Završavamo nedelju posvećenu tridesetogodišnjici izlaska igre Doom na jedini moguć način: gledanjem filma Doom: Annihilation, relativno recentne kinematske reimaginacije igre koja se, evo, trideset godina opire „kinematizaciji“ pa i u dobroj meri „narativizaciji“. Ne da nije već postojao film snimljen po motivima Dooma: još 2005. godine su tadašnji zaposleni u id Softwareu oduševljeno pričali o tome kako Doom Andrzeja Bartkowiaka, snimljen te godine „nije materijal za Oskara“, ali da jeste ugodan b film sa dovoljno akcije, horora i naučne fantastike za svačiji ukus. U njemu su, podsetimo se, igrali i danas prilično cenjeni Carl Urban i Dwayne Johnson, ali loše kritike i zarada jedva na nivou budžeta koji je, da se razumemo, bio na nerazumno visokom nivou (sa preko 60 miliona koliko je potrošeno na nešto čemu je na čelu bilo ispisano da je filer za kablovske televizije) su značile i da ovaj film nikada nije dobio nastavak niti se Universal sledećih desetak godina uopšte bavio ovim propertijm.
I sam igrački serijal Doom upao je u svojevrsni limbo – što je tematski čak i adekvatno – pa je nakon igre Doom 3 iz 2004. godine, a koja je napustila apstraktni dizajn originalnih igara iz devedesetih i više akcentovala atmosferu i horor senzibilitet od usijano bele akcije, time se približivši par koraka bliže „filmskom“ jeziku, napravljena velika izdavačka pauza. Doom je bio u krizi identiteta, sa sukobljenim idejama o tome kuda dalje voditi serijal. I dalje se priča o odbačenom prototipu koji je imao mnogo izraženiji narativ, „military“ estetiku i bio usklađeniji sa visokobudžetnim look & feelom FPS igara sa kraja prve decenije ovog veka, da bi prvi pravi nastavak, i svojevrsni meki reboot, nazvan jednostavno Doom, 2016. godine vratio ne samo serijal u fokus pažnje igrača već i na neki način legitimisao ceo „boomer shooter“ koncept jeftinijih, svedenije dizajniranih FPS igara fokusiranih na vrednosti koje su čitav žanr i pretvorile u takav fenomen polovinom devedesetih: urnebesnu akciju, kompleksan dizajn nivoa, kombinaciju horora i akcije. Sa Doom Eternal iz 2020. godine i njegovim dvema ekspanzijama serijal je na neki način došao do kraja, trijumfalno se završavajući u verovatno najintenzivnijoj FPS igri ikada, ali i spretno povezujući minimalne niti zapleta koje su ga do tada držale na okupu u neku vrstu mitološke skaske o paklu koji žudi da zauzme ceo univerzum i imunom odgovoru univerzuma u formi jednog svemirskog marinca koji poražava čitav pakao.
Ovaj mitološki narativ – ili makar koncept, s obzirom na i dalje skromne narativne elemente najnovijih igara – se dobro uklopio uz čitav serijal dajući mu jednu konzistentnu ideju tokom skoro tri decenije igara usredsređenih na to da se ćuti i radi. Doom nikada nije bio igra u kojoj se diskutuje o ljudskim emocijama ili socijalnim nejednakostima i njegov je pogled na „ljudsko stanje“ uvek bio samo kill-or-be-killed jednačina gde jedan čovek staje naspram armije demona, a apstraktni lavirinti u kojima se njihov rat odvija su bili manje alegorija za život kao izlomljenu putanju do neznanog cilja a više dijalog između dizajnera i igrača o tome kako se preko trnja stiže do, pa, zapravo, pakla. Ali sa stilom.
Odsustvo kompleksnijeg pripovednog koncepta u Doomu nije bilo nikakav problem kada je u pitanju bila igra u kojoj će igrač biti previše zauzet preživljavanjem i adrenalinskim cunamijima da bi mu trebalo mnogo teksta, ali prelazak u neinteraktivnu formu kao što je film, naravno, sa sobom donosi značajne izazove. Originalni film Doom iz 2005. godine je, sasvim očekivano, bio n-ta varijacija na pripovesti o svemirskim marincima suočenim sa nečim što nije sa ovoga svijeta i svoju diferenciju specifiku tražio u jednoj notabilnoj sceni pri kraju filma urađenoj u prvom licu, koja je direktno prepisivala vizuelni jezik igre i služila kao produženi naklon igračima što su zbog nje i došli u bioskop.
Doom: Annihilation nema ništa slično i ovo je tek jedan „standardni“ film o svemirskim marincima koji prolaze kroz, u jednom notabilnom slučaju, doslovni pakao. Doom: Annihilation, da bude jasno, nema ni ništa nalik budžetu prvog Doom filma, i ovo je striktno direct-to-video produkcija rađena u Bugarskoj od strane režisera (i scenariste) koji je naviknut na rad sa tuđim franšizama i nastavcima filmova koje nije sam originalno snimio. Tony Giglio nije nekakvo legendarno ime među ljubiteljima akcioog i horor trešeraja, ali on jeste do sada radio i sa Jasonom Stathamom, i sa Tilom Schweigerom i sa Wesleyjem Snipesom, režirao je nastavak filma u franšizi koju je započeo David Ayer i generalno je zanatlija koji zna kako se rade ovakve stvari.
Vrlo konkretno, dakle, Doom: Annihilation je niskobudžetni Aliens, bez ikakvog specijalnog napora da se ova činjenica zamaskira. Aliens je, da bude jasno tokom ovih tridesetsedam godina postao praktično žanr, a ne samo dobar i popularan naučnofantastični akcijaš i reći da je ovaj film izvršio presudan uticaj i na same igre iz Doom serijala (pored, razume se, takođe presudnog uticaja koji je stigao iz smera Evil Dead) deluje gotovo izlišno.
No, Aliens je bio više rekonstrukcija trauma vijetnamskog rata i brutalna satira usmerena na američki mit o militarističkoj nadmoći a manje samočestitajući „power fantasy“ a što na prvi pogled stoji sasvim perpendikularno u odnosu na igre iz Doom franšize koje decidno u centar stavljaju jednog čoveka koji svojeručno poražava armije demona. Naravno, spona je ovde u tome da je Doom interaktivni fenomen, ne film, već igra u kojoj MNOGO toga zavisi od samog igrača i koji će osećaj moći, ako ikada stigne do njega, osvojiti tek posle mnogo mukotrpnog rada gradeći svoje razumevanje jezika i logike igre i unapređujući se od plena u predatora.
A što je element koji filmovi vrlo teško mogu da repliciraju – naprosto, ovo je nešto što se dešava izvan ekrana i posledica je aktivnosti konzumenta, ne njegovog pukog upijanja „sadržaj“.
Otud Doom: Annihilation ovo ni ne pokušava, ovo je niskobudžetni, doslovno* bugarski Aliens, čije ćete narativne trope ne samo odmah prepoznati već i lako anticipirati čak i ako niste igrali ni jednu igru iz serijala Doom. Giglio nije u produkciju ušao ni sa kakvim sumanutim ambicijama da dekonstruiše žanr ili sa njim polemiše – Universal je njegov prvi pič iz 2015. godine, uostalom, odbio, dakle, ovde se moralo ići na sigurno – i Doom: Annihilation deluje kao da je pravljen na osnovu čekliste. Ovde imamo naučni eksperiment koji od prve scene vrišteći sugeriše da će krenuti po zlu, glavnu junakinju koja se budi iz hibernacije i priseća umiruće majke što joj je gurala krstić u ruku i govorila joj da nikada ne izgubi veru, imamo naučnika prefinjenih britanskih manira ali opsednutog davanjem ljudskoj rasi ultimativnog poklona koji na kraju, jelte, malo odlepi i džaba mu svi ti maniri i lep naglasak, imamo rodno i nacionalno ugodno šarolik odred marinaca koji uz dosta omalovažavajući ton govore o tome kako su poslati na Fobos da tamo, u naučnoj koloniji od svega devedeset članova izigravaju nekakvo obezbeđenje,** imamo veštačku inteligenciju prijatnog ženskog glasa koja kontroliše sve vitalne sisteme na brodu kojim marinci stižu na Fobos***, imamo nestanak struje na koloniji i poslednji snimak što su naučnici uspeli da ga pošalju a koji kakofonijom vrištanja i režanja sugeriše, kako i kapetan odreda kaže „da nije samo iskočio osigurač“…
*i ne pežorativno
**film ovo pravda činjenicom da neko mora da sprečava naučnike u prodavanju otkrića u eksperimentima putem crne berze što je verovatno najšašavije opravdanje za slanje grupe teško naoružanih vojnika na izolovanu civilnu lokaciju u istoriji filma. Naravno, opravdanje za pronlaženje motorne testere na mesecu planete od koje se najbliže drvo ili komad drvene građe nalaze udaljeni milionima kolometara je praktično elegantno u svojoj blaziranosti. Ali, uostalom, ovo je film koji mora da ima scenu u kojoj se marinci bude iz hibernacije iako putovanje od Zemlje do Marsa traje svega četiri meseca…
*** hint, hint
Problem sa ovakvom postavkom je očigledno u tome da gledalac sve već zna unapred jer je gledao milion filmova, čitao milion stripova i igrao milion igara sa identičnim elementima. Doom: Annihilation je narativno utemeljen pre svega na zapletu igre Doom 3 – jedine koja je imala izvesnu kinematsku ambiciju i, ironično, jedine koja se danas smatra nekanonskim delom serijala – ali u njegovom scenariju ćete prepoznati i naklone igračkim franšizama poput Dead Space, Resident Evil, Perfect Dark ili System Shock, a koje su i same u ogromnoj meri izrasle na legatu Aliena i Aliensa. I to potpuno odsustvo originalnosti može da bude ozbiljan problem ako ovom filmu pristupate sa kritičkom dispozicijom.
Ali zašto biste? Ovo je film napravljen na osnovu videoigre, sasvim neskriveno usmeren da rekonstruiše Aliens onoliko koliko mu skromni budžet dopušta i najprirodnije je da se gleda kao derivat i u tom derivatu traže elementi onog što smo voleli kod originala.
Jer, da tako kažemo, ima loših niskobudžetnih Aliens ripoffova, kao što je na primer bio Anti-Life o kome smo pisali ovde, a onda ima i dobrih niskobudžetnih Aliens ripoffova. Doom: Annihilation spada u ovu drugu kategoriju, ne izmišljajući ništa svoje ali pružajući sve ono što treba da pruži ljubitelju DTV akcije.
Tako su ovde scenografija i kostimi korektni, sa jasnim naklonima dizajnu iz igara u korišćenju logotipa ali i opreme, posebno ključeva. Rane Doom igre su insistirale na apstraktnom dizajnu pa se film pre svega oslanja na novije radove, iz ovog stoleća i mada laboratorije i postrojenja u kojima se odvija radnja ne deluju skupo, scenografija radi posao a dizajn legendarnog oružja BFG-9000* je urađen baš kako treba.
*da, BFG je skraćenica za baš to na šta ste pomislili: Big Fucking Gun
Likovi su, za onoliko vremena koliko dobijaju u radnji, sasvim fino profilisani sa jasnim, famlijarnim klišeima koje ansambl ovog filma igra sa apetitom i energijom. Naravno da će najveći deo kasta izginuti pre kraja i naravno da neki od glumaca dobijaju velike, spektakularne scene odlaska, prepisane iz drugih filmova, ali prepisane sa guštom i razumevanjem.
Dizajn demona je prihvatljiv, pogotovo što ovde vidimo praktično samo impove, koji su najniži stalež Doomovih vojnika pakla. Ostaje svakako žal što se neki ekstravagantniji demoni u kojima bi Doomova tema spajanja organskog i kibernetskog mogla da zablista – poput Revenanta ili Arachnotrona – u ovom filmu ne vide i što je skupi CGI rezervisan samo za jednog od demonskih bossova koji nema veze sa igrama. No, nešto valja ostaviti i za nastavak, zar ne?
Ono što film prevashodno nosi je taj brz tempo i odsustvo komplikacija u rasplitanju radnje. Giglio je svestan da njegova publika ZNA kako će se film odvijati već od prvog minuta i ne namerava da izigrava nekakvog disruptivnog maverika. Njegova je ambicija da nas provede kroz scene dobre akcije, da nam da nekoliko memorabilnih smrti i neophodni završni momenat katarze u kome naša junakinja pokazuje celoj armiji pakla na koga su se namerili.
I to i dobijamo. Pucnjava je dovoljno energična, akcija je krvoločna, sa odličnim odnosom militarističke power fantazije i hororičnog kasapljenja, motivacija likova je uvek jasna a tempo je britak. Ovde nema standardog DTV dobijanja u vremenu dok likovi sede i kao nešto reflektuju i trude se da nam prodaju svoju emociju kako bi filmu uštedeli malo para potrebnih za akcione set pisove – ovakve scene su i same brze, britke i završe se pre nego što stignete da se uhvatite za telefon da vidite šta ima novo na društvenim mrežama, pa se ponovo prelazi na klanje.
Giglio, dakle nije neki umetnik, džentlmen i esteta ali mu je zanat na nivou i čak i scene saspensa u kojima marinci samo idu kroz hodnike nervozno gledajući oko sebe deluju solidno, sa, čak, sasvim korektnim držanjem cevi oružja uperenim u patos i prirodnim korišćenjem dostupnih zaklona. Hoću reći, Giglio se POTRUDIO ma koliko da je sa malim budžetom radio i Doom: Annihilation nam daje časnu malu priču o odredu korporacijskih vojnika koji se, ni slučajno to ne očekujući, našao između ljudske rase i totalne demonske anihilacije koja joj preti. Fotografija je zapravo par stepeni iznad onoga što smo navikli da očekujemo od DTV produkcija i direktor fotografije, Aleksandar Krumov nam nudi film koji izgleda kao da bi prirodno ležao i u bioskopu. Takođe, korišćenje glumaca u kostimima za impove, umesto pukih CGI animacija daje filmu fizikalnost koja mu neizmerno prija i čini akcione scene utoliko zabavnijim.
Naravno, iako igre o tome nisu morale da razmišljaju – jer je protagonist, u svakom praktičnom smislu u njima sam igrač – film je morao da ima i harizmatičnu ličnost u glavnoj ulozi. Giglio ovde sasvim fino radi sa Škotlanđankom Amy Manson (čije je ime čak pogrešno napisano kao Mason na početku filma) dajući joj minimum dubine na ime velike greške koju je napravila na prethodnoj misiji i okajavanja koje ova misija predstavlja i mada taj motiv nije ZAISTA iskorišćen,* Mansonova igra svoj lik sa dovoljnim balansom profesionalizma i ljudske ranjivosti da to bude kako treba. Svakako pozdravljamo što film umesto stereotipnog maskulinog protagoniste ima u glavnoj ulozi krhkije izgledajuću ženu kao i to da je njen odred marinaca sastavljen i od likova koji ne izgledaju kao glumci za akcione filmove. Ovo je jedan element u kome Doom: Annihilation odstupa od klišea i rezultat je zanimljiviji ansambl za koji nam je nesrazmerno žao kad krene da se gine.
*u čehovljevskom smislu: ako ste imenovali teroristu kog je glavna junakinja greškom pustila da pobegne, protiveći se direktnom naređenju, morate sa tim imenom NEŠTO uraditi u finalu filma
No, znamo da će se ginuti već od samog početka i Doom: Annihilation nam ni u jednom trenutku neće prirediti iznenađenje. Simpatične reference na igre su tu da veteranima serijala donesu osmeh na lice – od toga da likovi u dva navrata izgovaraju frazu „ultra nightmare“, preko pominjanja jednog Williama Blazkowicza pa do toga da jedan od prvih leševa na koji marinci naiđu ima karticu sa imenom John Carmack – ali film se do kraja ni slučajno ne otrže oprobanom templejtu i završava se takođe predvidivim klifhengerom koji, ambiciozno, predviđa i nastavak.
A koga će, sudeći makar po glasinama na internetu, biti. Giglio je još 2021. godine pisao da je Universal zadovoljan komercijalnom eksploatacijom filma i da se nastavak sprema. Ako se to i desi, biće to po prvi put da neka produkcija koju je on režirao dobija nastavak koji takođe radi on sam. No, i ako se ne desi, a koji bi uopšte povod bio bolji od tridesetogodišnjice izlaska prve igre, koja pada danas, Doom: Annihilation ostaje kao uredni, maleni crni biser niskobudžetnog akcijaša za ljude koji znaju da uživaju u životu. Pa uživajte, malo.
