Izgleda da se od obrasca ne može pobeći. Mark Millar će da nastavi da ih pravi a ja ću nastaviti da ih čitam. Odnos koji imam sa škotskim scenaristom već decenijama se može ugodno smestiti između apeksa fascinacije i ponora (sve češćih?) razočaranja, ali jednu stvar Millaru ne možete prebaciti: on ima ideje. Ne nužno originalne ili dobre ideje, ali svakako ideje koje, uparene sa onim što u njegovom slučaju obično nazivam minimalnim neophodnim zanatskim kvalitetom, na kraju procesa daje stripove koji su uvek makar interesantni. Često su nedopečeni, nedorečeni, puni opštih mesta i ponavljanja trikova koje je Millar video od drugih i onda više puta i sam primenio, često im fali bazična konekcija sa ljudskim, jelte, duhom, i iscrpljuju se samo u mehaničkom ređanju set pisova i koncepata, ali ideja plus zanat u Millarovom slučaju gotovo bez greške stripovima daje karakter koji je prepoznatljiv.
The Ambassadors, šestodelni miniserijal koji je izlazio za Image od kraja prošle godine, završio se u Junu i onda polovinom Avgusta dobio kolekciju o kojoj danas pišemo je, vidi se iz aviona, Millarov strip. On ima vrlo upadljiv superherojski glamur karakterističan za njegov Millarworld autput, bučan je i dešava se na globalnoj razini, superheroja u njemu ima mnogo – toliko da zapravo ne možete reći da ovaj strip ima glavni lik niti da ste se, da budemo pošteni, nešto posebno vezali za ijedan od likova – i spakovani su u atraktivne kostime, a čitav narativ se dešava u moralno sivom, post-postmodernom mizanscenu gde Jutjub influenseri i vlasnici najvećih medijskih kompanija na svetu imaju priliku da dobiju supermoći i iskoriste ih da čovečanstvu pomognu ili da, znate već, rade bukvalno šta im padne na pamet, uključujući nekažnjeno ubijanje iz zabave.
Millar je The Ambassadors sasvim smišljeno kreirao kao vrlo prestižan projekat, koji bi poslužio kao temelj nekog narednog Netflix hita. Jupiter’s Legacy je, posle dosta vremena što je prošlo u kome se činilo da Millarov dolazak u Netflix na kraju neće poroditi ništa vredno pažnje, pre dve godine ipak transformisan u Netflixovu seriju, sa Stevenom S. DeKnightom za kormilom, ali stoji i da je jedan od uspelijih i dugovečnijih Millarovih creator-owned projekata u stripu, pritom rađen sa uglednim crtačem Frankom Quietlyjem, na kraju u svojoj televizijskoj varijanti dobio uglavnom osrednje kritike a da je Netflix odlučio da nastavaka neće biti.
Otud je The Ambassadors neka vrsta drugog pokušaja, Millarovo analiziranje svega što – možda – nije valjalo kod Jupiter’s Legacy i finog podešavanja parametara da se unaprede gledanost, ali i generalni buzz na internetu kada se, jednog dana, možda, ovaj strip pretoči u televizijsku seriju. Ako sve to zvuči kao da The Ambassadors vidim više kao pokaznu vežbu iz primenjene SEO nauke a manje kao nekakvo samostalno umetničko delo, pa, Millar je sam u intervjuu za Hollywood Reporter govorio o tome kako smatra da je globalna publika zasićena tipično američkim superherojskim narativima i da je otud njegova ideja da se sa ovim stripom ide „globalno“, a što će, kada se serija jednom, A ŠTO NE BI, napravi, dati i mogućnost da se koristi „lokalni“ talenat za snimanje na mestima u Aziji, Evropi ili Australiji koja se obilaze u ovom stripu.
Niko, dakle, ovog snalažljivog Škota ne može da optuži da razmišlja u malim razmerama. Pogotovo što je The Ambassadors u ovoj svojoj prvoj strip „sezoni“, neka vrsta logičnog ekstrema Millarove inače vrlo zdrave prakse da za svoje creator-owned radove uzima samo najbolje među svetskim crtačima (uglavnom superherojskog) stripa, znajući sa jedne strane da on to može da plati a da će se sve to na kraju i isplatiti na ime popularnosti nekih od ovih imena ali i nedvojbenog kvaliteta koji ona donose u produkciju.
Otud i The Ambassadors za svaku od svojih epizoda ima drugi tim u grafičkom departmanu, krećući od Franka Quietlyja na prvoj epizodi (gde je sa kolorima pomogao Vincent McDeighan), da bi naredne epizode nacrtali Karl Kerschl, Travis Charest, Olivier Coipel, Matteo Buffagni i Matteo Scalera, dok su kolore radili Michele Assarasakorn, Dave Stewart, Giovanna Niro i Lee Loughridge, a letering je sjajno odradio Clem Robins. Ovo je reprezentacija kakvu bi rado na svojoj klupi video bilo koji superherojski strip u američkoj produkciji i mada, naravno, postoje razlike u grafičkom senzibilitetu između epizoda, od toga kako su pojedini likovi prikazani, pa do karaktera samog pripovedanja, i ovo stripu DEFINITIVNO oduzima deo identiteta, jasno je da je Millaru najpre na pameti bio vizuelni spektakl i glamur. The Ambassadors je strip koji treba da satirizuje superherojski koncept – to je maltene sve što je Millar i radio u periodu nakon svog povlačenja iz korporativnog stripa – ali on istovremeno treba i da privuče „klasičnu“ superherojsku publiku time što će joj dati atraktivne kostime, lepe ljude, spektakularnu akciju i zamamne set pisove. I jare i pare je, uostalom praktično oduvek bila Millarova poslovna strategija i The Ambassadors svakako neće biti projekat na kome bi je on napustio.
Rezultatski, nismo na najnižem delu skale, ali The Ambassadors ni ne spada u bolje Millarove stripove. Za razliku od nekih recentnijih njegovih radova koji su bili usredsređeni na snažne ili makar upečatljive glavne likove i imali relativno jasnu poruku ili makar temu kojom su se bavili, The Ambassadors je više jedan mišmeš ideja, koncepata i Millarovih opservacija, labavo smešten u svet u kome je trka u naoružanju došla do svog logičnog vrhunca kada su dvoje naučnika – naizgled nezavisno jedno od drugog – perfektuirali proces kojim se običnim ljudima mogu dati supermoći.
No, ovo nije strip o nadmetanju vojnoindustrijskih kompleksa. Toga smo u poslednje vreme ionako dobili više nego što možemo da podnesemo i Millar je našao zanimljiviji ugao iz koga posmatra ulazak supermoći u „normalan“ svet. Ovde su u pitanju naučnici što rade nezavisno od velikih investitora i državnih fondova i njihovi su pronalasci više proizvod startup kulture agilnog preduzetničkog kapitala i „app-based“ razmišljanja. Dramski preokret – ako se preokretom može nazvati nešto sa čim strip zapravo praktično počinje – je u tome da su ovo dvoje naučnika zapravo bivši muž i žena, on nemoralan i spreman da i njene uspehe pripiše sebi, ona moralna ali nepravedno optužena za kriminal i smeštena na ime muževljevih laži, u korejski zatvor.
Choon-He je, međutim, prototip pametne, snalažljive i nepokolobeljive žene i ona i iz zatvora uspeva da svoj projekat dovede do kraja i usavrši tehnološki proces kojim se supermoći mogu davati običnim ljudima po želji, privremeno, zamenjivo i bez negativnih posledica, samo korišćenjem zgodne narukvice koju ovi treba da nose. Naravno, za ovo se zainteresuju brojne vlade i njihove oružane snage, ali njena želja je da supermoći transformišu svet na bolje, da budu pre svega način da jaki pomažu slabijima u nevolji i ona će okupiti svojevrsnu ekipu (tim, ligu…) superheroja koji će biti zaduženi da spasavaju ljude iz požara, štite ih od cunamija itd. No, način na koji ih Choon-He – a koja je i sama sebi dala supermoći – regrutuje je zanimljiv. Ona putem javnog poziva traži da ljudi nominuju osobe koje poznaju a za koje smatraju da imaju dobru dušu i altruistički karakter, što su za nju poželjne karakteristike individue koja ima supermoći, u nameri da pronađe „ambasadore“ raznih društava na planeti koji će, delajući kao tim, imati i ujediniteljski, pomiriteljski efekat na planetu.
Millar ovde radi sa jednim relativno starim konceptom, primenjujući lekcije iz DC-jeve Lige pravde ili Legije superheroja na moderni svet, ali pojedinačne epizode koje pokazuju „origin storyje“ likova iz Brazila, Indije, Australije, Francuske itd. što postaju deo ovog tima imaju izvesnog šarma. Štaviše, Millarov poslovični nihilizam je ovde vidno zauzdan, ili makar stavljen na stendbaj – jer je jasno da bajkovite epizode koje vidimo sa likovima u Francuskoj ili Australiji moraju imati mračni drugi čin – i Choon-He deluje kao autentično altruistička osoba. Naravno, naspram nje je bivši muž, Jin-Sung čije je korišćenje zajedničkog istraživačkog rada daleko manje humanistički nastrojeno. Jin-Sung je klasični oportunista koji će supermoći prodavati za ogromne pare svetskim milijarderima pa tako ovde imamo likove što treba da podsećaju na aktuelne techbro mogule koji pored vlasništva nad najpopularnijim svetskim platformama za striming ili internet-pretraživačima na kraju kupuju i supermoći i sa njima rade užasne, nemoralne stvari jer im se, jelte može. Saudijci ili ruski oligarski su upadljivo odustni, što je verovatno manje rezultat Millarove želje da kritikuje „svoje“ a više da se ne naljuti neki od potencijalnih budućih investitora…
Supermoći su ovde tretirane kao neka vrsta univerzalne metafore za moć koju danas predstavljauu materijalni i nematerijalni kapital. Pozitivci u ovom stripu imaju pristup katalogu moći koje ne mogu svi koristiti u isto vreme i dopušteno im je da „daunlouduju“ tri odjednom, ako ih u tom momentu ne koristi niko drugi, što je na neki način Millarov naklon socijalizmu, dok na drugoj strani imamo sebične kapitaliste koji su svoje moći kupili i ne dele ih ni sa kim drugim, bacajući jedan drugom koske posle zverstava što ih zajednički počine znajući da ne postoji niko na svetu ko će ih kazniti. Faktor koji će ravnotežu poremetiti je misteriozni Škotlanđanin, proizvod najranijih eksperimenata sa otključavanjem supermoći, koji je jedini „stvarni“ superheroj na svetu, u smislu da nije vezan ni za jednu patentiranu tehnologiju ili tehnološku platformu…
Ovo je sve zanimljiv koncept ali Millarovo pripovedanje je prilično labavo i bez jasnih fokusa. Pojedinačne priče o likovima jesu prihvatljivog kvaliteta i, mada su generičke, imaju izvesnog šarma, ali je „big picture“ narativ sklopljen skoro na silu pa onda veliko suočavanje između dve grupe ljudi sa supermoćima u finalu ove, jelte, sezone, ne nosi sa sobom neku posebno jaku dramsku težinu za čitaoca. Svakako je kul videti neke spektakularne prizore – čak i ako do ovog trenutka niste bili svesni da čitate strip Marka Millara, to će vam postati jasno u sceni gde jedan od likova drugom snažnim aperkatom istera skelet iz kože i lansira ga u vazduh – i ima tu neke energije, ali je i fer reći da nam do kraja stripa za likove nije baš preterano stalo niti da on ima jasan dramski konflikt sem te generičke tenzije između „dobrih“ i „loših“ likova sa supermoćima koja je spravljena mehanički i bez interesantnih detalja.
No, reći da Millar (danas, a zlobnici bi rekli „oduvek“) svoje narative radi tehnički uredno ali sadržajno površno nije neko veliko otkrovenje. The Ambassadors ima interesantnu premisu i koloplet motiva, sa kojim nije previše toga urađeno. No, grafički spektal koji dobijamo, uparen sa Millarom koji ovo piše nešto žovijalnijim tonom nego inače znače i da mi čitanje ove kolekcije nije palo preteško. Nije da se sad NADAM da će se stvari drastično unaprediti u drugom serijalu, ali potencijal postoji. Image kolekciju prodaje ovde.
