Spider-Gwen: Shadow Clones je ne samo najnoviji miniserijal o popularnoj alternativnoj verziji Gwen Stacy koju je svet zavoleo na ime Marvelovih „Spider-verse“ filmova već i jedan ogledni primer kako velika korporacija, koja sebe i dalje rado naziva „kućom ideja“ nema najblažeg pojma šta da radi sa likom čija popularnost daleko nadilazi ne samo viziju koju Marvelovi strip-urednici imaju za njega, nego i kvalitet stripova koji se o njoj prave. Koliko juče pisao sam o Hallow’s Eve, još jednoj mladoj ženi tangencijalno vezanoj za Spajdermena, a koja je protiv svoje volje upala u superherojski biznis i mora da se sa supermoćima snalazi kako zna i ume, dok pokušava da nekako svoj katastrofalni privatni život dovede u NEŠTO što podseća na red i, čitajući najnoviji strip o Gwen Stacy iz univerzuma 65, već u napred sažaljevam i Hallow’s Eve. Ovo, mislim, ovo i tebe čeka, draga Janine, i tebi su smislili kul vizuelni dizajn sa kapuljačom, na start trke te stavili sa sto metara minusa i pustili te da se snalaziš. A ti si zablistala i onda, kada bude trebalo da živiš, Marvel će se probuditi, protrljati oči i pomisliti „Hallow’s ko? Imamo superheroinu sa imenom Hallow’s Eve? Stvarno? A pravio ime joj nije Eve? Ahahahahaha, pa ko je TO smislio? Treba da izdamo novi miniserijal sa njom? Sure, whatever, vidi ko je sutra popodne slobodan da izda nekoliko promptova ChatGPT-ju da ovaj napiše scenario i plati neko dete u Japanu da to nacrta, pa ajde, biće to sve dobro.“
Moja ogorčenost činjenicom da Marvel ovako otaljava posao sa Spider-Gwen je valjda više ideološkog nego emotivnog tipa. Meni se njeni stripovi nisu PREVIŠE dopadali ni kada su bili nominalno dobri, odnosno kada su ih radili Jason Latour i Robbie Rodriguez, tim koji nije kreirao lik Spider-Gwen ali mu jeste dao karakter, svet, život. No, posmatranje Marvela kako se poslednjih nekoliko godina batrga unaokolo izdajući miniserijal za miniserijalom sa različitim autorima koji pokušavaju da pronađu nekakvu smislenu srž ovog lika i njegovog sveta je, pa, bolno.
Jer Spider-Gwen nije trebalo da bude puki privezak Spajdermenu. Naprotiv, ona je kreirana kao praktično antiteza ženskog lika koji služi za ukras u stripu gde je glavni junak muškarac – u njenom univerzumu, da podsetimo, Peter Parker je poginuo a paučije moći su pripale njoj, sa sve teretom teške odgovornosti koji uz njih ide, i Latourov i Rodriguezov originalni serijal je bio foksiran na to da pokaže kako život osobe sa „spajder“ kodifikacijom može da izgleda kada moći ima ne stidljivi ali srčani tinejdžer koji živi sa slabašnom, dobrodušnom strinom, već problematična, depresivna tinejdžerka čiji je otac policijski inspektor sa misijom da uhapsi Ženu-pauka.
Usud Spider-Gwen na kraju nije to što je otkrila da u drugim univerzumima Gwen Stacy vrlo retko poživi dovoljno da bude svoja osoba koja donosi svoje odluke i vodi svoj život – a što jeste iskorišćeno kao literarni motiv u stripu i kao razlog što će ova Gwen svoje superherojsko ime promeniti iz Spider-woman u Ghost Spider (totalno remeteći ikakav brending koji je Marvel koliko-toliko možda izgradio). Njen usud je prozaičniji i metatekstualniji: stripovi o ovoj Gwen Stacy prosto ne mogu da se oslobode motiva multiverzuma i umesto da čitamo karakternu dramu utemeljenu u svetu koji podseća na onaj koji poznajemo ali se razlikuje od njega na fundamentalne i interesantne načine, osuđeni smo na stripove u kojima se iz univerzuma u univerzum prelazi kao da je Subota uveče a vi zaređali po kafićima u potrazi za slatkom besvešću i gde Gwen konstantno biva podsećana na to da je ona tek VERZIJA a ne osoba za sebe.
Marvel je dalje dodatno zamutio motive ovog lika, čineći njen identitet javnim (u njenom univerzumu, makar), menjajući joj superherojsko ime, dajući joj nove, prilično bljak moći (Kostim napravljen od malih paukova? Ozbiljno?) i ne uspevajući da u krajnjoj liniji odgovori na jedno jednostavno pitanje: o čemu je zapravo ovaj strip?
Spider-Gwen: Shadow Clones će delić najnovijeg (i sasvim pogrešnog, da odmah kažemo) odgovora sugerisati već naslovom. Ako ste se umorili od toga da je Gwen Stacy iz univerzuma 65 konstantno podsećana na to da je JEDNA OD a ne THE Gwen Stacy, između ostalog kroz borbu i sukobe sa svojim alternativnim verzijama, pa, imamo dobre i loše vesti. Dobra vest? Spider-Gwen: Shadow Clones se sav događa u univerzumu 65 i u njemu se ne pojavljuju alternativne Gwen Stacy iz drugih univerzuma. Male pobede moramo slaviti onda kada nam ih univerzum neočekivano servira! Loša vest? Oh, pa znate kako smo svi „voleli“ klon-sagu kada je pokršila SVE u stripovima o Spajdermenu tokom devedesetih godina prošlog veka i, praktično, dovela Marvel do bankrota? E, pa ovde se, ne sumnjajte, pojavljuje ne jedna, ne dve, nego PET alternativnih verzija Gwen Stacy, ali nisu u pitanju verzije iz paralelnih univerzuma već, prozaičnije, klonovi Gwen Stavy 65.
Da i ovo kažemo na ovom mestu, kada su Gerry Conway i Ross Andru radili ORIGINALNU klon sagu u Amazing Spider-manu sedamdesetih godina prošlog veka, ovo je bio elegantan, srazmerno kratak narativni luk koji je ne samo pružio portret duševno obolelog akademskog profesora sa toksičnom erotskom fiksacijom na mladost, lepotu i nevinost (originalne) Gwen Stacy, već je i Spajdermenu pružio priliku da se suoči sa samim sobom i propita samog sebe o tome šta ZAISTA čini srž njegovog identiteta. Pa je tako epilog u Amazingu 150, koji je pisao Archie Goodwin a nacrtao Gil Kane bio savršeno zatvaranje ovog poglavlja priče o omiljenom superjunaku sa odgovorom koji je došao iznutra a ne spolja.
Hoću reći, ovo je bio KARAKTERNI momenat sazrevanja i samospoznaje za Spajdermena. Naravno, posle je klon- saga devedesetih sve upropastila, ali ako je nekakvo olakšanje Spider-Gwen: Shadow Clones nema MNOGO toga da upropasti. Ovaj strip je izgubio većinu svog karaktera i sržnih motiva do momenta kada je scenaristkinja Emily Kim (koja je do sada radila Silk, još jedan ne naročito uspešan „ženski“ ofšot Spajdermena za koji je, takođe, originalno zaslužan Dan Slott) sela da piše ovaj scenario pa je i njen pokušaj da se Gwen makar utemelji u svom univerzumu i pokaže kao „obična“ osoba sa civilnim životom (rad u kafiću, bend, drugarice, zgodan momak na kog je bacila oko) vredan hvale.
Nažalost, Kim nije bila naročito nadahnuta u domenu same priče i dijaloga i mada sam tokom prve epizode sebi govorio da mi je crtež malo, jelte, izazov, ali da ću se valjda navići, ispostavilo se da je crtež do kraja bio najmanji od problema ovog stripa.
Kim ni sama ne može da sasvim odoli multiverzalnom motivu – možda je to i urednički edikt kada se pišu stripovi o Spider-Gwen – pa se ovaj miniserijal (od pet epizoda) otvara borbom Gwen protiv Sinister Sixa. Borba se odvija u njenom univerzumu, ali zločinci (Sandman, Dr. Octopus, Kraven, Rhino, Vulture) su svi iz univerzuma „našeg“, odnosno glavnog Spajdermena, pošto ovaj univerzum nema ove likove. I, da, ima ih pet, ali nije to MNOGO bitno, bitnije je da je ova borba način da Kim postavi osnovu zapleta, a u kome naučnica čiji je suprug poginuo tokom ovog sukoba za sve krivi Gwen pa smišlja bizarno komplikovan način da joj se osveti. Ovaj način, nagađate, podrazumeva proizvodnju klonova Gwen Stacy – jer, jelte, „kuća ideja“ to ime nosi pošto se ni jedna ideja koja je bar jednom upalila ne izbacuje iz rotacije – ali i bizarno kvazinaučno objašnjenje da je endgame tog plana uništenje svih pojedinačnih Gwen Stacy u svim univerzumima u multiverzumu.
I, sad, nije da ja mislim kako „ludi naučnici“ u superherojskim stripovima moraju da se ponašaju logično, ali verovatno NEKO treba da ukaže da plan uništenja svih Gwen koje svuda postoje počinje dosta bizarnim proizvođenjem JOŠ kopija Gwen…
Elem, tvist je u tome da su klonovi Gwen Stacy, sledeći zaista komplikovano i neuverljivo objašnjenje, svi dodatno bazirani na po jednom od članova Sinister Six, PLUS su njihovi postupci kontrolisani putem sprava koje im se kače na produženu moždinu i Spider-Gwen: Shadow Clones je jedno gomilanje pseudonauke i technobabble terminologije kako bi se klišeiziran i neuverljiv plan stereotipne „lude naučnice“ nekako doveo do momenta u kome se Gwen suočava sa pet varijacija na samu sebe i mora da ih dobrotom, jelte, svog srca i snažnim pesnicama prevede na svoju stranu.
I nije sad da nismo čitali stripove sa sličnim zapletima i klicali im – jer smo bili mlađi i gluplji? – ali Spider-Gwen: Shadow Clones se prosto urušava pod težinom nabacanih klišea i prekomplikovanih objašnjenja, a dijalozi koje piše Kim su mu dodatni problem. Nije sad da mi se ovde ništa nije dopalo, da ne bude zabune, Kim se trudi da karakterizacije klonova budu distinktne i zanimljive, osvetljujući pojedine aspekte ličnosti glavne junakinje, ali dijalozi su kao da ste već pomenuti ChatGPT hranili samo Sport Bilijem dve nedelje i zamolili ga da nabaca neke konverzacije na već pripremljen crtež. Oni su, dakle, neprirodni, isforsirani i, u finalu nepodnošljivo poučni sa likovima koji moraju da izgovore poentu stripa za slučaj da ste prespavali poslednjih par epizoda.
Crtež je radila nebinarna osoba po imenu Kei Zama, japanski ilustrator,* metalac i uspešni saradnik više zapadnjačkih izdavača (IDW, 2000 AD, Marvel). Zama je već radio i Transformers i G.I. Joe i Star i Judge Dredda, a za Marvel je crtao Star Wars, Scarlet Witch itd. i mada mi njegov stil nije nužno legao od prve epizode, sa pomalo stereotipnim „manga“ dizajnom glavne antagonistkinje, do kraja sam se prilično zagrejao. Jer Zama dosta uspešno radi i akciju ali i karakterizaciju u ovom stripu, dajući mu i solidnu količinu kawai momenata koji su me odobrovoljili. Na olovkama mu je pomagao Geoffo na poslednjoj epizodi, pa je tu bilo pored Geoffa i nekoliko tušera (Belardino Brabo, i Oren Junior) ali je na kraju sve kolorisala odlična Triona Farrell i od ovog stripa napravila na kraju za oko sasvim ugodan program. Letering je radila, rutinski, Ariana Maher.
*koristim muški rod samo udobnosti radi, bez intencije ikakvog nepoštovanja nebinarne rodne odrednice
No, Spider-Gwen: Shadow Clones je, uprkos prijatnosti za oko i kakvom-takvom optimističnom zaključku priče, na kraju najviše demonstracija da Marvel prosto ne zna šta bi sa ovim likom. Recikliranje starih priča o Spajdermenu i neprirodni, isforsirani dijalozi su podsećanje da je ovo strip koji verovatno niko nije baš ŽELEO da napravi ali je drugi „Spider-verse“ film ove godine zahtevao da se sa NEČIM što nosi ime Spider-Gwen uđe u prodavnice. Nakon multiverzuma došli su klonovi i u krajnjoj liniji, sirota Gwen i dalje nema priliku da u sopstvenom stripu ostvari istinski protagonizam. Ovaj lik, sa toliko potencijala na početku, nastavlja da se lomi kroz alternativne verzije, kao da Marvel, poučen inicijalnim uspehom stripa sa kojim ne zna šta bi dalje radio, pokušava da na silu kreira novi spinof-lik koji će MOŽDA biti popularan. Ne verujem da to baš tako ide, ali ako i posle svega želite da se izložite čitanju ovog serijala, a ja vas ne osuđujem, ta JA sam ga čitao, Amazon ga prodaje ovde.
