Volite li robote, drsko ambiciozne naučnofantastične univerzume, egzistencijalnu melanholiju, kinematsku akciju i zarazne a varljivo jednostavne trilerske zaplete koji vas u poslednjem činu iznenade neočekivanim preokretima? Sigurno volite, inače zašto biste uopšte bili ovde! A kad ste već ovde, kucnuo je čas da nešto kažemo o serijalu The Kill Lock koji IDW izdaje već nekoliko godina uz, rekao bih, nedovoljno naglašen hajp, s obzirom da je u pitanju strip koji izaziva urnebesno oduševljene erupcije, jelte, oduševljenja kod svakog ko ga uzme u ruke. Kako je kolekcija drugog šestodelnog serijala dostupna još od Marta ove godine tako je i krajnje vreme da vam ukažemo na najbolji IDW-ov strip koji izlazi poslednjih godina a koji, statistički gledano, verovatno niste čitali.
The Kill Lock je svoj prvi šestodelni serijal dovršio 2020. godine i usred pandemijskog haosa imao svoju prvu kolekciju. Kritike su bile izvrsne ali imajući u vidu da je ovo dolazilo od strane izdavača možda i nepravedno poistovećivanog samo sa stripovima rađenim po licenciranim propertijima, kao i da je strip izlazio u periodu, činilo se, fatalnog urušavanja distributivne mreže na direktnom tržištu stripova u Severnoj Americi, fer je reći da je The Kill Lock prošao srazmerno nezapaženo. No, dobio je izvrsne kritike i praktično svi koji su ga čitali su imali samo reči hvale za njega pa je tako i nastavak, The Kill Lock: Artisan Wraith bio snažno pozdravljen kada je počeo da izlazi prošle godine. Sa kolekcijom urađenom za ovaj drugi šestodelni serijal proletos, i jasnim signalima da će ovo biti u najmanju ruku trilogija, odbrojavanje do najave sledećeg miniserijala traje već nekoliko teških meseci…
Autor kompletnog scenarija, dijaloga, crteža i kolora u The Kill Lock je Livio Ramondelli, još uvek mlad i perspektivan ilustrator koji je diplomirao na državnom univerzitetu Pensilvanija a zatim dobio i master na Akademiji umetnosti u San Francisku, time se svrstavajući u onu ligu crtača stripova koji u to što rade unose dah akademske ozbiljnosti. Istini za volju, „slikarski“ stil u stripovima makar jednako često ume da smeta koliko i da bude efektan, tako da to samo za sebe nije preporuka. Ramondellijeva preporuka je, pored činjenice da je SUMANUTO posvećen svom radu (čitav prvi serijal je napisao, nacrtao i obojio pre nego što ga je ponudio IDW-ovom uredniku kao pič), pa, to što je u pitanju jedan od savremenih crtača koji umeju da neživoj tvari daju, pa, život.
Odnosno da robote nacrtaju tako da čitalac ne samo prepozna emocije na nominalno bezizražajnim karoserijama, već i da sam iskusi emocije koje nije očekivao. The Kill Lock je grandiozna spejs opera u kojoj roboti modelovani po uzoru na srednjevekovne teške oklopnike govore u oblačićima ispunjenim teškim gotskim pismom, ali The Kill Lock je istovremeno i strip u kome će nema scena u kojoj se dva robota drže za ruke u vašem grlu proizvesti knedlu što neće tako lako sići gde treba. Šta je živo a šta mrtvo je manje bitno pitanje u ovom serijalu – a da bude jasno, među silnim planetama na koje će nas priča ovde odvesti, nećete videti ni jednu jedinu organsku formu života tokom dosadašnjih dvanaest brojeva – koliko je bitno pitanje kako se živi i za šta se živi – i umire. A svi likovi su roboti. Neki od njih sa problemom adikcije. Neki od njih psihopate. A svi interesantni, ŽIVI i višeslojni. Uključujući pomenute robote dizajnirane po uzoru na srednjevekovne oklopnike sa svojim krutim, konzervativnim religioznim diskursom i prezirom za sve ostale tipove robota koje smatraju niščim i spremni su na prvi znak opadanja moralne čistote da spale površine čitavih planeta. Ima tu jedna scena u prvom serijalu kada grupa likova dolazi na planetu na kojoj je izvršen praktično totalni genocid i jedan od njih – šokiran i uplašen – pita robota koji je u njemu učestvovao da li je sve ovo on napravio, na šta ovaj skromno odgovara da nije sve „nego samo onu polovinu tamo“. A taj robot je, možda ćete se iznenaditi, jedan od najmoralnijih, najrelatabilnijih likova u celom serijalu prepunom likova koji su ubice, adikti, psihopate, religiozni frikovi i, pa, opet ubice, ali u službi režima, a u kojima svima čitalac uspeva da nađe osnov za refleksiju, promišljanje njihovih svetonazora, empatiju sa njihovim emocijama, čak i za identifikaciju.
O The Kill Lock i Liviju Ramondelliju je nemoguće govoriti a da se ne pomene strip serijal Transformers. IDW je, među silnim licenciranim propertijima po kojima radi stripove – Star Trek, Godzilla, My Little Pony, Teenage Mutant Ninja Turtles, Sonic the Hedgehog itd. – napravio jedno od najvećih iznenađenja tokom protekle decenije kada je strip za koji biste na neviđeno rekli da je puka derivativna eksploatacija propertija iz osamdesetih zasnovanog na dečijim igračkama, a koji danas u životu održavaju sve besmisleniji filmovi Michaela Bayja, pretvorio u nijansiranu, smelo osmišljenu kosmičku sagu o ratu između robota koji su, pa, imali emocije, ali i filozofska promišljanja, kompleksna društvena uređenja, jedan čitav, pa, univerzum ideja i koncepata.
Ramondelli je bio samo jedan od autora koji su radili na Transformersima tokom onog što je danas poznato kao druga i treća faza ovih stripova i svakako ne arhitekta ovog strip-univerzuma ali je njegov upečatljivi, polu-slikarski stil bio jedan od važnih elemenata prijemčivosti tih stripova, a nijansiranje karaktera i smeli filozofski koncepti su onda u The Kill Lock izdignuti na potpuno novu razinu.
The Kill Lock se događa u galaksiji – ali možda i univerzumu – u kojoj se sva društva na svim planetama zasnivaju na robotima. Organski život kao da uopšte ne postoji – osim MOŽDA u jednom notabilnom izuzetku – ali robotsko društvo koje je rašireno kroz mnogo zvezdanih sistema utemeljeno je na relativno tvrdoj hijerarhiji. Roboti su razdeljeni na klase od kojih svaka ima svoje mesto u sistemu, svoje dužnosti ali i svoje kapacitete, i život, pa, nije lak za one na dnu društvene lestvice. Klasa je ovde, skoro bez izuzetka, sudbina i diktira mesto u društvu, socijalno okruženje u kome ćete živeti, ali i ekonomske realnosti u kojima ćete na posletku umreti. Većina robota iz nižih klasa ovo ne dovodi u pitanje i doživljava ga kao naprosto datost: radnici su tu da rade, blokovi su tu da se na njima testira nova tehnologija, wraithovi su tu da iskorenjuju nemoral, a artisani tu da dizajniraju nove, unapređene verzije robota u svim klasama i, pošto su u pitanju inženjeri, ali delom i naučnici pa i umetnici, oni su neka vrsta društvene elite koju su kreirali sami „forgeri“, rasa koja je MOŽDA zapravo organska (ali nismo videli ni jednog njihovog celog predstavnika u ova dva minija), i koji, u ime forgera vode društvenu evoluciju. No, kako jedan od likova jetko primećuje: ovo društvo je imalo resurse da gradi budućnost ali je umesto toga počelo da ga koristi da kažnjava nedovoljno dobru sadašnjost. Svako klizanje u totalitarizam kao premisu ima viziju svetle budućnosti koja se zatim pretvara u fetiš čije se neobožavanje kažnjava…
Čovek bi pomislio da je društvo robota, znate već, uredno i uređeno, mašinski precizno i lišeno spiritualnog šuma, emotivne haotičnosti i moralnih kovitlaca koji karakterišu ljudsko društvo, ali zašto bi bilo tako? Nije samo biologija ono što čini naše društvo takvim kakvo jeste, već, makar jednim značajnim delom, upravo naše upinjanje da se izdignemo iznad biologije, da dokažemo da ima nečeg s onu stranu propadljivog mesa i hormonskih koktela što šibaju kroz naš krvotok. Utoliko, ako su ove robote inicijalno napravili LJUDI ili makar nešto dovoljno slično ljudima, onda nije nekakvo veliko čudo da je njihovo društvo htelo-ne-htelo nasledilo brojne nesavršenosti, neodređenosti, nedorečenosti i ostale ne-formulacije koje karakterišu ljudsko postojanje. Na kraju krajeva, danas već iskustveno znamo da veštačka inteligencija ne samo da često i urnebesno greši već i da je prepuna ugrađenih predrasuda koje je sprečavaju da zaista uči na svojim greškama.
Ovo sve pišem jer bi inače možda delovalo preterano ako bih rekao da je društvo robota koje zatičemo u ovom stripu fašističko, bez razumevanja da je ono usvojilo klasne podele, hijerarhizaciju zajednice i njoj sledstvenu raspodelu vrednosti ne kao „prirodno“ najbolji način da se maksimizuje efikasnost korišćenja resursa, već kao naprosto refleksiju ljudskog društva koje je sebe ugradilo u robotsko, sa svim svojim nesavršenostima, iracionalnostima i fatalnim predrsaudama. A da je fašizam, kao sistem maksimizacije korišćenja dostupnih resursa, uvek težio jednoj idealizovanoj verziji kapitalističkog društva, modifikovanoj, u Musolinijevom slučaju verovanjem u moć korporativne države, u Hitlerovoj u izopačenu verziju socijalističke redistribucije vrednosti. U svakom od primera, ova društva su padala na ispitu, jelte, pravičnosti, kreirajući, sistemski, subpopulacije povlašćenih i diskriminisanih i ugrađujući ne samo u praksu već u fundamentalne dokumente koji bi se bavili definicijom i dosezanjem pravde u društvu te blokove predrasuda i diskriminacije.
The Kill Lock prikazuje ovakvo društvo sa nivoa, jelte, tla, prateći u svom prvom serijalu vrlo neobičnu grupu od četiri robota koje je spojio samo puki splet okolnosti… ili makar tako deluje na početku.
Jedna od odlika birokratizacije i otuđenja sistema od društva je svakako apstrakcija upravljanja silom i kažnjavanja individua koje krše zakone ili konvencije. Koliko god javna bičevanja ili kamenovanja bila UŽASNE prakse u istoriji ljudske civilizacije, ona su zahtevala izvestan nivo učešća zajednice u sprovođenju kazne pa time i distribuciju odgovornosti za svirepost kroz njene članove. Današnje kazne za prestupe su humanije ali su i prerogativ od zajednice potpuno otuđenog birokratskog sistema za koji je teško reći je li zaista „pravedan“ i najviše što se može učiniti je da se vode statistike o njegovim aktivnostima. U univerzumu The Kill Lock napravljen je korak dalje, ingeniozno izmeštajući kaznu čak i iz birokratskog sistema i vraćajući je samim prestupnicima.
Naime, prestupnici za koje sud odluči da su zavredeli najtežu kaznu, smrtnu, ne bivaju ubijeni od strane nadležnih organa, već se njihove elektronske komponente vezuju posebnim protokolima za još tri osobe sa istim presudama, kreirajući tako grupe od četiri osobe koje se ne poznaju, ali koje su sada fatalno spojene jedna sa drugom tako da ako jedna, iz bilo kog razloga, umre, ostale tri i same umiru istog trenutka. Ovo je ingeniozan* koncept jer, u teoriji, tera najgore prestupnike da od tog trenutka nadalje žive praktično svetačkim životom, izbegavajući bilo kakve sukobe ili bilo koju vrstu rizičnog ponašanja, uz podršku ostala tri člana grupe, ali u praksi kreira celoživotnu tenziju i život pod stalnim stresom svesti o smrtnoj kazni koja neumitno dolazi samo se ne zna kada, kako i ZAŠTO.
*literarni
Sistem ovim pere ruke i može da plauzibilno tvrdi da je osuđenicima dao izuzetnu novu šansu da se poprave, dok istovremeno čitalac stripa svedoči intenzivnom mentalnom pritisku i, faktički, celoživotnoj torturi koju ove osobe nadalje dobijaju, osuđene na život u krugu drugih koje ne poznaju i na stalni strah.
Pokretački motiv priče u prvom serijalu je što je jedna od četiri osobe osuđene na ovu kaznu u grupi koju pratimo – dete. Zašto roboti imaju „decu“ ili, kako ih oni zovu „nedovršene“ robote, nije naročito detaljno objašnjeno ali genij ovog stripa i jeste u tome da nam nudi plauzibilno robotsko društvo gde vidimo robote koji se odaju piću ili kocki, pate od mentalnih poremećaja i zgražavaju se na pomisao da je „dete“ deo najteže kazne koju društvo poznaje i da ne propitujemo svaki detalj, jer su svetovi ubedljivo prenaglašeni u žanrovskom smeru a likovi nagalašeno ubedljivi u svom žanrovskom izrazu.
Prvi serijal nam dakle prikazuje grupu u kojoj je jedan magacinski radnik, jedno dete, jedan artisan i jedan wraith, četiri klase robota koje generalno ne bi bile ni u istoj prostoriji u normalnim uslovima, i njihovu komplikovanu, skoro nemoguću potragu za apokrifnim „lekom“ o kome se šuška u urbanim mitovima, a koji pomaže da oni koji su nepravično osuđeni na ovu kaznu, mogu nje da se ipak spasu. Iako je svako od njih tu legitimno kriv za nešto (sem klinca, jer kako klinac može da bude kriv za išta?) i niko od njih nije „dobra osoba“, ideja da će se svi složiti da klinac ovo nije zaslužio i da lek traže prevashodno zbog njega praktično svima njima zvuči najbolje kada se izgovori naglas.
Livio Ramondelli je apsolutno briljantan u tome kako jednu kompleksnu postavku uspeva da svede na srazmerno jednostavan literarni motiv i zaplet koji je jasan i lak za praćenje a onda da ih tokom pripovedanja postupno transformiše sve dok čitalac sebe ne uhvati kako stoji razjapljenih usta shvatajući da je sve vreme gledao u pogrešnu stranu. The Kill Lock ovo postiže s jedne strane tim fantastičnim vizuelnim dizajnom koji svetove na kojima žive roboti prikazuje kao urnebesno kompleksne košnice metala i elektronskih komponenti, sa dizajnom robota koji je fantastično evokativan, često na granici karikature, ali uvek tako da se ne pitate šta je ispod površine i da li bi stvari BAŠ tako funkcionisale u hipotetičkom stvarnom robotskom društvu. Ovo je Heavy Metal pustolovina u najmanje tri smisla, uključujući da bi magazin Heavy Metal bio počašćen da je ona izašla u njemu, sagrađena na decenijama internalizacije ideje da su roboti jasna, samorazumljiva metafora za ljudskost koju je neki techbro pokušao da svede na statistike i algoritme. A Karel Čapek čak nije ni znao za izraz techbro. Drugim rečima: nema nikakvog smisla da wraithovi budu dizajnirani po uzoru na srednjevekovne oklopnike osim što je ovo društvo robota u kome se srednjevekovno shvatanje morala i kazni koju čitave zajednice moraju da pretrpe (često potpuno nestajući tokom tog trpljenja) smatra podobnim jer je neko negde zapisao da se time maksimizuje, jelte, efikasnost korišćenja resursa.
Sa druge strane, Ramondelli je prosto bezobrazno dobar pripovedač. Vizuelno, da: ovde ima mnogo scena bez teksta koje su kao slikarska platna u pokretu, oživljena pa naterana da ekspoidiraju (mada, kako sam gore već rekao, ima ovde i mnogo tihih, elegičnih scena bez reči), ima mnogo „izraza lica“ robota, položaja tela robota i generalne „glume“ robota koji likovima daju neverovatnu ekspresivnost i jasne emocije, čak i kada robot o kome pričamo nema ništa što biste nazvali licem. Ali i tekstualno – jer neke stvari priroda jednostavno obdari bogatije nego nas ostale.
Ramondellijevi dijalozi su sočni, moćni, puni karaktera i uspešno zabacuju udice na koje se čitalac peca samo da bi, batrgajući se na obali sat vremena kasnije počeo da shvata šta su određene rečenice stvarno značile i šta su likovi stvarno mislili. A ovo je bitno jer likovi ovde, makar neki od njih, imaju vrlo komplikovane, za vas, ali i za druge likove, na početku zbilja nezamislive agende. The Kill Lock je, pokazaće se do kraja prvog serijala, zapanjujuće kompleksna simultanka šaha u kojoj većina igrača nije bila ni svesna da učestvuje do pred kraj i urnebesna vožnja toboganom u kojoj ćete bar pet puta promeniti mišljenje o likovima, prvo ih mrzeći jer su arogantni i lišeni saosećanja, onda ih pravdajući, onda im se diveći pa ih opet mrzeći i tako u krug. Priča u kojim likovi imaju ovakav prostor da rastu i menjaju se ima zbilja premalo u savremenom američkom stripu a The Kill Lock pritom to uspeva da uradi sa ROBOTIMA koji u nekim momentima čine da se naglas smejemo, onda hoćemo da zaplačemo, pa stanemo i zapanjimo se jer prosto nismo videli da ovaj kosmos ima mesta i za TAKVE ideje. Kada u drugom serijalu vidimo kako predvodnik najopasnije klase robota poznate ovoj civilizaciji – klase koja spaljuje po kazni čitave planete, čija su tela pravljena od legure metala za čiju rudu samo ta klasa zna gde se može naći – izražava plauzibilan, kredibilan strah od nečega za šta ostatak galaksije nije znao ni da postoji ovo je momenat u kome se pitate ima li kreativnost Livija Ramondellija neke granice.
A, da budem iskren, The Kill Lock: Artisan Wraith je nastavak sa kojim nisam bio siguran kuda uopšte može da se ode. Prva priča je imala srazmerno jasan i zaokružen kraj, ali to na stranu, pretpostavka da nastavak može da ima istu meru začudnosti i ingeniozno vođenog zapleta tako da u radnju budemo uvučeni jednom pretpostavkom ali na drugu stranu izađemo sa sasvim promenjenom vizijom mi je delovala kao previše optimistička. Ramondelli, nekom magijom, i po drugi put uspeva da postigne isti rezultat, doduše, sada izdižući priču do kraja na još viši, epskiji nivo, sa čitavim kosmosom kao platnom na kome se ona slika, ali uspevajući da sačuva taj kritični fokus na likovima. Štaviše, on to radi uz uvođenje NOVIH likova – u drugom serijalu su nominalno protagonisti dvoje plaćenih ubica koji rade za „vladu“ – uspevajući da nam i njih približi kao kompleksna, višeslojna bića (napravljena od metala, baterija i elektronskih sklopova) i uspevajući da i u priči u kojoj se pominje biće što je jednom ubilo praktično sav život u (jednom?) univerzumu ima jasnu i opipljivu moralnu srž za koju čitalac može da se snažno uhvati pa da je premeće po mislima dok okreće stranice i stranice na kojima ogromni borbeni roboti silaze na planete u brodovima oblikovanim poput viteškog šlema i na njima masakriraju sirotinju i nejač, sve u ime ideala društva toliko dalekog da čak ni robotske inteligencije na kraju ne uspevaju da za njega pronađu prave argumente.
The Kill Lock je brutalan ali nadahnjujući strip u kome i najgori likovi u nekim momentima imaju bljeskove ljudskosti što proziru kroz metal i rđu, on je duhovit a bez komedijaškog kreveljenja i intrigantan sa svojim misterijama kojim ne mora da nametljivo paradira ispred čitaočevog lica. U Ramondellijevoj izvedbi worldbuilding i karakterizacija, tempo dijaloga i dinamika grafičkog pripovedanja rade u gotovo savršenoj sinergiji i The Kill Lock je primer naučnofantastičnog stripa koji u punoj meri koristi žanrovske premise da progovori mnogo toga o društvu, veri, pravdi, samovlasnosti, lojalnosti i moralu, a da istovremeno gotovo nestvarnom lakoćom izbegava zamke žanrovskih readymade rešenja i stereotipova. Uz dvojicu leterera koji su radili iz sve snage da isprate njegov originalni dizajn, Ramondelli je skoro potpuno samostalno kreirao jedan od najboljih stripova koji su izašli u ovoj deceniji i nametnuo se kao autor sa kojim morate vrlo ozbiljno računati. Ne znam kada će naredni nastavci krenuti da izlaze ali urgiram da do tada date šansu ovom stripu. Prva kolekcija je na Amazonu ovde, a druga ovde.
