Krajem Avgusta Fantagraphics je izdao veoma zanimljivu kolekciju pod naslovom Okinawa a iz pera okinavljanskog mangake po imenu Susumu Higa, ne naročito poznatog u našim krajevima, ali ni u samom Japanu uprkos tome što je tamo dobio nagradu Japan Media Arts Grand Prize za svoje mange i bio nominovan za Tezuka nagradu. Izvan Japana, Higa je bio nominovan za nagradu na međunarodnom strip-festivalu Angoulême u Francuskoj a gde je ova kolekcija i izašla pre nego što je dobila svoje izdanje na Engleskom. S obzirom na sadržaj i teme, američko izdanje je naprosto moralo da se desi a to je, uostalom, bio i jedini način da ja pročitam ovu važnu, impresivnu kolekciju kratkih priča koje se bave najjužnijom japanskom prefekturom prateći njenu skoru istoriju, između Drugog svetskog rata i devedesetih godina prošlog veka, iz perspektive malih, običnih ljudi.
Američko izdanje Okinawe je kasnilo nekih mesec dana, originalno planirano za Jul, jer je štamparija u Kini sa kojom je Fantagraphics potpisao ugovor imala zahteve da se iz stripa uklone sve reference na Tajvan, aludirajući da autor smatra da je Tajvan nezavisna teritorija. Fantagraphics, naravno, nije popustio pred pritiscima i rešio je problem tako što je promenio štampariju ali ovaj incident ukazuje da se Okinawa bavi nekim osetljivim temama. No, kada strip uzmete da čitate, brzo shvatite da u njemu nema „politike“ i da su te teške teme rata, invazije, okupacije, zarobljeništva, dugogodišnjeg američkog vojnog prisustva na Okinawi, protesta građana protiv vojnih baza i slično, izložene sa takvom toplinom i humanošću da bi trebalo da budete od kamena da ne pustite baš ni jednu suzu do kraja kolekcije. Moja prva je krenula već negde na drugoj priči, mada je na nju uticalo i to što sam paralelno čitanju stripa na televiziji gledao zastrašujuće slike iz Gaze, užasni pokolj i neljdudskosti koje je počinio Hamas a onda i izraelski odgovor koji je u velikoj meri civilnu populaciju Gaze stavio u nemoguće uslove i može se izjednačiti sa sistematskim etničkim čišćenjem. Da sam u kontrastu sa tim u rukama imao strip koji pokazuje događaje od pre osamdeset godina u kojima zakleti neprijatelji bivaju iznenađeni kada ih druga strana percipira humano, ljudski, bez zlobe, gde se prikazuje, iz perspektive Japanaca, kako su Amerikanci japansko civilno stanovništvo tretirali sa poštovanjem i ljudskošću – pa to jeste bilo dovoljno da u meni izazove jaku emociju.
Okinawa je kolekcija stripova sa jedne strane tipično japanskih, u tome da se emocije izražavaju uzdržano, da se govori formalno kada god je to moguće, da su likovi u svakom trenutku svesni svoje socijalne uloge i odgovornosti prema zajednici, ali sa druge strane ovo su za Japan i atipični stripovi, pogotovo što se tema rata, poraza i okupacije dotiču bez za Japan očekivanog patriotskog naboja i prkosne energije poraženog ali nikad pokorenog. Susumu Higa nije tipični mangaka ali ni Okinava zapravo nije tipični deo Japana.
Štaviše, ako sam išta naučio iz ovih stripova to je da je nekakav „stari“ etnički identitet Okinavljana, odvojen u odnosu na „japanski“ identitet zapravo još uvek živ i zdrav, makar među ljudima Higine generacije. Ovaj autor rođen je 1953. godine, dakle, premlad je da bi pamtio bilo rat bilo rane godine vojne okupacije, ali Higa je čovek sa sposobnošu i apetitom da priču koju je čuo od starije rodbine ili video na vestima prepozna kao simbolički potentnu i zatim je transformiše u fiktivni narativ koji sažima jedan deo novije okinavljanske istorije i omogućava nam da nešto naučimo, ali i da nešto OSETIMO. Higa u intervjuu koji je uključen u kolekciju kaže da stripovi nisu izazvali naročitu reakciju kada su originalno objavljivani u Japanu (kao kolekcije Suna no Tsuguri i Mabui 1995. i 2010. godine) – a što je slično svedočenju Shigerua Mizuke koji kaže da ni njegov antiratni memoarski strip Sōin Gyokusai Seyo! nije izazvao nikakvu reakciju javnosti kada se pojavio početkom sedamdesetih – ali da je dokumentarni film na kome je Higa radio i koji se bavio sličnim temama, stavljajući akcenat na žene i decu tokom borbi za Okinavu u Drugom svetskom ratu, bio povoljno primljen.
Higa je svakako autor koji nema ambiciju da radi „komercijalne“ stripove i priče prikupljene u ovoj kolekciji su jedna duboka posveta istoriji, kulturi, jeziku, mentalitetu i običajima Okinave, gde se Drugi svetski rat i dugačko američko prisustvo na ovom ostrvlju zapravo uzima kao samo zgodan okvir, ali gde se veliki deo priča odnosi pre svega na prikazivanje posebnosti okinavljanskog društva, mentaliteta, kulture, ne samo u odnosu na Amerikance koji su tu prirodan „drugi“, već i u odnosu na Japance.
Okinava je, da bude jasno, Japanu pripojena dosta kasno. Uostalom, ovo ostvrlje je bliže Tajpeju nego Tokiju i sve do početka Meiđi obnove ono je imalo svoju nezavisnost, baziranu na osetljivom balansu između vazalskog odnosa sa Tokugawa šogunatom Japana i učešća u kineskom trgovinskom i vojnom sistemu kome je Ryokyo (kako se Okinava tada zvala) pristupio za vreme dinastije Ming u ranom petnaestom veku. Kineska sila je i sprečavala Šogunat da zvanično pripoji Ryokyo svojoj naciji, ali četiri godine posle pada Šogunata i ponovnog uspostavljenja imperijalne vladavine u Japanu, 1872. godine, Japan je ušao sa vojskom na ovu teritoriju a onda je 1879. i zvanično preimeovao imenovao u Okinavu i učinio je svojom najjužnijom prefekturom. Stanovnici Okinave su dobili pravo glasa na izborima za nacionalni parlament (uspostavljen 1890.) tek 1912. godine, a što je bio i znak da se radi o teritoriji koja nije sasvim ravnopravna sa drugim prefekturama u Japanu.
Iz Higinog intervjua na kraju ove kolekcije se i da videti da kod njega, ali i drugih njegovih zemljaka, postoji izvesna mera rezignacije u prepoznavanju da je japanska imperijalna politika stopedeset godina unazad bila posvećena brisanju posebnosti kulture Okinave – njenih jezika, običaja i religijskih rituala – i potpunoj asimilaciji u etničko telo japanske većine. Higa ističe da je jezik kojim Okinavljani pričaju i dalje put termina i reči koje ne postoje u ostatku Japana i da je zapravo bogatstvo lokalnih govora i dijalekata bilo ogromno još u njegovom detinjstvu gde su sela razdvojena jedno od drugog samo putem imala drugačije izgovore za pojedine reči i sopstvene posebnosti u govoru.
Naravno, to je sve lakše opstajalo u vreme pre široko dostupnih radija i televizije, ali ovaj strip se bavi pre svega ratom, američkom okupacijom i postepenim transferom moći od Amerike ka Japanu nakon formalnog potpisivanja mira 1951. godine u San Francisku, a tokom kojeg je nativno stanovništvo Okinave sve više protestovalo zbog prisustva vojnih baza, sada pod japanskom upravom.
Ako bi trebalo da se sumira poruka, ili makar atmosfera ovih stripova, onda je to jedno melanholično prihvatanje stanovnika Okinave da su oni sitna riba uhvaćena u borbi džinova i da je njihova najveća želja da im bude omogućeno da očuvaju svoj mirni, izdvojeni život.
Treba, naravno, malo vremena pre nego što se ova poruka (i atmosfera) prepoznaju i solidifikuju u glavi čitaoca. Najranije priče se bave vremenom Drugog svetskog rata, pripremanjem za američki invaziju i zatim prikazivanjem borbi i ratovanja na samoj Okinavi. Već je ovde vidljivo da ostrvljani tretiraju japanske vojnike poslate da ih spreme za rat, kao strance, da rat sa Amerikancima čak ni ne vide nužno kao svoj i mada će im osećaj časti diktirati da prihvate jurišanje sa kopljima napravljenim od bambusa na dobro opremljene i brojnije američke trupe, oni neće videti mnogo smisla u ovoj vrsti demonstracije imperijalne tvrdoglavosti u nedostatku nekakve pametnije strategije.
Te prve priče su pune ratnih strahota, bombardovanja i poginulih civila, vojnika koji se kriju po šumama i opšte konfuzije, ali Higa je jako dobar u pronalaženju primera humanosti, osnažujuće požrtvovaosti ali pre svega empatije, razumevanja među ljudima uhvaćenim protiv svoje volje u kovitlac razaranja i smrti. Priaz Amerikanaca kao civilizovanih, humanih osvajača koji moraju da ubeđuju civile naplašene pričama od strane japanske vojske, da im se ništa loše neće desiti je naprosto dirljiv kao i ukazivanje da su uslovi u logorima za zarobljenikae na Havajima, u kojima je deo Okinavljana proveo vreme do kraja rata, bili zapravo bolji nego život koji su imali uz japansku vojsku tokom priprema za invaziju.
Kasnije priče slede posleratni razvoj ostrvlja prvo pod američkom vojnom upravom a onda pod japanskom i tiču se u velikoj meri činjenice da će obe sile Okinavu tretirati pre svega kao strateško dobro. Ovi stripovi pokazuju koliko su ekonomija Okinave i modernizacija i porast životnog standarda bili vezani za veliku teritoriju koju su zauzele vojne baze i veliki broj lokalaca koji je radio za vojsku, ali i koja je cena te modernizacije i životnog standarda plaćena u odnosu na tradicionalni način života. Higa nekako uspeva da u ovome ne demonstrira nekakav konzervativni resantiman, prikazujući stanovnike ostrva kao vrlo svesne šta znače vojne pare i koliko je modernizacija života njima donela dobrih stvari ali i spremne da se bore protiv nepovoljnih okolnosti, nametnute asimilacije. Postoji ovde i jedna mera „magičkog realizma“ ili barem čestog insistiranja na prikazivanju lokalnih verskih obreda koji su neraskidiv deo života za makar starije stanovnike, priča o osobenom okinavljanskom shvatanju koncepta duše („Mabui“), ali i jakoj rakiji od pirinča, awamori koja se koristi u ritualima. Paralela će sada delovati potpuno suludo, ali Higa gradi onaj isti kontrast između provincije i metropole sa svim razumevanjem da se točak istorije ne može okrenuti unatrag a modernizacija ignorisati, koji je Radoš Bajić nastojao da istakne u seriji Selo gori a baba se češlja, postižući na nekoj ravni istu melanholiju koja je Bajiću bila na nišanu.
No, naravno, Higa priča priče koje su mnogo manje „dramatizovane“, koje govore o zaista običnim ljudima. Njegovi likovi, često bazirani na postojećim osobama, nisu pitoreskni niti veći od života, ali jesu karakterni i delatni i Higa ih koristi da istakne fine razlike u razmišljanjima između onih koji su, recimo, studirali u velikim gradovima na većim ostrvima Japana i onih koji ceo život žive u udaljenoj provinciji, između američkih vojnika i rođenih Okinavljana koji rade sa njima u vojnim bazama, između starijih osoba kojima animistička religija ostrvlja i šamanke (koje tamo zovu Yuta) sa svojim ritualima prestavljaju normalan deo svakodnevnog života, i mlađeg, obrazovanijeg sveta koji se ka tome odnosi kao prema teksturi običaja i navika ali mu ne pridaje duhovni značaj sve dok se ne dese neke specifične stvari… Okinawa je, naravno, oda onoj Okinavi koja kroz decenije postepeno nestaje i biva korak po korak izblendovana i homogenizovana unutar japanske kulture, ali su ove priče urađene bez resantimana, bez smrknutosti, sa stalnim isticanjem onog što je posebno, interesantno, authohtono, onog što je DOBRO u lokalnoj kulturi, običajima, mentalitetu, stalnim pokazivanjem kako su ljudi jedni drugima najveće bogatstvo i kako je osećaj zajedništva i zajednice, karakterističan za manje sredine, udaljenije od metropola, jedna od najvrednijih stvari koju ljudi mogu da imaju.
I tako,* ušao sam u čitanje ovog stripa očekujući tešku ratnu priču i analizu ljudske patnje, ali me je Higa oborio na patos sasvim drugačijim fokusom i trudom da se pažnja upravi na vredne stvari koje treba čuvati, ne na bes i razočaranje zbog onih stvari koje su izgubljene. U jednoj od priča lokalni keramičar zarađuje puno para otvarajući stare grobnice iz vremena Drugog svetskog rata i prodajući na crno keramiku koju je iz grobnica opljačkao. Bazirana na istinitoj priči, ona predstavlja finalni Higin iskaz o vrednosti očuvanja starog i sahranjenog ne zato što ono ima vrednost samo po sebi već zbog onoga što ono budi u nama i tera nas na refleksiju i akciju. Možda najbliža narodnim bajkama od svih priča u ovoj knjizi, sa halucinantnim scenama u kojima protagonist nije siguran šta se stvarno dešava a šta mu se pričinjava, ona je i pomalo mračan način da se završi kolekcija čije mnoge priče uprkos melanholičnoj atmosferi imaju pozitivne poruke. Službenica vojne baze koja se pridružuje protestima, penzionisani američki vojnik koji se vraća na Okinavu da pronađe nekadašnje lokalne klince koje je učio da igraju bejzbol, američki pilot kom su seljani spasli život nakon što mu se avion srušio u šumi, a koji im vraća uslugu obrađujući zemlju zajedno sa njima – ovo su Higine priče istine i fikcije izmešane tako da u njima dobijemo i dokumentatistički temelj i umetničku nadgradnju, spajajući se organski i savršeno.
*da citiramo Radašina, Bajićev lik iz pomenute serije
Što se Higinog crteža tiče, on je jednostavan i evokativan. Neposrednost i dobrodušnost okinavljanskog stanovništva je posredovana i jednim gotovo detinjim stilom njihove grafičke karakterizacije dok su lokaliteti predstavljeni valrjivo jednostavno i tek kada na kraju svake epizode vidite fotografije korišćene kao reference shvatite koliki je Higin talenat da stvarnost transformiše u umetničku kompoziciju a životnu dramu u jedan disciplinovani sled grafičkih polaroida koji nepretenciozno i neposredno prenose emocije i misli ljudi za koje verujete da su stvarni.
Okinawa je, dakle, obavezna lektira čak i ako niste neko ko uobičajeno čita mange. Ovo je i istorijski i etnografski i LJUDSKI i potresan i informativan dokument jednog mesta, vremena i kulture, posredovan urednim neužurbanim Higinim pripovedanjem i izvrsnim prevodom pouzdane Jocelyne Allen, po prvi put u štampanom obliku na Engleskom jeziku (nakon digitalnog publikovanja koje je išlo kroz Substack kanal vezan za podkast Mangasplaining i njegov ofšot MSX) i nabavljiv direktno od izdavača na ovom mestu.
