Jedan od sigurnih indikatora da sam BAŠ OMATORIO je i to da sam dobar deo poznog leta i rane jeseni ove godine proveo igrajući igre stare 26 godina i mrmljao sebi u bradu kako je ovo, jebem mu mater, bolje od većine onog iz 2023. što sam imao priliku da probam. Ne od svega, na sreću, ali između fejsliftovanog i proširenog Quake 2 o kome ćemo pričati u narednim nedeljama, i Nintendove ponude igara sa konzole Nintendo 64 na njihovom Nintendo Online servisu, podsećanje da je 1997. godina bila veoma posebna na raznim nivoima me je snažno gurnulo niz vrludavu stazu uspomena i izazvalo ne jedan sjetni osmeh.
Posebnost te godine nije u tome da su poligonalne trodimenzionalne igre po prvi put došle pred publiku već u tome da je poligonalni 3D po prvi put delovao kao neizbežna, ali i prijemčiva budućnost. Quake 2 je pokrenuo pravu lavinu kupovine grafičkih akceleratora za igračku PC publiku, a Starfox 64*, izašla na proleće te godine u Japanu (a na Jesen u Evropi, pod imenom Lylat Wars) je, za razliku od godinu dana starijeg Super Mario 64 koji je izgledao i ponašao se kao teleportovan iz sasvim drugog, boljeg univerzuma, bila prosto fantastična pucačka igra u kojoj su ljupke inteligentne životinje odrađivale izuzetno uverljivu kosplej imitaciju Zvezdanih ratova, i predstavljala ultimativnu realizaciju ideje koju je u Nintendo početkom decenije donela grupa britanskih derana nesvesna u šta se upušta.
*iako je zvanično ime igre Star Fox 64, i ovo ime je na isti način pisano u ostalim igrama u serijalu, činjenica da zvanični logotip ne odvaja reč Fox od reči Star me već decenijama podstiče da naslov pišem spojeno
Kada sam pre dobrih dvanaest godina pisao o rimejku ove igre za Nintendovu poslednju (?) pravu portabl konzolu, ljupki 3DS, bilo je to sa možda pomalo i dismisivnim tonom zbog koga danas žalim i zavetujem se da ću u budućnosti biti pažljiviji. Iz nekog razloga* igru sam na više mesta opisao kao „jednostavnu“, maltene kao puku kopiju old school rail shootera poput Seginog Afterburner, na koju su nalepljene životinjske fizionomije i nasnimljene simpatične radio-konverzacije između pilota.
*kako to reče onaj stari strip: delom zbog naivnosti a delom zbog naivnosti
Sada, kada sam znatno stariji, iskusniji, ne i pametniji, ali stariji (i iskusniji) mogu da sa dosta autoriteta da kažem da je onaj Mehmet iz 2011. godine malo i jeo govna. Starfox 64 nikako nije bio najkompleksnija igra svoje generacije ali, kako i taj koprofilni Mehmet pominje, on jeste bio „velikim delom iskustvo – igra koja je igraču davala jak utisak da je stupio u nekakvu Nintendoizovanu verziju Star Wars, sa atraktivnim dogfajtingom, nervoznom komunikacijom među savezničkim pilotima, pretećim asteroidnim poljima u kosmosu i zastrašujućim neprijateljskim instalacijama koje treba razneti.“ I hajde da kažem, proteklih nekoliko dana sam igrao ovu igru ukrug u njenoj originalnoj verziji putem svog Nintendo Switcha i ovo je i dalje jedno briljantno iskustvo, toliko briljantno zapravo da ako se ne računa pomenuti 3DS rimejk igre, Nintendo magiju tog iskustva nije uspeo da ponovi ni u jednom od nastavaka i spinofova tokom naredne dve i po decenije. Čak ni regrutovanje PlatinumGamesa za proizvodnju Star Fox Zero za zlosrećni Wii U nije dalo rezultat kojim bi iko bio zaista zadovoljan – najpre na ime komplikovanja sa kontrolama po diktatu Nintenda koji je insistirao da developer nametne igraču istovremeno korišćenje oba ekrana ove igračke platforme.
Ironija je svakako u tome da je Starfox 64, iako u teoriji igračima privlačna na ime do tada neviđene 3D grafike i kinematskog ugođaja dovikivanja savezničkih pilota preko radio-veze tokom napetih borbi sa neprijateljskim letelicama, zapravo svoju izdržljivost u srcima i umovima igrača zasnovala pre svega na veoma preciznim, pouzdanim a intuitivnim kontrolama koje su ideju o dinamičnoj borbi u trodimenzionalnom prostoru sa povremeno svih šest stepeni slobode kretanja pretočile u praksu što ju je merak ponavljati i davno nakon što ste videli sve grane njene granajuće priče, naprosto na ime zadovoljstva koje borba i dobro dizajnirane misije donose igraču što sa svakim ponovljenim pokušajem postaje sve bolji kosmički pilot. KOLIKA REČENICA.
Nije Starfox 64 nastao ni iz čega, pa je ova igra i jedna poučna priča o pažljivom iterativnom unapređenju modela koji je isprva bio impresivan ali ne nužno i DOBAR. Ta se priča pretežno zna, ali vredi ponoviti makar njene najkraće crte, već i na ime toga da koliko nestvarno zvuči ideja da će početkom devedesetih godina grupica Britanaca što jedva da su stupili u treću deceniju života biti ne samo kontaktirana od strane Nintenda na ime impresivnog naslova napravljenog za Game Boy sa grafikom kakvu u samom Nintendu nisu verovali da ju je moguće napraviti na ovoj skromnoj platformi, već i onda preseljena u Kjoto. Da, u Japan, u srce Nintendove imperije, da tamo pravi novu igru za Super Nintendo Entertainment System, za koju se Nintendo obavezao da će u kombinaciju ubaciti poseban grafički čip sa svakim kartridžom da bi pomalo ostarela mašina uopšte mogla da potera skromnu ali za 1993. godinu praktično revolucionarnu trodimenzionalnu poligonalnu grafiku.
Nama malo matorijima ovo nije bilo TOLIKO iznenađenje jer su Britanci iz Argonaut Softwarea već na osmobitnim mašinama osamdesetih pravili stvari koje su drugima zadavale ozbiljne domaće zadatke i, siguran sam, izazivale dosta zavisti. Starglider je imao animirane modele u vektorskoj grafici što nisu imale (kompleksnije) igre poput Elite ili Mercenary, a sa napretkom ka snažnijim hardverskim platformama, Argonaut je radio sve ambicioznije u pravcu „pravog“, dakle poligonalnog 3D prikaza.
Nintendu je 1993. godine bila potrebna igra koja će pokazati da već dobrano izraubovana SNES konzola (ionako samo malo unapređen NES sa polovine osamdesetih) još legitimno trči trku čak i sa konzolama naredne generacije koje su najavljivale hardversku 3D akceleraciju, pa su Britancima date odrešene ruke da naprave sopstvenu igru, sa sopstvenim likovima. Malo se tu Nintendo verovatno i štitio, ne dajući strancima, bez obzira na nameštenje u samom Nintendu, da dirnu u svete IP-jeve Super Marija, Metroida i drugih likova iz Nintendove istorije, ali razloga za brigu nije bilo. Originalni Star Fox nije zapalio svet ali jeste okrenuo mnoge glave, dobio mnogo pozitivnih reakcija i, uz Donkey Kong Country, a koji je radila takođe britanska radna snaga (koristeći prerenderovane sprajtove da simuliraju trodimenzionalni prikaz) dao još malo vetra u jedra SNES-u pre nego što je konzola časno otišla u penziju a Nintendo na tržište izašao sa sopstvenom 3D-sposobnom konzolom po imenu Nintendo 64.
Skok u troškovima proizvodnje igara za konzolu koja je forsirala grafiku baziranu na poligonima je bio toliki, posebno uz Nintendove komplikovane quality assurance zahteve, mali kapacitet kartridža i generalnu naviku firme iz Kjota da druge izdavače tretira kao da im čini uslugu što smeju da prave igre za njihovu platformu* da je Nintendo 64 najveći deo svog nesrećnog života patio od softverske izgladnelosti. Igrači su, pogotovo za igre koje je pravio sam Nintendo, shvatali da se radi o potpuno novim, opojnim paradigmama i igre poput Super Mario 64 i The Legend of Zelda: Ocarina of Time ostaće kao apsolutni klasici za vjeki vjekov, ali između njih je prolazilo mnogo meseci softverske suše.
*Sony je sa Playstationom uradio sve suprotno, nudeći značajno jednostavniji proces sertifikacije, jeftin optički format memorije desetostruko veći od Nintendovih kartridža, kao i mnogo veću slobodu u formiranju cena igara na tržištu, i zasluženo trijumfovao u toj konzolnoj generaciji sa ogromnom raznovrsnošću softvera koju je Playstation na kraju imao
Otud Starfox 64 koji, kao neka vrsta rimejka Star Foxa sa SNES-a, zgodno, nije izmišljao novu paradigmu već je jednoj već postojećoj dao onakvu formu kakvu je ona zasluživala i ostao zapamćen kao možda ne LEGENDARAN ali intenzivno voljen naslov iz 1997. godine.
Starfox 64 nisu radili originalni autori Star Foxa. Britanci su u međuvremenu bili zabavljeni radom na nastavku Star Foxa za SNES, jednom toliko ambicioznom igrom da je Nintendo na kraju, preračunavši koliko bi još morali da ulože u dodatni hardver za staru konzolu a u osvit nove generacije, ceo projekat stavio na led i onda igru objavio tek dvadesetak godina kasnije, u sklopu konzole SNES Classic Mini (više detalja ovde), da bi onda uz prijateljski razlaz sa Nintendom svoju budućnost potražili u kreiranju trodimenzionalnog platformera za Playstation, Croc: Legend of the Gobbos, očigledno inspirisanog modelom koji je ponudio Super Mario 64. No, iste godine kada je Croc krenuo u pohod na Playstationu, Starfox 64 je izašao za Nintendo 64, napravljen od strane potpuno japanskog tima. Ali kakvog! Producent igre je bio glavom Shigeru Miyamoto, direktor igre Takao Shimizu, kompozitor Koji Kondo, a glavni programer Kazuaki Morita – Nintendo je ovde izveo na teren svoj prvi tim. I to se videlo.
Starfox 64 je rimejk ili ako hoćete ribut originalnog Star Foxa, sa istom pričom ali sada sa poligonalnom trodimenzionalnom grafikom, digitalizovanim govorom i gomilom set pisova koji nude sjajno dizajniranu borbu u nizu briljantno kreiranih nivoa. Ovo jeste suštinski rail shooter i igrač ima samo limitiranu kontrolu nad brzinom kojom se kreće letelica i ne može je nikada zaustaviti a u većini situacija može da leti samo u jednom pravcu, ali je ovo i jedna od prvih igara ovog tipa koja je pružila nešto što bismo mogli nazvati „kinematskim“ ugođajem igranja.
Naravno, skroman broj poligona u modelima, rudimentarne teksture, sve to očekujete od igre iz 1997. godine, ali Starfox 64 nema samo izuzetno šarmantan dizajn glavnih junaka – male eskadrile lovačkih pilota koje predvodi mladi ali iskusni lisac Fox McCloud čijeg je oca ubio majmun Andross, glavni negativac ove igre – već i neke tehnološke egzibicije koje čoveka i danas, u 2023. godini malo trgnu i nateraju da se zadivi.
No, za početak, Starfox 64 je zaista kinematičan najpre na ime tih likova i njihovog sada izraženijeg karaktera. Konstantna radio-komunikacija u borbi, portreti Foxovih kolega u donjem delu ekrana kada govore i memorabilne replike kojima ga obaveštavaju da su oborili protivnika, ili mu daju savete („Use the brakes!“ „Do a barrel roll!“), ili zovu u pomoć jer im je neprijatelj u repu su dali ovoj igri sasvim novu dimenziju, praveći od nje ono što je originalni Star Fox samo žudeo da bude kroz svoj simulirani „govor“ bez reči i komunikaciju ooslonjenu na tekst. Starfox 64 je igrača smeštao u kokpit Arwing letelice na mnogo uverljivijem nivou, dajući mu funkcionalniji HUD (original nije imao čak ni prosti nišanski krstić na ekranu) koji je omogućavao i odašiljanje samonavođenih hitaca prema neprijatelju ako biste uspeli da ga „zaključate“ u nišanskom sistemu, a onda i svu silu zvučne komunikacije koja nije zahtevala da skidate pogled sa neba premreženog laserskom vatrom da biste znali šta vam saborci govore. Starfox 64 je bio prva igra za konzole koja vam je davala utisak da ste usred uzavrelog sukoba u vazduhu (ili u dubinama svemira), kreirajući dramu sa letelicama koje jedne druge progone mahnito pucajući, dok piloti rade ludačke manevre da izbegnu hice, a radio-veza izbacuje panične pozive u pomoć i izjave zahvalnosti kada nekome spasete život.
Štaviše, čak i LucasArtsovi paradni konji, X-Wing iz 1993. i Tie-Fighter iz 1994. godine su imali poligonalnu grafiku i licenciranu muziku i zvuke iz filmova – ova druga i digitalizovani govor – ali nisu imali tu perfektnu iluziju usijanog dogfajtinga gde ratni drugovi jedni drugima spasavaju glavu a neprijateljski pilot, Star Wolf, izgovara jedno zapanjeno „What the HECK!!!!“ kada savršenim lupingom izmaknete njegovoj laserskoj paljbi i postavite svoj Arwing iza njegove letelice.
Nije, naravno, sve bilo samo u govoru (koga igra, spakovana na maleni – u to vreme najveći dostupni – kartidž od 64 megabajta ima svega oko 25 minuta u totalu) niti u muzici i dizajnu zvuka – iako su ono bili izvanredni – već i, kako rekosmo u perfektno odmerenom kontrolnom sistemu koji vam je davao udobnu, intuitivnu paletu manevara i ofanzivnih i defanzivnih poteza (uključujući kratku nepovredivost pri izvođenju pomenutog barrel roll manevra), ali koji je i sam bio deo jednog do visokog sjaja ulaštenog mehaničkog modela igre. Starfox 64 već u svojoj prvoj misiji ide drastičan korak dalje od svoje prethodnice i tamo gde je originalni Star Fox na SNES-u imao džinovske hodajuće robote pored kojih samo proletite (i, ako ste spretni, upucate ih i gledate kako se raspadaju u pregršt poligona), nova je igra kraj ove misije pretvorila u borbu sa ogromnim robotom koji je ranjiv samo s leđa (i to samo nakon što jedan od Foxovih saboraca analizira njegove štitove i da vam taktičke informacije) i za potrebe koje Fox komanduje prelazak u „all range mode“. U ovom trenutku Starfox 64 prestaje da bude on-rails šuter u kome letite samo tamo kuda vas igra usmerava i dobijate slobodu da letite svuda oko robota i rešite komplikovanog neprijatelja kako znate i umete. Naravno, onda će igra ponavljati ovaj pristup nekoliko puta u narednim misijama dajući borbe oko strateški važih uporišta neprijatelja kao njihova krešenda, tokom kojih će desetine letelica u vazduhu voditi bitku oko punkta što Fox i kolege moraju da ga neutrališu.
Ono što mi je tokom ovog recentnog igranja bilo naročito upečatljivo – čak možda i više nego kada sam prošli put, očigledno malo blaziran pisao o igri – je raznovrsnost misija na raspolaganju. Starfox 64 ima granajuću kampanju gde, u zavisnosti od učinka na prethodnoj misiji igrač može da bira različite naredne misije i u toku jednog prelaska nemoguće je videti sve što igra ima da ponudi, a misije se ugodno razlikuju po tipu i dinamici. Neke imaju pomenute set pisove u svojim krešendima, sa borbom protiv čitavih eskadrila neprijatelja i neutralisanjem instalacije na tlu, dok druge podrazumevaju borbu sa ogromnim, komplikovanim neprijateljem – tipičnijim videoigračkim „bossom“ – koji će vas polivati vatrom, gađati raketama (nekada i u obliku pesnica) i imati srazmerno složene šeme napada. Jednostavnost o kojoj sam pisao pre nekoliko godina je svakako vidljiva u tome da bossovi nemaju mnogo različitih šema i faza napada ali u 1997. godini je ovaj dizajn bio ne samo u skladu sa očekivanim standardima već i gotovo drsko siguran u sebe. Kraj misije u kosmosu koju započinjete prolaskom kroz meteorsko polje a završavate borbom sa velikim kosmičkim plovilom koje ima nekoliko pokretnih delova je bio daleko iznad bilo čega što su do tada igre koje su se bavile letenjem i pucanjem u trodimenzionalnom prostoru umele da ponude.
Raznovrsnost povećava i nekoliko misija koje imate na tlu, vozeći tenk, i u njima su kontrole intitivno i efikasno prilagođene kretanju u samo jednoj ravni, a u narativnom smislu je posebno upečatljivo da se u jednom od mogućih scenarija jedna od tih misija odvija nakon što je Slippy, jedan od Foxovih vernih saboraca oboren i Fox kreće u potragu za njim na površini negostoljubive planete.
Na ovaj novi prelazak igre su me, ipak, najviše impresionirale misije koje su demonstrirale najveće tehničko podvižništvo. U jednoj od misija sa prve polovine igre Nintendo odlučuje da vas posle borbi na zelenim poljima, u tmini svemira i na snegom pokrivenoj polarnoj oblasti planete baci na drugu planetu, a koja je čitava prekrivena lavom. Ovo je čak i u 2023. godini strahopoštovanja vredan prizor a u 1997. godini površinu planete renderovanu u tri dimenzije, koja se talasa, podiže i spušta i izbacuje dramatične mlazeve usijane, tečne stene, ovako nešto je bilo praktično neviđeno. Quake 2 je imao kompleksnu arhitekturu i neviđeno ubedljivu simulaciju dinamičkog osvetljenja koja, da se ne lažemo, stoji kao fantastično dostignuće i danas, ali čak ni on nije imao površinu planete koja se uverljivo talasa i ugiba dok preko nje leti eskadrila hrabrih pilota boreći se sa neprijateljima na putu do džinovskog bossa koji stoji u lavi i gađa vas komadima užarenog stenja (a koji, da se složimo, izgleda kao nešto što biste videli u originalnom Quakeu).
Pred sam kraj i sudbinski sukob sa Androssom, Fox ima dugačku sekvencu letenja kroz uski hodnik, progoneći ogromnog robota koji iza sebe ruši stubove i aktivira druge prepreke i ovo je takođe jedna čudesna, vizuelno memorabilna scena kakvu naprosto niste mogli da vidite izvan najužeg kruga igara koje su pravljene kao konzolna ekskluziva od strane firme koja je i napravila taj hardver. Kada posle svega uđete u poslednji bosfajt i borite se sa džinovskim majmunom (ili makar njegovom glavom i šakama) koji lebdi u svemiru, nemoguće je ovo malo ne tumačiti i kao vizuelni imaginarijum koji je inspirisan finalom Kubrikove Odiseje u svemiru 2001 i koji dobronamero parodira njeno finale.
Starfox je izuzetno udona igra, pogotovo u ovom svom novom izdanju gde je emulacija (posle inicijalno dosta truckavog starta emulatora za Nintendo 64) vrlo solidna a operativni sistem omogućava snimanje pozicije na bilo kom mestu. Ovo, naravno, umanjuje napetost koju originalni dizajn igre temelji na ekonomisanju životima i pažljivom postavljanju čekpointa, ali i znači da nećete beskonačan broj puta morati da ponavljate neke komplikovane momente u igri, kao što je na primer bitka sa Star Wolfom i njegovim plaćenicima koji imaju daleko veće manevarske sposobnosti od bilo kog drugog plovila u igri a ovo je i jedini sukob u čitavom Starfox 64 koji ima vremensko ograničenje.
Stafox 64 je igra koju je prosto uživanje igrati, iako pogotovo ako koristite snimanje pozicije, kampanju možete preći za pola sata. Njena mehanička kompleksnost je zapravo ugodno maskirana tim jako intuitivnim kontrolama, funkcionalnim HUD-om i generalnim interfejsom, pa je onda i želja da igrate kampanju iznova i iznova, postižete bolje rezultate i kombinujete različite grane narativa snažna i obezbeđuje uživanje u kinematskom audiovizuelnom spektaklu kakav u 1997. godini naprosto nije postojao. Danas smo razmaženiji, naravno, ali stoji i da igre koje u svoj centar stavljaju dogfajting i imaju ovako sigurno izveden funny animal pastiš Star Warsa nisu baš svakodnevna pojava. Starfox 64 je bio vrhunac ovog serijala posle kog Nintendo, evo decenijama, nije uspeo da pronađe odgovor na to kako bi dostojan nastavak izgledao – uključujući PlatinumGamesovu kontribuciju Star Fox Zero, igru za koju se i dalje nadam da će dobiti neku svoju definitivnu verziju za Switch gde će kontrolna šema biti upodebljena čoveku standardne biološke konstrukcije – no, verujem da, ako posle čitanja ovog teksta pomislite da bi igra ovog tipa MOGLA da vam se svidi, Starfox 64 skoro sigurno ima da vam se svidi. Pretplatnici na servis Nintendo Online je mogu OVOGA TRENUTKA igrati na svom Switchu a ostali, oh, pa oni će se već snaći…