Realms Deep 2023 je bio i prošao i mada nisam imao previše vremena da se bavim demoima igara koje tek treba da izađu – pokušavajući za promenu da igram one koje su već izašle, platio sam ih i posedujem ih – evo jednog malog pregleda tri zanimljiva naslova iz Realms Deep ponude i jednog koji nije bio promovisan tokom ovog događaja ali se po svemu uklapa uz ono što se u njemu nudilo.
Da se razumemo, Realms Deep, koji koordiniraju pre svega 3D Realms, ili makar ono što danas nosi odelo napravljeno od kože 3D Realmsa, je promotivni događaj pravljen baš po meri nas matorih i reakcionarnih igrača koji i dalje saliviramo na dvoipodimenzionalne piksel-art FPS igre i kvalitet iskustva u presudnoj meri zasnivamo na zvonkosti sempla koji predstavlja repetiranje pištolja nakon što zamenite okvir. Utoliko, prilika da zaigramo demo za igru Phantom Fury je delovala kao jedan od najboljih poziva na žurku ove jeseni, ionako fatalno obeležene senkom remasterovanog i dopunjenog Quakea II od pre neku nedelju koji bi trebalo da dobije titulu igre godine. Mada bih ja Quakeu II dodeljivao titulu igre godine svake godine, da sam neka vlast.
Elem, Phantom Fury je delovao, zaista, kao igranje na sigurno. Ion Fury, nezvanični „sidequel“ Duke Nukem 3D od pre nekoliko godina bio je mnogo bolji nego što je i najveći optimist što živi u nama, starim i ogorčenim ljudima, smeo i da pomisli. Rađen u istom endžinu kao i Djuk, brz, nervozan, prepun lavirintskih mapa i do mučnine gadnih a šarmantnih neprijatelja urađenih u nepogrešivoj dvodimenzionalnoj sprajt-tehnologiji, Ion Fury je bio jedan od najboljih primeraka iz novog talasa boomer shooter igara koji nas je zapljusnuo u poslednjih pola decenije.
3D Reals su sa Phantom Fury onda rešili da malo povise uloge, pa je tako ova igra neka vrsta spinofa za Ion Fury – iako je Shelly „Bombshell“ Harrison i ovde u glavnoj ulozi i radi se ponovo o FPS igri u neosporno boomer shooter modusu – utoliko što je radi novi razvojni tim i što se koristi nova tehnologija. Rani signali svakako nisu bili loši: iako je developer Slipgate Ironworks stajao iza vrlo loše primljenog izometrijskog akcionog naslova Bombshell (a koji je bio prva igra sa Shelly Harrison i prvi pokušaj ekspanzije Dukeovog univerzuma tako da se Duke nikada ne pomene), u međuvremenu je isti studio uradio uspešni parkour-FPS Ghostrunner i prilika da se iskupe za Bobmbshell je morala i njima delovati primamljivo.
No, kada uđete u demo za Phantom Fury, postane vrlo brzo jasno da je stavljanje ovog bilda igre pred publiku bila solidna greška u koracima i da je verovatno na ovome insistirao izdavač – 3D Realms dakako – pošto je skoro nezamislivo da bi bilo koji developer ovo želeo da podeli sa igračima koji nisu plaćeni da testiraju produkt.
Prvi signal za uzbunu je svakako što je Phantom Fury „prava“ 3D igra koja koristi Unreal 4 endžin, pa umesto brzog, vrlo glatkog osećaja koji daje Ion Fury dobijamo značajno sporiji, tromiji ali i vizuelno manje interesantan poligonalni 3D. Hoću reći, nakon izuzetnog remastera Quake II – koji još uvek igram paralelno na PC-ju i Switchu – Phantom Fury izgleda kao prvi pokušaj nekog studija početkom ovog milenijuma da napravi igru sa većim brojem detalja u okruženju i naprednijim grafičkim efektima. Naravno, bude tu dosta povuci-potegni momenata iako je demo smešten na voz u pokretu i u teoriji nudi mnogo interesantnih set pisova.
U praksi, ovo izgleda kao manje uspešna rekonstrukcija već prilično problematične igre Unreal 2 (ili njene kaver verzije, Pariah), sa skučenim, nezanimljivim prostorima i bledunjavim 3D modelima neprijatelja, a ovo je sve i pre nego što krenete da igrate zaistinski i shvatite koliko je demo tehnički nedorađen.
Skoro da ne znam ni odakle da počnem, ali, evo, trodimenzionalni objekti klipuju jedni kroz druge kao blesavi – sekcija sa dizalicom bi trebalo da bude primer „environmental puzzle“ dizajna ali samo služi da pokaže koliko je detekcija kolizije u igri nekonzistentna – a što nije samo estetski problem, u donjem snimku će se videti i kako moram da restartujem sekciju igre jer stolica koja se nalazi ispred kompjuterskog terminala na jednom mestu „ulazi“ u ekran i sprečava me da na njemu odaberem potrebne opcije. Neprijatelji imaju vrlo malo inteligencije i borbe su zbog toga prilično nezanimljive, ali, gore od toga, sama teksture borba je slaba, neubedljiva, sa slabunjavim zvukom oružja, nedovoljno konzistentnom detekcijom pogodaka i iznenađujuće malo fidbeka kod nekih neprijatelja koji primaju metke na prsa i ni ne trepnu. Ako pričamo o boomer shooter igrama, ovo je verovatno najveći greh koji možete da počinite, gori od nenadahnutog dizajna mape ili neinteresantnih animacija tela.
No, najviše frustrirajuća dimenzije ovog demoa je svakako naglašena nestabilnost koda: demo je prepun bagova i u snimku će se videti da sam na mnogo mesta morao da restartujem delove igre jer je kod preskočio potrebne trigere da me pusti dalje kroz mapu. Na kraju sam i potpuno odustao od igranja i nikada nisam video kraj demoa jer je ovo, vrlo očigledno, verzija Phantom Fury koju developer nikada ne bi podelio sa javnošću da je imao izbora. 3D Realms i dalje žele da ovo objave pre kraja godine, ali ako tamo ima imalo preostalog razuma, Phantom Fury će dobiti najmanje još godinu dana peglanja i opravki da bi ikako imao šansu kada se pojavi u prodaji. Igru na Steamu možete pratiti ovde:
https://store.steampowered.com/app/1733240/Phantom_Fury/
Demo za Phantom Fury je izazvao strašnu ljutnju igrača koji su, ko bi TO očekivao, i dalje željni FPS igranja napravljenog po kroju Duke Nukem 3D. Reakcije na Steam forumu su bile nemilosrdne, ali jedan od pozitivnih efekata sve te negativnosti bilo je i što su unaokolo počele da lete preporuke za The Last Exterminator, igru koja nema nikakve veze sa Duke Nukem univerzumom, ali koja je njegov duh i energiju uhvatila na mnogo bolji način. Za developera Ironworks Games je ovo prva igra, a čiji je demo tokom Realms Deep doživeo praktično ovacije, i ne bez dobrog razloga.
U prvom redu, The Last Exterminator je igra rađena na sopstvenom endžinu (Mars Engine) koji koristi punu 3D tehnologiju da prilično uspešno aludira na 2.5D izgled originalnog Duke Nukem 3D. Ne pričamo o imitaciji: neprijatelji u ovoj igri, džinovske humanoidne bubašvabe sa vatrenim oružjem, su u punoj meri 3D modeli ali sam izgled okruženja je u vrlo dobro pogođenom retro stilu, gde se moderne tehnologije kombinuju sa dvodimenzionalnom grafikom za jedan prijatan efekat rekonstruisanih uspomena, gde će vaš mozak sebe posle svega par minuta ubediti da su igre iz 1996. godine rađene na Build endžinu zapravo izgledale ovako.
No, The Last Exterminator nije samo dobar po izgledu, ovaj kratki ali mesnati demo pokazuje da će dizajn mapa biti kompleksan i intrigantan – sa standardnom mehanikom nalaženja kartica za otvaranje elektronskih brava u istoj boji – sa puno vertikalnosti i tajni koje se mogu otkriti, a bez dezorijentišućih lavirintskih sekcija ili kopipejstovanja istih konstrukcija ad nauseum. Naravno, možda u konačnoj igri kvalitet mapa ne bude stalno na istom nivou kao u demou koji je pripreman ko zna koliko dugo, ali The Last Exterminator za sada šalje vrlo povoljne signale.
Ovo je vrlo „dukeovska“ igra, sa oružjima koja daju dobar osećaj u ruci, neprijateljima koji su taman toliko odbojni a apsurdni koliko je potrebno i ambijentima koji su raznovrsni i zanimljivi. Developer je obećao i da će interaktivnost okruženja biti u mnogome pojačana u završnom produktu (ovde imate jednu arkadnu mašinu sa solidnom shoot ’em up igrom koju možete igrati za skor), ali u ovom trenutku već ima odličnu glasovnu glumu za protagonistkinju, dobre mape, dobru borbu sa bubašvabama koje, ne sumnjajte, uživaju da vam se teleportuju iza leđa i ostavlja veoma povoljan utisak. Evo Steam stranice:
https://store.steampowered.com/app/811760/The_Last_Exterminator/
E, sad, demo za igru Mala Petaka nije bio zvanično deo Realm Deeps promocije ali kako se pojavio u praktično isto vreme i radi se o retro-šuteru koji spaja FPS mehaniku sa osmobitnom vizuelnom estetikom, sasvim je ljudski da ga pomenemo u ovom pregledu. Ovu igru, koliko mogu da vidim, radio je do sada samo jedan čovek, Sanditio Bayu, Indonežanin odrtastao u Džakarti koji vrlo jasno i neposredno kaže da voli sve u vezi Quakea, Dooma i Mega Mana. Mala Petaka je onda, neiznenađujuće, naslov napravljen na GZDoom tehnologiji, a koji vrlo jasno omažira neke elemente Quakea (i Quakea II) samo u okruženju koji je neka vrsta trodimenzionalne reimaginacije svetova iz originalnih, osmobitnih Mega Man igara sa Nintendove konzole NES iz osamdesetih.
Ovo funkcioniše izrazito dobro, pogotovo ako imate makar malo nostalgije za Mega Manom u sebi i Mala Petaka odmah osvaja upečatljivim audiovizuelnim programom gde su šareni, apstraktni trodimenzionalni prostori iskombinovani sa lepim dvodimenzionalnim robotskim neprijateljima, teksture i efekti su stalno na ivici ekscesa (ili makar epileptičnog napada) a chiptune muzika vma buši rupu u mozgu.
Hoću da kažem, meni je sve to bilo vrlo prijatno, ali Mala Petaka sigurno nije baš za svakoga. No, kada krenete da igrate, shvatite i da su oružja odlična, da je borba brza, eksplozivna i hrskava, da su bosfajtovi nešto na čemu mora još da se radi ali da imaju odlične ideje (kao što je predmet koji na kratko zaustavlja protok vremena) i da je za sada jedini element igre kome treba jače dotezanje dizajn mapa.
Da se razumemo, Sanditio Bayu se jeste potrudio oko strukture mapa, napravio uvrnute lavirinte, dodao nešto vertikalnosti i tajni na mape, ali izdavač koji je ovu igru u međuvremenu pristao da finansira, Hellforge Studios (specijalizovan za nsikobudžetne i retro FPS naslove) je obećao da će developer dobiti podršku najviše upravo u ovom domenu i da će mape u konačnoj igri biti unapređene.
No, da bude jasno, Mala Petaka već na ovom stadijumu IZUZETNO impresionira, sa ekstremno glatkim izvođenjem, atraktivnom akcijom i tim funkcionalnim spojem dve estetike koje nemaju mnogo veze jedna sa drugom osim što su obe retro, a koje ovde kreiraju ubedljivu sinergiju. Igra nema ni približan datum izlaska ali vredi je držati na radaru:
https://store.steampowered.com/app/2104460/Mala_Petaka/
Za kraj da se malo odmaknemo od FPS-a i okrenemo se, uh, apsolutnom kloniranju Contra igara, i to onih iz devedesetih. Iron Meat je dvodimenzionalni akioni run and gun sajdskroler koji nije samo „inspirisan“ Controm već je fer reći da se radi o nekoj vrsti smele obrade nadahnute magije što su je Konamijevi developeri napravili sa prva dva konzolno-ekskluzivna naslova u serijalu (Alien Wars za Nintendov SNES i Hard Corps za Segin Mega Drive) pa onda promptno izgubili kada je trebalo da se radi na Playstationu. Developer ove igre, Sanktpeterburžanin Ivan Valeryevich Suvorov je vrlo očigledno potrošio jako mnogo vremena u životu na igranje ovih Contra naslova pa se Iron Meat izdvaja iz horde Contra klonova i vernošću originalnim konceptima i umećem da se oni prošire na smislene i konzistentne načine.
Hoću reći, čim krenete da igrate demo za Iron Meat, stvari su stopostotno intuitivne. Suvorov ne samo da je skinuo animacije, način kretanja, skakanja, nišanjenja, zamene oružja itd.već su kontrole maltene identične pomenutim dvema igrama i ako imate ikakvog iskustva sa njima (a sa Konamijevim modernim reizdavanjem ovih igara na svim platformama nemate neki uzgovor da ga nemate) mišićna memorija će odmah preuzeti kormilo i činiće vam se da igrate nešto što ste već igrali mnogo puta, samo sa novom grafikom, novim nivoima, novim neprijateljima.
Naravno, ima ovde i izvesnih quality of life dodataka – primera radi, svaki poduži nivo u demou započinjete sa šesnaest života, a što kada imate godina koliko ja, nije uopšte previše – i grafika je izuzetno domišljato unapređena. Isprva zaista sve može da izgleda kao da se radi o igri iz devedesetih, ali onda ćete možda i podsvesno poćeti da primećujete klimatske efekte, visceralne, krvave detalje pri uklanjanju neprijatelja, mnogo frejmova animacije u nekim scenama. Iako Iron Meat bez mnogo stida uzima sposobnosti protagoniste i tipove oružja direktno iz Contra igara, dizajn nivoa gradi na starim predlošcima na originalne i kreativne načine, nudeći zbilja sveže iskustvo. Drugi nivo, sa borbom na vozu u pokretu, a gde je kamera povučena malo unatrag demonstrira i tehničke kvalitete ovog demoa, gde stvari jedino malčice mogu da pomrače povremeni padovi frejmrejta. No, u ovom slučaju mi se čini da to nije preveliki problem, zato što nije supstancijalno uticalo na kvalitet igranja a i zato što je igra najavljena za izlazak tek naredne godine i ima još dosta vremena da se popegla.
Za sada sam ugodno impresioniran onim što je talejtovani Rus uradio na Iron Meat i igru iz sve snage preporučujem pažnji svakog ko imalo voli old school run and gun akcijaše:
https://store.steampowered.com/app/1157740/Iron_Meat/