Ovog puta smo imali mirniju nedelju, sa manje VELIKIH izdanja, ali nakupilo se tu dosta toga zanimljivog, bez obzira. Ove nedelje izašli su i novi albumi legendarnih institucija kao što su Helmet i Scream i mada ni jedne ni druge nisam obuhvatio ovim pregledom, svakako se radi o bendovima koji imaju moj nepodeljeni respekt pa ih potražite na Bandcampu ako inklinirate njihovom zvuku. Oba albuma su odlična samo nisu BAŠ moja rakijska čašica napunjena mokraćom daždevnjaka. Ali evo šta jeste:
Prvo je to blek metal. Agilni hrvatski (a sa bazom u Švajcarskoj) projekat Petrale je izbacio novi album, a koji je zapravo unapređena verzja starog albuma. Naime, All Things Infernal je originalno snimljen 2021. godine, sa programiranim bubnjevima i bas-gitarom, da bismo ga sad dobili u verziji gde su svi instrumenti pravi. Nekima to neće mnogo značiti – pesma, što rekoše Cepelini, ostaje ista – ali meni se sviđa ova unapređena verzija sa pesmama koje su i dalje hermetične i mučne, ali sada imaju lepu novu dimenziju vitalnosti u ritam sekciji. Sve je i dalje delo jednog čoveka koji se može pohvaliti zavidnom kreativnošću a i ispravnim etičkim stavovima, tako da, za jedan jedini švajcarski franak sebi možete priuštiti ovaj odlični album i znati da ste uradili nešto dobro:
https://petrale.bandcamp.com/album/all-things-infernal-2
Poljaci Totenmesse ne izgledaju kao blek metalci (kratke kose, tetovaže, heroin chick look…) plus imali su jednu pesmu u igri Cyberpunk 2077 što, jelte, stoji negde na suprotnoj strani od „tr00“ i „kvlt“ deskrpitora, ali… drugi album, Fiktionlust im je vrlo dobar. Ovo je poljski blek metal, sa mrvicom deah metala, modernog zvuka i aranžmana koji stručno kombinuju melodičnost, atmosferičnost i agresiju. Kada se svira žestoko, Totenmesse UBIJAJU, sa takvom neumoljivom energijom da se čovek prepadne, ali album svakako više „poljskim“ čini ta lepa varijacija između agresije i atmosfere. Vrlo, vrlo dobro, plus taj odlični omot:
https://paganrecords.bandcamp.com/album/fiktionlust
Slatki su mi Ad Unum Omnes, njemački kvintet iz Bohua, a čiji drugi album, isto nazvan Ad Unum Omnes (prvi se NIJE zvao tako, molimlepo) meša black metal i thrash metal za kolekciju pesama koje su, pa… okej. Nisam pao na dupe ali možda je to delom zbog produkcije bubnja koji je jako u prvom planu a nema baš mnogo dinamike. Nisu pesme loše napisane, dalekobilo i Ad Unum Omnes fino mešaju black metal agresiju, atmosfere i trešerske rifove. Dobro to sedne kad se čovek navikne na zvuk:
https://adunumomnes.bandcamp.com/album/ad-unum-omnes-3
Indonežanski Luminous Path izvode (izvodi?) najsiroviji, najprimitivniji blek metal koji možete da zamislite (a da nije u pitanju tek sobna zajebancija nekakve amaterske dečije ekipe). Album The Dark Path to Enlightenment me podseća na ono što je Bethor radio dok sam ja bio u postavi, dakle, svođenje muzike na najjednostavnije sastavne delove i onda njeno izvođenje tako da se vidi ko može duže da izdrži: slušalac ili izvođač. Ako vam to zvuči primamljivo, a nekima sigurno hoće, album se daje po ceni koju sami kažete:
https://luminouspath.bandcamp.com/album/the-dark-path-to-enlightenment
Navikli smo da u Skandinaviji slušamo blek metal iz Norveške, Švedske, Finske i sa Islanda i, u određenoj meri se može argumentovati da svaka od ovih država ima nacionalni zvuk. Ne znam kakav bi bio nacionalni zvuk blek metala Danske jer sam premalo bendova odande čuo ali, evo, Gennem Tågen nude vrlo solidan debi album da se posluša. Ovo je hladan, melodičan a distanciran blek metal za koji se odmah čuje da dolazi sa severa Evrope, sa pesmama koje forsiraju melodične gitarske teme i atmosferu ali ne na uštrb žestine. Bend ima i brzinu i oštrinu koliko je potrebno i ako je ovo „atmosferični“ blek metal, to je najpre na ime hipnotičkog ponavljanja fraza i iznurivanja slušaoca tempom. Kvalitetno je, karakterno, dopada mi se:
https://strangeaeonsrecords.bandcamp.com/album/koldt-betragtes-verden
https://gennemtaagen.bandcamp.com/album/koldt-betragtes-verden
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/koldt-betragtes-verden
Švedski Mephorash su živ, evoluirajući primer kako blek metal može da bude veran filozofiji i zvuku ove muzike a da po formi ide u uzbudljivim, nedovoljno istraživanim smerovima. Peti album ekipe iz Upsale, Krystl-Ah se ne razlikuje fundamentalno od prethodne ploče iz 2019. godine a koju sam ja dosta kritikovao za to da je sva u teatru a da ima premalo supstance, no, ili sam ja u međuvremenu popustio s kritičarskom erekcijom ili su Mephorash naprosto dodali još malo gasa i od teatra napravili nekakvu supstancu. OK, neke od ovih pesama prosto zvuče kao Napalm Records gotik-dum bend koji se greškom naštimovao dva tona više a svira sporije nego što treba, ali nekako sve to sada uglavnom funkcioniše. Pesme su i dalje podugačke, o horove i semplove vrana se saplićemo, ali ovom prilikom mi je sve to nekako toplo i prijatno. Možda je presudan i taj ugodni mastering koji muzici ostavlja mnogo dinamike i ne da joj da smori. Ne znam, tek, ovo mi je bilo slatko:
https://regainrecords.bandcamp.com/album/krystl-ah
Da ne prođemo bez Finaca ni ove nedelje, tu su Verilehto, duo dosta iskusnih muzičara čiji debi album pod ovom firmom, Kuoleman siipien havina ima malo okultnog, malo folklornog šmeka, ali sve spakovano u jednu dosta sirovu, pankersku matricu. Produciran dosta čvrsto, ovo je album koji više voli atmosfere nego brzinu ali atmosfere gradi na old school način i meni to prija. Nema, bez Finaca bismo bili sasvim izgubljeni na putu u Evropu i u pakao:
https://verilehto.bandcamp.com/album/kuoleman-siipien-havina
Dosta blek metala, sad malo doom metal. I stoner rok. I psihodelija. I hard rok. I sludge metal. Negative 13 iz Pitsburga sviraju „Punk Infested Stoner Sludge Doom Core“ i ako se pitate kako to zvuči, pa, zvuči divljački. Živi album, Live From Black Forge snimljen je posle više od decenije pauze i prosto eksplodira od energije i želje da se muzikom napravi, jelte, jak iskaz. Šest pesama haosa, urlanja i mučkog prebijanja sa vrlo solidnim živim zvukom pokazaće da bend definitivno još nije rekao svoju poslednju reč ali ova koju JESTE rekao, imao težinu i snagu:
https://negative13.bandcamp.com/album/live-from-black-forge
Iako šćećinski Nihilosaur sebe taguju deskriptorima kao što je „doom“ i „psychedelic“ i „sludge“ njihov novi album, Modern Depression bih ja najpre video negde u prostoru između post-metala i alternativnog metala. Ima ovo težinu, da se razumemo, ali je melodičnije, atmosferičnije i raspevanije od bilo čega što biste očekivali da čujete unutar doom i sludge granica. No, Nihilosaur su kvalitetni, maštoviti i imaju jednu pesmu gde su muziku napisali na stihove Žorža Bataaja, dakle, u pitanju su još i intelektualci! Bend ima dosta izdanja iza sebe i Modern Depression je zvuk grupe koja savršeno vlada svojom formom, pa mu obavezno posvetite nešto vremena:
https://nihilosaur.bandcamp.com/album/modern-depression
Jaggu iz Osla svoj energični sludge metal na novom izdanju, EP-ju Sluggu uparuju sa puževskom tematikom. Ima verovatno neke logične vertikale koja vodi od Lavkrafta do puževa golaća ali to ćemo da prepustimo akademicima da rešavaju. Nama je dovoljno da kažemo da su ovo glasne, abrazivne a onda i ugodno melodične pesme sludge metala koji ima malo prostora i za atmosferu i odmaranje, ali kad radi onda radi pošteno i za sve pare. Fino, zanimljivo izdanje a sa cenom koju sami odredite:
https://jaggu.bandcamp.com/album/sluggu
Sun Q sebe opisuju rečima „kada bi magični realizam bio muzika“ a što je dosta primamljivo. Iako se bend na Bandcampu vodi kao da je iz Turske, ovo je zapravo prevashodno ruska ekipa sa saradnicima sa raznih kontinenata i album, Myth, je začet u Rusiji ali onda dovršavan u UK i SAD sa članovima benda koji su sada u Moldaviji i Turskoj. Dodatno, muzika se oslanja na razne tradicije, i to ne samo evropske, američke i azijske, već i afričke i mada sad na papiru deluje kao da je to nekakav težak postmoderni bućkuriš nasleđa i muzičke teorije, Myth je zapravo izuzetno prijatna ploča glasnog, emotivnog rokenrola sa elementima soula i folka. Prijaće vam, sigurno, jer su već ženski vokali toliko upečatljivi da im ne možete umaći:
https://sunqband.bandcamp.com/album/myth
Norveški power trio SÂVER spaja sludge metal sa post rockom na svom albumu From Ember And Rust i pored jako teškog, iskomprimovanog zvuka, koji čini sve težim za slušanje nego što bi trebalo, nudi dosta eksperimentisanja sa formom, atmosferom, dinamikom. SÂVER se zaista trude da sludge metal agresiju spakuju u pesme koje imaju i druge dimenzije i tim mi je više žao što je na kraju sve tako glasno masterovano da vas zvuk umori posle dve pesme. Ali izdržite, ima ovde šta da se čuje:
https://saeverband.bandcamp.com/album/from-ember-and-rust
Notingemski Jerky Dirt je jedan lik koji svira prijatan, fazirani psihodelični rok. Album Neuremesis, novi opus ovog čoveka je još jedna demonstracija da su neki ljudi naprosto TALENTOVANI. OK, produkcija je mrvicu „kućnija“ nego što bi bilo idealno (mada ja tu sitničarim dosta), ali pesme su napisane i aranžirane vrlo lepo, sa presimpatičnim faziranim zvukom gitare, melodičnim psihodeličnim vokalima i jednim smislenim prepakivanjem Black Sabbath u prijateljskiju formu. Lepo:
https://jerkydirt.bandcamp.com/album/neuremesis
Praški Opium Warlock su posle dve godine cimanja snimili debi album, God Skin i to je bolesni, spori, psihodelični sludge-stoner hororšou. Mislim, vokali su demonski, gitare polivaju izvitoperenim (dis)harmonijama a ritam sekcija svira spor, mrtvački gruv, no to sve zajedno bude na kraju vrlo primamljivo. Ovo nije „stoner rok“ za normalne ljude koji bi samo da čuju malo glasnije odsviran bluz već, jelte, ritualna muzika za sataniste i korisnike opioida da se samouništavaju u ekstazi nihilizma. I, mislim, odlična je, jebem mu. Opium Warlock imaju perfektan osećaj za kinematsku atmosferu a zvuk im je, iako nominalno veoma sirov, zapravo pažljivo miksovan da se na vas spusti u slojevima i opije vas pre nego što budete rastrgnuti. Ako volite degenerisane satanic-fuzz-stoner bendove poput Loose Sutures, Dope Smoker, Black Spell i tako tu zajebaniju Electric Valley ekipu, Opium Warlock su apsolutna preporuka. Odlični su!
https://opiumwarlock.bandcamp.com/album/god-skin
Rusi Wildweed sa albumom Vol. 1 označavaju prelazak iz stadijuma benda koji izbacuje masu singlova i demo snimaka u stadijum „propisnog“ objavljivanja. Vol. 1 svakako nudi VOLUMEN, u smislu količine muzike pre svega jer ovo traje skoro sat vremena, sa pesamama koje hoće da prebace i deset minuta. Zvučno, ovo je toplo faziran, gruverski stoner doom, sa mnogo droge, okultizma i, jelte, crne magije. Ne specijalno inovativno, ali svakako hipnotički prijemčivo, a plaća se koliko date:
https://wildweed.bandcamp.com/album/vol-1
Oopsy Dazey su portlandski heavy psych duo sa osnovan Januara ove godine i sa debi albumom, Oopsy Dazey koji je upravo izašao. Solidna radna etika ali ovo su ljudi iz uglednih postava poput LáGoon, The Crooked Whispers i Wizzerd i odmah se tu čuje da imamo posla sa ozbiljnim likovima. E, sad, nije ovo stvarno baš HEAVY psych, zapravo, često je na ivici sanjive pop-psihodelije, ali, jebiga, dobro je. Pesme imaju finu slojevitost i prijatne psihodelične prelive, kratke su i efektne a zvuk je prozračan i ugodan za uho. Pritom, alo daunloud kupujete od benda, cena je sedam dolara, ali Forbidden Place Records isto to prodaju po ceni koju sami odredite, pa birajte pametno. Ako volite, šta ja znam, (nežniji) Sonic Youth, My Bloody Valentine, shoegaze generalno, ali sa merom stonerske psihodelije, ovo je fino:
https://oopsydazey.bandcamp.com/album/oopsy-dazey
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/oopsy-dazey
Značajno metalniji su Belgijanci Left Eye Perspective čji album Conundrum spaja alternativni rok sa progresivnim metalom, sludge metalom i stoner rokom. Generalno, naravno da ovde dobijate srednjetempaški, heavy groove, sa povremeno zanimljivim melodičnim ekscesima. Bend je na momente i preblizu nekakvom „komercijalnom“ grandž zvuku za moj ukus, ali onda ulete soliranja sa wah-wah pedalom pa se smirim. I tako. Vredi čuti:
https://lefteyeperspective.bandcamp.com/album/conundrum-2
Zato su tu Teksašani Burn Ritual da mi zaleče svaku ranu, stvarnu i izmišljenu. Ovaj vrlo heavy stoner rock bend sam voleo i na albumu The Void iz 2020. godine a njihov zvuk je od tada samo evoluirao. Ne previše, ovo je i dalje vrlo četvrtast stoner-doom sa sporim, valjajućim gruvom, hipnotičkim rif-radom i melodičnim, psihodeličnim vokalom, ali sam ZVUK je za mrvu prozračniji, i dopušta toj imanentnoj psihodeliji da bolje radi. Burn Ritual prosto, nisu bend koji smišlja neke NOVE rifove i njihov je program uglavnom baziran na obožavanju Tonyja Iommija i Black Sabbath, pa je lepo kada te rifove smeste u prostor koji im daje više zvučne slobode, sa alikvotnim tonovima koji piče ispod tavanice i rade vam svašta. Odličan je, dakle, Grave Watcher, kako se novi album zove, ne propustite:
https://burnritual.bandcamp.com/album/grave-watcher
Pa onda idemo na thrash metal, speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Poljaci Extinkt na svom drugom albumu, Trinity Redux spajaju thrash metal črvstinu sa krosover lepršavošću pa u sve ubacuju malo heavy metal dernečenja. Mislim, posle dve brze krosover pesme koje album otvaraju, Battle Song je thrash ’n’ roll provod kakav možda niste očekivali ali poradovaće vas. Extinkt, istini za volju, previše šaraju za moj ukus čak i uz kraćim pesmama koje često zvuče kao spojene iz delova koji nemaju mnogo veze jedan sa drugim, ali zvuk im je lep, a ljudi sviraju sa puno strasti pa ne mogu da ih ne simpatišem:
https://ossuaryrecords.bandcamp.com/album/trinity-redux
Sodom su uzeli pesme sa nekih svojih ranih demo snimaka, ponovo ih snimili i izdali kao EP 1982. Nema greške, naravno (sem što su neke pesme iz 1984. ili 1985. ali dobro, možda su NAPISANE 1982. godine) i svakako nećete MENE čuti da se žalim na to da Sodom svoj old school black thrash vraćaju u rotaciju na ploči sa lepom, ne prebudženom produkcijom. Naravno da je ovo jebeno prelepo:
https://sodomofficial.bandcamp.com/album/1982-ep
Još old skula? Kako da ne, evo, Tom G. Warrior je skupio ortake da sa njima odsvira sav materijal svog starog benda, Hellhammer, u kome je svirao pre Celtic Frost. Projekat se zove Triumph of Death a živi album gde se sve to desilo je Resurrection Of The Flesh. I, mislim, da li OZBILJNO treba još nešto da se kaže? Ovo je old school blackened speed oranje sa solidnom količinom izvornog crustpunka (i Motorheada) u svom DNK, a Tomov glas je i dalje neka vrsta zvučne relikvije:
Australijski Tunnel Vision mi je sasvim lepo legao sa EP-jem Sanctimonious od dve pesme. Ovo je jednostavan ali stamen old school hardcore thrash sa jasnim punk korenom i kvalitetnom thrash nadgradnjom. Bez filozofije, bez nekakvih postmodernih ambicija, ove dve pesme samo ulete u šesnaesterac, pokrljaju odbranu, zabiju gol i odu da se kurče pre publikom. Respekt:
https://tunnelvision.bandcamp.com/album/sanctimonious
Dry and Shattered su iz Lozane (u Švajcarskoj, dakako) i njihov album, Systemic Turpitudes (štagod TO značilo) je jedna brutalna smeša krosover thrasha sa nešto modernijim metaliziranim hardkorom ali i sa elementima brutal i slamming death metala. Gadno zvuči a gadno i ZVUČI if you catch my drift, jer je ovo definitivno muzika lošeg raspoloženja, sa mrvećim rifovima, nemilosrdnim ritmom i brutalnim vokalima, ali ona istovremeno ima tu razigranu, zaraznu dimenziju krosovera i slema pa slušalac ne može da odvoji uho od nje. Dobra produkcija, ozbiljan bend:
https://dryandshattered.bandcamp.com/album/systemic-turpitudes
Tu su onda i bizarno nazvani Nijemci Assi Assassin sa svojim prvim EP-jem, Entry Wound. Ovo je krosover bliži thrash metal čvrstini, vrlo disciplinovan, čvrst i agresivan. Assi Assassin su tehnički jako nabrijani i pesme su im napisane da budu istovremeno i zarazne, pogodne za šutiranje ali i da iskoriste tu tehničku ekspertizu muzičara. Uz jako čvrstu produkciju i napaljenog pevača, ovo je biser modernog crossover thrasha pogodan za slušanje u svim prilikama kada vam treba saundtrak da nešto porazbijate. A naplaćuju ga koliko VI odredite:
https://assiassassin.bandcamp.com/album/entry-wound-ep
Ako više volite metalizirani moshcore, Constitution iz Singapura isporučuju dobra. EP Diminishing Grit ima vrlo solidnu produkciju i kratke a efektne moshcore pesme sa puno melodičnih gitara i emocija, da se u punoj meri prenese ta muka mlade osobe koja se, jelte, rve, sa svetom i gradi svoju moralnu personu. Efektno!
https://constitutionhardcore.bandcamp.com/album/diminishing-grit
No, ako BAŠ potrebujete mačonasilje u svom moshcoreu, imamo za vas Locked Up sa Floride, bend koji kaže da svira „kriminalnu muziku“ a na omotu istoimenog EP-ja veli i da ovo prave Floriđani za Floriđane, sa sve slikom aligatora u lancima koji kao da je upravo napustio teretanu jer je em solidno razbacan, em ima šorc i (Nike) patike. Locked Up su uprkos toj kaskadi bulšita, sasvim solidni kad se pusti muzika: ovo je testosteronski moshcore koji meni, vrlo osetljivom na dosadu koju mid-tempo muzika zna da mi inspiriše, zapravo zvuči sasvim okej. Produkcija dobra, bend pesme pakuje u mali format a pevač je ozbiljno besan, pa, mislim, lepo to bude na kraju. Plaća se koliko želite:
https://lockedupfl.bandcamp.com/album/locked-up-ep
Bare Knuckle Brawl iz Minesote imaju EP od dve pesme – Fisticuffs – i već to insistiranje na pesničenju u imenu benda i izdanja sugeriše da, iako je ovo zapravo thrashcore sastav, publika koja voli siledžijski moshcore treba da obrati pažnju. Jer, obe ove pesme, i pored thrash rifova i solaža, pa i blastbita u drugoj od njih, suštinski počivaju na srednjetempaškom nabod-gruvu i ovo je definitivno muzika pre svega za ples i kolektivni mošing. Svakako sjajna svirka i dobra produkcija pa ako vas interesuje ta smeša thrasha i moshcorea, navalite:
https://bareknucklebrawl.bandcamp.com/album/fisticuffs
„Čist“ moshcore stiže na debi albumu berlinskih Finalizer a koji je naslovljen Deep Dive In The Void. Jedanaest je to pesama srednjetempaškog, teškog naboda, metaliziranih rifova i „Rodžer Miret u teretani“ vokala, no bend stvari obavlja stručno i ima podesna popuštanja tenzije da se slušalac malo odmori pre ponovnog uletanja u šutku. Pritom, produkcija je solidna, rifova ima i odličnih pa je fer reći da Finalizer imaju album kojim mogu da se ponose:
https://finalizerhc.bandcamp.com/album/deep-dive-in-the-void
Nijemci Mindwrecked na promo slici nose majice sa logotipima Grave i Napalm Death (i to bogami, FETO a ne nešto modernije), ali ako očekujete old school death metal i grindcore, odskočićete u užasu jer minialbum Dysthymia stoji mnogo bliže beatdown hardkoru. Ali, mislim, dobar je. Mindwrecked pišu kratke, efektne pesme iznurujućeg gruva i ogromne težine, sa metal rifovima i pevačem čiji svaki stih zvuči kao da nanosi permanentnu štetu grlu. Uz dubok štim i jako masivan zvuk, ovo se fino svari:
https://mindwrecked.bandcamp.com/album/dysthymia
Rend iz Australije na svom demo snimku nazvanom Demo sviraju vrlo solidan, kvalitetan crossover. Moja glavna zamerka, da to odmah odradimo, je da je ovde skoro sve u srednjem tempu i da krosover treš bez brze svirke meni zvuči skoro pa neprirodno. No, kad se stave na stranu te moje nastranosti, Rend imaju odličan, heavy zvuk, sviraju izvrsno i pesme su vrlo lepo napisane. Demo za primer a cena daunlouda koju sami odredite:
https://rendhc.bandcamp.com/album/demo
Već naziv kasete, Life Fast//Die slow, sugeriše da je bend iz Indonezije i zaista, Crusher su iz Džakarte a njihova kaseta Life Fast//Die slow ima šest pesama mezaliziranog beatdown hardcorea. Ima tu dosta šarma jer Crusher, za razliku od dobrog dela kolega ne potenciraju baš PRETERANO tu neku mačo komponentu ove muzike pa se na materijalu da čuti i malo pank vajba, death metal dubine, thrash rifova. Svakako, ako volite beatdown, treba da čujete:
https://crusherxhc.bandcamp.com/album/life-fast-die-slow
Isto iz Indonezije su Straight Punch, osnovani 2015. godine i sa jakom NYHC srži u svom zvuku. Bend na albumu MindFullHate prilično uspešno pravi rekonstrukciju njujorškog krosovera iz osamdesetih i njegovog prelaza u metaliziraniji moshcore koji je dominirao u devedesetima. Straight Punch zvuče kvalitetno, imaju solidne rifove i dobar gruv i album je sasvim korektno produciran a za razliku od indonežanske prakse, ovo se prodaje samo za dolar. Poslušajte:
https://straightpunch.bandcamp.com/album/mindfullhate
Riwen su blackened hardcore (recimo) bend koji je još 2014. godine osnovao Johannes Persson iz Cult of Luna, u nameri da, pa, da svira hardcore. A Brutal Reality je novi EP benda (koji je prvi album izdao još 2015. godine), sa četiri pesme koje svesno idu na mračni ’90s senzibilitet na tragu Strife ili Integrity. Ni jedni ni drugi ne spadaju u meni omiljene, jelte, umetnike, ali Riwen zvuče dobro, uredno, ubedljivo. Produkcija je kvalitetna, pesme su atmosferične a opet svedene i čvrste i ovo vredi da se posluša sa apetitom:
https://riwen.bandcamp.com/album/a-brutal-reality
Ali onda su mi odlično legli Incendiary Device sa istoimenim albumom. Ma šta legli, ODUŠEVILI ME. Ovaj njujorški hardkor bend prosto organski i izuzetno sigurno gradi na tradiciji klasičnog hardkor panka i ima kolekciju fantastično karakternih pesama koje istovremeno zvuče i kao nešto što već znate ali i pucaju od autentične energije, ideja, stava. Da je ovo izašlo 1986. godine – a gde bi pripadalo po zvuku i maštovitosti – danas bi se smatralo formativnim albumom za mnoge potonje bendove. I ZVR SNO:
https://bridge9.bandcamp.com/album/incendiary-device-2
MouthBreather iz Bostona su negde između hardcorea, powerviolencea, grindcorea i metalcorea. Zajebani procepi da se u njih upadne ali bend se junački drži sa albumom Self-Tape koji je uprkos singularnoj viziji da vam izvadi i oči i uši i nagura vam ih u dupe, zapravo iznenađujuće maštovit i zabavan. Al da je agresivan, jeste. No, MouthBreather podsećaju da se može biti i EKSTREMNO agresivan i maštovit u isto vreme i to je važna lekcija za kolege:
https://mouthbreathercult.bandcamp.com/album/self-tape
Total Brutal Terror deluje kao ime koje biste dali bendu što ste ga sa grupicom ortaka osnovali u osmom razredu osnovne škole, ali VRAGA, evo, to je i ime krosover sastava iz Španije. Surf Palomares im je minialbum sa šest kratkih, brzih pesama zaista razaračke krljačine, ali Total Brutal Terror su razgovetni, njihovi rifovi su trešerski, pa i pored visoke brzine i neretkih upadanja u death metal koketeriju (vokali, blastbitovi), ovo ostavlja utisak artikulisane, skoro pa melodične muzike. Obožavam ovako disciplinovan, kvalitetan a okretan metal pa evo, obožavajte ga malo i vi:
https://totalbrutalterror.bandcamp.com/album/surf-palomares
A onda SPEKTAKL. Degrading Spectacle iz Atine su krosover bend kome je ukonjeno svo salo i ostala je apsolutna krtina. Album Degrading Spectacle ima osam pesama od kojih ni jedna ne prebacuje dva minuta, sa brzom, oštrom, napadačkom svirkom, odličnim zvukom, izvrsnim pevačem. Ovde nema introdukcija, atmosferičnih pasaža, kompleksnog aranžiranja, bend samo savršeno vozi brze thrashcore pesme kroz nisku tema, muzičkih i liričkih, dodirujući razne sociopolitičke aspekte modernog života i ispunjavajući prazninu u obliku novog izanja DRI ili Attitude Adjustment u vašem životu. Izvanredno:
https://degradingspectacle.bandcamp.com/album/degrading-spectacle
Barricade su (pretpostavljam) mladi i (vidno) napaljeni grindcire sastav iz Indonezije. Njihov EP (album?), GrindPeace sa svojih osam kratkih pesama prolazi kroz obavezne sastave i nudi vrlo ugodnu ako već ne originalnu i preterano maštovitu muziku. Barricade čukaju u old school modusu koji me malo podseća na japanski SOB i njihove razne ispisnike, tu je i jedna obrada GG Allina, a produkcija je sasvim okej pa ako volite, izvolite:
https://barricadegrindid.bandcamp.com/album/grindpeace
Tuzlanski TTSindrom na albumu Spiralni Haos sviraju vrlo old school grindcore/ deathgrind. Ove kratke, jednostavne pesme su nešto što ste mogli čuti diljem, jelte, ostataka Jugoslavije početkom devedesetih, saomo što TTSindrom imaju nešto bolju produkciju od one koja nam je tada bila dostupna. Meni sve to vrlo prija, sa pesmama koje su po dva rifa, klasičnim dubokim vokalom i urednim blastbitovima koji pesme plasiraju u gol bez greške svaki put. Ako ste ikada voleli Terrorizer i njihove savremenike, TTSindrom su za vas:
https://ttsindrom.bandcamp.com/album/spiralni-haos-2
Prijatan je novi EP finskih Sågverk, nazvan Dirteater, sa šest pesama u kojima se grindcore, death metal ali i nekakav blackened rock’n’roll spajaju za malo atmosfere, malo gruva i malo čukanja. Sågverk već imaju dva albuma iza sebe i ovo je razrađen, jasno omeđen format u kome oni pišu prljave, ali prijemčive pesme. Solidna produkcija se podrazumeva:
https://saharuotsiksi.bandcamp.com/album/dirteater
Horsewhip sa Floride su ove godine već imali odličan split sa Yashirom a njihov aktuelni album, Consume and Burn prosto ubija. Ovo je težak, opresivan, a dinamičan disonantni hardcore koji i pored ekstremne agresivnosti zapravo mnogo više ide na gruv nego na puku brzinu. Hoću reći, iako su Horsewhip najbliži rođaci grindcoreu (i imaju blastbitove), njihova muzika je tečnija, organskija od pravog grindcorea. I možda ta tečna, organska njena priroda i čini da nešto ovako teskobno i agresivno slušate i osećate kako vas puni energijom. Fantastično:
https://iodinerecordings.bandcamp.com/album/consume-and-burn
Lord Of Angmar iz Atine su simpatični sa istoimenim debi albumom koji spaja death i black metal uspešno i sa jasnim planom. Ovo je žestoka, energična muzika sa solidnom količinom prepoznatljivo grčkih blek metal harmonija i tema, te gazećim brzim tempom. Epski pisane melodije se fino ponašaju uparene sa energičnom, dinamičnom izvedbom i mada bend još nije solidifikovao postavu pa koristi sešn-bubnjara i gostujućeg pevača na nekim pesamama, kvalitet materijala je visok i zaziva ponovljena slušanja:
https://lordofangmar.bandcamp.com/album/lord-of-angmar
Iako su kvebečki NecroticGoreBeast master svog trećeg albuma Repugnant ispresovali tako da uši podnose otkaz i idu na rehabilitaciju u banju već posle dve pesme, ovo je, pa, zapravo dobar i maštovit album slamming death metala. A pritom je totalno hardkor, bez želje da se mrdne izvan granica žanra ili inovira forma. Ovo je brutalno death metal gaženje opsednuto seksualnim nasiljem do mere da već čitanje naslova pesama deluje kao da imate posla sa parodijom ali je muzički sve vrlo ozbiljno, usredsređeno i posvećeno nanošenju što više štete brutalnim slemovima, neljudskim vokalima, granitno čvrstim rifovima. No, Kanađani imaju dara da sve to oplemene sa samo malo razrešenja i ukrasa koji dolaze na krajevima tih paklenih rifova i Repugnant je time sveža, vitalna ploča što tačno zna kada treba da vam popusti za mrvicu, da udahnete, da biste jače osetili naredni šamar. Vrlo lepo:
https://comatosemusic.bandcamp.com/album/repugnant
U principu, španski Empire of Disease ne bi trebalo da mi se dopadaju. Njihov je drugi album, Shadows in the Abyss, kombinacija melodičnog death metala i gruverskog metalcorea što nisu moji preferirani žanrovi, ali pesme su nekako prijemčive, rifovi uglavnom uzbudljivi a kombinacija gruva i bržih delova lepo odmerena. Ima ovde malo The Black Dahlia Murder magije na gitarama a bend nikada ne upada u nekakav stadionski metalcore štimung koji bi me odbio pa moram da preporučim ovu baskijsku ekipu za slušanje:
https://empireofdisease.bandcamp.com/album/shadows-in-the-abyss
Rusi Ammonium, pak, sa svojim trećim albumom, Erased Existence, kažu da su se promenili i muzički i kao ljudi. Ali ja, naravno, nisam slušao prva dva albuma pa da svedočim KOLIKO je ta promena izražena, tek, ovaj album i sam zanosi prema melodičnom death metalu ali opet ne previše da to meni fatalno zasmeta. Ammonium zvuče ubedljivo i energično na ovoj ploči koja dolazi usred vrlo komplikovnaog, teškog vremena i za ruski, jelte, narod koji nije baš planirao da uleti u rat i međunarodne sankcije ali i sam bend čiji je gitarista poginuo letos pa je ovaj album neka vrsta memorijala za njega. Vredi da se čuje:
https://ammonium.bandcamp.com/album/erased-existence
Mangled iz Čilea, pak, tresu old school deaththrash koji legitimno zvuči kao da je napravljen i snimljen početkom devedesetih godina prošlog veka. A nije, naravno, Mangled su novi bend a istoimeni EP im je debi izdanje. I slatko je, mada, naravno, morate biti naklonjeni demo-produkciji i tom zaista pomalo starinskom načinu pisanja pesama. Ja sa tim nemam ni najmanji problem jer sam star i Mangled me podsećaju na to vreme kada se thrash metal pretapao u death metal i kako je sve to bio jedan uzbudljiv period otvaranja horizonta mogućnosti. Bend spretno kombinuje komplikovane, muljave rifove i melodičnije pasaže da pesmama da širinu i uspeva da u krljačinu ubaci solidnu količinu atmosfere. Dopadljiv debi i bend koji vredi pratiti:
https://mangledchile.bandcamp.com/album/mangled
Kome sva ta sirovina nije po volji, australijski The Ritual Aura imaju četvrti album, Heresiarch, i njihov tehnički death metal ovde zvuči veoma umiveno, uglancano i dopadljivo. Ima tu i elemenata avangardne kompozicije, pesme se dosta uspešno i organski šetaju između standardnijeg metal krljanja i atmosferičnih orkestracija ali čak i kad se krlja, krlja se simpatično, sa dosta melodije i samo brutalan vokal i komplikovano aranžiranje ostaju kao naklon death metal ortodoksiji. Maštovit album, sa možda previše skretanja pod pravim uglom da bude baš klasik, ali je zanimljiv da se čuje:
https://theritualaura.bandcamp.com/album/heresiarch
Navikli smo na kvalitet poljskog blek metala ali sastav Egzekucja iz Žešova svira odličan old school death metal i donosi pravo osveženje ove nedelje. Minialbum Ordo Predatorum, prvo duže izdanje ove postave ima pet veoma kvalitetnih pesama koje nude progresivni death metal u jednoj sirovoj formi. Dakle, ovde je zvuk teksturiran i topao a svirka je tečna i gruverska i Egzekucja zvuče kao najbolja verzija 1992. godine koja mi pada na pamet. Egzekucja su kvalitetni, originalni i autentični (sa sve pevanjem na Poljskom) pa molim da se obrati pažnja i pomogne da bend postane uticajan – treba nam više ovakve muzike na planeti.
https://egzekucja.bandcamp.com/album/ordo-predatorum
Austrijski sastav Athiria ima treći album, Conjure the Beast i ovo je kvalitetan, gruverski death metal sa upečatljivim ženskim vokalom u navalnom redu i nekim simpatičnim melodijama na gitarama. Athirisa nisu ni najbrži ni najžešći ni najmelodičniji death metal bend u biznisu ali je njhova kombinacija gruva i dobrih rifova meni ovde zvučala prijatno, dok pevačica Andy Schaf ima ugodan, pamtljiv vokal. Lepuškasto:
https://athiria666.bandcamp.com/album/conjure-the-beast
Kada ste opsesivno kompulzivni na najgluplje načine, kao na primer ja, onda vas nervira što kad bend opišu kao „war metal“ vi bez slušanja ne znate da li to spada u black ili u death metal. Što se kaže dabogda svako imao TAKVE probleme. Enivej, Left Cross iz Virdžinije su definitivno bliži death metalu sa tamnim, muljavim zvukom i vokalom spuštenim u niži registar, ali album Upon Desecrated Altars svakako mogu (i treba) da slušaju i blek metalci koji naginju toj najsirovijoj, agresivnoj formi ove muzike. Upon Desecrated Altars nije sad nešto neviđeno maštovit album, i slušanje svih deset pesama u cugu može da vas malo i zamori, ali Left Cross su generalno zdravi, usredsređeni na krljanje i bez ambicije da se sad kao nešto izjašnjavaju o svojoj muzici. Ovo je prosto, udarački sve vreme, sa dovoljno varijacije da ne bude instant monotono i eto, izvolte, hvala:
https://leftcross666.bandcamp.com/album/upon-desecrated-altars
Ah, sa dosta sam pozitivne anticipacije čekao na novi Vastum i, evo, nedelju dana nakon izvrsnih novih albuma Suffocation i Carnal Tomb, ekipa iz San Franciska suvereno isporučuje. Znam da većina starih fanova smatra da je bend opao u kvalitetu i maštovitosti nakon promena postave u drugoj polovini prošle decenije ali meni je Orificial Purge iz 2019. godine bio jedna od najlepših ploča sezone u kojoj je old school death metal eksplodirao i mislim da je novi album, Inward to Gethsemane (naslov je gotovo sigurno aluzija na naslov prvog albuma njujorških Incantation) više nego korektan i zabavan. Štaviše, Vastum mi ovde deluju razigranije nego na prošloj ploči, i dalje valjajući uobičajeni koktel kavernoznog, tamnog zvuka, divljačkog prebijanja i mrtvačkih death-doom koračnica, ali uz dosta namernog poigravanja sa formom. Naravno da se nikada ne odlazi predaleko od OSDM pravoverja, ali, ne znam, meni je ovo dobro. Produkcija je zapravo prijatno živa i dinamična s obzirom na apsurdno nizak štim i taman zvuk, a bend sve svoje trikove koristi da podcrta efektnost kompozicija kojih u 38 minuta ima sedam i album ne preti da dosadi. Ja sam vrlo zadovoljan, i rekao bih da izdavač 20 Buck Spin apsolutno zna šta radi:
https://vastum.bandcamp.com/album/inward-to-gethsemane
https://20buckspin.bandcamp.com/album/inward-to-gethsemane
Evo nas na kraju i treba još da preslušamo krosžanrovska izdanja i propisan hevi metal, te da vidimo šta je album nedelje. Hamburški Spitting Nails sviraju čvrst i okretan, pa, recimo posthardcore sa dinamičnim, bučnim pesmama i ozbiljnom metalskom energijom. Album this is progress je suviše harmonski maštovit da bi se mogao sav obuhvatiti terminom sludge metal ali ovi Nijemci totalno imaju sludge metal agresivnost i težinu a uz finu raznovrsnost na gitarama. Vrlo dobra ploča sa dvanaest glasnih, oznojenih bengera:
https://spittingnailshc.bandcamp.com/album/this-is-progress
Cameron Argon ima novi EP svog solo projekta Disfiguring The Goddess, naslovljen Sooth 2 i mada su elementi slamming death metala i dalje tu, on i sam ovo naziva „slambient“ muzikom. Već poslednjih nekoliko izdanja je forsiralo sintetičke ambijente i elektronske plesne ritmove umešane sa slam rifovima i brutalnim vokalom (i bubnjem) pa je i Sooth 2 logičan naredni korak, sa kinematskom atmosferom i šest kratkih pesama za koje i dalje nije najsigurnije kuda idu ali Cameron ih radi sa puno ubeđenja. Ni jedno od ovih novijih izdanja nije, barem za mene, na nivou njegovih radova sa početka prošle decenije, ali jesu zanimljiva kao eksperimenti i drago mi je da ih i dalje radi. A plaćate po želji:
https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/sooth-2
Ex Everything su, kako i ime sugeriše, ekipa vrlo iskusnih muzičara iz Oklenda i okoline, i njihov debi album, Slow Change Will Pull Us Apart, izašao za Neurot, je odlična kombinacija (post)hardcorea, noise rocka i malčice mathcorea. Mislim, pesme su uglavnom organske i HEAVY kako bog zapoveda a opet imaju dovoljno gestova u smeru iznenađivanja slušaoca da album ne zvuči kao nekakva stilska vežba. Zvuk je pritom debeo, jak, moćan. Ma, uživanje:
https://exeverything.bandcamp.com/album/slow-change-will-pull-us-apart
Poljacima Rascal, sem diskutabilnog ukusa u odabiru imena za bend, nema šta da se zameri u vezi debi albuma. Nazvan Lost Beyond Reason ovo je heavy metal tradicionalnog zvuka ali speed metal brzine. Što je ređa kombinacija nego što bi čovek očekivao. Rascal su melodični, pa i himnični, sa lepim, optimističnim solažama i ugodnim vokalima ali sviraju u tempu koji je najčešće rezervisan za bendove iz ekstremnije grane ove muzike. No, naravno, time se meni ovaj album više sviđa. Ovo nema power metal napirlitanost u zvuku i sve je prirodnije i toplije od tipično nedinamične savremene power metal produkcije, a svirka je kompkuterski precizna i zarazna. Vrlo, vrlo dobro:
https://rascalband.bandcamp.com/album/lost-beyond-reason
Jer evo slušajte kako zvuči moderni power metal: Italijani Secret Sphere izdali su svoj jedanaesti album, Blackened Heartbeat i veteranski sastav (osnovan potkraj prošlog veka) ovde trese vrlo sigurno, vrlo ubedljivo kombinujući čvrsti, epski metal i bombastične orkestracije za maksimum efekta. Tu sve puca od horskih refrena, kompleksnih aranžmana i mada produkcija nije ONOLIKO beživotna kako zna da bude, svakako se da primetiti snažna kompresija u zvuku koja ovom metalu daje meru „artificijelnog“. No, Secret Sphere pišu vrlo solidne power metal himne i ovo je album koji ide od krešenda do krešenda bez gubljenja koraka i mislim da će se dopasti svakome ko ovakvu muziku voli:
Izraelci Death Magick su izbacili svoj, pretpostaviću prvi demo-snimak, nazvan Demo MMXXIII i ovo su tri pesme vrlo ubedljivog tradicionalnog heavy metala. Poređenje sa Accept je prirodno s obzirom na glas i intonaciju pevača, ali Death Magick se generalno dobro uklapaju u ’80s paradigmu sa epskim a opet u ulicu ukorenjenim stilom, čvrstim rifovima pa čak i produkcijom koja dosta liči na ono što je rađeno u toj deceniji. Izvrstan način da se predstavite svetu:
https://deathmagick1.bandcamp.com/album/demo-mmxxiii
Heavy metal kvintet iz Atine, Diviner, promenio je celu postavu sem pevača za četiri godine koliko je prošlo od prethodnog albuma, Realms of Time. No, na novom, trećem albumu, Avaton, najprominentniji element je svakako pevanje Yiannisa Papanikolaoua, čiji dominantni, sonorni, pomalo na Dia nalik, vokal daje ploči osobenu herojsku strukturu. Daleko od toga da je ostalo loše. Bend svira odlično, produkcija je vrlo pristojna sa prominentom, zvonkom bas-gitarom u miksu i odličnim bubnjevima, gitare su izvrsne u pratnji i solažama i imaju taman koliko treba mejdnovskih harmonskih momenata i ceo album odaje utisak jedne propisno prostudirane matrice herojskog heavy metala koja se sada rekonstruiše ali ne hladno i laboratorijski, već sa ljubavlju. Svakako, bend se ne mrda predaleko od Iron Maiden-Dio-Judas Priest transverzale koja je u Grčkoj već solidno zastupljena, ali nema ni potrebe, jer odličan je u tome što radi:
https://roar-diviner.bandcamp.com/album/avaton
Uvek se obradujem (i malo šokiram) kada bendovi osnovani pre mog rođenja izbace novi album. U slučaju Foghat radi se o samo šest meseci za koliko su me pretekli ali to i dalje znači da je bend osnovan pre pune pedesetdve godine. Ovo sam verovatno već pominjao, ali kada sam kao klinac počinjao da slušam aktuelnu muziku, Status Quo koji su u to vreme svirali dvadeset godina i najavljivali raspad (da bi se godinu dana kasnije ponovo okupili) smatrani su za DINOSAURUSE. Elem, Foghat jesu pravili pauzu između 1984. i 1993. godine ali od tada sviraju postojano i bez prestanka i, evo, Sonic Mojo im je osamnaesti album za pola veka postojanja i, pa, prijatan je. Bend je nastao na vrhuncu britanskog tralasa bluz-roka pa je ovaj zvuk i dalje prisutan u novim pesamama – iako je jedini originalni član bubnjar Roger Earl – a koje su vrlo ugodan, topao i neagresivan hard rok. Produkcija je posebno lepa jer beži od savremene ispeglanosti i kompresija i zvuči zdravo, snažno i vitalno. Jebiga, meni je ovo mnogo simpatično iako je u pitanju reciklaža zvuka poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih, od Fleetwood Mac, preko Santane do Almana:
Finci Temple Balls imaju možda previše napucan zvuk za moj ukus, ali njihova rekonstrukcija klasične sleaze metal himničnosti je respektabilna. Album Avalanche, njihov četvrti, otvara se legitimnim stomperom All Night Long kakvog se ne bi postideo ni jedan LA Guns ili Motley Crue iz najboljih godina a album sa trajanjem manjim od 40 minuta i čak jedanaest pesama uglavnom uspeva da održi erekciju sve vreme i iznese slušaoca do željenih visina rajskog užitka. Jebiga, odlično:
Debi solo album gitaristkinje Sophie Lloyd je, da se razumemo, još komercijalnijeg zvuka i nije baš idealno ugođen sa mojim željama, potrebama, nastranostima, ali ovo je vrlo iskreno napravljen i odsviran chart-topping, heavy metal koji spaja klasičnu hair metal estetiku sa malo novomilenijumskog power popa i shreda za četrdeset minuta ne neprijatnog glasnog, melodičnog zvuka. Lloydova ga je nazvala Imposter Syndrome, valjda umorna od toga da ljudi stalno pitaju da li devojka koja izgleda kao ona STVARNO svira gitaru, i ako sviranje u pratećem bendu Machinegun Kellyja nije nekakva preporuka – ovaj album bi trebalo da bude.
Kiparski Receiver su bend koji me je zaveo na prvih par taktova. Ovo je klasični metal sa stoner rok zvukom i to je idealna kombinacija. Mislim, album Whispers of Lore, prvi za ovu finu ekipu, ima sav NWOBHM epski cheese, sa sve izvrsnom pevačicom, Nikolettom Kyprianou koja zavrće na soul i jazz, taman koliko treba i ne odmičući se značajno od heavy metal teatra, a onda je to spakovano u suvi, organski, neprskani stoner rok studijski zvuk. Pa, prelepo. Veseo, energizujući album:
https://receiverofficial.bandcamp.com/album/whispers-of-lore
Album nedelje je ploča koja forsira komediju. Ozbiljno. Humoristički trešeri iz zelene Irske, Gama Bomb imaju novi album, Bats i s obzirom na dvodecenijsku karijeru i činjenicu da je ovo već osmi album benda, teško da tu ima mnogo iznenađenja, ali… Gama Bomb ovde pišu stvarno vrlo solidne pesme i mada ne inoviraju u formi, rekao bi da su ovo legitimno neke od njihovih najboljih kompozicija. Zvuk možda nije idealan (nije ni TAKO loš), ali album, zamišljen kao sonični horor film stare škole, sa jasnim aluzijama na cheese pedesetih godina prošlog veka, ima prosto raskošno dobar muzički program, i ovo je meni najbolje Gama Bomb izdanje koje sam do sada čuo. Faking rispekt:
https://gamabomb.bandcamp.com/album/bats
