I kad svi ostali dignu ruke, mi ostajemo verni metalu. Poslednje dve nedelje u godini su tradicionalno napuštene od strane (zapadnjačkih) medija koji se bave metal izdanjima pa mnogo toga promakne i proleti ispod radara, ali zato smo mi tu, da potražimo, pronađemo, ukažemo. Svakako je period izlazaka VELIKIH albuma VELIKIH bendova prošao, ali stoji i da smo u toku ove nedelje dobili par izdanja koja zaslužuju pozicije na bilo kojoj listi albuma godine, a koja će biti nepravedno ignorisana. Pa da ispravimo nepravdu.
I prvo blek metal. Naši stari znanci Misþyrming, vedete islandskog blek metala, objavili su živi album, Með hamri í lifandi formi, oslanjajući se na prošlogodišnji studijski album Með hamri. I, pa, ovo je savršeno. Blek metal bendovi ne snimaju žive albume naročito često, verovatno iz raznih razloga (nezanemarljiv je i to da veliki broj danas aktivnih bendova u ovoj muzici i ne nastupa uživo), ali Misþyrming demonstriraju izvanrednu usviranost, sirov a dobro odmeren zvuk i dobar izbor materijala gde se posle celog prošlogodišnjeg albuma izvodi i još nekoliko starijih pesama. Izvrsno:
https://misthyrming.bandcamp.com/album/me-hamri-lifandi-formi
Malaöun je jednočlani malezijski blek metal bend i njegov treći album, The Inexorable Darkness, je baš onako, mučan. Ali na dobar način. Ovo osciluje između spore, iznurujuće, praktično doomgaze estetike i nešto brže svirke ali prevashodni osećaj je onaj o neumoljivosti. Iskusni Md Adlan Ariffin – koji, naravno, ima više bendova – kompozicije zasniva na brojnim ponavljanjima i insistiranju na jednostavnim, evokativnim temama koje ne prestaju bez obzira na promene tempa. Ovo je dobar, efektan pristup, posebno sa zvukom koji ovaj album ima, gde su instrumenti potopljeni u reverberaciju i prostor pa mene Malaöun ŽEŠĆE radi:
https://malaoun.bandcamp.com/album/the-inexorable-darkness
Francuski Dethroth su vrlo svež i vrlo nov bend sa debi albumom Requiem of the Haunting Keep i evo za sad da kažem da je ovo… korektno? Melodičan ali energičan blek metal sa malo simpatičnog himničnog šmeka, solidno napisan i produciran, jednom rečju – prija!
https://dethroth.bandcamp.com/album/requiem-of-the-haunting-keep
Exalted Sigil iz Merilenda imaju zanimljivu viziju progresivnog blek metala. Njihov drugi album, DEMON∆RT ima dugačke pesme, disonantne gitare, složene aranžmane, no, ovde blek metal osnova nije sasvim zakopana ispod planine progresive i album je i dovoljno oštar za moje potrebe.
https://exaltedsigil.bandcamp.com/album/demon-rt
Donekle su slični Poljaci Supreme Void, dva tipa sa vrlo tehničkim, tenzičnim, progresivnim EP-jem End of Games gde se surovi blastbitovi i brutalni vokali sudaraju sa košmarnim gitarskim disonancama u stalno mutirajućem tempu. Odlično je ovo iako je VRLO muzičarski i izrazito se trudi da pokaže koliko ume da odstupi od standardne black-death matrice a da ne napusti agresiju i brutalnost ekstremnog metala.
https://doloremrecords.bandcamp.com/album/end-of-games-ep
Italijanski muzičar Nihilisthröpist (Giuseppe Casafina) svojim projektom odaje počast Bathoryju i ispisnicima i, na novomEP-ju, Hades, to ide kroz tri pesme zaista vrlo old school šmeka. Ovo je sirov, energičan zvuk na razmeđi panka i metala, pravljen na jeftinoj opremi ali uz dovoljno znanja u studiju i dovoljno spontanosti u komponovanju da sve bude kako treba. Proverite!
https://nihilisthropist.bandcamp.com/album/hades
Archaeic Damnation su iz Turske, Arkaik im je debi album i ako se na stranu stave vrlo nedinamičan, „plastičan“ zvuk bubnjeva, i generalno pomalo nedinamična produkcija, ovo je simpatičan materijal. Bend lepo kombinuje melodičnost i himnične elemente sa propisnim, old school rif-radom i ima ovde dosta momenata kad čovek oseti kako mu srce brže udara a krv juri kroz vene. Lepo:
https://archaeicdamnation.bandcamp.com/album/arkai-k
Ako volite Tolkina, melodični, atmosferični blek metal i kućne projekte koji su DALEKO preambiciozni za ono što čovek inače čuje u ovakvom jednom formatu, onda treba da čujete Morgul Vale. Baja je od prošle godine snimio, evo, tri albuma, a najnoviji, The Undying Lands, ima samo tri pesme ali najkraća je duža od jedanaest minuta i… pa, uh, ovde ima PREVIŠE talenta za jednog čoveka. Mislim, sve je to TO, ali je nekako MNOGO bolje od onog što ljudi inače rade kod kuće i sa ovakvim idejama…
https://morgulvale.bandcamp.com/album/the-undying-lands
Ali onda su tu i Šveđani Avskräde čiji je blek metal TAMAN po mom ukusu. Album Undergång, njihov drugi, je old school, onako napaljen i žestok sa jedanaest uglavnom kratkih i ekonomičnih pesama poštenog prangijanja. Nije ovde sve u visokoj brzini ali Avskräde zvuče sirovo i zajebano i kada sviraju sporije, ne odajući se nikakvoj perverziji „atmosfere“ ili „emocije“ izvan atmosfere koju može da postigne blago distorzirana gitara koja svira skandinavske rifove i emocije koja je na rasponu bes-mržnja. Ovo je koncepcijski jednostavno ali muzički zrelo i produkcijski baš kako treba. Uživao sam:
https://avskraede.bandcamp.com/album/underg-ng
Drakonian Elitism je trodelni split album za britanski Odium Records a između bendova Ofermod, Black Altar i Αχέροντας i taj spoj Švedske, Poljske i Grčke je JAKO potentan. Ofermod su meni SAVRŠENI sa svojim vrlo tehničkim a opet vrlo kinematskim black-death metalom, Black Altar su ambiciozni sa dugačkim, kompleksnim aranžmanima ali i sa časnom, krljačkom svirkom, dok je Αχέροντας (Acherontas) odličan u svojoj progresivnoj/ okultnoj varijanti blek metala koja na drugoj pesmi pređe u praktično avangardnu, ritualnu kompoziciju. Bogami sjajno:
https://odiumrecords.bandcamp.com/album/ofermod-acherontas-black-altar-drakonian-elitism
A onda umetnost! Árstíðir lífsins su na neki način ultimativna forma islandskog blek metala. Paganski, atmosferični, melodični, epski a distancirani i hladni, ovi ljudi imaju sada već solidan diskografski trag tokom protekle decenije, a koji je bio na trenutak zaustavljen pandemijom. Bend se sada vraća EP-jem Hermalausaz od preko četrdeset minuta na kome imate samo dve pesme. Ali veličanstvene! Ovo su moćni, epski blek metal komadi koji u punoj meri legitimišu kombinaciju električnih isntrumenata i orkestarskih elemenata, spoj metala i folka, generalni brak između neba, i, jelte, pakla. Izvrsno:
https://arstidirlifsins.bandcamp.com/album/hermalausaz
Prelazimo na stoner rok, doom metal, psihodeliju, sludge i hard rok i evo odmah još jedni naši stari znanci, poljski stoner rokeri Taxi Caveman, a koji su izbacili novi album pred kraj godine. UGH! je, pretpostavićemo, transkrpicija onog kako se kolokvijalno smatra da su govorili ljudi koji su živeli u pećinama, ali je i kolekcija od osam pesama gde bend daje šest svojih a onda završava materijal obradama Katatonije i Taylor Swift. Dobro to njima ide i njihov teški fazirani zvuk oplemenjuje te, jelte, pop hitove, a bend i inače pogađa sve naciljane mete i svojim materijalom, sa šmekerskim rifovima, dobrim tempom, jednom sigurnom izvedbom. Odlični su Taxi Cavemen a kako i jedna pesma ovde kaže, i seksi su:
https://taxicaveman.bandcamp.com/album/ugh
Twin Mammoth iz Ilinoja sviraju, recimo sludge metal, ali to sam odlučio i pre nego što sam čuo ijednu pesmu sa minialbuma Twin Mammoth I. A ima ih pet i recimo da je ovo, pa, sludge metal u osnovi, s obzirom na srednji tempo, vrisku i gruvčinu, ali rifovi hoće da budu i trešerski i death metalski. Dakle, nije da je bend lako strpati u fioku, ali da krljaju, krljaju. A naplaćuju samo koliko vi dajete!
https://twinmammoth.bandcamp.com/album/twin-mammoth-i
Madridski Axiom9 snimaju improvizivane psihodelične džemove, kao i mnogi drugi bendovi iz ove oblasti muzike. No, Axiom9 to rade dosta dobro! Album Satanic Songs Of Love And Hate je skoro sat vremena dugačka improvizacija koja slušaoca veoma lepo vozi većinu vremena, sa solidnim zvukom, kvalitetnim efektima i pravilno odmerenim varijacijama u dinamici. Relaksirajuće a opet energično:
https://axiom9.bandcamp.com/album/satanic-songs-of-love-and-hate
Parh je poljski sludge/ core sastav sa nekoliko kraćih izdanja, ali upravo su izdali i debi album i to kida. Disobedience ima deset pesama u malo više od pola sata ljute paljbe iz svih oružja, sa masivnim rifovima, teškim ritmovima i čestim skretanjima u D-beat smeru. Plus vokali, onako sirovi, brutalni, ma dopašće vam se, ne propustite:
Bitter Altar je split EP između njemačkih The Wright Valley Trio i sijetlskog jednočlanog projekta Blackstaff. I jedan i drugi bend mešaju sludge, doom i (post) black metal elemente ali na dva dosta različita načina pa ovo vredi da se čuje. U oba slučaja dobijate dosta jake, konfrontativne ali prijemčive muzike sa solidnom produkcijom:
https://wrightvalley.bandcamp.com/album/bitter-altar
Uglavnom zaobilazim kompilacije već objavlljene muzike u ovim pregledima ali ovom prilikom to pravilo kršim jer i izdavač i autor kod mene imaju žešću protekciju. Izdavač je, naime, Ripple Music a izvođač Sonny Vincent sa kompilacijom relativno retkih snimaka njegovih bendova sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, uključujući Liquid Diamonds, Fury, ali i jedan rani demo Testors. Vincent je hodajuća legenda koju sam u Beogradu gledao na jednom izvanrednom konceertu pre dosta godina i neko koga svi koji su nešto u američkom proto panku i proto metalu znaju. Primitive 1969-1976 je kolekcija verovatno najboljeg JEBENOG rokenrola koji ćete čuti ove nedelje a, da se razumemo, i skoro svake druge nedelje. Ne propustite:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/primitive-1969-1976
Slowrepeat su iz Izraela i njihova muzika je psihodelični teški rok sa kašičicom doom metala. EP Abra Cannabra traje solidnih 35 minuta i mada produkcija nije savršena (bubanj jako glasan, gitare malo potuljene), čuje se ovde dosta dobrih rifova i atmosfere:
https://herbyrecords.bandcamp.com/album/abra-cannabra
Iz Rusije stižu Tombweed sa EP-jem Graveyard Blues i ovo je, kako i očekujete, prljavi sludge-doom koji zaista zvuči kao da je nastajao i izvođen je na groblju. Ima tu bluza, nije da nema, ali sve je štrokavo, gadno i, ako volite ovakvu muziku, vrlo prijemčivo. Četiri pesme, dosta sabatovskih rifova, cena po dogovoru, pa izvolite:
https://tombweed.bandcamp.com/album/graveyard-blues
Slumdweller iz Solt Lejk Sitija imaju dosta, eh, nesrećan zvuk na EP-ju Serpent City a što je šteta jer je muzika solidni sabatovski sludge-doom metal. Četiri pesme rifova i psihodeličnog gruva lepo cure ali je kvlaitet zvuka kao sedamnaesti presnimak sa kasete i to malo kvari devojačku sreću:
https://slumdweller.bandcamp.com/album/serpent-city
Iznenađen sam da je ovo prvi put da pišem o Mama Doom, atraktivnom doom/ stoner triju iz Poughkeepsieja u Njujorku. No, Blood Salt Sacrifice im je tek drugi album pa smo nekako ipak na vreme uleteli da pohvalimo sastav koji spaja teški rok i superjeftinu gotiku – slušajte sintisajzer na ovom albumu – za jednu toplu, prijemčivu ponudu. Dve žene (bubanj i vokali/ klavijature) garantuju Mama Doomu lep odmak od dominantno testosteronskog programa ekstremnog metala a da Mama Doom nisu ništa „mekši“ ili manje sirovi od nasumično izabranih kolega. Slatko je!
https://mama-doom.bandcamp.com/album/blood-salt-sacrifice-2
Black Sunrise iz Indijane su, pak, sasvim normalan, što bi rekli „run of the mill“ stoner rok sastav, ali to ne mislim kao išta loše. EP The Big Show ima četiri vrlo korektne pesme lepih old school hard rokerskih rifova i dobrog gruva i to što je produkcija, kao, malo jeftinija, mu ni malo ne smeta. Black Sunrise se dobro provode i muzika im je, iako ne ORIGINALNA, vrlo prijemčiva:
https://thesoundofblacksunrise.bandcamp.com/album/the-big-show-ep
Iako Bitter Route iz Alabame sebi pripisuju „alternativne“ elemente, njihova muzika je PRE SVEGA kvalitetan, mastan rokenrol. Ili stoner rok, ako volite tako. Album You Are Loved svakako ima elemente noise rocka i alternativnog roka ali njegova najupečatljivija dimenzija su bluzerski rifovi i pevanje i mene to JEBENO vozi. Deset pesama opasne rokčine za isto toliko dolara:
https://bitterroute.bandcamp.com/album/you-are-loved
Aaron Edge je tu sa novim albumom svog projekta Lumbar Endeavor i ovo je uobičajeno dobro. Edge tipično radi u agresivnom, maničnom sludge formatu pa album Vampyre to isporučuje, ali ne bez kinematske atmosfere i dosta prljavog, zaraznog gruva. Objavio Electic Talon, pa vi svakako poslušajte:
https://talonrecordsusa.bandcamp.com/album/the-lumbar-endeavor-vampyre
Kad bend svoj prvi album izda za praktčno nepogrešivu nemačku etiketu Metal on Metal onda znate da to treba čuti. To se baš desilo mladom njemačkom doom/ heavy metal bendu Shaytan i Chapter One je, naravno, vrlo prijatna ploča. Ovo se šeta između ekstrovertnijeg doom metala sa korenima u Candlemass pa sve do praktično plesnog gruva, sa melodičnim a muževnim vokalom i gitarama koje pletu bliskoistočne teme. Odobrava se, iz sve snage.
https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/shaytan-chapter-one
Idemo dalje na bržu muziku: thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Ima više bendova sa imenom Goat Rider a ovi o kojima danas pričamo su iz Kostarike i Evil X Evil im je treći album prljavog black speed metala. A kad kažem prljavog, mislim i „dosta meoidčnog“ ali sa takvim efektima na gitari da ta melodija zvuči sasvim pogrešno i izbačeno iz nekog očekivanog harmonskog programa. Može to da bude i malo naporno, već sam kritikovao speed metal bendove za preterivanje sa chorus efektima, ali Goat Rider uspevaju da ostanu simpatični, tokom najvećeg dela ovih 12 haotičnih, bučnih pesama. Dopada mi se!
https://thrashingcultrecords.bandcamp.com/album/evil-x-evil
Spectral Terror su kvartet delom iz Poljske a delom iz Škotske. Zajebana kombinacija, zajebana muzika, naime black thrash. Prvi EP (posle par singlova ranije ove godine), Instinctive Destruction, ima šest vrlo solidnih i solidno produciranih pesama energične ali i disciplinovane svirke. Ovo nije onaj ultragaražni zvuk kakav mnogi ovakvi bendovi vole, već materijal sa više ambicije i u komponovanju i u produciranju. Ne MNOGO više, ima ovo garažni šmek, ali je dobro:
https://spectralterror.bandcamp.com/album/instinctive-destruction-ep
Uprkos tome što naziv prvog EP-ja grčkih Incineration A.D. zvuči kao da se ipak malo previše trude i prevrnu se pravo u parodiju (dakle, Goatfuck Armageddon Blasphemy), ova, ako je sudeći po promo slici, petorka iz Atine, isporučuje zapravo ODLIČAN blackened thrash metal. Tu je jedan intro, a tu su onda tri pesme koje ne upadaju u kopipejst zamku kakva je danas najveći rizik za blackened thrash bendove, pa se pesme ovde razlikuju i svaka ima svoj identitet i nešto prepoznaltjivo. Zapravo jedino naslovna pesma vozi očekivani Venom-Motorhead kombo, a do tada ste već pečeni. Fino.
https://incinerationad.bandcamp.com/album/goatfuck-armageddon-blasphemy
Resistis su mlada ekipa iz Misurija sa prvim EP-jem, Dissolving Reality i mada ih na Metal Archivesu klasifikuju kao melodični thrash metal, ovo ima dosta krosover i hardkor prljavštine i nervoze u sebi. Naravno, i produkcija je dosta „demo“ tipa ali to prilično dobro leži uz muziku koja je ovako nemirna i, pored dobrih thrash rifova, nikako ne želi da se odluči za jedan ritam ili tempo:
https://resistis.bandcamp.com/album/dissolving-reality
Iz Indonezije stižu Poison Power i njihov novi EP, Monumental, pet pesama TVRDOG, vrlo metaliziranog hardkora. Zaista, Poison Power u svom zvuku imaju dosta thrash i death metal elemenata pa je ulična podloga ovde nadograđena finim materijalom. Prija:
https://poisonpowerx.bandcamp.com/album/monumental
Tu su odmah i Ballista iz Dallasa sa svojim EP-jem Trans Day of Violence. Imati crnu, veliku trans ženu na čelu teksaškog benda je već samo za sebe valjda dovoljno da skrene pažnju a Ballista i muzički ostavljaju utisak sa svojim JOŠ metaliziranijim hardkorm u kome ima JOŠ više death i thrash elemenata. Brutalno!
https://ballistacotc.bandcamp.com/album/trans-day-of-violence
Australijski The Smut sviraju prljav, nevaljao hardkor pank. Album Hung Like Jesus to sugeriše već i naslovom a onda stižu 23 pesme niskog štima, sludge metal zvuka i pank šutiranja. Nabrijano, što bi rekli u Hrvatskoj:
https://thesmut.bandcamp.com/album/hung-like-jesus
Kad već pominjem pank, The Dilrods su iz Spokejna u Vašingtonu a njihov album, Waiting to Die je zabavna kolekcija energičnih, garažom oprljenih pank komada. Ovo su dobro napisane, pamtljive pesme sa dborim refrenima, visokim tempom, hrskavim zvukom i ekonomičnim trajanjima između minut i dva. Trinaest komada pravo među rogove i možete direktno na spavanje. Sjajno:
https://thedilrods.bandcamp.com/album/waiting-to-die
Dobri su i 4 Injúries iz Barselone čiji je EP Ciutat Terrible sve samo ne „terrible“. Naprotiv, ovo je pank rok i hardkor sa lepom merom postpanka i alternativnog roka, energičan, a melodičan, sa aranžmanima koji su naizgled jednostavni ali kriju u sebi znatne dubine, sa sigurnom izvedbom, jakom ekspresijom. A plaća se koliko date!
https://4injuries.bandcamp.com/album/ciutat-terrible
Naravno da bend sa imenom, The Drunks, pa još iz Teksasa, dere ljutu garažnu pankčinu, ali kako ova ekipa sebi pripisuje i malo speed metal ambicije, onda je živi album, Live@Rudyards negde između Motorheada, Dwarvesa, Queersa i Venoma. I opako je ovo. The Drunks imaju samo jedan studijski album, Death Dealer iz 2010. godine ali nemaju problem da naprave živi set od deset razbijačkih pesama, sa odličnim zvukom i svirkom koja pokazuje da uprkos forsiranju alkohola u imenu benda i tekstovima pesama, ovde imamo na delu usviranu zlu mašinu koja radi od kraja prošlog veka i obara s nogu kvalitetom. Tu je i obrada Kreatora, Beer Drinker, a koncert se završava ubitačnim komadom Heavy Metal Cocaine Blues, koji je bio B-strana prvog singla iz 2008. godine. Odvaljuju The Drunks i zaista se nadam da će sada još pisati i snimati jer nam apsolutno treba još ovakve rokčine:
https://thedrunkshouston.bandcamp.com/album/live-rudyards
Preskočio sam nekoliko moshcore izdanja koja me nisu radila, ali Disperser is kalifornije se nisu dali ignorisati. Album Critical Moment of Agony ima osam pesama JEBENE nabadačine, sa zaista izvrsnim moš-gruvom, dobrim, veoma metal rifovima (sa sve upadanjem u slemove) i pevačem čije razjareno repovanje buši rupe u mozgu. Fenomenalno napisano, odlično odsvirano, plus odlična produkcija, u celini izvanredno:
https://disperserca.bandcamp.com/album/critical-moment-of-agony
Portlandski Chueko potvrđuju vitalnost tamošnje hardkor pank scene debi EP-jem Tools of Opression. Ovo su četiri pesme sirove, a disciplinovane svirke u old school stilu i ako čovek ne sluša pažljivo, materijal bi praktično mogao da mu zazvuči i kao nešto napravljeno pre četiri decenije. Savršeno:
https://blackwaterrecords.bandcamp.com/album/chueko-tools-of-oppression-ep
A tek Njujorčani Bazooka! Ako ste osamdesetih bili živi i voleli njujorški hardkor, Bazooka će vam odmah ukrasti srce svojim spajanjem svega što je u njemu valjalo. Dakle, ovo je između Crumbsuckers, starog Agnostic Front i starog Sick of it All, pa možda i sa malo Youth of Today šmeka. EP Don’t Get Boomed ima pet pesama i zvuči potpuno autentično a daje se po ceni koju klijent odredi. Pa ne propustiti jebemu:
https://bazookanyc.bandcamp.com/album/dont-get-boomed
Vaulting su bili njemački bend koji je radio između 2006. i 2017. godine, a Heritage je kompilacija dela njihovog snimljenog opusa. I skromno je, to svega 24 pesme (ceo drugi album, ceo prethodni EP plus neki sitan kusur) ali je muzički IZVRSNO. Vaulting su bili nekakav tehnički, ambiciozni grindcore sa sasvim solidnom death metal dimenzijom u svojoj muzici pa su ovo kompleksne ali prijemčive kompozicije od minut i po-dva, solidnog zvuka i sa puno maštovitosti, ali i, podrazumeva, se tehničkog kvaliteta. Odličan program za samo dva dolara:
https://waxvesselrecords.bandcamp.com/album/heritage
Malo kvalitetnog, mošerskog death metala ove nedelje u naše živote unose kalifornijski Tomb Dweller. EP Deliberate Defiance fino demonstria šta oni misle kad kažu da sviraju „DUNGEON BRAWLING DEATH METAL“ i ovo je puno lepih rifova i hedbengerskog gruva, producirano kvalitetno i sa puno tog nekog hardcore štrokavog šmeka. Lepo:
https://tombdwellerca.bandcamp.com/album/deliberate-defiance-2
Mcmurder iz Teksasa su u suštini deathcore bend al da je sav deathcore ovakav, pa ja bih to slušao bez prestanka. Album Angel Grave je kidanje, sa deset pesama prljave, nabadačke svirke i užasne tenzije koja se oslobađa u razvaljivačkim blastbitovima. OK, naravno da ima brejkdauna pa i metalkoraških klin vokala, ali generalno ovo je muzika koja me UZBUĐUJE, delimično jer je i sama uzbuđena, nervozna i legitimno besna, delimično i jer je zvuk prljav i andergraund i daleko od sterilnosti modernog deathcorea.
https://mcmurder.bandcamp.com/album/angel-grave-2
Casketborn iz pitomog Ohaja sviraju „caveman slam shit“ i to treba shvatiti ozbiljno. Demo 2023 je negde između slamming death metala i beratdown hardcorea sa tri iznurujuće a opet organske, propisno teške i mučne pesme za sve bolensike među nama. Plaćamo koliko želimo, takođe:
https://casketborndeath.bandcamp.com/album/demo-2023
Čileanci Manslaughter zvuče vrlo raspoloženo na debi albumu, Imperio del caos. Ovo je energičan, okretan deaththrash metal sa puno ložačkih rifova, napaljujućih refrena i, podrazumeva se, jakim tempom. Ljudi sjajno sviraju i to što je produkcija dosta demo kvaliteta zapravo nije problem, naprotiv. Ovo muzici daje jednu patinu i jednu autentičnost koju će prava publika umeti da ceni. Obavezno:
https://manslaughter3.bandcamp.com/album/imperio-del-caos
Tombseeker iz Ajdaha sviraju old school death metalčinu, negde kao nekakav gruverskiji Bolt Thrower. I sad vi kažete „Fuck, Mehmete! PA DAJ DA TO ČUJEMO!“ Za sada je ekipa snimila samo jedan demo, Demo ’23 i to su tri pesme koje gaze finim korakom, imaju odlične, zarazne rifove i generalno u čoveku izazivjau sreću i dobro raspoloženje. Demo se naplaćuje koliko sami date, a dajte, jer ovi momci mogu da budu mnogo jaki:
https://tombseeker.bandcamp.com/album/demo-23
Tu su onda i Derangement iz Čikaga i njihov prvi album, Welcome to the Void. Bend pominje picu u svom kratkom CV-ju na Bandcampu, ali muzika ovde nije sad nešto izrazito gastronomski usmerena. Ovo je dobar, old school death metal sa kvalitetnom produkcijom, ljubavlju ka rifovima i teškom gruvu. Bend ume da svira, ume da piše dobre pesme, produciran je odlično i ovo je death metal koji prosto FUNKCIONIŠE bez napora i frikcije. Odlično:
https://derangement1.bandcamp.com/album/welcome-to-the-void
Na krjau smo, pa da poslušamo (jedno) heavy metal izdanje plus te neke krosžanrovske egzibicije. Američki trio Ashen Veil sebe naziva eksperimentalnim doom metal bendom, ali treba da bude jasno da album Another Fire nema mnogo doom elemenata u sebi, pa ni mnogo metal elemenata kad smo već kod toga. No, ovo jeste mračna, opresivna muzika u kojoj su disonanca i tenzija osnovni elementi, sa kompozicijama koje duguju makar isto toliko klasičnoj i folk muzici koliko i metalu ili post-metalu. Vokali Kire McSpice su u prvom planu, s dobrim razlogom jer ona zvuči kao obrazovana operska pevačica, sa savršenom kontrolom u izuzetno visokim registrimaa ispod čega njena dva saborca pošteno deru po svojim instrumentima. Ovo je, kad se naviknete na egzotičnost instrumentarija i namerno hermetičnu fasadu, na kraju i dobro napisano i svakako vredi vašeg vremena:
https://ashenveil.bandcamp.com/album/another-fire
Stuka Squadron su iz Londona a Zeppelin im je drugi album i, pošto i njih izdaje Metal on Metal Records, znate da nema šanse da ovo ne valja. I nema. Mislim, VALJA. Ovo je novotalasni tradicionalni hevi metal sa solidnim tempom, lepim rifovima, uličnim stavom i sve je bez greške. Ima danas dosta NWOTHM bendova pa Stuka Squadron, da se razumemo, imaju veliku konkurenciju ali se trude da pored klasičnog metal programa ubace i malo originalne teatralnosti u sve i, pa, vredi to čuti!
https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/stuka-squadron-zeppelin
E i onda album nedelje i izdanje za koje legitimno očajavam što je izašlo u periodu u godini kada metal-mediji više ne obraćaju pažnju na nove stvari jer to znači da će ploča što zaslužuje da bude SLUŠANA i SLAVLJENA proći nezapaženo i mnogo teže nalaziti put do publike koja treba da je čuje. A dobiti novi Kandi Rüh pred sam kraj godine je, jebem mu, legitiman razlog za slavlje. Francuski avangardisti su me pošteno zabavili svojim debijem pre par godina, koji je na metal osnovu zavario elemente svih žanrova kojih su autori mogli da se sete u jednom grozničavom, kinematskom jump-cut protrčavanju kroz popularnu kulturu kakvog se ne bi stideo ni John Zorn, pa sam sa osmehom na licu odvojio uvo i za novi album, Aléatoris Radicalüm. I znate, taj naslov nije ni malo slučajno odabran, uprkos pominjanju slučajnosti, i priprema slušaoca na „radikalnu slučajnost“ sa tim, u prvom momentu zaslepljujućim blendom instrumenata, harmonija, tema, raspoloženja. No, Kandi Rüh me onomad nisu impresionirali pukim šetanjem kroz žanrove već sposobnošću da pesme u kojima imate metal gitare i džez duvače, marimbe i razne udaraljke napišu i aranžiraju tako da one imaju apsolutnog smisla i budu male pozorišne predstave koje slušaoca uvuku i ne puštaju tih nekoliko minuta. Aléatoris Radicalüm onda, da spojlujemo, ne zvuči ni malo slučajno i ovo su vrlo dobre, vrlo prijemčive pesme koje će vas oduševiti sem ako niste potpuno bez srca. Pa još sjajna produkcija, dobar omot, puno dobro plasiranog humora – album kojim se godina završava na najbolji moguć način.
https://kandiruh.bandcamp.com/album/al-atoris-radical-m-2
