Unstoppable Doom Patrol je najnovija inkarnacija DC-jevog tima superherojskih otpadnika, marginalaca, ekscentrika, prognanika i pervertita i u trenutku dok ovo kucam šesti broj ovog miniserijala star je dan ili dva ali u trenutku kada vi ovo budete čitali sedmi i poslednji broj bi trebalo da je već izašao a priča okončana. I da kažem odmah: strip o kome u početku njegovog izlaženja nisam imao skoro ništa zanimljivo da kažem (mada, da se razumemo, ni ništa specijalno negativno) me je do kraja (ili makar do pred kraj) dosta uspešno šarmirao jednim pomalo vragolastim, mladalačkim pristupom svojoj postavci, apdejtujući Doom Patrol za novo doba na način koji nije NUŽNO u skladu sa nekim mojim preferencama, pogotovo ne ako se zna da sam ljubitelj onoga što je sa Doom Patrol radio Grant Morrison, ali koji, opet, ima svoju logiku, ton, senzibilitet i pristaje savremenom DC-ju.
Unstoppable Doom Patrol je prvi ozbiljniji samostalni rad za Dennisa Culvera, scenaristu koji je za DC do sada napisao zapravo veliki broj stripova, ali su maltene svi oni bili po jedna ili dve epizode tuđih serijala, antologijskih magazina ili one-shotovi u okviru company crossovera. Culver jeste napisao najveći deo serijala Future State: Gotham, ali je ovo bilo pod protektoratom Joshue Williamsona, sa kojim je i pisao Justice League Incarnate pa se Unstoppable Doom Patrol može računati u njegov prvi zaista individualni let iz gnezda i upisivanje svog imena u svetlu istoriju DC-jevog tima „najuvrnutijih heroja na planeti Zemlji“. Culver je pisao i za Marvel pre DC-ja, ponovo uglavnom uskačući na serijalima koje su pisali drugi, ali je tamo, radeći E is for Extinction sarađivao sa crtačem Chrisom Burnhamom, a koji je, zgodno, odabran za ilustratora ovog miniserijala. Burnham ima više od dve decenije iskustva rada sa većinu velikih američkih izdavača i sasvim je legitimno nazvati ga prekaljenim profesionalcem, a za ovu priču je pogotovo notabilno da je radio sa Grantom Morrisonom kao jedan od crtača na Batman Incorporated. I Burnham u poslednje vreme radi samo po koju epizodu tuđih serijala ili po neki specijal za DC pa je osvežavajuće videti ga kao kompletnog ilustratora na jednom miniserijalu gde tokom sedam brojeva ima prilike da uđe u karaktere i pokaže svoju maštovitost. Burnhamov blago karikirani rad sa likovima, dinamične kompozicije i table, te pažljiv rad sa linijama i senčenjem daju ovom stripu pravi odnos mračnog i uvrnutog (a što očekujete od stripa koji nosi Doom Patrol u naslovu) sa jedne strane i simpatičnog, i duhovitog sa druge. Kolori Briana Rebera pogotovo doprinose atmosferi sa forsiranjem mirnijih tonova, čestim korišćenjem plave ili ljubičaste boje pa iako je Unstoppable Doom Patrol zapravo prilično „šaren“ strip, da ne pominjem veoma energičan u kompozicijama, glavni utisak koji vizuelno ostavlja je da je u pitanju jedna tripozna, psihodelična, hipnotična priča o frikovima.
A što on i jeste, no pre nego što se pozabavimo zapletom, treba istaći i odličan letering koji radi Pat Brosseau, i čiji su dizajn oblačića sa teklstom i zvučnih efekata zaslužni za to da ovaj serijal ostavlja utisak jedne old school, silver age avanture iako je u dobroj meri ovo vrlo novomilenijunski strip, sa novomilenijumskim temama i estetikom, do mere da se legitimno može govoriti o jednoj podmlađenoj, pa i blago infantilizovanoj verziji Doom Patrol.
A što nisam zapravo očekivao s obzirom na to da je ovaj nikada zaista mnogo komercijalni properti za DC zapravo procvetao poslednjih godina u sasvim drugom medijumu – na televiziji – sa četiri sezone za HBO Max od kojih se četvrta završava baš negde u vreme objavljivanja ovog teksta. Ova je serija, u izvedbi iskusnog Jeremyja Carvera na mestu showrunnera (sa naravno neizbežnim Geoffom Johnsom kao prvim među potpisanim izvršnim producentima) eksplicitno zasnovana na Doom Patrol stripovima iz vremena kada ih je pisao Grant Morrison i ova je serija od četrdesetak brojeva i trideset godina kasnije jedan od kamena-međaša u superherojskom stripu.
Naravno, ne toliko u komercijalnom smislu, Morrisonov Doom Patrol se nikako nije prodavao u onim količinama koje su u to vreme tukli X-Men ili Spajdermen, ali u smislu uticaja na Doom Patrol, DC-jeve stripove i čitav medijum, ovaj je strip bio jako, jako značajan. Da ne pominjem Morrisonovu karijeru, gde je relativno nepoznati Škot postao jedno od najcenjenijih imena u američkom stripu, pogotovo među publikom koja je sazrevala i pokazivala interesovanja i za teme i estetike izvan superherojskog kanona.
Morrisonov Doom Patrol je bio jedan od najuverljivijih argumenata za razliku između DC-ja i Marvela, a pogotovo za razliku između X-Men i Doom Patrol, dva stripa koja su začeta u razmaku od svega nekoliko nedelja i imali iznenađujuće slične postavke (grupa otpadnika sa supermoćima predvođena autoritativnom figurom muškarca u invalidskim kolicima). Iako će Morrison kasnije pisati i X-Men kao jednu od svojih retkih saradnji sa Marvelom (i koja, iako je bila uspešna, njemu ostaje u ružnoj uspomeni), ovo je bio nešto konvencionalniji, iako svakako maštovit superherojski strip. Sa Doom Patrol, relativno slabo prodavanim serijalom niske popularnosti, je Morrison, pak, imao odrešene ruke da posegne za brojnim avangardnim konceptima koji su ga interesovali, od dadaizma i nadrealizma, preko barouzovskog kat apa i psihodelije pa do savremenih neo-nadrealističkih filmova Jana Švankmajera. I mada se ovaj strip često i čitao kao lista standardnih opsesija mlade osobe sklone avangardnim istraživanjima, pokazalo se da je „prljavi“ superherojski mizanscen prirođen Doom Patrolu pogodan za ovu vrstu ekperimenta, pa su otud i kasniji serijali koji su vraćali ovaj tim u klasičnije superherojske vode (na primer, Arcudijev pa posle njega Byrneov Doom Patrol) izazivali i dosta protesta među čitaocima na ime ignorisanja onog što je u strip uveo Morrison (a posle njega nastavila Rachel Pollack) i bili su relativno kratkog daha. Stoji i da je strip ponovo postao relevantan kada ga je preuzeo Gerard Way a koji je ne baš „zvanično“ Morrisonov proteže ali svakako neko ko je od prvog svog uspešnog serijala (dakle, The Umbrella Academy) demonstrirao da je na identičnoj talasnoj dužini i čije su priče u Doom Patrol predstavljale povratak Morrisonovim idejama, likovima i konceptima. Wayjevi Doom Patrol stripovi su i direktno doveli do transformisanja ovog propertija u televizijsku seriju pa je stoga malo i neobično da se Culverov i Burnhamov strip, iako ne negira postojanje Morrisonovog i Wayjevog legata – i ima zapravo mnogo eksplicitnih referenci na njih – u smislu tona i senzibiliteta nalazi na sasvim drugoj strani.
Unstoppable Doom Patrol svakako zadržava veliki deo „uvrnutosti“ koju sada već intuitivno vezujemo za Doom Patrol – ovde tim, recimo, ima psihoterapeutkinju čija je supermoć prebacivanje uma u petodimenzionalni prostor i povezivanje sa drugim trandimenzionim bićima – ali ta uvrnutost meni deluje najviše kao ukras, nešto o čemu će narod da ćaska na internetu, možda, ako se zvezde baš srećno nameste, da ga memefikuje. Jedan od najprominentnijih novih likova je, recimo, muškarac čije su supermoći sve potetnije što je on vulgarniji i verbalno agresivniji prema drugima. Ovde nema tog napora koji je postojao kod Morrisona i Wayja da se napravi spona sa širim korpusom umetničkog rada u drugim žanrovima i medijima i superherojština postavi u jedan kontinuitet sa avangardnom kulturom.
Umesto toga, Unstoppable Doom Patrol je strip koji u prvi plan stavlja inkluzivnost i podržavajuće ponašanje, onako kako mi matori to danas shvatamo kao default podešavanje generacije Z. Dakle, ovo nije samo „woke“ strip, jer su superherojski stripovi danas to gotovo po definiciji, već Culver vrlo programski prolazi kroz epizode u kojima se eksplicitno diskutuje o identitetu i samoodređenju, sa ehoom rasprava iz stvarnog sveta a koje se tiče pre svega rodnih odrednica, prihvatanja od strane porodice onih osoba koje se ne uklapaju u standard, pronalaženja „prave“ porodice a koja nije definisana biologijom već empatijom itd.
Da bude sasvim jasno, veliki deo ovog je u tematskom smislu sasvim prirođen Doom Patrolu – kada je Morrison pre nekoliko godina izašao iz klozeta i obnarodovao da od adolescencije sebe doživljava kao rodno ne-binarnu osobu samo da za to u sedamdesetim godinama prošlog veka prosto nismo imali terminologiju, postalo je prilično očigledno kuda je išao sa svojim preoblikovanjem lika Larryja Trainora u kompozitni identitet sa izmešanim muškim i ženskim atributima, pa je i Crazy Jane, kao osoba sa disocijativnim poremećajem ličnosti prikazana u jednom osnažujućem ključu. No, Culverov pristup temama je po tonu svakako drugačiji a što je i normalno – ipak je prošlo trideset godina i o mnogim se temama danas govori i razmišlja drugačije – i Unstoppable Doom Patrol redefiniše ulogu ovog tima, a u post-Lazarus Planet periodu DC-jevih stripova, kao grupu frikova sa iskustvom koja pronalazi i pruža podršku mladim, dezorijentisanim, često od strane društva marginalizovanim pa i progonjenim osobama koje nisu bile spremne na buđenje supermoći što su ih imale upisane u svom „metagenu“ a koje su izazvali recentna globalna dešavanja u DC-jevim stripovima.
Obično ukazujemo da DC i Marvel rado recikliraju ideje koje su prve imali oni drugi i mada je istorijski sa tim svakako prvi počeo Marvel, Unstoppable Doom Patrol je vrlo očigledno urađen po matrici koju možemo da nađemo u stripovima o X-Men* i Inhumansima iz ovog veka i u kojima je forsirana upravo ta ideja mladalačkog osvajanja identiteta, prihvatanja njihove raznolikosti i građenja okruženja u kojima se i oni sa manjinskim identitetima mogu osećati slobodno, neugroženo, podsticani da se razvijaju i budu produktivni članovi zajednice.
*u drugoj epizodi postoji potpuno eksplicitna – prećutno humoristička? – aluzija na dizajn X-Men stripova iz Hickmanovog perioda.
Sad ovo zvuči vrlo „propagandno“ pa odmah treba dodati i da je Unstoppable Doom Patrol u principu zabavan superherojski strip sa dosta akcije, humora, emocije. Culver i Burnham rade sa prilično velikim brojem likova od kojih su neki novi, a neki su old school veterani iz Doom Patrol stripova još iz šezdesetih, kao što su General Immortus ili Animal-Vegetable-Mineral Man, ali uspevaju da postignu vrlo solidan balans između referenci na klasične likove i zaplete i tog nekog savremenijeg tona i tematike. Notabilno, glavni sukob u ovom stripu se najveći deo vremena vodi između Doom Patrol i korporacije koja eksploatiše ljude sa novopronađenim metagenom/ supermoćima* a koja je svoj program utemeljila na starim teorijama osnivača Doom patrola Nilesa Cauldera i čiji osnivač i CEO Caulderu u jednoj dobro postavljenoj sceni konfuzije umesto da zapreti – ponudi posao.
*pomenuti novi superheroj koji najbolje radi kad najviše psuje i koristi pseudonim Degenerate, je upravo produkt njihovog eksperimentisanja
Culver pravi solidan portret novomilenijumskog techbro mogula koji ima vrlo razrađenu priču o tome da sve što njegova firma radi, iako je očigledno pokretano pohlepnim investicionim ulaganjima ljudi koje zanima samo profit i pristup joj zasnovan na znamenitom sloganu Marka Zuckerberga „Move fast and break things“, zapravo suštinski ima za cilj boljitak čovečanstva. Inovacija, doživljavana kao vrednost za sebe a koju propoveda mladi CEO je uspešno postavljena naspram Caulderovog trezvenog ukazivanja da je on i sopstvene teorije vremenom drastično korigovao i da se element etike i humanizma mora uvek držati u temelju i najdisruptivnijih pristupa etabliranim tržištima. Nema ovde neke OGROMNE filozofske diskusije, da se razumemo, ali ovo je brz, energičan superherojski strip koji uspešno – mada svedeno – polemiše sa nekim tezama od važnosti za naš sadašnji istorijski trenutak, a da je to i dalje dovoljno logično uvezano sa istorijatom Doom Patrol.
Ono što može da zasmeta old school ljubiteljima Doom Patrola je svakako to da su stari likovi infantilizovani a novi likovi su skoro i doslovno deca (ili vrlo mlade odrasle osobe*). Ovo je definitivno strip usmeren na nešto mlađeg čitaoca pa su Larry Trainor ili Cliff Steele svedeniji u karakterizaciji, emotivno i duhovno jednostavniji, obeleženi sa svega par atributa, dok je Crazy Jane ovde uglavnom prikazivana kao „Chief“, ozbiljna, kontrolisana ličnost rođenog predvodnika. Rita Farr ima iznenađujuće malo karakternog rada u ovom stripu i najzanimljiviji element njene karakterizacije je što je srećna u vezi sa Flexom Mentallom, a koji je opet iskorišćen pre svega kao maskota. Likovi su, da ne bude zabune, vrlo funkcionalni, imaju uverljivu hemiju, i kada Traynor i Steele diskutuju o novomilenijumskom konceptu mikroagresija, oslonjeni na događaje koji su se zaista odigrali u stripovima iz vremena Granta Morrisona – tome kako je Traynor insistirao da ga zovu Rebis nakon što je njegov novi identitet sagrađen od tri različita entiteta, a Cliff nastavio da mu se obraća sa Larry – ovo je jedan sasvim legitiman gest oslanjanja na tradiciju i smislenog građenja na njoj u skladu sa evoluirajućim senzibilitetom publike.
*mada je Starbro kul već zbog imena!
U najtehničkijim terminima, ovo je, kako rekoh, u principu zabavan superherojski strip koji prikazuje sukob između Doom Patrola i pomenute korporacije, sa sve gostovanjima Betmena, Robina, Peacemakera i Green Lanterna, elementima akcije i špijunskog trilera, sa dosta rada sa likovima i pričom koja iako fino formatirana na posebne epizode koje imaju početak i kraj, isto tako fino i prirodno ima i jedan osnovni zaplet koji nas je, evo, do šestog broja doveo do uzbudljivog završnog sukoba između sukobljenih frakcija. Da budem iskren, Culver je napravio toliko podzapleta i spona sa starim Doom Patrol pričama da se, što se mene tiče, ovo kvalifikuje da bude i tekući serijal koji bi imao dosta materijala da razrađuje bar narednih godinu i po dana. No, nisam ja taj koji odlučuje u DC-ju pa treba da nas hrabri činjenica da je inicijalno zamišljen kao šestodelni mini, Unstoppable Doom Patrol nakon par brojeva proširen na sedam delova. Ako se priča završi na zadovoljavajući način – a u ovom momentu nema razloga da verujemo da neće – ovo će biti sasvim fin strip koji zavređuje nastavke. Culver definitivno ima svoj, ne-morrisonovski pogled na ovaj properti ali je Morrisonove motive u svoj rad makar uvezao na organske načine. A što je valjda ono kako je i Morrison adaptirao stare motive Arnolda Drakea iz šezdesetih. Pa, izvolite na Amazon i proverite dopada li vam se to. Kolekcija će tek u Aprilu.
