Mosely je toliko neobično ime da imam utisak da ga je Rob Guillory odabrao isključivo da bi ljudi bili zbunjeni i sami sebe preispitivali kada ih Google bude pitao da li su u stvari mislili da napišu „Mosley“. Guillory je svakako za sebe izgradio reputaciju serijalima koji su imali naslove od jedne reči, sasvim banalne pojmove kao što su Chew i Farmhand, pa je Mosely ovde na neki način iskakanje iz formata, no kako nam već naslovna strana prve epizode ovog petodelnog serijala što je za BOOM! izlazio od Januara do Juna ove godine pokazuje fizionomiju sredovečnog, naočitog crnog muškarca koji u „kameru“ gleda sa mešavinom odlučnosti i umorne rezigniranosti, bude tu odmah jasno da će ovo biti pripovest centrirana na ličnost i karakter protagoniste, te da je njegovo ime izabrano da bi se odmah, i na prvi pogled razlikovao od drugih.
Naravno i to da je Mosely Afroamerikanac nije mala stvar – afroamerički autori nisu baš tolika retkost u severnoameričkom stripu, ali je fakat da su i dalje u velikoj meri oni uglavnom tretirani kao radna snaga – crtači, tušeri koloristi, letereri – dok je aura „pravog“ autora, nesretno pripisivana pre svega scenaristima, u ovom stoleću, mnogo ređe rezervisana za tamnopute pisce. Naravno, ako se izuzmu „gostovanja“ vedeta iz drugih medijuma kao što su N.K. Jemisin, John Ridley ili Ta-Nehisi Coates, i stave na stanu veterani poput Priesta ili Reginalda Hudlina, ostaje da su „novi“ autori iz afroameričke zajednice, poput, recimo Bryana Edwarda Hilla i Evana Narcissea u mejnstrim stripovima prisutni samo sporadično, a što bi verovatno bilo još i sporadičnije da ne postoji taj woke impuls da se afroamerički likovi daju na pisanje afroameričkim scenaristima.*
*Hill trenutno piše Blade, Narcisse je, naravno, radio Black Panther…
Guillory je ovde, naravno svetionik nade i podsticaj drugima da vide da se IPAK MOŽE, čovek sa multiplim talentima važnim za strip-medijum i neko ko je izuzetnu reputaciju i uspešnu karijeru izgradio isključivo kroz creator-owned stripove, bez ulazaka u superherojsku industriju.
O Guilloryju sam pisao pre neke dve godine, baveći se njegovim izuzetnim serijalom Farmhand za Image Comics. Guilloryjeva karijera je generalno i vezana za Image gde je sa Johnom Laymanom on između 2009. i 2016. godine radio izvanredni Chew, označavajući time i neku vrstu maksimuma i zalaska onog što je bila možda i najimaginativnija Imageova era od osnivanja. Layman je kasnije radio i neku vrstu nastavka Chew, sa drugim Crtačem, jer je Guillory u međuvremenu započeo svoj magnum opus, pomenuti farmerski psihodelični science fiction ep, Farmhand, a koji on svojeručno crta i piše. Sa Farmhand je Guillory bez pogovora potvrdio da crtači nisu „samo“ ilustratori u savremenom američkom stripu a na šta ih mejnstrim često svodi, demonstrirajući da imaginativni zapleti i smelo, pomalo konfrontativno pripovedanje što su krasili Chew nisu bili samo Laymanovo delo. Farmhand je u svakom pogledu jednako maštovit i uvrnut strip, sa bizarnim ali plauzibilnim spekulativnim elementom u korenu svog zapleta i izuzetno dobrim karakternim radom.
Farmhand je, kako smo još tada izvestili, negde na polovini svog zacrtanog trajanja i Guillory je rekao da sebe ne može da forsira i da će svakako praviti pauze između „sezona“ kako ne bi uništio svoje zdravlje i kvalitet stripa, ali onda nas je sve iznenadio potpisujući Mosely samo kao scenarista, nudeći jednu kompaktnu, energičnu diskusiju od nekih gorućih pitanja što ih imamo DANAS, a od kojih u mnogome može da zavisi to da li ćemo uopšte imati sutra. I, ne, Mosely se ne bavi klimatskim promenama, ovo je strip o tome da li i kako će veštačka inteligencija progutati ljudsko društvo i vaspostaviti se kao de fakto vrsta na vrhu lanca ishrane na planeti Zemlji, izašla, zgodno, u mesecima koji su prethodili velikim štrajkovima zaposlenih u američkoj entertejnment industriji (prvo scenarista a onda glumaca) a koji se između ostalog odnose baš na opasnost koju opsednutost studija veštačkom inteligencijom predstavlja za stvarne kreativce.
Guilloryjev saradnik na ovom serijalu je crtač Sam Lofti, koga možda znate sa DC-jevog serijala Harley Quinn, ili Dark Horseovog Last stop on the red line, ali koji je uglavnom radio „tuđe“ stvari kao što su Painkiller Jane, Micronauts, Teenage Mutant Ninja Turtles ili Ash vs. The Army of Darkness, pa je ovde sevap videti ga u jednom creator-owned radu koji se bavi prilično fantazmagoričnom tehnološkim maštarijama. Kolore je radio Jean-Francois Beaulieu možda najpoznatiji po radu na I Hate Fairyland, a leterer je bio Andrew Thomas i Mosely je jedan korektan, savršeno funkcionalan strip, mada stoji da nije posebno vizuelno atraktivan ili stilski unikatan ni u kom pogledu.
Ovo se doduše uklapa uz ideju da je Marvin Mosely, protagonist, običan čovek. Iako naslovna strana prvog broja glavnog junaka prikazuje u nečemu što ćete makar podsvesno klasifikovati kao pilotsku jaknu i prvih par tabli nam ga prikazuje kako se oprašta od žene Glorije i male ćerke, polazeći na nama još uvek nepoznatu misiju i sve je formatirano kao da gledamo odvažnog pilota ili astronauta pred poletanje, Moselyjev je zadatak je zapravo mnogo bliži tlu. Jer Mosely je za njega odabran baš zato što je „običan čovek“, pošten radnik koji svojim radom izdržava familiju – ili barem on sebe tako vidi iako mu je supruga vrlo sposobna i vredna žena – i čije su perspektive potrebne u treniranju napredne veštačke inteligencije.
Strip daje ovoj radnji auru romantičnog, jasno je povezujući sa idejom dosezanja i probijanja novih granica, onako kako su to nekada radili moreplovci, pa avijatičari, pa astronauti, ukazujući da će i uspon veštačke inteligencije imati slične revolucionarne konotacije po evoluciju ljudskog društva kao i istraživanja iz prošlosti.
No, naravno, pošto mi živimo u stvarnom svetu, znamo i da se treniranje AI-jeva često svodi na ekstremno banalne stvari kao što je rešavanje beskonačnih re-captcha zadataka pre nego što nas puste da se ulogujemo u neki od svojih naloga ili ilegalno daunloudujemo pornografski video za koji ni za živu glavu ne bismo platili jer bi onda svi znali naše mračne tajne. Guilloryjev scenario traži tu neku idealnu zlatnu sredinu između onog što danas znamo o AI industriji u našem svetu i literarnih tropa o veštačkim inteligencijama koje nadilaze ljudsku i preuzimaju kontrolu nad našim životima a koje znamo iz nebrojenih naučnofantastičnih priča i romana, filmova, i videoigara.
Što je razumljivo – da bi Mosely imao dramu ali i akciju koje su prirođene strip-medijumu, autor je rezonovao da su potrebni antagonisti sa imenima i fizionomijama. ChatGPT prosto nije upečatljivo ime niti ovaj, najpoznatiji od svih LLM-ova u poznoj 2023. godini, ima ikakav karakter kome se može pripisati ikakva a pogotovo ne zla namera, pa su AI-jevi koji u toku ovog stripa evoluiraju u prave ličnosti i zaista preuzmu kontrolu nad ljudskim društvom, formatirani po uzoru na božanstva, preuzimajući vrlo funkcionalnu matricu koju je u literaturu pre četiri decenije uveo William Gibson. Njihova kontrola nad društvom je ogromna i mada Mosely ne može da dokaže da je ona i apsolutno negativna, incident u kome se zatekne i koji mu da izvesne, prilično neobjašnjive moći, ga stavlja na put revolucije.
Mosely je velikim delom kvazimitološki narativ o avataru ljudskosti koji ruši lažne bogove, a što je, setićemo se, pre dvadesetak i kusur godina bio i zaplet Matrix filmova. I dok ovaj strip ima svoje uzbudljive set pisove i filozofske diskusije, on svakako ne odiše istim mirisom novog, neviđenog, originalnog kakav je ipak imala franšiza sestara Wachowski. Pa je kao kvazimitološki, akcioni narativ Mosely uglavnom uslužnog kvaliteta ali bez nekih prevelikih uzbuđenja i otkrovenja. Njegova vrednost je, što se mene tiče, pre svega u tome da priču o preuzimanju društva od strane veštačkih iteligencija postavlja u svet u kome mi danas živimo i svesni smo stvari kao što su društvene mreže, influenseri, adikcija na TikTok itd. U tom smislu jaka utemeljenost na likovima, pre svega samom Marvinu ali i na njegovoj supruzi i ćerki, i fokus na njihovoj porodičnoj drami daju ovom stripu humano jezgro koje uspešno iznosi inače dosta generički akcioni/ SF narativ i uspeva da ga usidri u nečem što je nama poznato i učini uverljivim ideju da ćemo voljno prepustiti kontrolu nad svojim sudbinama softveru. Guillory ovde radi sa nekim prilično izlizanim tropima i to čini Mosely manje efektnim nego što sam se ja nadao, ali to humano, ljudsko jezgro priče ipak čini da ona ostane u čitaocu i nakon što sklopi korice stripa.
Što se crteža i generalne vizuelne dimenzije Moselyja tiče i ona je funkcionalna, lepuškasta ali ni sama nema neku naročito originalnu crtu ili temu. Lofti je zanatski više nego zreo i pripovedanje mu je savršeno, a karakterizacije izražene, no čini mi se da Moselyju fali samo malo nekakve originalne, unikatne dizajn-filozofije, nečega što bi strip izdvojilo iz mase i nateralo vas da ga bolje zapamtite. No, možda se samo radi o tome da sam ja blaziran i možda ovaj strip mnogo jače rezonira sa nekom malo zdravijom osobom. Ovako kako je, Mosely se bez sumnje bavi interesantnom temom i uspeva da joj podari sopstvenu perspektivu iako u tome možda ne odlazi dovoljno daleko za moj ukus. Svakako mislim da je vredan pažnje pa se možete prošetati do Amazona i sebi priuštiti ovaj serijal.
