Kao ovce među vukovima (odnosno u originalu Come pecore in mezzo ai lupi) je, naravno, neprecizan navod citata iz Svetog pisma, konkretno jevanđelja po Mateji gde se kaže „Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove“, i mada ova razlika u padežima nije mnogo bitna, donekle me je iritirala i možda i uticala na moju percepciju ovog filma, koji je premijeru imao letos u Italiji a meni je šaka pao putem HBO-a. A nije da film nije imao mnogo toga na svojoj strani da me pridobije. Ovo je noir krimi-drama o policijskoj infiltraciji u imigrantsku bandu u Rimu koja počinje kadrovima mišićave tetovirane žene kako radi zgibove. Imigrantsku bandu, pak, čine Srbi (za koje Italijani kažu da su „ozbiljna ekipa, počinili su genocide“), a srž drame je u tome da sestra i brat, neočekivano, i uz užasavanje, shvataju da su oboje regrutovani za isti posao pljačke oklopljenog transporta novca, sem što je on sitni kriminalac koji traži jedan isplativ posao što će mu pomoći da se stara o svojoj maloletnoj ćerkici, a ona policijska službenica ubačena u ekipu opasnih razbojnika kako bi pomogla da se oni privedu zakonu.
Come pecore in mezzo ai lupi je debi celovečernji film za režiserku po imenu Lyda Patitucci, a koja već ima iza sebe dosta rada kao režiserka druge ekipe na više filmova, i nešto televizijskog iskustva. Scenarista je, pak, Filippo Gravino, znatno iskusniji profesionalac a koji je između ostalog radio na scenariju za televizijsku seriju Gommorah i pisao filmove i serije koji se bave kriminalom i delinkvencijom (Fiore, Perez.) i njegova ekspertiza uparena sa očiglednom glađu režiserke da nam pruži mračan, gritty film u kome će uobičajena rodna podela uloga biti malo promešana kao da su garantovali dobar film. Nije ovo, naravno, neka skupa produkcija, ali i vizuelno, Come pecore in mezzo ai lupi izgleda kako treba, sa avetinjski pustim ulicama Rima i brojnim zabačenim lokacijama na kojima kriminalci imaju svoje dogovore i kuju svoje planove (kamenolomi, garaže…) što su snimljene dobro (Giuseppe Maio kao direktor fotografije) i sa sugestivnim, evokativnim ako već sasvim očekivanim tamnim, plavičastim koloritom. Film ima i sveden ali efektan saundtrak i, ono što bi nama ovde trebalo da bude posebno zanimljivo, reprezentaciju eks-ju glumaca sa jednim Hrvatom (Alan Katić), jednim Crnogorcem (Aleksandar Gavranić koji je već glumio u Južnom vetru i time se izgleda kvalifikovao za uloge kriminalaca) i jednim Srbinom (Miloš Timotijević) a koji su svi članovi „srpske bande“ u Rimu što u sadejstvu sa Italijanima pljačka banke.
Film taj motiv pljačkanja banaka tretira vrlo strejt, u jednom sasvim žanrovskom ključu sa jednom scenom koja pokazuje adrenalin i ludilo upada u objekat i izlaska sa bednom količinom novca koja naprosto ne opravdava sav taj stres i izlaganje opasnosti. Otud se za Italijane napad na oklopljeno transportno vozilo koje prevozi novac za banke nameće kao naredni posao što bi trebalo da donese profit u milionskom iznosu, a spona sa Srbima koji mogu da nabave posebno oružje i eksploziv potrebne za takvu akciju postaje stvar nužde.
Glavna junakinja, Stefanija – a koju krimosi znaju kao Veru – je pola Srpkinja (po majci) a pola Italijanka, infiltrirana u srpsku bandu, kao pouzdani spoljni saradnik koji može da nabavi vojno oružje ali istovremeno je vidimo i da služi i kao vozač, pa na kraju filma i aktivni učesnik razbojništva. Ovo bi trebalo da sugeriše da je ona u dubokom „kaveru“ ali i deluje pomalo kao da kriminalci sa kojima ima posla nisu najorganizovanija ekipa na svetu i da svoju saradnicu tretiraju sa poverenjem samo zato što je „naša“. Naravno, kad Timotijevićev lik pomisli da to obezbeđuje i prohodnost do njene intime, popije ozbiljan kroše u glavu tupim predmetom i njegova srpska muževnost ovde biva na trenutak suzbijena. Pozdravljamo.
Da bude odmah jasno, film se Srbima ne bavi sa preteranim ambicijama da stvarno poveže stvari sa ratovima na području eks-Jugoslavije ili saradnjom sa službama. U jednom momentu se pominje da Vera treba da im nabavi oružje iz kragujevačke Zastave, ali sve puške koje u filmu vidimo su italijanske. Dodatno, jedan od Srba je neka vrsta religioznog čoveka koji pred svaku akciju pozove celu bandu da se zajedno pomole i onda recituje delove svetog pisma na ijekavskom sa jakim zagrebačkim akcentom. Ovo je simpatična žanrovska digresija, ali u njoj nema ničeg što bismo mi ovde prepoznali kao autentično. No, Timotijević, a pogotovo Gavranić su dobri, ovaj potonji sa jednim izuzetno prirodnim crnogorskim šmekom i uverljivim replikama. A koje onda budu još smešnije kada glumca slušate kako priča na našem i izgovara jedne reči a onda u titlovima, koji su prevođeni, slutim, sa Italijanskog čitate nešto drugo.
Srbi su, dakle, ovde samo readymade „drugi“ i film ne radi sa njima ništa duboko, inovativno ili zanimljivo, ali to je i u skladu sa ostatkom tretmana materijala jer Come pecore in mezzo ai lupi, uprkos sasvim korektnoj postavci i motivima, ne radi sa njima ništa duboko, inovativno ili zanimljivo. Isabella Ragonese jako solidno izgleda u glavnoj ulozi ali i njena gluma je rutinska, sa jednom predvidivom žanrovskom energijom kojoj se nema šta zameriti ali koju ste već videli u milion ovakvih filmova. Ambicija da film bude naglašenije „drama“ nego puki triler se svakako valja pozdraviti, ali ni tekst ni gluma glavne glumice ne pružaju značajno više od nekakvog žanrovskog fast fooda. Stefanija aka Vera je, jasno nam je, osoba pod pritiskom jer ima lažni identitet i vodi lažni život i jedino kada izlazi iz uloge je kada priča sa svojim policijskim vezama (i to na groblju, kad nosi cveće na grob pokojne majke) a koje nju, vidi se to, i pored empatije na rečma, vide pre svega kao alatku da se stane u kraj razbojnicima. Zato Stefanija ponekad pravi i gluposti, od maltretiranja bivšeg dečka (koga je sama ostavila), pa do seksa sa barmenom u obližnjem bircuzu i mada su ovo lepo slikane i režirane scene, sve su one i puka žanrovska galanterija, sasvim nebitne za radnju filma, pa čak i za karakterizaciju glavne junakinje koji Ragoneseova već obezbeđuje svojim izrazima lica.
Kad posao odjednom postane ličan i njen brat se pojavi u ekipi za posao gde svi treba da budu pohapšeni, Stefanija upada u blagu paniku, ali film zapravo oživljava kada njen brat, Bruno, dobije više mesta na ekranu. Nije da Andrea Arcangeli ima bolje napisan tekst, već je stvar pre svega u glumcu koji uspeva da pokaže mnogo nervozne energije i očajničke ambicije da se iz hroničnog luzerstva nekako spase jednim poslednjim velikim poslom, bivšoj ženi – alkoholičarki i adiktu opšteg tipa – nekako preotme ćerkicu i odvede je na mesto gde će život moći da počne ispočetka.
Paradoks ovog filma je što je priča o Brunu i njegovoj tragediji, koliko god i sama bila kliše, značajno energičnija i za glednje interesantnija od glavnog dela priče. Arcangeli donosi mnogo energije u film gde se većina glumaca trudi da deluje kul i da ne priča, niti gestikulira više nego što je neophodno i kada imamo njega u kadru, stvari su kako treba da budu.
Naravno, ovo nije film u kome će svi na kraju živeti srećni i ispunjeni do kraja života. Likovi bivaju provaljeni, žrtve se prave i u završnicu se kreće uz „sve ili ništa“ pogled u očima i stisnute zube.
No, i ta završnica, iako je Patituccijeva režira vrlo kompetentno i pokazuje nam jedan klinički izveden hit and run na ulici, zapravo na kraju ispada pomalo i antiklimaktična. Protagonistkinja je, hajde da kažemo, nedovoljno delatna za žanrovski krimić a sa druge strane nedovoljno psihološki iznijansirana za dramu koju treba da prepoznamo. Scenario prolazi sva očekivana opšta mesta na kraju i gledalac dobija nominalnu zadovoljštinu koja je zarađena teško, uz žrtve, ali sve je to odrađeno prilično mehanički i bez dovoljno završne obrade da se izdvoji iz mase drugih sličnih filmova.
Ali ima šta da se pohvali u Come pecore in mezzo ai lupi. Režija je efikasna i dobro radi sa montažom, nudeći britak, brz film od sat i po koji ima prostora za „atmosferu“ iako ne smara čestim i dugim „mood shotovima“. Krešenda uzbuđenja i akcije su urađena dobro, bez preterane komplikacije, na zlatnoj sredini između naturalističke mučnine i žanrovske amplitude. Film ima jasan vizuelni identitet sa ponavljanjem lokacija i dobrim radom kostimografa.
No, on je istovremeno ipak jedna stilska vežba iz žanra. Ovde nije ni malo bitno što se film dešava u Italiji niti što su „drugi“ Srbi. Nema nikakvih značajnih lokalnih/ nacionalnih elemenata i ovo isto je moglo biti snimljeno na Engleskom jeziku, uz insistiranje da je u pitanju Čikago, Portland ili Memfis. Stavljanje žene u glavnu ulogu je svakako dobrodošli otklon od one baš najstereotipnije žanrovske sredine i tu se Ragoneseova dobro snalazi, ali ni scenario ni dramaturgija nemaju u sebi energije da onda u prostoru tog otklona urade mnogo više od onog što ste unapred očekivali. Pristojnih sat i po neo-noira, ali bez specijalno memorabilnih momenata.
