Iako sam u nekim prethodnim napisima izražavao izvesne sumnje u to da relativno novi američki izdavač stripova Ablaze Publishing ima nekakvu jasnu viziju u svome publikovanju, mislim da sam bio i prilično pozitivan spram njihove strategije sačmare, kojom se redovno pogodi gomila stvari koje niko drugi ne bi objavio – zato što nisu naročito dobre ili komercijalno potentne – a među kojima onda uleti i po neki biser. Prošli put je to bila kolekcija Porcelain izuzetne španjolske umetnice Marije Llovet, a evo sada, potkraj Novembra 2023. godine smo ničim izazvano dobili ljupku kolekciju One Hundred Tales koja skuplja sva četiri poglavlja ovog kratkog serijala što je izlazio za japanski Shonen Jump između Jula i Oktobra 1971. godine. Ablaze i inače objavljuju mange koje drugi izdavači neće, najčešće jer, rekosmo, ili nisu baš tako sjajne ili nemaju veliki komercijalni potencijal, ali ovom prilikom radi se o nepatvorenom dragulju jer je u pitanju prvo ikada američko izdanje stripa u kome je Osamu Tezuka uzeo evropski mit o Faustu i od njega napravio samurajsku folklornu priču. I to kako!
Osamu Tezuka je, a to znaju čak i površno upućeni u japansku popularnu kulturu, neko koga nazivaju „bogom mange“ i ali i „ocem animea“, te „japanskim Waltom Disneyjem“, ilustrator, scenarista pa kasnije i vođa uspešnog studija za animaciju koji je doslovno revolucionisao medijume stripa i animiranog filma u svojoj zemlji. Odrastao pod velikim uticajem japanskog a zatim američkog stripa i crtanog filma, Tezuka je prvi uveo kinematske tehnike pripovedanja u japanski strip, razlažući pripovedanje na distinktne scene a ove scene na dinamično kadrirane slike, time praveći potpuno razlaz sa do tada preovlađujućim tehnikama naracije primerenim novinskm stripu. Tezukin rad će presudno uticati na razvoj posleratne mange i kreiranje distinktnih žanrova od kojih se danas velki broj direktno može vezati za neki od njegovih utemeljujućih serijala. Veoma inspirisan Diznijevim produkcijama, Tezuka je kasnije i sam pružio inspiraciju za Diznijev The Lion King za koga mnogi veruju da je (nezvanično) utemeljen na njegovom serijalu o belom lavu Kimbi iz pedesetih godina, ali je Tezukinu reputaciju na zapadu prevashodno izgradio uspeh crtane serije Astro Boy u SAD, a koja je bila i temelj uspeha njegove kompanije u Japanu. Doduše po cenu tako nisko plaćenog rada animatora koju je Tezuka postavio kako bi bio konkurentan, da se anime industrija šezdeset godina kasnije još uvek oporavlja.
Iako na prvu loptu poznat kao autor stripova i crtanih filmova za decu, Tezuka je među više od sedam stotina mangi koje je uradio imao veliku količinu „ozbiljnijih“ radova za zreliju publiku, uključujući kratki folklorni serijal Dororo od koga je nastala uspešna serija, ali i dugovečni Phoenix (koji je išao duže od trideset godina i bavio se obradom motiva besmrtnosti), pa onda biografski serijal Buddha ili brutalni politički triler MW.
One Hundred Tales, rađen u nešto poznijoj Tezukinoj fazi, je beskrajno interesantna interpretacija jednog od najpoznatijih evropskih modernih mitova i, s obzirom na njegovu relativnu kompaktnost – ova kolekcija ima tek nešto više od dve stotine strana – skoro da je neobjašnjivo da do sada nije izašao na američkom tržištu na kome je Tezuka dosta dobro predstavljen. Šta god da sam do sada govorio o Richu Youngu i Ablazeu, ova kolekcija im je značajno podigla reputaciju u mojim očima.
Legendu o Faustu znaju svi, jer je ona, počev od šesnaestog veka pa na dalje utkana u evropsku misao na najfundamentalnijem nivou. Bez sumnje zasnovana na narodnim pričama o trgovini sa demonima, priča o prodaji duše Đavolu u zamenu za znanje, zadovoljstvo, dobitak i uspeh je tokom sedamnaestog i osamnaestog veka bila predmet velikog broja knjiga, balada, pripovetki, a Geteov komad sa kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka je narativ doveo u modernu formu koja se danas iznova i iznova pojavljuje u knjigama, u pozorištu, na filmu i drugim medijima.
Tezukin pogled na Fausta je osvežavajuće jednostavan i mada zadržava bazični princip trgovine u kojoj se efemerna ljudska duša nudi u zamenu za vrlo zemaljska, vrlo opipljiva blaga i koristi, on istovremeno ima protagonistu mnogo primerenijeg Tezukinom opusu (ili Diznijevim radovima kojima se u mladosti inspirisao) od dekadentnog evropskog doktora koji se otrže hrišćanskom moralu i pada u greh.
Glavni junak One Hundred Tales nije ono što bismo nazvali „ faustovskom figurom“, naprotiv. Radi se o jednostavnom muškarcu skromne životne ambicije i još skromnijih potencijala čija trgovina sa demonkom dolazi kao iznuđeni, očajnički potez kojim se spasava život. Ichirui Hanri je samo tehnički samuraj, a zapravo nikada nikoga nije napao mačem i oružje nosi samo jer je to običaj za ljude njegovog staleža. Njegova stvarna profesija je vođenje knjiga za potrebe klana, ali kada se dogodi pronevera novca, za koju je kriv korumpirani viši činovnik, Hanri na ime komandne odgovornosti dolazi i sam pod udar tadašnjih propisa i naređuje mu se da izvrši ceremonijalni harakiri.
Na početku ovog stripa gledamo Hanrija kako pokušava da sebi proseče utrobu – i u tome ne uspeva – u seriji više komičnih nego grotesknih kadrova. Tezuka svog protagonista prikazuje kao celoživotnog luzera i za njega ima puno razumevanja i simpatija. Hanri će, iako nije zaista ništa kriv, biti izveden na gubilište, ali on u sebi nema kapacitet da mirno i dostojanstveno umre. Grozničave misli čoveka koji se suočava sa okončanjem sopstvenog života, na koje nije spreman, Tezuka nam prikazuje savršeno jednostavno i jednostavno savršeno, pa je i pogodba sa demonkom koja dođe u poslednjem trenutku najprirodnija moguća stvar.
Osim što Hanri, kada čuje da može da poželi tri želje, dobije i malo ambicije pa pored preživljavanja i promene identiteta zaželi i da ima najlepšu ženu na svetu za svoju družbenicu kao i da postane vladar sopstvenog zamka i zemlje.
One Hundred Tales (u originalu Hyaku Monogatari) nije samo priča o ljudskoj pohlepi, gordosti, lakomislenosti i neizbežnoj večnosti patnje duše na kraju faustovske pogodbe. Na kraju krajeva ni evropske verzije priča o Faustu nisu uvek bile završavane Faustovim prokletstvom i u nekima od njih je on uživao Božiju milost nakon pokajanja. Tezukina priča, iako u načelu poštuje evropske verzije, sa demonkom koja prati glavnog junaka kroz život i u nekim mu trenucima pruža pomoć, sledeći dosta široko tumačenje njihove pogodbe, je osobena već po tome da je ovo tonalno jednim velikim delom mnogo bliže Waltu Disneyju nego Geteu.
Tezuka ne samo što je u ovom stripu uposlio svoj humoristički talenat, kreirajući nekoliko momenata urnebesno apsurdističke komedije, već Hyaku Monogatari vrlo slobodno zahvata u japanski folklor i šinto mitologiju, kreirajući avanturistički, ali i romantični narativ koji kao da u jednom trenutku sasvim odstupa od faustovskog predloška. Obdaren novim imenom (Fuwa Usuto, naravno) i izgledom filmskog glumca, glavni junak postupno, tokom godina u potpunosti menja svoj svetonazor i životne navike. Nakon rane ambicije da zavede prelepu demonku čiju je sliku video na jednoj magijskoj skripti koja nikada nije bila namenjena ljudskim očima, i traumatičnog iskustva iz koga izvuče živu glavu samo zahvaljujući „svojoj“ demonki koja čuva svoju investiciju, Fuwa Usuto preispituje svoje ambicije, svoje vrednosti, svoju svrhu. Nekada mali činovnik sa suprugom koja ga je prezirala ali i ćerkom koja ga je volela na ime njegove prostosrdačnosti i ljubavi prema životu, Usuto će sa novim identitetom sebe od nule ponovo izgraditi kao samuraja koji ima državotvorne ambicije, prepoznaje korupciju i dekadenciju poznog perioda šogunata i spreman je da bude agens promene makar na jednom malom delu teritorije države koja odavno vapi za promenama.
Tezukin rad je ovde neobično pitak iako se tiče nekih kompleksnih tema. Šinto demoni i podzemna božanstva smenjuju se sa političkom borbom za osvajanje moći, korupcijom i pohlepom u administraciji, ali i u prostom narodu koji će rado krenuti na ustanak ali, pokazuje se, neće imati ni viziju ni znanje da gradi pravednije društvo. Usuto je revolucionar čija revolucija jede svoju decu i pre nego što se oružje opere od krvi ali on je i ČOVEK koji je čitavog života gonjen strahovima, koji čitavog života beži od pretnji i koji na kraju ove priče prestaje da se plaši. Njegova faustovska pogodba neće biti poništena ako odustane od svojih želja, ali Tezukino razrešenje narativa u kome se ljudi zaljubljuju u demonke a demonke u ljude i u kojima je ljudska pokvarenost strašnija od svih yokai demona koje smo do tog trenutka videli je izvanredno elegantno, sa finalnim tablama uz koje je nemoguće ne osetiti istovemeno ushićenje i tugu.
No, čitav strip je sjajan spoj akcije, komedije i folklora i čak i da vam to finale bude suviše „ozbiljno“ ili romantično, One Hundred Tales je prvorazredna toboganska vožnja sve vreme. Tezuka strip nabija ne samo referencama na popularne pesme onog vremena, ali i popularne autore mangi,* već i pravi opširne folklorne epizode u kojima se istražuje šinto nasleđe. Kao celoživotni ljubitelj insekata**, Tezuka ima jednu atraktivno nacrtanu epizodu u podzemlju gde se glavni junak i verna demonka bore protiv džinovskih stonoga i ovo je VRHUNSKA akcija.
*Jedan od likova se doslovno zove Buronson, i nacrtan je kao japanski Charles Bronson, a što bi morala biti aluzija na Yoshiyukija Okamuru, čoveka koji će više od deceniju kasnije kreirati uticajni Hokuto No Ken odnosno Fist of the North Star, ali iako je Buronson u vreme nastanka ovog stripa već sarađivao sa Shonen Jumpom kao asistent, nisam siguran kako je Tezuka uopšte znao za njega imajući u vidu da ovaj još ništa nije objavio.
**Kada je osnovao svoju kompaniju koja će se baviti animacijom, nazvao ju je „Mushi“, doslovno „buba“, a po bubi „osamushi“, tvrdokrilcu koga mi zovemo trčuljak, modelovaoje svoje umetničko ime, dodajući kanđi karakter za bubu u svoj potpis.
Generalno, strip stalno uspešno osciluje između dubokih zahvata u šinto tradiciju, sa lisicama, demonima koji menjaju oblik, ženama koje imaju životinjske atribute, bizarnim vradžbinama itd. sa jedne strane i diznijevkog akcionog humora sa druge. Omaži zapadnoj kulturi su takođe redovno prisutni, pa pored samog Astro Boyja koji se pojavljuje u jednoj sceni (i crtač dobija kritiku da je potrošio celu tablu ni na šta od figure koja je verovatno humoristički prikaz razjareog urednika), na jednom panelu vidimo i Christophera Leeja u kostimu Drakule, a blizu finala stripa Usuto predvodi celu armiju mornara Popaja.
Tezuka ovde rado ruši četvrti zid, pojavljujući se i sam na nekoliko tabli, ali uprkos nestašnom humoru i čestim skakanjima između žanrova strip ima jednu ubedljivost glasa i priča priču koja je na kraju dosledna, dirljiva i perfektno se vraća motivima sa kojima je započela, dajući čitaocu, posle urnebesne samurajske avanture, dostojanstven, dirljiv kraj. Tezukin crtački genij je ovde snažno izražen i mada se One Hundred Tales retko pominje kada se nabrajaju njegova najvažnija dela, svakako se radi o stripu koji se, sada kada ga imamo na jeziku što ga razumemo, ne sme propustiti. Evo ga na Amazonu.
