Volite li vampire? Volite li superheroje? Ako je odgovor na oba pitanja “da“, IMATE SREĆE: Marvel je početkom Jula izbacio kolekciju pod nazivom Unforgiven a koja spaja u sebi tri priče što čine jedan kontinuiran narativ a koji se bavi interakcijom između superheroja i vampira. Ni prvom ni poslednjom u istoriji supeherojštine, vampirizma i Marvela, pa je fer da me odmah na početku pitate šta je u ovoj posebno ili drugačije. I na to nemam spreman odgovor.
No, Marvel je svakako smatrao da ima nečeg posebnog, naročito jer vampiri o kojima se ovde radi predstavljaju prilično minorne likove nastale u jednom od satelitskih stripova urađenih tokom krosovera Fear Itself iz 2011. godine a koje je u najavi ovog serijala prošle godine Marvelov PR tim vrlo samouvereno proglasio „omiljenim od strane fanova“. Sad, možda sam ja samo traumatizovan time koliko je Fear Itself bio loš* ali trebalo mi je dosta napora da čitajući Unforgiven uopšte prizovem u sećanje da su ovi vampiri zaista već postojali u nekom Marvelovom stripu a svakako se nisam sećao da su oni bili toliko zanimljivi da dvanaest godina kasnije oko njih izgradite događaj koji je i sam svojevrsni krosover i bavi se ratom između vampirskih frakcije u koji su uhvaćeni i neki popularni superheroji.
*doduše, ne traumatizovan koliko njegov glavni arhitekta, Matt Fraction koji je posle ovog krosovera napustio Marvel, pa i superherojski strip načelno (uz jedan notabilni izuzetak), i preselio se na selo da tamo sa ženom i familijom vida rane i piše MNOGO BOLJE stvari
Marvel ovo, štaviše, naziva „sagom“ što mi deluje kao da se u dvorište izvlači prilično teška artiljerija da se hajpuje strip koji ima samo tri epizode, a da bude svečanije, ovo nisu samo Unforgiven 1, 2 i 3, nego Unforgiven: Spider-man, Unforgiven: X-Men i Unforgiven: Captain America. Zvuči kao nepotrebna komplikacija i zaista, kada guglate naslov ovog stripa svane vam da je jedno od čestih pitanja što ih drugi gugleri postavlju to kojim se redosledom, dođavola, čitaju ove epizode, inače izašle između početka Marta i kraja Aprila ove godine. I kakve veze sa ovim serijalom ima one-shot Blade: Vampire Nation, a koji je dodat u ovu kolekciju?
Odgovor na ovo drugo je jednostavan: nikakve. Blade: Vampire Nation je radio drugi kreativni tim, sa drugim likovima, na drugoj lokaciji i sasvim razdvojenim zapletom i osim što se u oba stripa pojavljuju vampiri, oni nemaju nikakvih dodirnih tačaka. I, da se razumemo, ni slučajno ne mislim da je loše to što je Marvel uvrstio i Bladeov mali policijski procedural u ovo izdanje, ali vredi primetiti koliko je bizarna odluka to da je najprominentniji lik na naslovnoj strani kolekcije baš sam Blade. Kako nisam Unforgiven čitao u pojedinačnim epizodama kad su izlazile proletos, tako sam i čitajući kolekciju sve vreme bio legitimno zbunjen što se Blade, lovac na vampire, a koji se na naslovnoj strani šepuri zajedno sa Drakulom, ne pojavljuje ni u jednoj jedinoj sceni stripa Unforgiven. Kao ni Drakula, kad smo već kod toga. Shvatam, naravno, da su vampiri iz Unforgiven, uprkos tom navodnom „fan favorite“ statusu zapravo prilični anonimusi i da njihova lica na naslovnoj strani (ali ni njihov dizajn) ne bi prodali neupućenim čitaocima naročito mnogo kopija ovog stripa, ali valjda je čitava ideja da će se ova ekipa susretati sa nejkim od najpoznatijih Marvelovih superheroja kroz tri konsektuivne epizode upravo u tome da ti poznati superheroji budu magnet za čitaoca? Na poslednjih nekoliko strana kolekcije je i gomila alternativnih naslovnica za stripove iz serijala i neke od njih su mogle da budu legitimno iskorišćene za naslovnu stranu same kolekcije, ali, eto… Neko u uredništvu je odlučio da su Blade i Drakula marketabilniji od Spajdermena i Kapetana Amerike…
Nije da je ovo sad neki presudan detalj za uživanje u ovom stripu; Blade, činjenica je, uprkos svim Marvelovim naporima teško da će ikada prevazići svoj status drugopozivca i ne verujem da ćete biti devastirani kada vidite da se on ne pojavljuje u Unforgiven, a sama priča i crtež imaju dovoljno sopstvenih kvaliteta da se mogu pošteno i ljudski ocenjivati i bez ove, jelte, „kontroverze“.
Da budem iskren, nisam preterano uživao u Unforgiven, mada ga ne mogu nazvati lošim stripom. Vidim da su reakcije američke kritike bile dosta pozitivne, ali imam utisak da je to najpre na ime činjenice da je ovde crtač Sid Kotian, uz pomoć koloriste Edgara Delgada imao priliku da radi mnogo visceralniju akciju nego što je to standard za savremeni Marvel. Vampiri ovde nisu od fine gotske sorte koja erotično zavodi a onda malo gricne, već čudovišta vođena sumanutom glađu što ljude tretiraju isključivo kao provijant i priuštiće nam mnoge scene komadanja i krvoliptanja. Indijski crtač je vrlo dorastao zadatku kreiranja atmosfere strave koju onda akcentuje razuzdana, visceralna akcija, u old school stilu što me je podsetio na kraj osamdesetih, početak devedesetih i rane radove crtača koji su kasnije nakon Marvela imali velike nezavisne karijere, od McFarlanea pa do Mignole. Kotian je ovde radio sa tuđim dizajnom, jer su vampiri u centru zapleta nastali pre više od decenije, ali vrlo uspešno miri sumanutu raznolikost njihovog izgleda – svi ovi vampiri originalno su pripadali različitim klanovima i imaju vrlo različite životne i post-životne priče – sa klasičnim kostimima klasičnih superheroja. Delgado je, naravno, izvrstan u davanju svemu mračnog horor tona a koji savršeno radi sa Kotianovim senkama, ali onda i akcentuje te dinamične akcione scene. Vizuelno, ovo je bučno, ali ne neuredno ili nejasno. Baš kako treba.
Scenario je ovde radio Tim Seeley, a koji je s obzirom na svoju reputaciju zapravo srazmerno malo pisao za ovu firmu. Unforgiven mu je praktično prvi pravi samostalni rad za Marvel, koji nije deo nečijeg tuđeg serijala, i ovde je imao priliku da se pozabavi, kako sam kaže, svojom „opsesijom Marvelovim horor likovima“. Pretpostavljam da je, govoreći o toj opsesiji pre svega mislio na stvari iz sedamdesetih, Tomb of Dracula, Bladea i takve stvari, pa Unforgiven u izvesnoj meri i ima sličan senzibilitet. Ovo je mučna, „epska“ priča u kojoj nema prostora za ičije civilne živote i cela je bazirana na ideji tenzije između „dobrih“ i „loših“ vampira.
Moglo bi se argumentovati da razvodnjavanje vampirskih motiva kroz različite klanove i tipove vampira, različite svetonazore itd. samo oduzima snagu njihovoj moćnoj simbolici, ali naravno da nije Marvel to prvi uradio. Seeley se ovde bavi grupom vampira koji su napustili svoje klanove i okupili se pod vođstvom harizmatičnog starog ratnika koji kao najviši moralni princip postavlja otrzanje gladi za krvlju. Njegovo načelo da to što vam se život završio ne znači da ste napustili svoju ljudskost je temelj za novi način života gde „forgiven“ vampiri koriste posebnu tehnologiju da idu po dnevnom svetlu, umesto ljudske krvi jedu životinjsko meso i krv, i pokušavaju da vampirske klanove spreče u činjenju zverstava protiv ljudi.
Ima sad tu puno spona koje Seeley pravi između predvodnika ove grupe i Kapetana Amerike, čoveka koji ga je inicijalno, još u toku Drugog svetskog rata inspirisao da se bori da zaštiti slabije od jačih i postoji, takođe, i jasna veza između X-Men i ovih vampira (iz vremena kada su X-Men ratovali protiv Drakule a Jubilee, pretvorena u vampiricu dobila zapravo naobrazbu i moralnu podršku baš od ove grupe), dok je Spajdermen tu ubačen valjda na ime generalnog horor vajba koji su njegovi stripovi dobili sa radovima J.M. DeMatteisa. Ne branim, jer Kotian crta sjajnog Spajdermena i jednako sjajne X-Men i Kapetana Ameriku.
No, rekao bih da je problem u ovom stripu to što su u njegovom centru vampiri i što gostovanja poznatih superheroja, umesto da ih poguraju u fokus naše pažnje imaju suprotan efekat. Čitalac, čini mi se, više želi da vidi šta su dalje uradili Spajdermen ili X-Men nego što ga interesuju likovi koji imaju zapravo vrlo malo karaktera i istorije u Marvelu. Seeley naprosto ne može da se osloni na decenijske serijale u kojima su se ovi likovi pojavljivali (jer takvi serijali ne postoje) za implicirane karakterizacije i istorije, pa čini veliki napor da im kroz nekoliko brzih poteza da pozadinske priče i karaktere. To mu polazi za rukom otprilike onako kako zamišljate. Ovo su likovi sa imenima poput Quickshot ili Visigoth i distinktnim ’90s mirisom „X-tremnog“ tretmana super(anti)herojštine i nisu nažalost naročito memorabilni.
No, makar je zaplet u koji ih Seeley stavlja interesantan, sa dosta preokreta i mogućnosti da se istražuju moralne dileme, često tokom vrlo atraktivnih akcionih scena koje Kotian i Delgado izvrsno dizajniraju da budu između splatter horora i klasične superherojske tuče, a Joe Caramagna se dosta zabavlja sa leteringom. Dijalozi i karakteri me nisu osvojili ali postoji dubina u tom stavljanju vampira sa različitim moralnim nazorima jednih naspram drugih i strip uspeva da deo te dubine i istraži.
Blade: Vampire Nation, koji zatvara kolekciju je, za moj groš ipak bolje urađena priča. Ovo je kratak, jezgrovit detektivski noir što koristi specifičan trenutak u Marvelovoj istoriji u kome su Drakula i njegovi vampiri zauzeli još uvek radijacijom okupanu teritoriju oko čerbnobiljske elektrane i tamo nekako uspeli da dobiju smrknuto priznanje drugih država i samih Ujedinjenih nacija da je ovo suverena teritorija sa sopstvenim granicama i zakonima, a gde je Blade, legendarni ubica vampira, u ulozi šerifa nove nacije, garancija da će se zakoni zapravo poštovati i da vampiri neće biti pretnja svetu oko njih. U zapletu koji je pisao Mark Russell – odmičući se za trenutak od uobičajene melanholije i satire – Drakula, nakon neuspešnog atentata na njega moli Bladea da pronađe organizatore. Ovaj to nerado ali profesionalno radi i tenzija između dva stara neprijatelja koji su sada na zajedničkom zadatku građenja koliko-toliko uređenog društva je fino upotrebljena, puna sočnih dijaloga i, kako je žanrovski običaj, vodi ka finalu u kome se Blade oseća iskorišćeno iako je legitimno rešio slučaj a osetljivi balans detanta između njega i Drakule nije zaista poremećen. Dodatno dobijamo interesantne uvide u funksionisanje društva u Drakulinoj vampirskoj naciji i ovo je u celini jedan osvežavajuće ekonomičan strip sa zanimljivom postavkom i korektno odrađenim detektivskim narativom. Dave Wachter i Dee Cunniffe na crtežu i koloru su sjajni, dajući svemu realističan a opet dovoljno atmosferičan vizueni dizajn a letering Coryja Petitea je funkcionalan i nenametljiv. Pa, eto, ako sve to zvuči zabavno i ZAISTA volite vampire i superheroje, Amazon kolekciju ima ovde.
