su praktično obrazac po kome su i današnji Avengersi ustrojeni je po nekim percepcijama narušila unikatnost savremenih verzija Avengersa i pretvorila ih samo u najnovije kopije nekadašnjih originala. A što je, meni barem sasvim simpatična ideja koja se uostalom uklapa u generalnu Aaronovu ideju o tome da u univerzumu – i multiverzumu, jer se bez njega danas ne može – postoje obrasci koji su iznad ljudske volje, pa i ljudske percepcije i da su sudbine ne samo pojedinaca već i čitavih kultura, civilizacija, pa i planetarnih biosfera određene ovim obrascima.
Aaron nije sasvim sam i nezavisno od bilo kog drugog došao na ove ideje – iako je tu bez sumnje ulogu igrala njegova stalno prisutna latentna religioznost ili makar religijska radoznalost sa konstantnom glađu da se istraži odnos između sudbinske determinisanosti i slobodne ljudske volje – i zapravo je jedan od važnih elemenata njegovog narativa na Avengersima rađanje novog Star Branda, a što je jedan od vrlo retkih preživelih koncepata iz New Universe inicijative koju su u Marvelu polovinom osamdesetih lansirali Jim Shooter, Archie Goodwin, Tom DeFalco, Mark Gruenwald i još neki saradnici, nadajući se da stari, komplikovani i tonalno i narativno nedosledni Marvelov univerzum zamene novim, urednijim, sa zrelijim konceptima i idejama. S obzirom da statistički gledano bar devet od deset vas koji ovo čitate nije ni čulo za New Universe, jasno je da ova inicijativa nije bila uspešna – istu ideju će deceniju i po kasnije značajno uspešnije realizovati Joe Quesada i Ralph Macchio sa Marvelovim Ultimate univerzumom – ali neke od njenih ideja jesu bile zdrave, uključujući ideju Star Branda, neku vrstu oružanog sistema za odbranu planete Zemlje a sadržanog u osobi koja se rađa onda kada nekakva, jelte, vanljudska svest shvati da u bliskoj budućnosti Zemlje postoji veliki spoljašnji rizik po planetu. Ova je klica ideje u dobroj meri, mislim, informisala i The Authority kada ga je Warren Ellis kreirao za Wildstorm, a u simpatičnoj demonstraciji cikličnosti u američkoj strip-industriji isti je scenarista nešto kasnije radio i ribut New Universea za Marvel pod nazivom newuniversal.
Aarona sam pišući o Avengersima nazvao i novom verzijom Roya Thomasa ali, Avengers Assemble o kome danas pričamo je uglavnom poređen sa radovima mnogo novijih scenarista, kao što su Brian Bendis i, naravno, Jonathan Hickman. Da budem jasan, Aaronovom Avengersu je zamereno da sa jedne strane nije imao karakterni rad na Avengersima koji je bio odlika Bendisovog slobodno možemo reći prevratničkog perioda pisanja Avengersa, a da sa druge nije imao opipljivu istorijsku težinu promena koje je u Marvelove stripove uveo Hickman.
I, da budemo fer – nije. Ovde svakako moram da odmah ukažem da mi je poslednjih nekoliko godina Bendisovog rada na Avengersima ostalo u tako lošoj uspomeni da sam sklon da danas mislim kako je i početak njegovog rada na ovom stripu zapravo bio loš a da smo tada samo bili željni da Avengersi naprosto ponovo postanu relevantni. Godinama pre nego što će Bendis dobiti da piše ovaj serijal, u Marvelovom izdavaštvu su dominirali X-men i Spajdermen i Avengersi su tek, eto, postojali, i sedeli negde na zadnjem sedištu odsutno gledajući kroz prozor. Bendis je u njih uveo dramu kakvu nismo očekivali i mada su još tada mnogi glasovi podizani da ukažu kako ubijanje po jednog bitnog lika svakog meseca nije održiv plan, jelte, razvoja tekućeg strip-serijala, nema nikakve sumnje u to da je Bendisov rad zaista vratio Avengerse u centar pažnje i prodavao se DOBRO.
Posle ih je isti scenarista maltene potpuno obesmislio kroz seriju polupromišljenih, prenaduvanih krosovera koje je nekada pisao on a nekada drugi (odaberite sami: Civil War, Secret Invasion, Siege, Fear Itself, Age of Ultron, Civil War II…) pa je otud i Hickmanov dolazak na serijal bio tako važna promena. Hickman je još bio svež od nekih revolucionarnih stvari koje je uradio preko u Ultimate univerzmu i svoj period na Avengersima iskoristio da ispriča jednu izuzetno kompleksnu multiverzalnu priču manje fokusiranu na konstantni spektakl i vodvilj koji su joj prethodili, više na promišljene naučnofantastične koncepte i, ultimativno, na rebutovanje čitavog multiverzuma. Secret Wars kojim je završen Hickmanov rad na Avengersima (i označio i početak perioda njegovog odsustvovanja iz Marvela i rad na creator owned stripovima) je bio ne samo najzanimljiviji company crossover koji je Marvel imao u ovom veku već je i zapravo smisleno uredio razbarušeni multiverzum makar na period od par meseci pre nego što su scenaristi i urednici slegli ramenima i vratili se starim navikama.
Problem sa uspešnim, dobro prodavanim krosoverom koji resetuje multiverzum je, primetićemo, u tome da će izdavač insistirati da se i u sledećem ciklusu ponovi ista formula – nedavno sam se vajkao da cenjeni konkurent DC reklo bi se radi samo to i isključivo to sad već maltene svake godine – pa je onda i Aaronov Avengers i njegovo finale Avengers Assemble utemeljeno na jednoj sada već prepoznatljivoj formuli ugroženosti multiverzuma i spajanja brojnih paralelnih verzija istih likova da se zajednički suprostave ovoj pretnji.
Razume se da je sasvim fer odmah odbiti Aaronu bodove na to da se ovaj njegov strip bazira na „hej, a šta ako multiverzum PONOVO bude ugrožen?“ pitanju i biću prvi koji kaže da njegovi Avengersi i njegovo finale nisu po konceptualnim uzletima i čistoj imaginaciji na nivou Hickmanovih stripova o Avengersima i finalu sa Secret Wars. Ali iako ja jesam decenijski Marvel Zombie, nisam toliki zilot da ne prepoznam i da se Avengers Assemble može posmatrati i u širem kontekstu, i izvan samog Marvela. Konkretno, ako Avengers Assemble uporedim sa DC-jevim recentnim Dark Crisis on Infinite Earths, rekao bih da se ovde može argumentovati da je jedno sasvim eksplicitna korporacijska stilska vežba iz „spasavanja multiverzuma“ a drugo ipak vidnije rad iz ljubavi i strasti.
Za Dark Crisis sam imao malo lepih reči, osećajući da Williamson piše kao od bede, sa minimumom ulaganja kreativnih kapaciteta koje ima na raspolaganju čestim pukim ređanjem činjenica, pukih OBAVEŠTENJA o tome šta se u radnji stripa događa bez neophodnog kreativnog i estetskog uokvirivanja da čitalac nešto oseti kada ih, je li, pročita. Ako sam tamo iskoristio za primer to da u jednoj dijaloškoj razmeni čujemo da su dva multiverzuma na putu da se sudare i da je ovo informacija koja je tu samo bačena da bi veštaki podigla dramu koji čitalac ne oseća, fer je i da kažem da Aaronov Avengers Assemble blizu svog finala ima momenat u kome membrana između „našeg“ multiverzuma i prostora u kome su smešteni stari, bivši, mrtvi multiverzumi, popušta, da je sve ovo deo plana glavnog negativca i da ako naši junaci nekako ne uspeju da rupe zapuše a membranu obezbede za vjeki vjekov, sve što postoji prestaće da postoji. Drama koja se ovde dešava traje nekoliko desetaka strana sa raznim likovima koji imaju različite ideje kako da se ovaj problem reši (dok oko njih i dalje besni rat između gomile multiverzalnih superheroja, bogova, demona itd.) i pokušavaju razne požrtvovane stvari koje sve malčice doprinesu da se kataklizma odloži dok se dva lika kojima se strip bavio desetinama epizoda unazad na kraju ne dogovore da su oni jedini koji mogu da spasu stvar i onda nesebično, potvrđujući da ne žele da umru ali da njihovi životi u zamenu za sudbinu multiverzuma čine fer razmenu, uleću u neksus problema i REŠAVAJU GA. Nije ovo Tomas Man, da se razumemo, nije ovo Dostojevski, pa ni Hugo Pratt ili Alberto Breccia, ali u domenu superherojskih krosovera koji svi rabe istu sada već jebeno izlizanu premisu o ugroženosti multiverzuma, ovo je jedno od boljih finala kojih mogu da se setim. Kanula je tu i neka suza, da se ne lažemo.
Jer, da se i dalje ne lažemo, ovo su korporacijski stripovi, pisani uz ogromna ograničenja postavljena na kreativnost autora i koju god autonomiju tu uspete da pronađete i da je se držite do kraja kako biste iscedili NEKAKVU emocoju ili NEKAKVU filozofsku poentu iz finala koje je obavezano da bude SPEKTAKL, to se mora prepoznati kao pobedica. Na kraju krajeva finale Avengers Assemble, epizoda Avengers Assemble Omega kojom se kolekcija zatvara crtao je Aaron Kuder, jedan inače veoma dobar crtač superherojskih stripova odabran ni malo slučajno da udari tačku na Aaronov rad na Avengersima svojim widescreen, moćnim stilom. I ovo je jedan od najlošije nacrtanih Kuderovih stripova koje sam ikada čitao sa vidno zbrzanim fizionomijama, očiglednim pritiskom pod kojim je on radio da kreira spektakularne kompozicije i komprimuje ogroman broj niti priče u koliko-toliko jasnu naraciju.
Hoću da kažem, ako tražite vrhunski strip, pa čak i samo vrhunski superherojski strip, vi ste, jelte, budala što ga tražite u company crossover događaju kojim se zatvara poludecenijski rad scenariste na flagship serijalu jednog od dva najveća svetska korporativna izdavača superherojskih stripova. Ali, opet, Avengers Assemble nudi i malo onog unikatnog osećaja koji vam za sada ne mogu dati ni televizija ni film niti ijedan drugi medij, gde posle godina praćenja sudbina gomile likova i narativa u koje su ovi likovi bili upleteni, sve nekako dolazi do finala u kome se mnogo toga zaista logično dovršava i uklapa.
Ne i sve, i mnogi su Aaronu sasvim fer zamerili da je njegov Avengers pa onda i sam Avengers Assemble kao finale imao previše buke, previše visokih uloga koji su zatim prikazani kao banalni kada par stranica kasnije vidite JOŠ VIŠE uloge. Na jednom mestu, recimo imamo scenu u kojoj Avenger Prime – misteriozna figura koja sa kraja istorije multiverzuma koordinira rad timova Avengersa kroz vreme i paralelne realnosti – pada na zemlju proboden desetinama bodeža koje u njega zarivaju desetine verzija Mefista iz različitih univerzuma.
Bilo bi vam oprošteno ako ste ovu scenu potpuno zaboravili do momenta kada se Avenger Prime ponovo pojavi u ovoj priči pošto se strip njome više ne bavi, ne pokazuje kako je gubitak jednog od najvažnijih igrača za „našu“ stranu uticao na tok rata, niti se uopšte potrudi da napravi ikakvo dovitljivo objašnjenje za to kako je Avenger Prime ovo uopšte preživeo.
Jednostavno, iako je Aaron napravio đavolski pošten napor da neke svoje narative tokom pet godina isprati do kraja i u finalu likovima vezanim za njih da važne uloge, za mnoge druge to naprosto nije imao vremena, prostora ili snage. Avengers Assemble dolazi nakon četiri godine priča koje su već imale razuzdana putovanja kroz vreme i rad paralelnih verzija istih likova, da bi onda eksplodirao sa desetinama alternativnih verzija Torova, Kapetana Amerika, Iron Mana, Kapetana Marvela… I, svakako, kada imate deset Kapetana Amerika na tabli ispred sebe, može biti malo teško da vam je stalo do svakog od njih ili do IJEDNOG od njih uključujući „našeg“ Kapetana Ameriku i, SVAKAKO, Aaron se ovde ne bavi dubokim ulaskom u karaktere i evoluiranjem njihovih ličnosti. Ovde ima previše buke i spektakla da bi to uopšte moglo da se desi.
Ali nije fer reći da on nije svestan šta te likove čini ikoničnim i Avengers Assemble, pored svih stvari koje mu je ljudski zameriti, svakako pravi napor da se čuju „glasovi“ raznih Kapetana Marvela, Iron Mana, Kapetana Amerika (od kojih je jedan pas) itd. kako bi se sasvim jasno postavilo ZAŠTO su oni fundamentalni delovi superherojskih timova u svakom univerzumu, šta ih čini posebnim, jedinstvenim, važnim u odnosu na ostale likove u svojim univerzumima.
Takođe, Aaron je svakako neke od likova doveza do kraja njihove priče – ili barem do nekog kraja – a ovde delom mislim na Tora, koga je on uostalom godinama pisao u sopstvenim serijalima i ovde je samo dovršena ideja o tome da je Tor zapravo sin Odina i Feniksa (da, kosmičke sile u obliku ptice Feniks) a ne Odina i Freje i ovo je sigurno EKSTREMNO iznerviralo mnoge čitaoce ali je bitno i prepoznati da Aaronove ideje nisu naročito fundamentalno uticale na druge stripove. Solo serijali o članovima Avengersa – uključujući Kapetana Ameriku, Tora, Iron Mana, Kapetanicu Marvel itd. – su praktično potpuno ignorisali Aaronove Avengerse, dajući im u najboljem slučaju samo kratku verbalnu potvrdu o postojanju, dok su paralelno sa njima išli drugi univerzum-retkonujući stripovi kao što je bio Hickmanov rad sa X-Men ili Ewingov Defenders.
A što je meni rasterećujuće prijatna postavka. Donekle u skladu sa idejom koju je Scott Snyder pokušao da uvede u DC, o tome da konzistentnost između različith priča ne sme da bude važnija od samih priča, kod Marvela kao da se to organski dogodilo pa je Avengers Assemble došao i prošao i zapravo nije oštetio druge mesečne serijale terajući ih da menjaju ton i zaplete kako bi mu se prilagodili. Zvuči kao bizarno mali detalj da se ističe ali meni je ovo osvežavajuće dobar pristup za koji se nadam da će se nastaviti.
Naravno, u samim Avengersima niste prošli tako lako pa je tokom hvatanja zaleta za finale pored čitanja samih Avengersa išao i paralelni maksi serijal Avengers Forever i zapravo kolekcija Avengers Assemble sakuplja poslednjih pet brojeva Avengersa, poslednja četiri broja Avengers Forever i Avengers Assemble Alpha i Omega kao početna i krajnja, uokvirujuća poglavlja. Odmah ću reći da ovo nije strip koji vredi da uzimate u ruke ako niste čitali Aaronov Avengers pre toga, ne zato što nećete ništa razumeti, nije ovo TOLIKO komplikovana priča, koliko zato što emotivni impakt koji će njegova razrešenja doneti – uključujući sudbinu Star Branda, Odinovo razrešenje emotivne muke sa Feniksom, sudbinu Ghost Ridera – nije sadražan u metikuloznom, kompleksnom ispisu ovih likova i njihovih situacija u finalu već u udaranju tačke na priče koje su išle godinama.
Utoliko, vrlo je bitno i fer primetiti da dok su epizode Avengersa tokom najvećeg dela tekućeg serijala bile formatirane na old school način, sa jasnim zapletima i raspletima unutar jedne epizode koji su opet činili deo jasno odvojenih priča unutar serijala, za finale je Aaron sasvim napustio ovaj pristup i pisao strip koji je dvestašezdeset strana dugača tuča a koja je mogla da bude i upola kraća ako ćemo da budemo strogi.
Ono gde jesam zadovoljan je to kako je Aaron tretirao lik Ghost Ridera, Robbieja Reyesa. S obzirom da je Ghost Rider (doduše pre Reyesovog nastanka) bio prvi Aaronov veći projekat za Marvel, ima neke pravilnosti u tome kako je u poslednjim epizodama Avengersa i u serijalu Avengers Forever Reyes, nakon vrlo lepe uloge koju je imao tokom celog serijala, apgrejdovan u jednog od najvažnijih likova čitavog multiverzuma. A što je odgovornost koju sebi nikako ne bi želeo Latino-klinac iz Los Anđelesa koji za život zarađuje putem ilegalnih auto-trka na ulicama velegrada.
Aaron nije kreirao Reyesa ali ga je kroz ovaj serijal učinio nepobitno svojim, puštajući sopstvenim hrišćanskim instinktima da ga vode i dajući nam na kraju martirsku figuru koju nismo očekivali, verovatno ni zaslužili ali koja je do kraja svega pokazala da je više nego dostojna tog tereta odgovornosti što joj je nametnut. Ima neke fine pravilnosti u tome što tim nazvan „Osvetnici“ na kraju mora da se osloni na klinca koji u sebi nosi suštinu odmazde, PRINCIP naplate moralnih dugova koje ste napravili za života i koji ne smeju da ostanu neosvećeni. Aaron će Reyesa proterati kroz iskušenja što vrlo jasno reflektuju muke biblijskih likova da bi ga na kraju ovaplotio kao ne pukog sveca već autentičnog mesiju što se žrtvuje za sve ostale i sebe ne smatra manje grešnim od njih samo zato što mu je dat kapacitet da sudi gresima drugih. Reyes je Aaronu bio očigledno važan lik i ova se kolekcija završava nekolikim epilozima od po jedne strane koji su samo pospremanje, jelte, kuće posle velike žurke, ali Reyesov epilog je jedini sa šmekom i optimizmom od koga će vam se lice razvući u osmeh.
Jedna od glavnih prednosti ne samo Avengers Assemble narativa več i čitavih Aaronovih Avengersa je bila u tome da je ovo strip pisan sa strašću i poetikom koji su Aaronu prirođeni a koji ne samo da često odustvuju iz tentpole serijala i company crossover događaja nego ni sam Aaron ne uspeva uvek da ih postigne. Njegov Hulk mi je bio slab, pa ni u njegovom Punisheru nisam naročito uživao, a njegov rad na tekućem Wolverineu pre više od decenihe mi je bio teško razočaranje u toj kombinaciji vrlo izraženog napora da se promišljaju religiozne teme i nemogućnosti da se one artikulišu kroz tekst i zaplete.
Na suprotnoj strani je svakako stajao Thor u nekoliko konsekutivnih serijala gde su jezik, poetika i smeli rad sa karakterizacijom bili u skoro perfektnom skladu.
Avengers i Avengers Assemble nisu tako fokusiran rad kao Thor, ali imaju isti dobro pogođeni odnos tema, dinamike pripovedanja i jezika. Aaron možda nije previše radio sa samim likovima ali je sam sveznajući narator u ovim stripovima bio daleko prisutniji „lik“ nego što je u modernim stripovima pravilo, dajući svemu meru old school cheesy senzibiliteta ali i autentične poetike koja je spretno uokvirila spektakl „na ekranu“. Naravno da je Aaron ovde radio sa nekim vrlo cenjenim crtačima – Bryan Hitch, Aaron Kuder, Javier Garron, Jim Towe – ali su njegov jezik, njegove poetske slike, njegova dinamika i izražena ljubav i strast za zaplet, likove, svemir u kome oni postoje već decenijama, postojali su pre njegovog dolaska i postojaće i nakon njegovog odlaska ono što ovom stripu daje njegov osobeni duh i ton. A što je meni lično dosta značilo i mislim da je ključna differentia specifica u odnosu na bezdušne krosovere kakav je bio, jelte, na primer Dark Crisis ali i gomila Marvelivih radova koje sam nabrojao nekoliko pasusa iznad.
I to je, što se mene tiče, sasvim dostojanstven oproštaj od Marvela. Aaron je po isteku ekskluzivnog ugovora prošle godine odlučio da je vreme da sebi da malo slobode i po prvi put posle deceniju i po ne obnovi ugovor. Otud, iako on već ima u u produkciji i pripremi još neke radove za Kuću ideja, ne treba za sada od njega očekivati neke velike projekte s obzirom da je eksplicitno rekao da nema nameru da u dogledno vreme radi šezdesetodelne serijale a i da ima to će onda da bude creator owned strip. Svakako će biće zanimljivo videti kakav mu je najavljeni Batman: Off World sa Dougom Mahnkeom, koji označava Aaronov povratak u DC, a trenutno su Avengersi u dobrim rukama Jeda Mackayja, mog najomiljenijeg „novog“ Marvelovog scenariste. I mada za sada ovo nije strip na nivou Mackayjevih serijala fokusiranih na pojedinačne likove, jeste malo i prijatno odahnuti kad vidite da scenarista ne kreće od prvog broja da piše „veliku unificiranu teoriju“ Marvelovog mulltiverzuma već se bavi jednim zaokruženijim zapletom.
U krajnjoj analizi, to da mi je Avengers Assemble bio prijatan za čitanje je verovatno više stvar tog pomenutog Aaronovog tona i poetike nego što je u pitanju SUPSTANCIJALNO drugačiji company crossover od drugih sličnih. Naravno da su Jonathan Hickman sa X-men, Kieron Gillen sa Eternals i Al Ewing sa Defenders dali paralelne pa mestimično i produbljenije teze za veliku unificiranu teoriju i naravno da sam ja možda zaista samo ostareli Marvel Zombie kome su kriterijumi pali u podzemlje, ali čini mi se da zaista razliku ovde čini taj strastveni glas kojim je ova priča vođena a koji čini da poželimo da poverujemo u dramu uprkos tome što je ona po formi zaista odveć nalik na ostale drame u ostalim stripovima ovog i drugih izdavača koji izlaze sve vreme oko nas. Aaronov tekst i slike što uz njega idu kao da su imale više klasične Marvelove magije i sa mnom su jače komunicirale. Ne znam, evo, proverite sami, kolekcija je izašla krajem Jula i Amazon je ima ovde.
