Idemo polako da vidimo šta je bilo od metala u poslednjih nedelju dana. Miran period, u principu, barem ako ignorišem poplavu neverovatnih stoner rok albuma koja nas je zapljusnula tokom poslednjih par dana.
Al prvo blek metal. Španci Barbarian Swords mešaju blek metal, thrash, death i doom metal sa dosta solidnim uspehom u svom opusu, ali blek metal, mislim, preovladava. Njihov četvrti album, Anti-Dogma Megaforce se da opisati kao rasturačka ploča agresivne, anti, jelte, dogmatične ali i nihilističke, antireligijske pa i antuhumane, ali vrlo zabavne muzike. Kada bend na istoj ploči ima pesme koje se zovu Glorious Deicide i Nuke Barcelona, znate da su pazili na svaki detalj i pokrili ceo spektar mržnje. Ovo je odlično odsvirano, besno, krvoločno i prilično solidno producirano i vredi da se overi:
https://barbarianswords.bandcamp.com/album/anti-dogma-megaforce
Taubrą su delom iz Švajcarske, delom iz Norveške a u potpunosti impresivni. Ova ekipa dosta iskusnih muzičara (koji sviraju u bendovima poput Malphas, Forgotten Tomb, Aara itd.) sa svojim debi albumom, Therizo isporučuje jednu od najfinijih i najzrelijih blek metal ploča ove nedelje. Umotana u nordijsku hladnoću, žestoka i agresivna a opet puna folk motiva, atmosfere pa i melodičnosti ova ploča u prvi plan stavlja pesme od po šest i sedam minuta napisane tako da slušaoca prošetaju kroz narative i raspoloženja i nikada ga ne izgube. Bubnjar Jöschu Käser svira verovatno najsuroviji blastbit koji sam čuo ove nedelje ali bend uspeva da ga upari sa veoma inventivnim melodijama i atmosferama nikada ne bežeći predaleko od matrice modernog blek metala i je superiorno koristeći u svakoj pesmi. Sjajno.
https://taubra.bandcamp.com/album/therizo
Australijski Shrouded dosta solidni na svom debi EP-ju Further Removed. Ovo je taj neki moderni blek metal zvuk, melodičan, atmosferičan, hermetičan, pa i kontemplativan sa pesmama od po sedam i osam minuta i zanošenjem u „post“ smeru i mada Shrouded ne smišljaju bogznašta novo, oni ovo sviraju sa nepokolebljivom ubeđenošću. Na kraju ta kombinacija ambicioznih i dugačkih pesama sa sirovim, hermetičnim zvukom ispadne funkcionalna i autentična.
https://shrouded.bandcamp.com/album/further-removed
Hallig / Friisk je split album dva njemačka blek metal benda sklona melodiji, atmosferi, emociji. Pričamo, dakle, o vrlo modernom blek metal izrazu, sa dugačkim pesmama – album traje 32 minuta sa samo četiri pesme – ali je ovde svakako u ponudi vrlo visok kvalitet. Oba benda imaju ubedljiv, dobar zvuk, sviraju za sve pare i prenose tu svoju emociju i atmosferu sa puno uverljivosti. Dopalo mi se:
https://hallig.bandcamp.com/album/split-w-friisk
https://friisk.bandcamp.com/album/split-w-hallig
Bečki The Negative Bias su pre četiri godine izdali album sa samo dve pesme a koji je trajao preko 42 minuta. Tada sam ih dosta pohvalio za songrajting i aranžiranje, a novi album, The Seven Seals of Saligia je „normalnija“ ploča, u smislu da ima sedam pesama od kojih ni jedna nije duža od deset minuta, a kvalitet kompozicija, svirke i produkcije nije opao. Naprotiv, The Negative Bias su i dalje vrlo dobri i uspevaju da se izdvoje u moru modernih atmosferičnih blek metal projekata i bendova izraženim karakterom, vrhunskim kvalitetom svirke, odličnom produkcijom. Jedan od hajlajta nedelje:
https://thenegativebias.bandcamp.com/album/the-seven-seals-of-saligia
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/the-seven-seals-of-saligia
Nizozemci Salacious Gods sviraju gotovo trideset godina i mada im je Oalevluuk tek četvrti album i to posle rupe od osamnaest godina, radi se o ekipi muzičara koji sviraju u gomili bendova i dobro znaju šta rade. Oalevluuk je ozbiljan, epski opus blek metala sa jasnim korenima u devedesetima, sa dosta melodije ali sa jednom opasnom, opakom satanističkom crtom u svom karakteru, i intenzivnom, energičnom izvedbom. Kvalitetno, epski, impresivno baš kako omot, koji šalje jake Frazetta vajbove, sugeriše:
https://hammerheart.bandcamp.com/album/oalevluuk
Third Storm su iz Upsale u Švedskoj i ovo je kvintet dosta iskusnih muzičara – osnovan, uostalom, još 1986. godine – čiji nas drugi album vraća u vreme kada je švedski blek metal bio sinonim za agresivnost i zlo. The Locust Mantra, kako se ovaj opus zove, ima atmosferu i melodije, ali je suštinski usredsređen na agresiju, brzinu, preteće gitarske rifove i promukao, mržnjom ispunjen vokal. Zakucavački ritmovi, neumoljive gitare i vrištanje su dalje vrlo umešno i ukusno dopunjeni sintisajzerima koji donose dobrodošlu treću dimenziju u muziku i sprečavaju je da postane samo pozadinski šum. Third Storm su dobrodošlo podsećanje da „old school“ metal podrazumeva i ljude koji su ga stvarali još pre skoro četiri decenije, i dalje aktivne i besne, autentične u svom izrazu. Odličan album:
https://chaos-records.bandcamp.com/album/the-locust-mantra
Grci Liturgy of Desecration su duo dva tipa koji, svaki za sebe imaju gomilu jednočlanih i sličnih projekata. Naravno, sa ovakvim imenom, znamo da će ovaj projekat biti agresivan, sirov, old school black metal i, evo, treći EP (nabavljiv i na kaseti), Spiritual Anticosmic Warspells baš to i donosi. Naravno, Grci su to pa je ovo ipak disciplinovanije odsvirano i bolje producirano od prosečne „antikosmičke“ blek metal svirke na internetu, no, ugođaj je tačno onaj koji potrebujemo: agresija, brzina, mračnjaštvo. Uživajte:
https://liturgyofdesecration.bandcamp.com/album/spiritual-anticosmic-warspells
https://fallentemple.bandcamp.com/album/spiritual-anticosmic-warspells
Grci su dobro rodili ove nedelje pa evo i drugog albuma jednočlanog projekta Auriferous Flame a koji se zove Ardor for Black Mastery. I pored tog pompeznog naslova, album je zapravo dosta zdrav, radnički i seljački black-thrash, doduše sa pesmama od po deset minuta ali sa zvukom koji je uglavnom down-to-Earth i aranžmanima koji samo povremeno odu u smeru ambijentalne, apstraktrne muzike. Zabavno je ovo:
https://auriferousflame.bandcamp.com/album/ardor-for-black-mastery
https://spectrallore.bandcamp.com/album/ardor-for-black-mastery
Švedski black-death projekat Svartkonst je od jednočlane postave narastao na kvintet, makar u živim setinzima. No za potrebe trećeg studijskog albuma, May the Night Fall, Rickard Törnqvist je ponovo sve snimio sam. Ovo je sada vrlo rafinriana, vrlo dobro producirana muzika koja veoma organski spaja melodičniji (pa i melanholičniji) black metal sa švedskim buzzsaw death metal zvukom. Što je zanimljiva kombinacija jer su neke pesme skoro čist rani Entombed a neke Watain. I, mislim, šta tu ima da se ne voli?
https://svartkonst666.bandcamp.com/album/may-the-night-fall
Dosta blek metala, idemo sad na doom metal, stoner rock, hard rock, sludge metal i psihodeliju. Superlynx iz Osla sebe taguju i kao bend koji izvodi „meditativnu“ muziku i to je preslatko. Četvrti album ovog norveškog kvarteta nazvan 4 10 svakako ima cerebralne kvalitete (pa vidite taj omot!) i njegova spora a melodična, hipnotična muzika može da posluži i u meditativne svrhe, posebno sa povremenim istočnjačkim motivima što promaknu kroz standardni heavy psych program. Ovo je topla, prijemčiva muzika čije distorzirane gitare i autoritativno teški ritmovi nemaju u sebi dimenziju agresije već deluju prijateljski i ugodno, a nežni, melodični vokali Pie Isaksen svemu dodaju posebno ugodan preliv. Bend svakako ne zaboravlja da odradi potrebne heavy rifove pa je ovo jedan jako lepo zaokružen paket:
https://superlynx.bandcamp.com/album/4-10
Volite li grandž? A kad ga sviraju žene? The Maxines iz Džordžije resetuju grandžersku formulu na fabrička podešavanja nudeći spoj panka, fuzz rocka i alternativnog roka na svom albumu Skin Tight. Ovo su vrlo pravoverne alt-rok himne zaista kao ispale sa kraja osamdesetih i početak devedesetih, bez mnogo studijskog peglanja i sa dosta propisne emocije:
https://themaxinesband.bandcamp.com/album/skin-tight
Hypersleep su iz Atine, ali u Džordžiji. Istoimeni EP, doduše, ima u sebi odlike grčkog stoner roka utoliko što je prijemčiv, pitak, slušljiv i normalnim ljudima a da ne kompromituje psihodeličnost i težinu. Hypersleep samo nemaju produkciju onog kvaliteta koji biste očekivali od Grka ali ovo je svejedno finozvučeći materijal i dobija preporuke:
https://hypersleep.bandcamp.com/album/hypersleep-ep
Iz Kopenhagena stižu Erection House koji imaju, istina je, upečatljivo ime, ali kad vam njime privuku pažnju, umeju i da je zadrže solidnom muzikom. Album Feels of Correction je poplava fuzz rock lepote, jedan spaljen, psihodeličan komad gitarske buke i drogiranog gruva, kao nastao ukrštanjem late ’60/ early ’70s muzike sa dve strane okeana, britanske psihodelije i američkog proto panka. Pres riliz bukvalno pominje da ovo istovremeno podseća na Hawkwind i Stooges/ MC5 i nije u krivu. Erection House nude čist, nepresečen blagoslov i treba ga konzumirati stalno i neodgovorno. Album izlazi tek za tri nedelje al evo da se ložimo:
https://regainrecords.bandcamp.com/album/feels-of-correction
Meksikanci Veljet sviraju vrlo mastan, psihodeličan stoner rok na debi albumu Demiurgo. Ovo je sedam pesama ozbiljnog bombardovanja teškim ritmom i apokaliptičnim rifovima, ali uz dosta osećaja za dinamiku, gruv, teksturu, pa i harmoniju. Veljet su instrumentalni ali u njihovoj muzici se ne oseća kao da je u pitanju puki džem zabeležen u studiju i ovo su dobro ispisane pesme u kojima ima mesta za spontanost, ali se forma dobro zna a disciplina se ceni. Lepa ploča:
https://smolderbrainsrecords.bandcamp.com/album/demiurgo
The Uneven iz Tenesija su simpatičan hard rock sastav sa debi albumom, Flight Out Of The Hollow koji nudi reflektivan, kontemplativan sadržaj i kvalitetan zvuk. Ovo je ono što smo nekada zvali AOR, dakle rok muzika orijentisana na odraslu publiku, sa, naravno, ostacima bluz i bugi prljavštine u svojoj srži ali bez fokusiranja na seks, droge i rokenrol eksces. The Uneven umesto toga zaista meditiraju o unutrašnjem životu i ljudskom stanju, i to rade kroz četrdesetak minuta vrlo pristojne i raznovrsne teškorokerske zabave:
https://theuneven.bandcamp.com/album/flight-out-of-the-hollow
Poljaci Dopelord nikada nisu krili svoje karte. Već više od deset godina albumi su im ponori fuzza i basa, posvećeno satanistički i beznaporno, pozitivno naduvano psihodelični. Najnoviji, Songs for Satan je destilacija svega što valja kod ovog benda sa pesmama koje uspevaju da voze opojno distozirane gitare i drsko spor, težak ritam a da opet budu zarazne, hitoidne. Ako ste ikada voleli tu drogiranu, satanističku stranu doom metala, dakle transverzalu Black Sabbath-Electric Wizard, Dopelord će vam sesti ko budali šamar. Sjajan album.
https://dopelord.bandcamp.com/album/songs-for-satan
Restless Spirit sa Long Ajlenda su odlični na svom trećem albumu, Afterimage. Ovo je taj neki moderni blend stoner roka i zrelog heavy metala za odrasle kakvi često izlaze za Ripple Music, ali je u ovom slučaju izdavač izvrsni njujorški Magnetic Eye. Drugi način da se ovo opiše bi blo da se prizovu Corrosion of Conformity ali pokušavam da deakcentujem ideju da Restless Spirit ikog imitiraju. Ovo je zreo, kvalitetan album koji pritom vrlo jako krlja i mada je sviran u prepoznatljivom žanru, bend ima karakter, identitet i dobro napisane pesme. Ne znam koji im je bio kurac da ovoliko komprimuju master s obzirom da je sam miks prilično dobar i da bi sve daleko bolje zvučalo da se samo malo pusti da diše, ali čak i tako, Afterimage je odlična ploča vredna svake pažnje.
https://restlessspirit.bandcamp.com/album/afterimage
Heavy Psych Sounds su pre dve godine izbacili debi album američkog trija Kadabra, a koji se zvao Ultra i pobrao mnoge simpatije. Između ostalog, ja sam se o njemu izrazio u superlativima. Nastavak je pred nama, zove se Umbra i, pa, Kadabra nisu popustili ni za mrvu. Ovo je hipnotički, gruverski fuzziran psihodelični rok iz kog kiselina curi na sve pore a pesme su jednostavne i MONUMENTALNE. Kadabra, naravno, zvuče vrlo organski i prirodno, bez poziranja i studijskog peglanja i Umbra je apsolutni trijumf estetski sirovog a zanatski rafiniranog, neposrednog rokenrol izraza:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/kadabra-umbra
Dosta sporog, sad malo brzo: thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Finger Collector Crew je nestašni novi EP utrehtske ekipe Grindpad. Nizozemci iza sebe imaju jedan album i na ovom EP-ju dobijamo kvalitetan, profi produciran, vrlo dobro odsviran thrash metal sa daškom death metala. Pet je to pesama u petnaestak minuta i mada se svira žestoko, ima dovoljno varijacije u aranžmanima da svi thrash ukusi budu zadovoljeni. Dok god volite pravoverni, old school ’80s zvuk, to jest. Bend ne prodaje digitalni daunloud ali možete ovo kupiti na vinilu!
Shithammered iz Nju Hempšira su dva lika koja čukaju blek treš metal, posvećen pijancima, drogerašima i drugim luzerima. Lepo je znati svoju ciljnu grupu, ali EP Atomic Sodomizer ni slučajno nije nekakav skroman napor. Ovo su četiri lepo napisane i jeftino ali časno producirane pesme pankerskog metala koje će vam garantovano popraviti raspoloženje i dati snagu da uđete u novi dan. Muzika za dušu! A plaćate koliko hoćete. Pa, da li ste ikada dobili bolju ponudu?
https://shithammered.bandcamp.com/album/atomic-sodomizer
Ona su tu MorLord čiji je stil nekakav blackened death/thrash metal. Debi izdanje, EP Post Mortem ima zapravo trešerski gruv sa death vokalima i, mislim, pitak je, ako volite sirovu underground muziku. Ima ovde dobrog plesnog gruva, refrena na poljskom koje možete pevati zajedno sa bendom i mada je zvuk dosta taman, zvuči sve to sasvim fino u jednom demo-smislu:
https://morlord.bandcamp.com/album/post-mortem
Pakistanskim Tabahi je Thrash for Justice drugi album, devet godina nakon prvog. Nije lako biti trešer u Pakistanu, ali muzika koja se ovde čuje je priključena na visokonaponski vod, nestašna, brza i zabavna. Tabahi za sebe kažu da su jedini thrash metal sastav u Karačiju – dvanaestom po veličini gradu na svetu, sa preko dvadeset miliona stanovnika ako je verovati ovogodišnjem popisu – ali to ih očigledno samo podstiče da budu još bješnji. Utemeljeni na modernim thrash stilemama – bend pominje Havok, Powertrip itd. pored Anthraxa, Testamenta, Megadetha i Slayera kao inspiracije – Tabahi pišu vrlo solidne pesme i izvode ih sa puno disciplne i karaktera. Hoću reći, ovde se grize ali je svirka bezgrešna a produkcija vrlo solidna i imamo posla sa thrash poslasticom:
https://tabahi.bandcamp.com/album/thrash-for-justice-2
Underground Prison je prvi EP za atinski Gun Recoil, jedna kvalitetno odsvirana i dobro producirana ploča što, uprkos pominjanjima zatvora i pištolja zapravo pre svega omažira klasični Bay Area Thrash. Grci znaju kako se to radi i mada ovih pet pesama više forsiraju gruv i atmsferu nego brzinu, pričamo o kvalitetnom izadnju:
https://gunrecoil.bandcamp.com/album/underground-prison
Madman iz Kanzas sitija sviraju od 2016. godine, ali zvuče kao nešto što ste mogli čuti još osamdesetih ili ranih devedesetih sa svojim spojem avanturističkog pank roka, eksperimentalnog post panka i hardkora. EP The Tycoon ima šest pesama koje čak nisu ni izrazito kratke i ovo se može računati i u minialbum, a produkcija je razoružavajuće jeftina i veoma odgovara bendu koji ima naglašeno istraživački ali i dalje čvrsto formiran stil i nudi instant-prijemčiv gruv i ton. Lepo.
https://madmankc.bandcamp.com/album/the-tycoon
Simpatični su filipinski Ibigti ang Kamatayan sa svojim istoimenim EP-jem a koji nudi četiri pesme (zapravi tri i intro) krosovera/ metaliziranog hardkora kao sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Ovo još uvek ima thrash metal rifove ali ima i začetke moshcore groove pristupa pa je nekako nostlagično, simpatično, jeftino producirano ali prija uhu:
https://ibigtiangkamatayan.bandcamp.com/album/ibigti-ang-kamatayan
Novosađani MoshPit na svom EP-ju Mogu prže pankerski old school krosover. Na primer, refren prve pesme je „skini mi se s kurca“ i to je neodoljivo. Četiri pesme urađene u vrlo ’80s stilu (sa sve pankerskim repovanjem koje je tada bila inovacija), jednostavnost, šarm, energija, semplovi Slobodana Miloševića, sve što je potrebno da čovek bude srećan, a još i plaćate koliko hoćete. Idealno!
https://moshpitns.bandcamp.com/album/mogu
Teksašani Career Politicians nisu neslični u svom pristupu hardkoru pa je i njihov demo I Don’t Care brz i oštar, politički, jelte, usmeren i jako besan. Ovo sviraju, kako se navodi „grindcore veterani“ iz gomile bendova za koje niste čuli, ali to objašnjava kvalitet zvuka i žestinu izvedbe. I ovaj materijal plaćate koliko hoćete A VREDI:
https://careerpoliticians.bandcamp.com/album/i-dont-care
Tu su nam i Puljani Dead Lesh sa prvim albumom, Rat, Kuga i Glupi Ljudi, a koji je, eh, zapravo samo kompilacija njihova četiri dosadašnja EP-ja u jedan paket. No, dobra vest, pogotovo ako niste do sada slušali Dead Lesh, je da su to bili odlični EP-jevi pa je i ovo odlično producirana, ubedljivo odsvirana kolekcija hardkor/ treš hitova. Ono što mi se sviđa kod ove ekipe sastavljene od iskusnih muzičara sa scene (članova Bolesno grinje i drugih lokalnih atrakcija) je ne samo ubedljivost i neposrednost u zvuku i izrazu već i originalnost koju demonstriraju u nečemu što je vrlo dobro poznata i opisana forma. Pesme ovde, konsekventno, zvuče kao nešto što je bend izvukao iz SEBE a ne iz žanrovskih arhiva i to se ne može kupiti novcem. No, ALBUM se može kupiti i pošto ga No profit Records u skladu sa imenom daje po ceni koju sami odredite, verujem da je neljudski da ovo ne poslušate i ne pazarite:
https://noprofitrecordings.bandcamp.com/album/rat-kuga-i-glupi-ljudi
Za ljude kojima termin hardcore znači pre svega „besni tetovirani likovi u dresovima“ imamo da ponudimo Visions of Mortality iz Teksasa. Bend na svom drugom EP-ju, Path to Divinity ima darežljiv program od pet pesama vrlo solidnog prebijanja, urađenog u odličnoj, bogatoj produkciji. Gitare ovde pošteno kolju, ritam je stamen a opet gruv zvuči organski a pevač je zvijer. Na granici sa death metalom a gde je i najlepše, ovo se plaća koliko vi kažete:
https://vomhc.bandcamp.com/album/path-to-divinity
I Capra iz Luizijane su bend više za nekog drugog nego za mene – na promo slici se vidi više tetovaža nego što ja mogu da zgutam – ali njihov metalizirani hardcore ima u sebi dovoljno panka i izvornog metalcore zvuka da ipak mogu da ga poslušam sa odobravanjem klimajući glavom bar pola vremena. Produkcija je dosta solidna, pevačica sirova i mada pesme nisu naročito maštovite, mislim da vrlo rade posao ako volite ovakav zvuk:
https://capraband.bandcamp.com/album/errors
Da nastavimo sa metalcoreom? Evo, ne znam šta mi je. Forked Tongue iz Bangalora u Mejnu su baš ona kombinacija srednjetempaškog nabod-gruva, numetalskog vokal-krešenda i narcisoidnih tekstova kakva bi meni trebalo da se agresivno ne dopada, ali EP The Fragility of Progress je nekako naivno iskren u svom obožavanju žanrovske forme i ne mogu da ne budem šarmiran muzikom koja je sve vreme u brejkdaunu ovako ubeđeno i posvećeno. Solidna produkcija i cena od koliko date.
https://forkedtongue.bandcamp.com/album/the-fragility-of-progress
Pre-Breaker iz Edmontona u Alberti su negde između tog siledžijskog hardkor izraza i trešerskog krosovera. Ni ovaj bend još nema album ali drugi EP, Shot in the Face ima četiri pesme gde se slejerovski rifovi sipaju preko srednjetempaškog, nadrkanog gruva i to je malo teško iskulirati. Naravno, ja volim kada je treš brži, ali ovi ljudi dobro kuvaju u ovoj svojoj brzini:
https://pre-breaker.bandcamp.com/album/shot-in-the-face
Argentinci Disfuria na svom drugom albumu, Ejercicios de violencia vrlo uspešno spajaju crustgrind i beatdown hardcore. Ovi stilovi, na papiru dosta razdvojeni u kulturnom i zvučnom smislu ovde su spakovani u kratke pesme nasilja besa, ali i zaraznih rifova, sa vrlo teškim zvukom i odličnom produkcijom. Disfuria uspevaju da povežu eksplozivnost grindcorea sa siledžijskim gruvom beatdowna i da to zvuči prirodno i prijemčivo. A još i daju album po ceni koju sami odredite. Respektčina:
https://disfuria.bandcamp.com/album/ejercicios-de-violencia
Kalifornijska jednočlana grajdnkor atrakcija Houkago Grind Time ima split EP sa teksaškim Real Life Ugly. Izdanje ima posebno ime za svaku stranu (Raw Ass i Main Character Syndrome) a u ponudi je ukupno deset pesama poštenog, pravog, glupog ali šarmantnog grindcorea. Nema ovde mnogo filozofije, oba benda sviraju žanr sa puno zanatskog umeća i bez ambicije da se ikako odmaknu od njegovih osnovnih stilema, ali ponekada je to sasvim dovoljno. Plaćate koliko hoćete, razume se:
https://houkagogrindtime2.bandcamp.com/album/raw-ass-split-with-real-life-ugly-2
https://reallifeugly.bandcamp.com/album/main-character-syndrome-split-w-houkago-grind-time
The Tooth / Primitive Rage je split između dva moderna grindcore/ false grind sastava iz SAD. Primitive Rage stvarno zvuče primitivno i razjareno u svojih dodeljenih 170 sekundi krljanja i mrvljenja dok The Tooth imaju kompoziciju od preko četiri minuta impresivnih mathcore kombinacija sa dementim grindcoreom. Izvrsno a plaća se koliko želite:
https://primitiveragehc.bandcamp.com/album/the-tooth-primitive-rage
https://thetoothokc.bandcamp.com/album/the-tooth-primitive-rage
Dead Solace iz Pitsburga imaju džinovske, naoružane mačke na omotu svog EP-ja Dead Solace, predstavljene u simpatično humorističkom tonu ali muzika je sasvim ozbiljna kombinacija beatdwon hardcorea i slamming death metala. I ja na to padam bez greške. Bend ima odličan gruv, dobre rifove, osećaj za krešenda, pa i kvalitetnu produkciju sa oštrim gitarama i dinamičnim bubnjevima, da ne pominjem meljući bas (mada sam ga upravo pomenuo) i čak ni metalcore elementi u muzici me ne žuljaju. Odlično:
https://deadsolace.bandcamp.com/album/dead-solace-2
Ukrajinski Infernation sebe smatraju war metal sastavom što je, jelte, ironično s obzirom na… znate već. Kako god, njihov debi album Dark Path of Renunciation nudi sirovi death metal ukršten sa bestijalnim blek metalom za osam pesama u pola sata krljanja bez vađenja. Nema ovde neke sofisticiranosti i naravno, kad udarate pola sata u isto mesto, ono oće da utrne, ali bend ima taman toliko zanimljivih rifova i promena ritma da se spase. Sirova, pozemna produkcija se podrazumeva:
https://infernation.bandcamp.com/album/dark-path-of-renunciation
https://nekrolustrecords.bandcamp.com/album/nekro-026-infernation-dark-path-of-renunciation
Horror Pain Gore Death productions kao da je malo „komercijalizovao“ svoj autput pa je prvi album benda Putrascension iz Nju Džersija, Forever Below u za njih nekarakterističnom formatu melodičnog black-death metala. I ja sam svemu tome malo sumnjičavo pristupio ali Putrascension su veoma dobri, kako u smislu pisanja pesama tako i u samom zvuku koji je daleko od copypaste melodeath formula na koje uglavnom nalećem nasumičnim pretragama. Putrascension imaju dosta osobenog mirisa i karaktera i deluje kao da su spremni da osvoje svijet:
https://hpgd.bandcamp.com/album/forever-below
Internal Suffering iz Kolumbije vele da nezadrživo mrve u prah trendove još od 1996. godine, što se uklapa jer im novi album, Rituals, zvuči kao brutal death metal iz 1996. godine. A što čak nije ni moj pokušaj da budem duhovit, Internal Suffering prosto voze onu vrstu brutalnog death metala koja još uvek sadrži ljudsku komponentu u sebi i iako je u pitanju zaista brutalna i beskompromisno agresivna muzika, ona zvuči kao da je radi ljudi opsednuti demonima a ne same mašine. Svakako malo lažem u smislu da je ovo i tehnički i produkcijski bliže ranim godinama ovog veka nego polovini devedesetih, ali poenta stoji, ovo je old school na dobre načine, sa solidno napisanim pesmama i zvukom koji je prirodniji, slušljiviji od hiperkomprimovanih albuma na koje smo se danas navikli. Internal Suffering su kvalitetni, prijemčivi, razumeju šta je dobar rif, znaju da se snime i izmiksuju a ovde im gostuje i nekoliko poznatih muzičara uključujući Jamesa Murphyja pa album apsolutno zaslužuje vašu pažnju:
https://internalsuffering.bandcamp.com/album/rituals
Njemački Fleshsphere sviraju vrlo pošten, znojav, kako se to obično kaže, radnički i seljački death metal na svom debi albumu, A Higher Quality of Pain. Ovde nema preteranih filozofija ili pokušaja da se forma proširi, ovo je rifaški, gruverski death metal stare škole, dobrog, masivnog zvuka i energije koja pokreće. Ugodno, poznato, pomalo starinski ali mi to tako volimo:
https://fleshsphere.bandcamp.com/album/a-higher-quality-of-pain
Left to Rot iz Teksasa nisu sad nešto kao originalni ali njihov prvi EP, Breath of the Tomb se svojski trudi da vas zapanhne tim dahom iz grobnice. Ovo je solidno producirano, prilično heavy i preteće, više gruverski nego brzo i agresivno, ali sa propisno narihtanim old school death metal gruvom, pa ko to voli ima četiri pesme plus intro da se nauživa:
https://lefttorot.bandcamp.com/album/breath-of-the-tomb
Naravno da bend koji se zove Devour the Fetus operiše u slamming death metal vodama, pa je tako i novi EP, Ocean of Fetal Abominations vrlo jasno postavljen u ovaj žanr. No, Devour the Fetus su iskusna ekipa – iz Pariza, od svih mesta na svetu – sa dva albuma iza seb i vrlo čistom, kvalitetnom produkcijom pa su ove dve slem pesme pitke i ugodne za slušanje ako volite ovu vrstu metala. Nema ovde izmišljanja novih formi, ali su pesme napisne stručno a izvedba je bez greške:
https://devourthefetus.bandcamp.com/album/ocean-of-fetal-abominations
Rusi Vedmak se vode (i oblače) kao blek metal bend ali najnoviji EP, Wandering of Souls je uglavnom death metal, i to dobar, eksplozivan, mošerski. Bend nudi tri svoje pesme u odličnoj produkciji, a onda i dve obrade od kojih je druga Bloodline od Slayer što je… interesantan izbor. Kako god bilo, Vedmak su veoma dobri i zavređuju dosta pažnje:
https://vedmakmetal.bandcamp.com/album/wandering-of-souls
Švedski One Day in Pain znaju kome nude svoju muziku i znaju šta taj kome je nude očekuje pa je njihov treći album, In Pain We Trust jedna posve neoriginalna ali pitka i ukusna kolekcija old school death metal pesama. Ima tu svega što treba, malo melodičnosti, malo spooky atmosfere, malo mošerskih ritmova, a kvintet je i odlično produciran i mada se album zaista sluša kao pre svega obilazak opštih mesta skandinavskog death metala, bend to isporučuje vrlo ubedljivo pa sve na kraju bude i zabavno:
https://onedayinpain.bandcamp.com/album/in-pain-we-trust
Švedska je u kući i na drugom albumu trija Xorsist iz Štokholma gde dva člana imaju po dvadesetjednu a jedan svega osamnaest godina. Mladost, ludost, pa At the Somber Steps to Serenity nudi sirov ali i malo melodičan old school death metal švedskog profila i, mislim… meni je ovo mnogo slatko. Dosta sirov miks koji Xorsist voze na albumu svemu daje jednu autentičnu, garažnu dimenziju a pesme su razoružavajuće neposredne, jednostavne, zarazne. Pritom ovo je izdao Prosthetic Records, dakle ne pričamo o DIY partizanštini nego o autentično dobro OSDM jurišu na vaša čula:
https://xorsist.bandcamp.com/album/at-the-somber-steps-to-serenity
I na kraju smo. Pa ćemo još čuti malo heavy metala, krosžanrovskih izdanja i saznati šta je album nedelje. Al prvo: Flying Skull iz Kelna osnovani su još 1980. godine kao Skull. Prvi album snimili su tek 1990. godine a drugi 1993. I na tome je sve moglo da stane, ali nije. Bend se posle pauze reaktivirao 2014. godine i tri decenije nizvodno, stiže nam treći album, Obscurita. Doduše, od deset pesama, pet smo već čuli na povratnčkom EP-ju Sign of the Brave pre devet godina, ali bend naglašava da su one sada u novim, rearanžiranim verzijama.Takođe se naglašava da je album snimljen bez korišćenja moderne tehnologije i da bend uživo zvuči identično onome što se ovde čuje. I, mislim, OK, ako vam ne smeta zaista malo retro zvuk, Flying Skull ovde nude prijatnu, nostalgičnu šetnju kroz metal koji je početkom osamdesetih bio cutting edge a sada ga nazivamo tradicionalnim uz sjetni osmeh i otiranje suze. Mislim, cheesy je, nostalgično je, producirano je kao da je 1983. godina, pevanje je, pa, metalsko, radije nego rokersko, ali ovo u meni izaziva mnogo pozitivnih emocija.
https://flyingskull.bandcamp.com/album/obscurita
Austrijski Dusk imaju dobro ime, finu ’70s produkciju sa dubokom, udobnom bas gitarom, onda lepe, hrskave rifove sa samo malo bluza u svom old school heavy metalu i upečatljivu pevačicu, pa je fer reći da njihov debi album, Wheels of Twilight ima sve sastojke da bude prijatno popodnevno slušanje nekoliko pta za redom. Dusk ne revolucionišu formu, to nikako, ali njihov ’70s heavy metal je zdrav, dinamičan i prijatan a nekada je to dovoljno:
https://duskheavyrock.bandcamp.com/album/wheels-of-twilight
Uh, zar nismo tipa PROŠLE NEDELJE imali novi Iron Savior? Ali ne, proverio sam, nemačka power metal mašina je prethodni album izdala pre malo više od godinu dana, no njihova je radna etika takva da su od 1996. godine do danas izudarali 14 albuma i onda ovaj petnaesti, Firestar, dođe više kao overa nego kao nekakav poziv da se upoznate s njihovom muzikom. Hoću reći, ko ih je voleo do sada, nema razloga da brine. Kome njihov melodičan, prilično kičast, ali tehnički vrlo impresivan power/ speed/ heavy rad nije pogađao žicu, ni Firestar ga verovatno neće pridobiti. No teško je poreći da je ovaj album spravljen vrlo stručno i da je prepun prijemčivih melodija, horskih refrena ali i propisnih old school heavy metal rifova. I mada Iron Savior skoro ništa novo ovde ne donose, nekako mislim da i ne moraju. Oni su i dalje na ugodnoj zlatnoj sredini između upeglanog, simfonijskog power metala i malo štrokavije street metal šetnje i Firestar isporučuje sve kvalitetne produkcije, odlične vokalne aranžmane i dobre solaže koje očekujete. Nekim bendovima to prosto ide TAKO lako i mada Iron Savior definitivno ovde samo recikliraju sebe, rade to sa puno elegancije:
Hardead iz Barselone sviraju najgoru vrstu hevi metala poznatu čovečanstvu, ili barem meni. U muzici ovog benda se spajaju tehnika i produkcija thrash/ groove metala i cheesy epika hair metala i dok sam ja spreman da slušam sve ove muzike odvojeno, fuzionisane mi BAŠ ne prijaju. Naprosto, imam utisak da su matrice uvek neugodno hermetične za muziku koja u vokalima pokušava da bude epska i poletna… No, prvi EP benda, We Are Rebellion ipak uključujem u ovaj pregled jer bend pesme svira sa očiglednim entuzijazmom, pevač ima šarmantan lavež koji malo podseća na Biffa Byforda, a argentinski gitarista Carlos Besteiro ume da odsvira lepu solažu. Imaju Hardead i zanat i energiju, ali voleo bih da su ili bliži heavy metalu ili thrash metalu.
https://hardead.bandcamp.com/album/we-are-rebellion
Worn Mantle iz Mineapolisa su prošle godine snimili prvi album relativno normalnog blackened sludge metala, ali novi album, Hole, ima samo dve kompozicije u više od sat vremena mučne, udaračke svirke i predstavlja, jelte, „eksperiment sa dugačkom formom“. I, dobro, ako se ovome pristupi sa eksperimentalnim naumom, imaju Worn Mantle šta da ponude. Hoću reći, ove dve pesme a koje su jedna ista kompozija presečena na dva dela zbog Bandcampovih ograničenja, imaju mnogo dobrih momenata. Ali opet, što se tiče nekakve kompletne, zaokružene forme, ne mogu da tvrdim da svi ti momenti nisu mogli da idu i bilo kojim drugim redosledom. No, dobro, muzika koja je dezorijentišuća a pritom krlja može da bude zabavna po sebi:
https://wornmantle.bandcamp.com/album/hole
Pošto sam ja, jelte, mrtav iznutra, novi album Prong mi ništa ne znači, kao što mi nije značio ni jedan njihov album nakon što su se završile osamdesete i ovaj sam bend pratio samo jer su se družili sa Justinom Broadrickom. No, možda ste vi pristojniji ljudi od mene pa, evo, State of Emergency je gruverski, kvalitetan album metala koji se pravi da nije metal i hardkora koji apsolutno jeste metal. Dobro producirano sa dosta godfleshovskih detaljčića, meni zapravo smrtno dosadno, ali… rekosmo već:
https://pronglive.bandcamp.com/album/state-of-emergency
Album nedelje je iz stoner rokerske, ali suštini hevimetalske i hardrokerske oblasti spektra glasne muzike. I, uh, jebemti, koliko su dobri Kanađani La Chinga na albumu Primal Forces! Ovo je još jedan apsolutni trijumf za Ripple Music koji u pres rilizu loži hajp na maksimum, pominjući Sabbath, Zeppelin i MC5 kao uzore, mada je istina i da je ovo praktično 100% heavy metal album. Mislim, La Chinga zvuče kao nekakva idealna verzija hard rock-heavy metal spoja iz osamdesetih sa nestašnim vokalom, himničnim refrenima, perfektnim gruvom, briljantnim solažama, moćnim rifovima… Ovo je kao da ste uzeli AC/DC, Guns ’n’ Roses, Motley Crue i Led Zeppelin, pa ih ubacili u blender i iz njega izašlo ČISTO SAVRŠENSTVO. Album, dakle, pun rokenrol himni koje ne smete propustiti:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/primal-forces
