Pročitao sam Sports is Hell, grafički roman ili, ako je obim tu ikako presudan, grafičku novelu koja je 2021. godine dobila Ajznerovu nagradu za „najbolju pojedinačnu epizodu“. Naravno da je ovo bizarno i apsurdno jer Sports is Hell nije izlazio u epizodama niti bio na bilo koji način serijalizovan. Originalno, ovo je izdao Koyama Press, kanadski izdavač koji je tokom deset godina svog postojanja bio hvaljen i nagrađivan za svoj izbor interesantnih autora i tema, ali naravno da nije bio specijalno komercijalan. Uspevajući da se održava na površini između ostalog i na ime grantova koje je dobijala od kanadskih javnih fondova sa raznih nivoa, firma je objavila da se zatvara 2018. godine, ali sa dugačkim periodom postepenog prekidanja svojih operacija sve do 2021. taman da vidi kako Sports is Hell dobija prestižnu strip-nagradu. Nakon ovog uspeha, Sports is Hell je reizdat od strane kalifornijske kuće Silver Sprocket, malog, reklo bi se tipično sanfranciskanskog izdavača koji kombinuje umetničku galeriju, prodavnicu i izdavački biznis usmeren na stripove koji se bave socijalnim pitanjima i dolaze iz zajednice.
Sports is Hell je napisao i nacrtao Ben Passmore, rođen u Masačusetsu 1983. godine, i sa diplomom iz stripova i ilustracije koledža Savana u Dordžiji. Passmore je možda najpoznatiji kao jedan od redovnih kontributora onlajn publikaciji The Nib, a koja se specijalizuje za političku satiru, socijalno kritičke stripove itd. Passmoreu je ovo svakako jedno od glavnih interesovanja, i njegovi drugi stripovi su često kombinacija autobiografskog i satiričnog. Tako je Your Black Friend, mini strip koji je on prvo objavio samostalno pa ga posle Silver Sprocket reizdao u velikoj meri tematizovao rasne odnose u Americi, a Daygloayhole je futuristički, posatpokaliptični satirični strip koji se dešava u Nju Orleansu i u kome je Passmore jedan od dvojice protagonista.
Sports is Hell se direktno nastavlja na Passmoreova interesovanja i u pitanju je ambiciozna, povremeno urnebesno komična, ali svakako sve vreme prilično gorka i oštra satira koja nema direktne reference na samog Passmorea ali se u velikoj meri bavi afroameričkim iskustvom u poslednjih nekoliko godina, prelamajući ga, doduše samo nominalno kroz prizmu jednog tako američkog sportskog nadmetanja kao što je finale prevenstva u američkom fudbalu – Super Bowl.
Američi fudbal je, naravno jedan od onih tipično američkih formata spektakla gde Evropljani nemaju šansu da shvate ni 50% pravila koja ga određuju i slute da je sve više predstava nego „pravi“ sport, ali ne treba sumnjati u to da u Americi ovo shvataju vrlo ozbiljno i da se Super Bowl tretira sa istim odnosom kao finale NBA lige ili World Series u bejzbolu. Ono gde je američki fudbal poslednjih godina bio nešto vidljiviji i Evropljanima koji ne prate američke sportove iz neke posebne blizine bili su učestali protesti igrača, predvođeni Colinom Kaepernickom, bivšim kvoterbekom San Francisko 49ersa, a koji se tokom intoniranja himne pre meča spuštao na jedno koleno u znak bunta protiv rasne diskriminacije i policijske brutalnosti na čijoj su meti često bili pripadnici afroameričke zajednice.
Ovo je izazvalo predvidive potrese i šizme u američkoj javnosti, sa čitavim spektrom reakcija od toga da „sport ne treba da bude politizovan“ pa do toga da „milioneri prave simboličke gestove kako bi dobili simpatije publike“ a stvari nisu postale manje komplikovane u godinama koje su usledile, sa pandemijom i rasnim protestima tokom iste, pa je i tokom ovog leta bilo dosta oštrih tonova u odnosu na ponašanje američkih reprezentativki u (običnom) fudbalu tokom nedavno održanog svetskog prvenstva.
Sports is Hell, međutim, nije satirična disekcija samog fudbala i odnosa igrača u timovima, već najpre svega onoga što se oko fudbala događa, ali partikularno oko samog finala lige i eksplozije emocija koje dolaze kad tim uzme Super Bowl i postane nacionalni šampion.
Narativ prati pre svega dvoje crnih anarhista koji se spremaju na činjenicu da će grad u kome žive postati bojno polje nakon što se finalna utakmica završi, bez obzira na to da li će domaći tim pobediti ili izgubiti. Grad u kome se finale održava nije imenovan ali s obzirom da se tim zove „Birds“ jasno je da je u pitanju aluzija na filadelfijske Eagles. Njihovi protivnici, nazvani samo – i ne preterano suptilno – Whites su aluzija na New England Patriots, tim iz Masačusetsa iz kog, ne zaboravimo, autor ovog stripa potiče.
Grad se zaista pretvara u bojno polje. U stvarnom životu su Eaglesi osvojili Super Bowl 2017. godine, po prvi put od uvođenja novog sistema i strip prikazuje pobedu Birdsa kao ne trijumfalni momenat tima sastavljenog mahom od crnih igrača u kome Marshall Collins, kontroverzni primač, ima istoriju javnih protesta protiv rasne diskriminacije (i sam je aluzija na Kaepernicka), već kao momenat oslobađanja ogromnog socijalnog pritiska koji vodi u pobune, nerede, pa i u neku vrstu privremenog uvođenja autonomnih zona u gradu koje kontrolišu različite naoružane milicije.
Strip se dobrim delom fokusira na dvoje pomenutih crnih anarhista koji imaju zabavne dijaloge što se dotiču mnogih tema poznatih svakome ko se bavio aktivizmom u zajednici zasnovanom na radikalnijim političkim ideologijama. Diskusija o tome da li anarhisti treba da uopšte prate fudbal, s obzirom da je u pitanju blatantni kapitalistički spektakl ili je to u redu jer su crni igrači vektor socijalne osvešćenosti za mladu publiku, o tome da li je u redu nositi brendirane patike što su ih šili eksploatisani svetšop radnici u trećem svetu, ako si te patike pokupio iz izloga koji su prethodno razbio ciglom je samo deo priprema ovo dvoje likova za haos koji se nadaju da će nastati nakon utakmice. Kao i mnogi drugi revolucionari u istoriji, oni priželjkuju haos jer ga smatraju jedinim medijumom iz koga može da izroni prava promena, a što je i primereno mladim osobama iz manjinske zajednice.
Strip, da bude jasno, satiriše i same anarhiste iako su njih dvoje prikazani najmanje podsmešljivo i sa najviše osvešćenosti i ljudskih karakteristika. No, na njegovom su nišanu i mnoge druge grupe u društvu, od pomenutog igrača koji mobiliše mlade crne muškarce da razmišljaju o sopstvenoj socijalnoj promociji, preko jednog starijeg, old shcool crnog aktiviste koji sebe naziva revolucionarom i drži govore u stilu Martina Luthera Kinga, do dvoje belih hipstera što unaokolo nose znak BLM, jedno drugo nazivaju „partnerima“ i obraćaju se afroameričkim likovima sa mešavinom fascinacije, snishodljivosti i podsvesne ali i dalje nadmene privilegovanosti.
Passmoreova priča je zabavna i do njenog kraja će mnogi društveni fenomeni vezani za rasnu i socijalnu borbu biti ismejani, a mnogi likovi će, pogotovo kada razne milicije, uključujući bele rasiste i neonaciste, krenu da oružjem uspostavljaju svoje teritorije, stradati i od metka. Narativ nije sasvim haotičan i ovde uprkos menjanju mesta radnje i skakanju između likova postoji jasan zaplet, preokret i rasplet, sa pančlajnom koji na neki način zaokružuje temu, no fer je reći i da je Passmore ovde bio više zainteresovan za pokretanje tema ili makar njihovo pominjanje, obično uz oštru satiričnu žaoku u prolazu, a manje za njihovo dublje obrađivanje.
Dakle, Sports is Hell nije uredna priča i treba je posmatrati pre svega kao energičan način kanalisanja gneva i iritacije dijalogom koji se stalno vodi u Americi ali kao da ne vodi nikuda, dok se intelektualci i aktivisti međusobno optužuju a desetak sukobljenih revolucionarnih ideologija, na spektru od tradicionalnog, na religiji utemeljenog etno-socijalizma pa do klasičnog anarhizma sve tvrde da rade u interesu istog cilja. Svakako, ako se ovaj strip posmatra kao polaroid-fotografija jednog partikularnog momenta u američkoj istoriji, sa dobro plasiranim satiričnim ubodima ali bez ambicije da se da jasan odgovor šta raditi UMESTO svega ovog što vidimo da ne valja, on je uspešan u svom naumu.
Passmoreov crtež je defiitivno velikim delom zaslužan i za energiju i za prijemčivost ovog stripa. Rađen u maniru andergraund tradicije, sa puno energije ali sa jasnim linijama i disciplinovanim lejautom, Sports is Hell ima odličan balans sirovog i radikalnog, sa čitkim i komunikativnim i sasvim je jasno zašto je žiri koji je dodeljivao Ajznerovu nagradu ovde imao lak posao. Ovo nije „atraktivan“ strip u vizuelnom smislu ali je njegov stil istovremeno i naglašeno satiričan ali i slojevit, sa prostorom za refleksiju koji postoji između panela. Naravno, pričamo o vrlo „američkoj“ temi i drami, ali je vrlo osvežavajuće videti je obrađenu iz ovog ugla i sa ovim nivoom satirične veštine. Izdavač vam strip prodaje ovde.
