Pročitao sam kolekciju serijala Night Club, izašlu početkom Septembra a koja sakuplja šest epizoda – ono što smo sada već navikli da nazivamo „prvom sezonom“ – Imageovog serijala koji je izlazio od Decembra prošle godine pa do početka leta. I, kako je u pitanju strip koji je napisao Mark Millar, jedino iznenađenje u ovom slučaju je da je ovo nacrtao srazmerno manje poznati – mada vrlo solidni – Juanan Ramirez, talentovani crtač iz Barselone koji već ima nekoliko radova za Marvel u siviju i apsolutno se već dokazao na američkom tržištu. No, fakat je i da Millar za svoje creator-owned naslove, izdavane pod Millarworld firmom i unutar Netflixove produkcijske superstrukture, uglavnom voli da uzima crtače sa superstar statusom, ljude čije će ime na na naslovnoj strani samo od sebe garantovati izvestan nivo prodaje, bez obzira na to o čemu se u stripu radi. Ramirez je, da ponovim, vrlo solidan crtač, ali on svakako (još uvek) nema takav star power, pa ovde imamo posla sa jednom od dva moguća scenarija.
Prvi je to da je Millar toliko siguran u svežu premisu i nadahnutu realizaciju ovog partikularnog serijala da je smatrao kako nije potrebno da se traži već jako brendirani crtač već da mu je samo bio potreban neko ko će umešno preneti njegove lude ideje na papir. Drugi je, naravno, da su mu u Netflixu rekli da se malo zauzda i da je kriza i da ne može baš svaki strip koji on piše da crtaju Leinil Yu ili Frank Quietly ili Steve McNiven i da je sasvim ljudski da se malo probere između velikog broja evropskih crtača koji na američko tržište pogleduju sa puno ambicije i čežnje a koji će solidan posao obaviti za značajno manje para.
Možemo samo da spekulišemo šta je od ova dva istina, ali daću vam malu pomoć: ta sveža premisa i nadahnuta realizacija koje pominjem u prethodnom pasusu, one, er, ne postoje. Night Club je daleko od LOŠEG stripa, ali ovo je Mark Millar na autopilotu, vrlo sigurno utemeljen u reciklaži nekih već jako poznatih tropa (superherojskog?) stripa i voljan da u te trope, pa i stereotipe, ušprica solidnu dozu juvenilne fantazije kakva je postala neka vrsta njegovog brenda poslednjih godina.
Malo se i ja ponavljam, ali kao što je svaki strip Marka Millara nekome prvi strip Marka Millara koji je uzeo u ruke, tako je i nekome ovaj tekst prva kritika Millarovog rada koju je pročitao, pa da kažemo onda još jednom: Millar je autor koji je odavno, pre najmanje dvadeset godina, otkrio da šok-taktike pale, da prodaju stripove, teraju ljude da o tim stripovima pričaju po internetu (sasvim neretko i u vrlo negativnom tonu), drže njegovo ime u konverzaciji, a što on može da iskoristi da za sebe isposluje bolje ugovore, filmske adaptacije njegovih radova, pa, evo, i jednu sasvim finu poziciju u Netflixu. Reći da je Millar kompulzivni samopromoter je puki truizam, ali reći da su njegovi stripovi često vrlo cinične stilske vežbe iz spektakla i „šokiranja“ je naprosto default iskaz u svakom pokušaju kritike njegovog rada.
Nije da tokom poslednjih par godina nije bilo momenata u kojima bi Millar blago odstupio od matrice (nedavno sam pisao o The Ambassadors koji makar deluje kao pokušaj da se starim istim motivima priđe sa nove strane), ali Night Club nije jedan od tih momenata. Ovo je jedna vežba iz povezivanja već dobro poznatih opštih mesta i ma koliko da se može ceniti zanatsko majstorstvo scenariste koji ovakve stvari izbacuje tempom od po 2-3 godišnje, teško da možemo govoriti o nekoj nadahnutosti.
Elem, Night Club je priča o ekipi urbanih omladinaca iz Filadelfije, koja sanja o slavi i parama što će ih snaći kada njihov JuTjub kanal eksplodira i viralno se, jelte, proširi po internetu. Njihova je ambicija da ovo postignu tako što će snimati opasne stantove, znate već, parkur ali onaj gde postoji stvaran rizik da se pogine, jer su mladi, ludi i misle da su besmrtni. No, već pri prvom pokušaju snimanja prvog videa, jedan od njih, Danny, pretrpi tako teške povrede da završi u bolnici sa vrlo malo verovatnoće da će, ako i preživi, ikada ponovo prohodati. Millarova katolička naobrazba ovde strogo klima gavom i kaže da će izazivanje sudbine, ili da upotrebimo tehnički izraz, kurčenje, biti kažnjeno instant-karmom, ali onda Millar-biznismen i reciklator postojećih zapleta Dannyju u bolnicu šalje policijskog inspektora koji je istovremeno i vampir i koji će Dannyja i samog pretvoriti u vampira.
Millar ovde vrlo svesno ide na readymade rešenja, pa i vampirske moći bivaju sažete kao „sve ono što znate iz filmova“ a policajac Dannyju objašnjava da je u toku njegov regrutni napor gde ljudima na ivici smrti, koji nemaju šta da izgube, on daje drugu šansu, nudeći im večni (ne)život u zamenu za to da obećaju da će biti na njegovoj strani u „ratu koji se priprema“. Naravno da niko neće reći „ne“, naročito nakon što mi je vampirski ujed izlečio po život opasne povrede i dao mu supermoći pa Danny entuzijastično pristaje iako se pomenuti policajac dalje povlači iz priče i kaže mu da će ga kontaktirati u neko dogledno vreme.
Danny, raspamećen što ima moći ravne superherojima koje zna iz stripova i sa filma, promptno svoje dvoje najboljih drugova i JuTjub saradnika, Sama i Amy, nagovori da i oni postani vampiri jer niko od njih ne ume da pronađe slabu tačku planu da u zamenu za malo pažnje da se ne izlazi na baš direktno sunce dobijaju besmrtnost, ogromnu snagu, fantastičnu regeneraciju (sem ako im neko protera kolac kroz srce ili odseče glavu) ali i moć vampirske hipnoze kojom mogu ljude da nateraju da učine bilo šta. No, pošto su ovo nemaštoviti tinejdžeri, oni ove moći najpre koriste za izvođenje stantova i promociju svog Jutjub kanala, postepeno shvatajući da će još više pažnje privući ako se brendiraju kao superheroji i snime neke akcije u kojima razbucavaju bande neonacista ili spasavaju ljude iz nesreća.
Millar ovde, da još jednom potvrdimo, reciklira ne samo stvari koje su drugi uradili pre njega već i stvari koje je sam radio više puta. Ideja o postmodernim omladinskim superherojima koji postaju superheroji pod uticajem popularne kulture stajala je u temelju njegovog možda i najvećeg creator owned hita, Kick-Ass, pa je ovde vampirski motiv ubačen u miks ipak samo garnirung.
Jer, da se razumemo, Millar tretira vampirizam isto onako kako ga tretiraju tinejdžerski protagonisti ovog stripa – kao kul i genijalan set moći uz koji praktično ne dolaze nikakvi negativni efekti. Ovde nema nikakvog oslanjanja na gotik (ili makar sautern gotik) korene savremene vampirske mitologije, nema čak ni prisenka ideje da je vampir, kao besmrtno biće obdareno velikom moći ali ultimativno obeleženo svojim prolaskom s onu stranu smrti, na neki način izdvojeno od ljudske rase i usamljeno. Millarovi tinejdžeri, naprotiv, po osvajanju moći žive „their best life“, idu po žurkama, kidaju sa JuTjubom, nisu više poniženio nerdovi u školi koje jači momci maltretiraju. Cena svega toga? To da preko dana moraju da nose odeću koja im bolje prekriva kožu kako se ne bi pretvorili u ljudske buktinje.
Millar je ovde svakako imao priliku da se pozabavi temom omladinskih superheroja u „realnom“ svetu, doduše već obrađenom u Kick-Ass, ali se od nje, čini se brzo umorio pišući Night Club, i centralni konflikt ovog stripa tiče se grupe starijih vampira koja rešava da omladinu stavi pod svoje. Ovo je sasvim generički, mehanički postavljen sukob bez ikakvih iznenađujućih elemenata, no fer je reči i da Millar to odrađuje tehnički korektno, kreirajući par ubedljivih set pisova i dajući protivničkoj strani grube ali upečatljive instant-karakterizacije sadista i pervertita.
Ali, mislim, to je Millar u malom. Protivnici su u njegovim stripovima uvek sadisti i pervertiti čime se opravdava bizarno over-the-top akcija sa prolivanjem krvi i kidanjem tela na komade (ne zaboravimo da je baš Millar izmislio koncept Marvel Zombiesa tokom svog rada na Ultimate Fanatstic Four), glavni likovi vrlo retko imaju vremena da stanu i reflektuju na ono što rade, već su uhvaćeni u maticu akcije i lako postaju akcioni (anti)heroji i – u ovom partikualrnom stripu – cena toga je da su glavni likovi ravni, bez karaktera, nezanimljivi, praktično karikature tinejdžera za koje navijate po čistoj inerciji.
A što je svakako nedostatak kada svoj strip kodirate kao superherojski-ali-sa-krvoprolićem. Naprosto, superherojski strip, barem od šezdesetih godina prošlog stoleća naovamo MNOGO polaže na karaktere i njihov unutarnji život i Millarovi slabašni gestovi u ovom smeru koje vidimo u finalu priče (čime se otvara prostor za nastavak) nikako nisu dovoljni da kažemo da Night Club ima pamtljive ili vitalne likove.
Na planu crteža smo svakako prošli bolje. Ramirez je energičan crtač koji vrlo dobro razume da je ovo superherojski strip pa je dizajnirao prepoznatljive kostime za protagoniste a koji opet odaju utisak opreme kupljene preko interneta, a onda glavne junake stavio u dinamične kompozicije koje savršeno komuniciraju snagu (i entuzijazam) što su ih oni dobili uz vampirske moći. Pripovedanje je čisto i uglavnom jasno, a kolori koje je radila Italijanka Fabiana Mascolo pogađaju potrebni balans između mračne, blago horor intonirane priče i eksplozivne superherojske akcije koja se delom događa i u ruralnoj okolini grada. Da bude jasno, Night Club izgleda kao vrlo dobar „B“ strip a što i jeste u skladu sa njegovom izlizanom premisom i isforisiranim karakterizacijama. Clem Robins na leteringu, kao i obično, radi odličan posao.
Night Club je sasvim probavljiv strip. On nije ni nezabavan, pogotovo ako niste već siti i presiti Millarovštine što je ovde podgrejana pa poslužena za još jedan krug krkanja, ali svakako nema neku specijalnu dubinu niti ostaje u čitaocu nakon zaklapanja korica. Ako volite Millara uprkos svom tom cinizmu kojim nas zasipa poslednjih deset godina, Night Club vredi da ga pročitate. Evo kolekcije.
