Izvestan čovek (u originalu Aru otoko, preveden na Engleski samo kao A Man) je četvrti film japanskog režisera Keija Ishikawe i vrlo kompetentno, čak i impresivno napravljena adaptacija istoimenog romana Keiichira Hirana iz 2018. godine, prilčno, u krajnjoj instanci oslabljena jednom uštogljenom dramskom realizacijom koja suštinski žanrovski zaplet tretira kao dramu svih drama koja će nam reći sve što može da se kaže o ljudskom stanju ili je neće biti.
Ishikawa iza sebe ima dosta rada na televiziji kao producent, ali i kao režiser. Posle nekoliko kratkih filmova, njegov prvi bioskopski uradak (internacionalno pušten na festivalu u Veneciji), Gukoroku – Traces of Sin iz 2016. godine bavio se istragom ubistva koja je zapela i bila napuštena dok novinar nije otkrio nove detalje koji su zamrli slučaj ponovo vratili u rotaciju. Izvestan čovek je, analogno tome, pre svega film istrage, naizgled pravnički procedural u kome sredovečni, odgovorni, pa i empatični advokat Akira Kido, koji je klijentkinji pre nekoliko godina pomogao oko brakorazvodne parnice, nakon čega se ona odselila u provinciju da vodi papirnicu, sada prihvata da joj pomogne oko slučaja u kojem je njen drugi muž posle nešto manje od četiri godine braka poginuo, a onda, na godišnjicu smrti, njegov stariji brat koji je tek tada došao u kontakt sa udovicom, vidi sliku pokojnika na malom oltaru i pomalo iritirano kaže „Ovo nije Daisuke Taniguchi“.
I nije. Čovek koji je danima dolazio u papirnicu, sramežljivo kupovao sitnice samo da bi mogao da zapodene razgovor sa raspuštenicom-prijatnog-izgledatm, koji joj je pokazivao blok sa svojim slikama što ih je nacrtao šetajući se po lenjom gradiću u unutrašnjosti, pokazuje se, nije bio Daisuke Taniguchi, čovek koji je pre dosta vremena raskinuo veze sa svojom familijom i njenim biznisom vezanim za termalno kupatilo i otišao da živi drugde.
Akira Kido je zaintrigiran celim slučajem, ne samo ako advokat, već i ako čovek. Pitanje da li je nepoznati čovek koji se predstavljao kao Daisuke Taniguchi (Kido ga dalje zove samo „X“) ubio pravog Taniguchija je manje interesantno od onog zašto bi Taniguchi, ako nije ubijen, pristao na zamenu identiteta i gde se sada nalazi. Kido sledi trag papira, susreće ljude koji su poznavali jednog ili drugog čoveka i ima MNOGO sreće u par momenata kada ga praktično slučajnosti navode na pravi put.
Publika navikla na japansku prozu, stripove i kinematografiju što se bave misterijama zna da odgovori u ovakvim zapletima po pravilu prevazilaze skromne razmere misterije što je vidimo u početku, ovdeći konzumenta putem sve šokantnijih otkrića i preokreta da bi se do kraja metaforički zubi njegove progresivno sve patološkije znatiželje zarili u samu srž onoga što čoveka čini čovekom i na videlo izneli najstrašnije tajne i najintenzivnije afekte. Štaviše, Ishikawa i režira film tako da nam sugeriše da se krećemo ovim putem. Prvi je deo priče usredsređen na razvedenu majku sa malim detetom koja pored stidljivog drvoseče (a što je posao koji X obavlja idući svakog dana u šumu i sekući veliko drveće za lokalnu firmu) pronalazi sreću a njen mali sin, Juta, oca koji mu, očigledno jako nedostaje. Majku, Rie, igra izuzetno zaposlena Sakura Ando (koja igra i u ovogodišnjem Godzilla Minus One) i ovaj je deo filma vrlo kompetentno oslikan pastelnim jesenjim bojama, plavim nebom, ukusnim kompozicijama malog grada i romantičnom, uzdržanom muzikom.
No, kada Kido krene da raspetljava slučaj, primetno je skretanje ka tamnijim tonovima – sam advokat nosi tamnu odeću, osvetljenje u njegovom stanu je uglavnom prigušeno, a on tamo pije alkohol i mada ima finu ženu i sina, kao da trpi izvesnu tenziju. Muzika se sve češće svodi na po jedan duboki ton okidan na najdebljoj žici nekog tradicionalnog instrumenta, a direktor fotografije Ryuto Kondo Kidove posete zatvoru da ispita osuđenika poznatog po prevarama vezanim za identitet kadrira i osvetljuje kao teskobne, kafkijanske, skoro horor-intonirane ulaske u podzemni svet.
Najveće iznenađenje ovog filma je, pak, to da u njemu decidno nema te drame i eksplozivnog oslobađanja napetosti koje kao da nam se najavljuje. Ovo, kao da nam Ishikawa kaže, nije triler, i sasvim sigurno nije horor, iako navlači njihovu kožu. Ovo je mirna, pa malo i setna egzistencijalna drama u kojoj ljudi, da ne okolišimo, muškarci, dumaju o identitetu i pitaju se je li on datost i da li se mora trpeti.
Ali drama bez STVARNE drame. A što je i najveće razočaranje koje nam Izvestan čovek priređuje. Ishikawina režija je elegantna, ovde i pored par „mood shotova“ nema mnogo gledanja u prazno i nametljive kontemplacije, teme se razvijaju organski, kroz rad teksta i glumaca u scenama i kada se kontemplacija i dešava, ona je primerena vremenu i mestu. Kada Kido stoji i misli, znamo o čemu misli i ovo nisu momenti nedefinisanog „nedogađanja“ u kojima je gledalac pozvan da upiše svoje viđenje značenja scene, kako to arthouse fimovi neretko danas rade. Ono što Kidoa izjeda nikada nije eksplicitno diskutovano, ali film nam vešto sugeriše tenzije koje on proživljava, na primer kroz scenu u avionu gde ga prejako sunčevo svetlo prilikom sletanja iritira.
Naravno, glumci su dosta presudni da nam prodaju film u kome ne dobijamo stvarni dramski luk i razrešenje – Ishikawa je ovde radio sa vrlo dobrim ansamblom, počev od televizijskog lepotana Masatake Kubote koji svoju karijeru manga i anime adaptacija (ali i glumljenja kod Takeshija Miikea u Prvoj ljubavi) ovde kredibilno proširuje ubedljivom dramskom ulogom. Satoshi Tsumabuki koji igra Kidoa je takođe prekaljeni profesionalac (uključujući pojavljivanje u kineskim i holivudskim produkcijama) i ovde odrađuje izvrsnu ulogu „strejt“ advokata čiji je kolega zadužen za malo humorističkog predaha. Njegovu ženu igra takođe odlična Yôko Maki (ljubitelji igračkog serijala Yakuza/ Ryu Ga Gotoku je znaju iz šestog nastavka) a njena mala uloga zapravo dobija mnogo važnosti na samom kraju gde se Kidov život, čini se, iz korena menja i od nekoga ko istražuje slučaj on, znate već, SAM postaje slučaj.
Ili bi barem tako bilo u filmi izraženije trilerske prirode. Izvestan čovek je, pak, isuviše fin, isuviše uzdržan da, čak i kada ima scene u kojima se tenzija eksplozivno oslobađa (Kidova reakcija na to kada mu sin prevrne čašu, ali i flešbek u kome X dobija batine od trenera), on posle automatski sebe koriguje i vraća se u svakodnevnu, slice-of-life normalu.
I svakako je fer reći da je možda greška gledati film iz žanrovske vizure, ali publika može da greši samo do pola, ali bar pola greha mora biti na autorima. Ishikawin postupak je taj da spretno postavi teme ali da onda možda misli da će publika sama odraditi posao vezan za njihovu analizu ili naprosto nema ideju kako i šta o njima treba da se kaže. Kidov lik je, recimo, tokom celog filma podsećan da je Korejac iako je ne samo rođen u Japanu već je i njegov otac rođen u Japanu. Na televiziji vidimo proteste protiv korejskih migranata kojima država daje socijalnu pomoć a čak i Kidov tast kaže da je sistem naopak i nagrađuje korejske lenčuge koje mogu da rade a neće, pre nego što se seti da mu je zet korejskog porekla pa se samo malčice koriguje. Kidu čak u par scena i pomenuti osuđenik u zatvoru spušta na ime korejskog porekla i kada pomislite da će OVA, nekoliko puta sugerisana identitetska tenzija nekako figurisati u završnici filma, Ishikawa je napušta i Kidu život menja na drugi način, sasvim nezavistan od do tada praćenih linija zapleta u narativu.
Verovatno se može argumentovati da ima nečeg elegantnog u tome da iskoristite svu tenziju koju pruža žanrovski triler za to da na kraju kažete „ali STVARNI život nije takav, evo šta se zaista tu dogodilo“, ali teško je u istoriji medijuma (i to bilo kog) naći mnogo primera u kojima je to na posletku dalo zadovoljavajući rezultat. Ishikawin film, koji je inače premijeru imao prošle godine na Venecijanskom festivalu i prošao vrlo solidno, pa je otud i stigao na HBO, pokušava da napravi upravo ovakav pivot, namerno iznenađujući gledaoca za kojeg je svestan da mu je nazidao očekivanja i namerno idući kontra žanra. Motivi koje X ima za ono što radi su sasvim na drugoj strani od onih koje smo zamišljali, kaže nam film i Masataka Kubota upreže svu svoju glumačku energiju u flešbekovima da nam pokaže čoveka gonjenog strašnom krivicom koja nije zaista njegova ali japansko društvo, taj prokleti tradicionalni mentalitet, mu je svejedno pripisuje, ali… bukvalno postoji bar 5-6 normalnih, administrativnih rešenja za njegov problem i ideja da će se umesto bilo kog od njih on odlučiti za bizarnu igru sa identitetima je isforirana za sve pare.
Naravno, bez nje film (i roman pre njega) ne bi postojali, ali ovaj narativ ne uspeva, uprkos Kubotinim naporima, da nam proda lik koji nosi tuđ križ na leđima i odlučuje se za izuzetno komplikovano, nepraktično i nepotrebno drastično rešenje za taj problem. I opet, ima i nečeg pomalo kvarnog kada autor filma koristi sve žanrovske alate da gledaoca utera u jedan način razmišjanja a onda u završnici kao da ga prekoreva što se poveo za tropima i nije razmišljao šire od njih. Pogotovo što je Ishikawin pančlajn filma, Kidova konačna kontemplacija o svom identitetu ispred Magritove slike „Ne treba se reprodukovati“, toliko slab, neubedljiv i isforsiran da minira čitavu do tada izgrađenu argumentaciju i služi samo da narativu na silu da nekakav privid zaokruženosti.
Dakle, Izvestan čovek nikako nije idealan film ali ovo je film od dva sata dobre fotografije, dobre glume, dobre muzike i zapravo vrlo pristojnog tempa koji iako misli da je mnogo pametniji nego što jeste, nije ni dosadan ni neprijatan za gledanje. Njegova obrada tema, vidimo, do kraja ne bude onako spretna kako se autor nadao, ali makar su teme interesantne i sugerišu nam NEŠTO u vezi sa savremenim japanskim društvom. Pa ako ste japanofil ili japanofilskog roda, ima svakako gorih načina da se potroše dva sata.
