Evo šta je sad važno primetiti: iako je tema stripa možda ono što bi mi njemu prvo privuklo pažnju, pa je u tom smislu presudna za to koji ću strip pročitati a koji ne, pokazuje se da ona zapravo nije presudna za to da li ću u tom stripu uživati. Ogledni primer za danas je Unretouchable, sladak i vitak grafički roman izašao Septembra 2022. godine za Graphic Universe, imprint velikog mineapoliskog izdavača dečijih knjiga Lerner Publishing Group, osnovan 2006. godine sa misijom da publikuje grafičke romane namenjene mladim čitaocima koji se još nalaze „u razvoju“. Dakle, ne puke „stripove“ nego nešto za nijansu didaktičkije i možda bliže kulturi glavnog toka. Ali da, naravno: STRIPOVE. Najveći deo Graphic Universe kataloga čine zapravo strip-adaptacije poznatih mitova i legendi, od Kralja Artura i Robina Huda, preko antičkih junaka kao što su Persej i Herkul pa do Ali Babe, Sinbada, Beowulfa, Tora i Lokija… Druga značajna grana njihovog kataloga otpada na „Twisted Journeys“ knjige a koje su zapravo interaktivna, choose-your-own-adventure fikcija sa ilustracijama, no Graphic Universe onda ima i solidan broj prevedenih evropskh radova za decu a onda i američkih autorskih stripova koji se bave autobiografskim ili istorijskim temama (na primer Terrorist: Gavrilo Princip, the Assassin Who Ignited World War I).
Unretouchable nije stvarno autobiografski rad iako je predstavljen veoma veristički i prikazuje nekoliko meseci u životu devojčice koja živi sa majkom u realističnom Njujorku, bez žanrovskih zastranjivanja i estetskih laviranja. Autorka, Sofia Szamosi je i sama originalno Njujorčanka – mada zapravo rođena u San Francisku, a danas živi u Masačusetsu sa mužem, ćerkom i „trozubim Pomerancem koji se zove Breakfast“ – i potpuno je jasno da je ovaj strip u velikoj meri utemeljen na njenom odrastanju u Velikoj jabuci. Ipak, rođena 1989. godine, Szamosijeva je desetak godina starija od protagonistkinje ovog grafičkog romana, Olive, i iskustva kroz koja Olive prolazi nisu nužno identična onima koja je Sofia imala u njenom uzrastu. No, autentičnost prenesenih emocija i misli je ovde na jednakom nivou kao što je u prikazu Njujorka i s obzirom da se radi o temi koja je EKSTREMNO aktuelna u današnjem trenutku povijesne zbiljnosti, i biće verovatno sve aktuelnija kako digitalni alati za manipulaciju slikama, videom, zvukom, glasom itd. budu postajali još sofisticiraniji, Unretouchable je strip za koji imam utisak da svi treba da ga pročitaju. Mladi da ne bi mislili da su usamljeni u svojoj teskobi, stariji da bi shvatili kroz šta mladi prolaze i kako da im pomognu jer, kako kaže i onaj truizam: na mladima sve ostaje, ali mi matori smo oni koji im ga ostavljaju.
Szamosijeva je ilustratorka i slikarka sa istorijom rada za Vice, Loose Threads, Sleek Magazine i druge publikacije ali i više grupnih i dve samostalne izložbe slika (obe održane u Bruklinu), no najpropulzivniji deo njenog rada su fanzini, dakle male, do-it-yourself publikacije posvećene umetničkom izrazu, sa korišćenjem velikog broja različitih tehnika, od crteža i slikanja, preko fotografija urađenih telefonom ali i u automatima za fotografisanje, sa nadevom kratkih priča i pesama. Szamosijeva deluje kao jedan od onih večno nemirnih kreativnih duhova koji moraju NEŠTO da stvaraju – bez obzira da li će im to zaraditi ijedan dinar – inače se ne osećaju živim, pa je njen sajt prepun različitog i zanimljivog grafičkog sadržaja. Unretouchable joj je prvi objavljen strip i ovo je zlata vredno zaranjanje u adolescentski um kako bi na površinu bile izvučene sve one nelagode i muke koje nama matorima mogu da deluju trivijalno ali koje ne samo da umeju i presudno da odrede kvalitet života mladih osoba već i svakako oblikuju dobar deo budućnosti u kojoj ćemo, barem delimično, i mi živeti. Iako Unretouchable ne odlazi preduboko u filozofske diskusije, ovo je strip koji se sasvim časno hvata u koštac sa činjenicom da veliki deo sveta mi danas – a mlade osobe POGOTOVO – percipiramo kroz ekrane i slike na tim ekranima, da je veliki deo našeg iskustva u životu – A MLADIMA POGOTOVO – danas posredovan upravo slikama na ekranima i da to na dramatičan način menja naš odnos prema „realnosti“. Szamosijeva ne poseže za Bodrijarom i Virilijom, ali uspešno hvata neku vrstu epistemiološke strave koju njena protagonistkinja oseća kada pitanje „šta je stvarno?“ počne da se transformiše u „da li je IŠTA stvarno?“, ne odlazeći, pak, predaleko u smeru nekakve paranoidne psihoze i držeći strip sve vreme čvrsto usidren u, pa, stvarnosti. Makar stvarnosti koja DELUJE autentično.
Ta stvarnost je i ono zbog čega ja u teoriji ne bih nikada uzeo u ruke ovaj grafički roman. On priča o letu koje osamnaestogodišnjakinja, Olive, provodi između završetka srednje škole i početka fakulteta, stažirajući, na majčin nagovor (ili, tačnije, majčinu maltene ucenu) u redakciji najpoznatijeg njujorškog modnog magazina. Olive (misli da) želi da postane umetnik, kao što je majčin otac, njen deda bio poznati slikar, ali dedina ćerka, a njena majka ukazuje da je deda dvadeset godina bio komercijalni ilustrator pre nego što su platna počela da mu se prodaju, te da njena ćerka mora da okusi i malo pravog rada i stekne neke marketabilne veštine. Kako je majka urednica poznatog magazina koji se bavi golfom, tako joj u okviru istog izdavača nalazi letnji stažistički posao da pomaže poznatom modnom fotografu koji frilensuje za „Fash“, najpoznatiji modni magazin na svetu, kako kaže naratorka.
Svestan sam da je Netfliks prepun serija sa sličnim zapletom i, da ne bude nejasno, nemam APSOLUTNO ništa negativno da kažem o njima jer one nisu namenjene meni. Ja ih prosto ne gledam, ne razmišljam o njima, ne interesuju me i njihovo postojanje mi ni na koji način ne smeta niti umanjuje kvalitet mog života. No, po istoj matrici, verovatno nikada ne bih u ruke uzeo strip koji se bavi sličnom temom da Szamosijeva nema ovako upečatljiv grafički stil. Kao stari fanzinaš ja sam prosto po prirodi usklađen sa ovim urbano-naivnim grafičkim izrazom, u kome se forsira snažni crno beli kontrast, senčenje praktično ne postoji, figure su oštre a pozadine često deformisane i ne prihvataju pravila perspektive i geometrije, dok su likovi jednostavni a ekspresivni i sve, uprkos primitivnosti i svedenosti, prosto zrači jakim, autentičnim, ISTINITIM senzibilitetom.
Autorka vrlo uspešno kombinuje „stvarnost“ i „fikciju“ tako što ni jedan brend koji se u priči pominje – a brendovi su ovde vrlo važni jer prosto po prirodi stvari čine značajan deo života protagonistkinje u ovom periodu – ne postoji u stvarnom svetu a da nam je opet na prvu jasno šta koji od izmišljenih brendova simbolizuje i signalizuje. Magazin Fash je sličan Cosmopolitanu, društvena mreža Friendi je Instagram a Smartie Pants, firma čije reklame vidimo svuda po gradu kada Olive ide na posao je Victoria’s Secret.
Unretouchable ne prikazuje modni biznis u nekom naglašeno negativnom svetlu, Olive je impresionirana profesionalizmom i „cool“ faktorom fotografa i modela ali i tehničkog osoblja, od osvetljivača, preko šminkerki do ljudi koji rade grafičku obradu fotografija, i njen „internship“ iako urađen pod majčinim pritiskom zapravo se pretvara u sasvim prijatno iskustvo tokom kog ona zaista i stekne neke konkretne zanatske veštine vezane za obradu slika.
No, upravo taj uvid u to KOLIKO se zapravo slike obrađuju pre nego što budu objavljene u magazinima i na društvenim mrežama brendova šalje Olive niz spiralu sve veće sumnje, kako u sebe tako i u čitav svet. Autorka vrlo spretno hvata tu permanentnu tenziju pod kojom (nadajmo se ne BAŠ SVE) mlade osobe žive, sa socijalnom aktivnošću velikim delom prebačenom na društvene mreže i interakcijama koje su iako njima „prirodne“, jer su uz njih odrasle, uvek posredovane slojem digitalne manipulacije, od grafičkih filtera na slikama, pa do izražavanja emocija umetanjem emotikona i emođija u tekst. Ključni element tenzije je svakako ta dimenzija kvantifikovanja nečijeg socijalnog statusa kroz lajkove i slične mehanizme fidbeka a koja čini život mlade osobe znatno stresnijim nego što je bilo za ranije generacije. Nesigurnost u sebe, strah vezan za fizički izgled, telesne proporcije i kvalitet kože, te uspešnost praćenja modernih trendova nisu novi fenomeni, ali danas su oni amplifikovani nemilosrdnim mašinskim kvalifikovanjem njegove vrednosti, onako kako je vidi neposredna zajednica (koja nema više veze sa fizičkom zajednicom u kojoj se jedinka nalazi, a što bi, u teoriji, trebalo da bude oslobađajuće), što može život mlade osobe da pretvori u grozničavu opsednutost fidbekom i jurnjavu za „statusom“ koji se meri hladnim brojkama. Strip jako dobro pokazuje evoluciju koju protagonistkinja prolazi od prvog mobilnog telefona koji je dobila sa deset godina – majka je to opravdala idejom da će biti koristan u hitnim slučajevima – i onda bila opsednuta komunikacijom sa vršnjakinjama putem SMS poruka, pa kroz godine sve „pametnijih“ telefona i aplikacija za komunikaciju koje su veliki deo komunikacije automatizovale kako bi se dolazak do fidbeka, ocene i – potencijalno – male dopaminske nagrade kada su fidbek i ocena pozitivni, što više skratio.
Kombinacija konstantnog življenja u konstantnoj komunikaciji koja se velikim delom sastoji od readymade fraza i kliktanja na „like“ dugme, sa spoznajom da je maltene SVE što u virtuelnom svetu na internetu vidimo digitalno izmenjeno pre nego što smo ga videli dovodi Olive u egzistencijalnu krizu. Kada shvati da su i neki influenseri kojima se na društvenim mrežama divila za autentičnost i otmeni, cool nastup, zapravo nepostojeće osobe kreirane od strane brendova i digitalno dizajnirane da budu neodoljive, njena vera u ljude bude poljuljana, ali, još važnije, njena odluka da se bavi kreiranjem JOŠ „lažnih“ slika, kroz budući umetnički rad, bude dovedena u pitanje.
No, Unretouchable nije DRAMA niti neki drugi žanrovski format, ovo je pre svega slice-of-life narativ u kome se najveći deo priče ionako odvija u glavi protagonistkinje a majka će joj dati trezven savet što će je održati na zdravoj putanji kroz život. Olive neće do kraja stripa učiniti ništa DRASTIČNO ali hoće posmatrati svet iz jedne zrelije perspektive, spoznati svrhu „body positivity“ inicijativa na internetu, pa i početi da lepotu prepoznaje izvan standarda koje društvu diktiraju marketari velikih brendova.
Sasvim je fer reći i da Olive otkriva stvari koje su nama, jelte, iskusnima i namazanima već dobro poznate, no snaga ovog stripa je upravo što ovu priču priča bez cinizma koji je čest kod starijih i koji ih neretko odvodi i u ekstrem da ni u šta više ne veruju i da unapred odbijaju sve nove socijalne trendove kao neautentične, već viđene i osuđene na smrt, ne prepoznajući u njima srž autentičnosti i pozitivnu energiju. Olive, recimo, veoma brzo shvata da je i „body positivity“ nešto što su brendovi u hodu kooptirali i učinili delom svog marketinga ali to je ne čini ogorčenom niti je navede da ovaj koncept odbaci – ona do kraja stripa razume razliku između nečeg autentičnog, poniklog u zajednici i njegovog odraza u korporativnom marketingu i to je jedna od finih i korisnih poenti ove priče.
Ne mogu da pričam u ime mladih čitalaca, ali mislim da je Unretouchable iskrena, autentična i vredna priča koja se dotiče mnogih pitanja što njih tište – identiteta, samopercepcije, oslanjanja na mehanizme pod kontrolom bezdušnih korporacija da biste stekli samopouzdanje i samopoštovanje – i to na zabavan duhovit i, možda i najvažnije, nepatronistički način, dajući im na kraju i neka rešenja koja im možda neće SVE u životu rešiti ali mogu da budu zametak rešenja koja će na kraju oni sami iznaći. Utoliko, mislim da ovo SVAKO treba da pročita, a ja lično sam u ovom stripu, njegovom humoru i iskrenosti, i lepom, grubom crno-belom crtežu uživao. Szamosijeva trenutno radi na autobiografskom stripu Bad Kid koji bi trebalo da izađe, nadam se pre 2025. godine a Unretouchable, uz moje tople preporuke možete kupiti sa neke od od strane autorke preporučenih lokacija.
