Pročitao sam petodelni serijal Porcelain koji je prošle godine izdao američki Ablaze Publishing, potvrđujući da je posvećen pronalaženju zanimljivih stripova što su ih drugi izdavači koji publikuju na Engleskom jeziku propustili. Pritom, Porcelain je zaista izuzetno atraktivan rad sa grafičkog aspekta, jedan vatromet impresivnih prizora i boja i bila bi velika šteta da nije bio dostupan i anglofonoj publici u koju ja, eto, silom prilika, izgleda spadam.
Porcelain je inače mnogo stariji strip od 2022. godine kada je prvo izdat na Engleskom jeziku i zapravo je u Španskom originalu izašao još 2012. za tamošnjeg izdavača Norma Editorial, jednu ozbiljnu firmu koja radi i puno evropskih i puno američkih stripova, mangi, a, eto, radi i domaće, autorske stripove. Kada vidite kako je Porcelain vizuelno impresivan rad pomislićete možda, kao i ja, da je malo i nepravda koliko je Amerikancima dugo trebalo da ga vide, ali opet, tako to ide sa evropskim stripom na prekoatlantskom tržištu.
I, zapravo, autorka, Maria Llovet je prvo trebalo da napravi za sebe prepoznatljivo ime i dobru reputaciju u američkoj industriji pre nego što se, eto baš Ablaze, koji joj je prethodno izdao i takođe autorski Eros/Psyche, pojavio kao izdavač ovog malog serijala. Maria Llovet je inače rođena u Barseloni 1982. godine i već godinama je crtačica i scenaristikinja sopstvenih stripova. U Evropi je objavila više stripova, između ostalog sarađujući na strip-adaptacijama radova spisateljice Lucy Maid Montgomery ali je po prelasku na saradnju sa Amerikancima prosto eksplodirala. U DC-ju je sarađivala sa Tynionom IV na spinofovima Sendmena, ali radila i ilustracije za mejnstrim stripove, pa je crtala i pisala i za Black Mask (LOUD!), ali i BOOM! Studios gde je između ostalog radila na Faithless sa uglednim Brianom Azzarellom ali i sopstvene stripove poput Heartbeat i Luna. Ove jeseni će početi i da joj izlazi autorski serijal za Image pod nazivom Crave.
Originalno, Maria Llovet je studirala grafički dizajn i njena, da kažemo „prava“ eksprertiza tiče se grafičkog dizajna i dizajna nakita a što se i prilično jasno vidi iz njenih stripova, pogotovo iz Porcelain koji je sigurno jedan od najlepših grafičkih radova koje sam uzeo u ruke u poslednjih godinu dana, sa izvanrednim osećajem za detalj ali i za to kako mnogo detalja čine jednu skladnu celinu.
Llovetova svakako nije „puki“ dizajner i zapravo njeni glavni uticaji su ugledni japanski manga crtači kao što su Suehiro Maruo, Takato Yamamoto i Tatsuyuki Tanaka a sa evropske strane je – a što se u njenom radu i izrazito vidi – najvažniji bio italijanski majstor Guido Crepax. No, Crepax nije jedini evropski uticaj koji je Llovetova upila pa vredi pomenuti i Moebiusa ali i španskog crtača po imenu Enric Sió i Guardiola a koji je poznat i po radovima za britanski Fleetway ali i za francuske magazine kao što su legendarni Pilote ili Charlie Hebdo. Sió je, kao i Crepax takođe imao izražen erotizam u svojim radovima i kod Llovetove se ovi uticaju lako prepoznaju čak i kada ona radi za američke izdavače koji su, jelte, mnogo više puritanski nastrojeni od razuzdanih Evropljana.
Naravno, ako ste čitali moja pisanja o Suehiru Maruu, jasno je da je kod njega erotika često skopčana sa pretećim i mračnim, često, jelte, grotesknim, pa se i onda prirodno spoj takvih uticaja ovaploćuje u stripovima čiji je erotski sadržaj izmešan sa izrazitom simbolikom i logikom sna.
Na Llovetovu su uticali i Hideaki Anno i Shinji Higuchi i njihov rad na animiranoj franšizi Evangelion, pa iako je preterano reći da se od Evangeliona do Porcelaina može povući direktna linija, postoji tematska srodnost u tome kako se mlada osoba suočava sa izmenjenim okolnostima i biva prinuđena da se promeni kako bi preživela. Naravno, Evangelionov tako japanski fokus na džinovske robote je u Porcelainu zamenjen nečim „ženskijim“, ako smemo tako da kažemo, i glavna junakinja ovog stripa se zatiče u borbi za svoj život u neobičnoj, pretećoj kući lutaka koja se naizgled niotkuda pojavila sred američke pustinje.
Glavna junakinja ovog stripa, Beryl, je mlada devojka koja sa tetkom živi u prilično trošnoj kući negde u nekoj pustinji na severnoameričkom kontinentu. Strip – mudro uostalom – samo sugeriše da imamo posla sa nekakvim postapokaliptičnim mizanscenom, pa to što su likovi obučeni u punk-goth-glam-porno stilu dolazi nekako prirodno. No, neka dublja priroda okruženja nije bitna jer će se ionako 90% stripa odvijati u pomenutoj kući lutaka i biće usredsređeno na Beryl i njeno neposredno iskustvo sa gospodaricom ove kuće, lutkama koje ona kontroliše, ostacima drugih mladih osoba koje su u nju zalutale. Porcelain se ovde apsolutno i bez ikakvog stida drži vrlo bajkovite postavke i naglašeno pripoveda kroz simbole i slike radije nego kroz nekakav kompleksniji zaplet i karakterizacije.
No, Llovetovoj se apsolutno može da radi na ovaj način naprosto jer je tako dobra ilustratorka i koloristkinja. Iako nikada nije radila u modnoj ilustraciji i dizajnu – mada kaže da bi volela – ovde postoji i ta komponenta vizuelne estetizacije ne samo ljudskog izgleda, odeće, frizure i šminke već i okruženja. Sobe kroz koje Berly prolazi u kući lutaka su remek dela psihodeličnog dizajna a Axel, mladić koga upoznaje u kući i koji je jedino ljudsko biće što nije palo pod uticaj zle gospodarice je urađen u besprekornom androginom ključu i zrači onim erotizmom koji žene oduševljava a muškarce često zna da prepadne.
Iako Porcelain ima prilično jasan konflikt u svom središtu – gospodarica kuće je bajkovito zla i održava se u životu namamljivanjem i eksploatacijom – do smrti – mladih osoba iz okoline, a koje pretvara u svojevrsna umetnička dela – njegova priča je vrlo labava i ovde nema ni bogznakakvih set-pisova, lukavo osmišljenih epizoda niti neočekivanih preokreta. Takođe, dijalozi su jednostavni, i gotovo nebitni za radnju, pružajući samo najosnovnije informacije za zaplet a koje bi i iz samih crteža već bile dovoljno shvatljive.
Priznajem da ni nekog mlađeg Mehmeta u nekim njegovim nestrpljivijim, pa i glupljim godinama, ovakav strip verovatno iznervirao i možda bi zaključio da se radi o pukoj ilustratorskoj vbežbi kojoj nedostaje stvarna supstanca. I vidim da je i dosta čitalaca na Good Readsu ukazalo da ovo više treba čitati kao knjigu ilustracija nego kao „pravi“ strip.
No, Porcelain me nije iznervirao i prijalo mi je što je ovo narativ u kome naracija nije mnogo bitna i ne zahteva mnogo čitalačke pažnje koja je ionako prirodno usmerena na istraživanje fantastičnih crteža i uživanje u živom koloru. Llovetova se vrlo uspelo igra sa simbolima raznih tipova i kreira okruženje erotičnije – i hororičnije – od Alise koja je prošla kroz ogledalo ali usvajajući isti princip korišćenja svakodnevnih stvari, estetskih, ukrasnih predmeta, odeće, alatki za ulepšavanje i nameštaja, da kreira jedan zavodljiv a preteći imaginarijum u kome protagonistkinja, uprkos odsustvu neke jače diskurzivne eksplikacije same, jelte „priče“ ovog stripa kredibilno sazri, „odraste“ i uspe da do kraja „pobedi“.
Sasvim je fer i reći da je Porcelain ne više od stilske vežbe iz psihodelične, bajkovite naracije koja se ne trudi da ode naročito daleko od nekih klasika žanra, ali je isto tako fer reći i da autorka pruža grafički i koloristički rad u koji je teško ne zaljubiti se. Iako smo svi čitali i Moebiusa i Manaru i Crepaxa i druge slične evropske autore na čiji rad Llovetova nastavlja svoj, takođe je tačno i da je vrlo osvežavajuće videto jedan naglašeno ženski senzibilitet izmešan sa uobičajenom simbolikom i imaginarijumom a koji onda i erotiku izmešta iz uobčajenog rakursa „muškog pogleda“ i daje joj svežu, intrigantnu perspektivu. Utoliko, meni je Porcelain veoma prijao a možda će prijati i vama pa kolekciju možete, na Amazonu, potražiti ovde.
