Negde malo dalje od pola sata unutar filma Bad City, japanskog akcionog policijskog trilera iz prošle godine – odnedavno dostupnog na zapadnim striming servisima – mlada policajka iz odeljenja za krvne delikte koju smo par scena ranije gledali kako povraća zgrožena brutalnošću obračuna među bandama će aluminijumskom bejzbol-palicom nokautirati – i to, što bi naš narod rekao POSRED PIČKE – jakuzu koji je mislio da će lako izaći na kraj sa preplašenom devojkom krupnih očiju. Ovo je momenat kada će se čak i onaj gledalac koji je poslednjih par minuta gledao kako njen šef, okoreli policijski inspektor Torada premlaćuje grupu jakuza u bejzbol uniformama električnim megafonom sa sve mikrofonijom kod jačih udaraca, i mislio kako je Bad City možda ipak ozbiljni policijski procedural, udobno zavaliti u svojoj fotelji, pojačati ton i krenuti da navija.
Početkom prošle godine pisao sam o niskobudžetnoj japanskoj akcionoj poslastici Hydra, projektu koji su, praktično, izveli malo ambiciozniji kaskaderi apgrejdujući sebe u režisere i glumce i u vrlo skučenim produkcijskim uslovima podsetili da Japan još uvek itekako ima kadrove i potencijal da snima brutalne, atraktivne akcione filmove i da nije sav istočnoazijski talenat u dvadesetprvom veku odleteo u Južnu Koreju. Bad City je novi film iste ekipe i to da su korejski mafijaši ovde profilisani kao negativci, dok u kontrastu s njima domaći organizovani krimina oličen u jakuza porodici Sakurada ispada neka vrsta časne, viteške rabote, verovatno onda nije ni sasvim slučajno.
Kensuke Sonomura je, kako smo pričali pre neka 22 meseca, pre svega koordinator kaskadera i koreograf borilačkih scena, dok je Masanori Mimoto pre svega kaskader sa velikom borilačkom ekspertizom (koju ste mogli da vidite i u Miikeovom Yakuza Apocalypse, doduše ispod ekstravagantnog žabljeg kostima) no, njih dvojica su sa Hydra napravili film koji je imao rudimentarnu priču ali izuzetnu akciju i sasvim dovoljno karakterološko-mizanscensko uokvirenje da ne bude puka niska akcionih scena bez konteksta. Hydra je bila pravi mali fenomen pa je Bad City logičan sledeći korak, film snimljen sa nešto kompleksnijom pričom, nešto većim budžetom i sa najmanje jednom autentičnom zvezdom u postavi.
Ta zvezda je Hitoshi Ozawa, japanski veteran V-Cinema produkcije iz osamdesetih i devedesetih (japanski pandan direct-to-video akcijašima i trilerima rađenim na zapadu) a koji je potpisan i kao producent ovog filma. Ozawa, čovek u svojim šezdesetim godinama, u ovom filmu je onaj prototip tvrdog, old school akcionog anti-heroja koji sve rešava snažnim pesnicama i izrazom lica kao da je pojeo nešto što odbija da bude svareno, a seda, oštra kosa mu stoji izuzetno dobro. Ozawa je igrao u desetinama filmova i videoigara (notabilno u videoigračkom serijalu Ryu Ga Gotoku a koji na zapadu bolje poznajemo kao Yakuza), uključujući milion quick ’n’ dirty akcijaša iz devedesetih ali onda i saradnje sa Takeshijem Kitanom (Boiling Point) i Takashijem Miikeom (Agitator, Dead or Alive, Gozu) i u pitanju je jedna cenjena, rado viđena figura akcionog filma koja se ovde sasvim programski smešta uz mladu generaciju.
U tu generaciju spada pomenuti Masanori Mimoto, ali i mlada (uglavnom televizijska) glumica Akane Sakanoue koju ste možda gledali u popularnim serijala rađenim po Ultraman i Alice in Borderland predlošcima, dok jednog od najopasnijih protivnika koje će ovaj trio u filmu imati igra opaki Tak Sakaguchi, akcioni stručnjak koga ste gledali u svemu, od ekranizacija popularnih shonen mangi poput One Piece, preko Godzile, pa do niskobudžetnih splatter-akcijaša kao što je kultni Tokyo Gore Police. Sakaguchi ovde donosi svoju borilačku ekspertizu ali, možda važnije, i svoju prezentnost u kadru sa cooler-than-thou etitjudom plaćenog ubice što čitave odrede jakuza tražnira na komade u rekordnom vremenu, ne ispuštajući ni jednog trenutka čačkalicu koji drži među zubima.
Bad City je, dakle, vrlo jasan omaž V-Cinema radovima iz devedesetih i neka vrsta građenja međugeneracijskog mosta između old school legende i new school ekipe koja danas čini sve da plamen akcionog filma u Japanu ne ugasne. Otud nije neko veliko iznenađenje da je Bad City, iako dramaturški i produkcijski vidno unapređen u odnosu na Hydru, utemljen i na vrlo oprobanim, neko bi rekao klišeiziranim elementima zapleta. Kao i u jedno pola jakuza filmova snimljenih od sedamdesetih naovamo, neksus zločina u ovom filmu je postavljen u siromašnu četvrt grada Kaiko a koji lokalni biznismen, uz pomoć korumpiranih političara i lokalne jakuza-familije planira da pretvori u ekskluzivni deo grada sa skupim poslovnim i stambenim prostorm – nešto poput japanskog Beograda na vodi. Građani se protiv ovoga bune pa i javno protestuju ali namazani preduzimač ih uverava da mu je samo i isključivo njihova dobrobit na pameti pa, iako samo što je u prvostepenom postupku oslobođen optužbi za kriminal i veze sa mafijom, on na televiziji najavljuje svoju kandidaturu za narednog gradonačelnika. U ovom zapletu ima mnogo toga što smo već gledali nebrojeno puta u sličnim filmovima (pa i videoigrama, na primer recentni Yakuza: Like a Dragon) ali Bad City u ulozi ljigavog političara ima Lilyja Frankyja koji je SAVRŠEN za ovakve uloge (mada, naravno, ume da igra i opasne jakuza tipove kao što je bilo i u Yakuza Apocalypse), a pored njega i Ozawe tu je i upečatljiva Mitsu Dan u ulozi ledene pomoćnice javnog tužioca, a samog tužioca igra Masaya Katô, još jedan veteran čija se karijera proteže unatrag sve do osamdesetih.
Ovo je, dakle, vrlo jak ansambl, a nisam ni pomenuo Rino Katase koja igra šeficu korejske mafije i još nekoliko notabilnih glumaca u epizodnim ulogama, pa se slobodno može reći da Bad City ima star power koji prilično izvlači taj relativno klišeizirani zaplet. Doduše, fer je reći i da Sonomura ide možda malo i preambiciozno u pričanje ove priče, sa filmom od dva sata koji ima najmanje tri kriminalne frakcije što su međusobno sukobljene, istoriju koju glavni junak ima sa njima, a koja se desila pre početka filma, ali veoma snažno utiče na radnju (jer likovi pamte i ne praštaju), policajcima koji su i sami podeljeni u odeljenja ali i u frakcije (od kojih je opet, najmanje jedna na platnom spisku mafije), i gledalac, pogotovo ako nije navikao na komplikovane, vodviljske jakuza-sage, legitimno može da malko oseti i vrtoglavicu. Sonomura se trudi da što više izčeneluje Takeshija Kitana sa prikazom gangstera kao likova većih-od-života, kojima su porodica i čast sve, naspram new-school gangstera-biznismena koje boli dupe za tradiciju i komplikovane običaje i samo ih zanima brzo, efikasno bogaćenje, ali film nema baš mnogo Kitanove elegije. No, kao neka vrsta dajdžesta ovih motiva, spakovanog između scena briljantne i brizantne akcije, Bad City više nego radi posao.
Jer, da bude jasno, priča je tu da uokviri akciju, podseti na to da jakuze najviše vole da zapravo zarađuju od legalnog posla koji su dobili ilegalnim putem, ali ne da nas natera da se zamislimo na sudbinom japanskog društva. Centralna priča u okviru šire priče je ona vezana za Ozawin lik, policijskog inspektora Toradu, koji je nepravedno optužen za ubistvo što ga nije počinio a koji dobija šansu da uz malu grupu nekorumpiranih policajaca, kako zna i ume, dekonstruiše komplikovanu mafijaško-političko-biznisašku hobotnicu, aperkat po aperkat, nokaut po nokaut.
Film izuzetno dobro spaja old school i new school pristupe akciji. Ozawa deluje impozantno i nesalomivo već i kad samo sedi i puši sa zgađenim izrazom lica, a kad krene da mlati po kriminalcima, to je milina za gledati. Sonomura i Mimoto su sa ovim filmom, pak, vrlo odlučno išli na to da apgrejduju dobar utisak koji je ostavila Hydra pa ovde pored nekoliko jedan-na-jedan i dva-na-jedan koreografija sa superbrzim potezima, puno finti i mešanja borbe u parteru i na nogama, a kakve smo imali i u tom filmu, dobijamo i nekoliko free-for-all masovki čestih u jakuza-akcijašima. Video sam kritike da ovim scenama nedostaje elegancija i fokusiranost tih jedan-na-jedan tuča, ali moj utisak je da su se koreografi i režiser ovde izuzetno snašli. Tuče su ne samo vrlo fizičke, čak vrlo ubedljive, već i vrlo čitke, sa jasnim i uverljivim tokom radnje gde gledalac zna ko koga i zašto, i može da poveruje da žena od šezdeset kila poražava muškarce od osamdeset. Sonomura radi u ključu povišenog realizma a koji nije karakterističan za moderni akcioni film, primenjujući mnogo real world akcione ekspertize, tako da njegovi likovi vrlo retko mašu u prazno i prave očigledno dogovorene napade, blokove i pariranja. Suprotno od toga, likovi prave razne finte, varke i u stilu MMA boraca paze na distancu, ulaze u rušenja i prelaze u atraktivnu borbu na tlu kada je to oportuno. Velika brzina kojom se sve to odvija nije prepreka da se akcija isprati, naprotiv, kadriranje i montaža su tu da obezbede čitkost akcije i daju gledaocu maksimum užitka.
Ovo je zaslužno i da film u kome ima pištolja doživljavamo kao realističan – pogotovo kada vidimo koliko često likovi promašuju kada pucaju, ali i kada likovi sa pancirima bivaju privremeno izbačeni iz igre nakon što popiju nekoliko hitaca u torzo – i da činjenicu da i policajci i gangsteri u presudne sukobe ulaze sa noževima, palicama, teleskopskim pendrecima, štanglama i ostalom hladnom galanterijom prihvatimo kao prirodnu. U velikoj tuči u finalu, uostalom, vađenje pištolja bi delovalo kao rizik i za svoju stranu pa je odrađivanje posla pesnicama i hladnim oružjem sasvim logičan izbor.
Bad City je i film sa dosta stila. Direktor fotografije Moritada Ijû je ovde demonstrirao mnogo smisla za rad i u mirnijim i u akcionim scenama, a jakuza-tetovaže, ukusno plasirana prskanja krvi i frizure nekih od članova ansambla daju filmu jedan low-key cool izgled i karakter koji ga čini prijemčivim i garantuje želju da ga pogledate još koji put da biste uživali u akciji i tom finom šmeku koji emanira. Svakako, pričamo o filmu namenjenom pre svega publici gladnoj akcije, ali sa Bad City je Sonomura demonstrirao da ume da upotrebi jake glumce kada im ima pristup i ovo bi lako mogao da bude početak jedne lepe franšize. Sve preporuke.
