Absolution, ili što bi naš narod rekao „oprost“ je ime miniserijala koji je prošle godine izdavao AWA, a koji je još negde u Januaru dobio kolekciju. To da je meni trebalo jedno deset meseci da se nakanim da ga pročitam, uprkos crtežu koji je isporučio omiljeni Mike Deodato Junior, valjda svedoči i o tome koliko sam oprezan postao kada su u pitanju scenariji koje piše Peter Milligan. Britanac je, dobra je vest, ovom prilikom uspeo da se smesti na prilično ugodnu poziciju između socijalne satire i psihološke analize glavnog lika, dosežući do kraja stripa jednu filozofsku dilemu koja će ostati sa čitaocem i terati ga da sam pronađe odgovor na svoja pitanja. Sve to spakovano u format visceralnog akcionog stripa sa veoma cool estetikom nečega što smo nekada zvali cyberpunk. Pa šta se tu može ne voleti?
Dobro, možda niste ljubitelj onoga kako danas Mike Deodato Jr. crta svoje stripove. Korišćenje mreže da podeli slike na panele čak i kada je to samo estetski zahvat i nema pripovednu funkciju je nešto što posle određenog vremena može da izgleda kao čist manirizam, naravno, no, Brazilac je poslednjih godina izrazito dobr u onome što radi, isporučujući vrlo cool, vrlo atmosferične stripove čiji hiperrealistični stil ne dolazi u koliziju sa kinematskom akcijom i taktilnošću sveta koji predstavlja. Deaodato, konkretno u Absolution, uspeva da izbegne fotografsku krutost iako je jasno da mnogo slika nastaje na osnovu foto-predložaka, nudeći old school akcioni sadržaj i puno odličnih korišćenja senki i crne boje generalno za strip koji treba da čitaoca istovremeno uzbudi tom eksplozivnom, visceralnom akcijom ali i da učini da se oseti malo prljavo što ga to toliko – ili uopšte – uzbuđuje.
Deodato na kraju kolekcije ima i jedan ispovedni, zanimljivi tekst koji govori o njegovom usponu ka vrhu superherojske piramide a zatim padu krajem devedesetih godina, kada je, crtajući strip o ženi, profesionalnom ubici, izgoreo od „previše rada i premalo spavanja“, počeo da izdavačima šalje table koje naprosto nisu bile dovoljno dobre da budu objavljene. A ako ste bili živi i čitali stripove u devedesetima, znate da se tada objavljivalo mnogo svakojakog smeća. Elem, Deodato veli da je u jednom trenutku shvatio da mu pravljenje stripova ne donosi više nikakvo zadovoljstvo i da mu je postalo jasno da mora iz korena da promeni svoj pristup radu. Otpustio je, veli, svog agenta, naučio Engleski jezik da bi mogao sam da komunicira sa izdavačima, punio baterije prisećajući se ranih radova na nezavisnim stripovima i odlučio da u budućnosti forsira kvalitet na uštrb količine posla, pa makar to značilo i manje zarade.
Ako ste pratili Deodatov rad u ovom veku, mislim da je fer reći da je kvalitet njegovog crteža u svakom pogledu porastao. Brazilac je sebe zaista reinventovao, usvajajući taj pomenuti fotorealistični pristup a koji je nekako srećno podesio da deluje energično i cool radije nego kruto i veštački, pa je i poslednjih dvadeset godina tretiran kao superzvezda od strane Marvela za koji je uradio mnogo uspešnih serijala. No, kada je Axel Alonso otišao iz Marvela i stao na čelo novoosnovanog izdavača AWA – a koji je, da podvučemo još jednom, stavio crtače na prvo mesto makar u svom imenu, iako je u pitanju firma osnovana i predvođena od strane pre svega scenarista – i Deodato je rešio da započne novo poglavlje u svom životu i radi sa sopstvenim likovima.
Dosadašnji Deodatovi stripovi za AWA su svi izgledali izvrsno, ali mislim da je fer reći da je Absolution jedan od najboljih ako ne i najbolji. Možda je samo stvar u tome da je prilagođen njegovim jakim stranama, tek ova priča smeštena proverbijalnih pet minuta u budućnosti, koja spaja hi-tech okruženje sa vrlo primitivnim, visceralnim nasiljem, je iz njega izvukla ono najbolje. Deodato kaže da se sa 59 godina oseća kao da ima dvadeset i da je u Absolutionu neizmerno uživao. A čemu su sigurno doprineli i izvrsni Lee Loughridge na kolorima i Steve Wands na leteringu.
Simbolika koju Deodato podlvači u ovom svom pogovori je da je pomenuti strip što ga je pre četvrt veka radio za Marvel, o ženi-ubici (Elektra, dakako) pisao Peter Milligan a da je Absolution takođe priča o ženi, profesionalnom ubici, koju takođe piše Peter Milligan. Na ovaj način Deodato zatvara krug, sa pravom se osvrćući na decenije u kojima prišao opasno preblizu gađenju koje bi ga sprečilo da radi stripove, i ističući da je sada pun energije zbog rada na sopstvenom propertiju, dotučući se načelno istih motiva ali sa jedne drugačije, zrelije pozicije.
Dosta sam pisao o Milliganu prethodnih godina i često naglašavao da je njegov rad u ovom periodu bio više „miss“ nego „hit“. Pripadnik originalne „britanske invazije“ na američki strip kasnih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Milligan je, ruku na srce, kreirao mnogo zanimljivog i unutar superherojskog okruženja, i radeći u creator-owned domenu, ali je i zaista mnogo toga iz poslednjih petnaestak godina bilo ili nezanimljivo ili prosto LOŠE.
Novi izdavači kao što su Ahoy! Comics i AWA se čine kao odličan format za Milligana jer kod njih može da isprobava razne ideje što mu padaju na um u kontekstima koji ne zahtevaju uvezivanje sa kompleksnim korporacijskim kontinuitetima (iako ovaj izdavač, naravno, ima svoj „shared universe“ koga Absolution možda čak i jeste deo ali se to ne naglašava niti je bitno), niti se od njega očekuje da piše dugačke tekuće serijale. Pre više od godinu dana pisao sam o Happy Hour, razuzdanoj društvenoj satiri za Ahoy! Comics u kojoj je Milligan pokazao da itekako još uvek ume da prepozna zanimljive diskurse u modernom društvu i oko njih isplete zaraznu naučnofantastičnu priču, a Absolution zapravo dolazi iz vrlo sličnog rakursa osim što je ovde ton drugačiji.
Absolution je pre svega više akciono orijentisan narativ s obzirom da je u njegovom centru Nina Ryan, opasna i tvrda žena odrasla na ulici i odgojena od strane karijernog kriminalca koji ju je kombinacijom zlostavljanja i geslajtovanja pretvorio ne samo u svoju nezvaničnu pastorku (i nevoljnu ljubavnicu) već i ubicu koja će za njega obavljati opasne prljave poslove. Kada Nina posle izvesnog vremena uprkos činjenici da društvo u kome živi tone u korupciju, haos i dezintegriše se po šavovima, bude privedena zakonu, kazna za više od sto ubistava koje je počinila je, naravno smrt.
Ali ovo je svet kojim pre svega drmaju korporacije i Milligan i Deodato uspelo oživljavaju dah klasičnog cyberpunka pisanog krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, sa grozničavom anticipacijom neoliberalne dekonstrukcije antrimonopolskih zakona i uzletom korporacija-moćnijih-od-država u vreme Ronalda Reagana i Margaret Thatcher. Ali Milliganov scenario nije puka rekonstrukcija ovih modela i on ovde umešno smešta priču u svet koji mi neposredno poznajemo, u kojoj je bodrijarovska ekstaza komunikacije izdignuta na jedan praktično fetišistički nivo. „Absolution“ je naime, istovremeno ime programa „iskupljenja“ za zločince osuđene za najteža krivična dela ali i reality show programa koji ide na televiziji/ striming platformama, u kome publika glasa za to da se ovim zločincima oprosti kazna i podari sloboda, ako su zadovoljni njihovim ponašanjem pred kamerama.
Što je dobar, zanimljiv, potentan način da se istražuje današnja fascinacija javnosti reality programima ali i opsesije techbro neoliberala „direktnom demokratijom“ u kojoj će sve izgrađene institucije društva biti zaobiđene kako bi narod mogao „slobodno“ da kaže šta misli i šta želi. Čak i naša sirotiljska, balkanska verzija techbro medijskog mogula, Željko Mitrović, se uklapa u ovaj format gde se i najogavniji sadržaji na njegovim platformama pravdaju gledanošću i time da to „narod“ hoće.
U slučaju ovog stripa, pak, stvari su odgurane u očekivan ekstrem. Od Nine Ryan se ne očekuje da uređuje zelene površine u parkovima i volontira u narodnoj kuhinji kako bi pokazala da se promenila i da više nije ona Nina Ryan što je ubijala pripadnike suparničkih bandi bez trunke griže savesti. Ne, Absolution je baš zato zanimljiva satira jer je ovo program u kome se ubice nagrađuju za isto ono što su radile kada su bile sa „one“ strane zakona: gledaoci ih posmatraju u direktnom strimingu (putem kamera ugrađenih u njihove očne jabučice, naravno) kako pronalaze i ubijaju ljude, u teoriji, još gore od sebe – eksploatatore, trgovce robljem, zlostavljače dece. Milligan ne ide u mnogo detalja u vezi toga kako ovo funkcioniše na pravnoj ravni – a što je i bolje jer strip ima jak tempo i možda ne bi podneo previše objašnjavanja – odlučujući se za imlpicirano ukazivanje da para vrti gde burgija neće i da su moćne tech/ medijske kompanije (a što je već i danas gotovo isto) dobile prostor za ovu vrstu programa koji društvo htelo-ne htelo prihvata.
I sada, Nina Ryan je osoba čiji skor, zasnovan na glasovima gledalaca naprosto nije sjajan i što vreme više prolazi deluje sve manje verovatno da će ona doći do iskupljenja i izbeći smrtnu kaznu. Njena ubistva nisu dovoljno spektakularna a njeno gađenje na celi setap i odbijanje da flertuje ili makar razvija nekakve parasocijalne spone sa publikom je čine neomiljenom. Milligan ovde vrlo uspelo pogađa taj apsurdni istorijski momenat u kome već živimo gde su „kreatori sadržaja“ i njihova publika spojeni mnogo bliskijim, fer je reći nezdravim vezama nego ikada u istoriji popularne kulture, gde najuspešniji TikTok, Twitch ili Youtube strimeri svoj uspeh duguju pre svega gotovo potpunom ogoljavanju svog života za gledaoca i pretvaranjem nečega što je nekada bio voajerski eksces i praksu i biznis model.
Strip prati Ninu koja, ruku na srce, nije ni mnogo zanimljiv lik – prilično je stereotipna i samo Deodatov vizuelni dizajn čini je dovoljno pamtljivom – u svojim pokušajima da se spase ali i da, onako kako sve dublje shvata filozofiju situacije u kojoj se nalazi, pronađe STVARNI oprost za sebe, makar u smislu da može da se pogleda u ogledalo i oseti da ima NEKU vrstu samovlasnosti. Ovo je napravljeno vrlo dobro i Ninin stalni osećaj paranoje – jer ona se zaista STALNO nalazi u panoptikumu, sa ugovornom klauzulom da ako bude oflajn duže od petnaest minuta, eksploziv u njenim krvnim sudovima bude aktiviran automatski – uokviravan je odlascima u studio gde panel bivših takmičara, sociologa i drugih stručnjaka ćaska sa voditeljem obučenim u kul jaknu i sa kačketom o tome kakav je kvalitet Nininih ubistava ali i šta sve ovo znači za društvo u kome svi žive.
I do kraja to bude dosta solidno. Milligan nije ovde postigao neku predubku karakterizaciju glavne junakinje ali svet u kome se nalazi deluje, upros jakoj stilizaciji, bolno realno, dijalozi gostiju u studiju su zastrašujuće ubedljivi i imate utisak da biste ovako nešto sutra-preksutra mogli da gledate na Pinku, Happyju, ili makar na Kurir TV-u ili nekom od srodnih YouTube kanala, čet gledalaca koji nam se prikazuje paralelno sa scenama akcije je takođe jako, strašno realan, a finalno razrešenje je zapravo elegantno i filozofski potentno. Absolution sigurno nije najbolji strip koji sam čitao u poslednjih godinu dana ali jeste primer dobro i srećno pogođene kombinacije socijalne satire, visceralne old school akcije i osveženih cyberpunk motiva. Valjano. Amazon kolekciju ima ovde.
