Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Kao poslednji album koji ćemo zajedno slušati u ovoj godini imamo jednu nestašnu norvešku proslavu slobode, džeza, improvizacije i buke a koja je izašla početkom Novembra. Bonanza of Doom: Bonanza of Doom može da na papiru deluje i pomalo preteće jer ima reč „doom“ u imenu i benda i njegovog albuma, ali da se razumemo: ima i reč „bonanza“. No, štagod da piše, ovo treba pre svega SLUŠATI a slušanje ovog albuma izaziva u čoveku samo i isključivo radost, ushićenje pa možda i laganu transcendenciju. Sve u svemu, da me je neko pitao koji je najbolji način da se godina završi, nije uopšte nezamislivo da bih mu odgovorio „pa, recimo da se nekako, NE PITAJTE SADA KAKO ZA IME SVETA, autobus u kome su na turneju zajedno krenuli John Coltrane, Albert Ayler i Sun Ra, na nekom zabitom raskršću usred noći zakuca u kombi u kome razvaljeni od narkotika i avangarde sede Velvet Underground, sa sve Angusom MacLiseom i Tonyjem Conradom još uvek u postavi i onda da muzičari, dezorijentisani, pospani i, mislim, da, drogirani, umesto da povade mobilne telefone koje su svi sigurno već imali krajem šezdesetih, kako bi zvali šlep-službu, spontano krenu da zajedno džemuju.“ A zvuči primamljivo!
Bonanza of Doom sebe naziva i „all star timom norveške džez i alternativne scene“ a što je sasvim korektno jer pričamo o tako dubokom andergraundu da zvezde koje u NJEMU sijaju mora da su mnogo izdržljive. Ovo je ekipa sklopljena od članova raznih džez, avangardnih, rok, metal i eksperimentalnih postava, od Trondheim Jazz Orchestra, preko WIZRD, Pseudo Fruit, Hedvig Mollestad’s Ekhidna, Megalodon Collective, Delish, Valkyrien Allstars i Monkey Plot pa sve do Emmeluth’s Amoeba, benda toliko kultnog da je njegov najnoviji album izdašao u svega 25 numerisanih primeraka i svaki od njih je imao poseban ručno naslikan omot.
Šefica u TOM sastavu je Signe Emmeluth, Dankinja na stalnom boravku u Oslu i jedna od najeksplozivnijih saksofonistkinja norveške nove džez-scene, ali i čitave Skandinavije koja, podsećamo, nije baš siromašna kad su u pitanju eksplozivni svirači i sviračice saksofona. Onomad smo pričali o Mette Rasmussen a što je vrlo zgodno jer su Mette i Signe već sarađivale, a Signe je svirala i sa Johnom Edwardsom i Krestenom Osgoodom, a sa našim starim ortacima, Paalom Nilssenom-Loveom i Ingebrigtom Håkerom Flatenom je ranije ove godine snimila album Guts & Skins na kome su svirali i Magnus Broo, Alexander Hawkins i još dosta jakih imena. Pričamo, dakle, o ženi sa solidnom reputacijom, koja na ovom albumu pored saskofona svira i sintisajzere, a ni njeni saradnici u Bonazna of Doom nisu za bacanje.
Karl Bjorå, njen saradnik iz Amoeba ovde je na gitari i ovo je čovek koji ima jaku džez reputaciju (2016. godine je bio nominovan za norvešku Gremi nagradu a dobio nagradu koja se dodeljuje mladim džez mutičarima u Norveškoj), ali i sasvim prirodan, izgrađen stil sviranja izvan etabliranih žanrova i stilova. Njegovo sviranje na ovom albumu je istovremeno i autoritatvno i nenametljivo, idealno podešeno da se uklopi uz blistave, jake zvuke saksofona i prštanje analogne elektronike.
Magnus Skavhaug Nergaard svira kontrabas i električni bas i ovaj još uvek mladi ali iskusni muzičar i improvizator (svirao sa Matsom Gustafssonom između ostalog) je ovde ono proverbijalno vezivno tkivo između ostalih muzičara jer, vidite, Bonanza of Doom ima dva bubnjara. Ole Mofjell iz Amoeba svira samo bubnjeve, dok Martin Langlie svira pored bubnjeva i modularni sinstisajzer. I sve to na gomili je VELIČANSTVENO.
Bonanza of Doom je još jedno podsećanje na to koliko je slobodna improvizacija oslobađajući koncept i pristup a koji loše muzičare među nama pretvara u nesnosne smarače što misle da svaki njihov kontakt sa bilo kojim čvrstim predmetom proizvodi FANTASTIČNU umetnost, ali DOBRE muzičare među nama usmerava da sviraju bez tema, bez zadatih harmonija ili ritmova, samo se oslanjajući na osećaj da li nešto DOBRO ZVUČI.
Bonanza of Doom čitav DOBRO ZVUČI, sa miksom koji je obezbedio Bård Ingebrigtsen i gde se postiže IDEALNA ravnoteža između pećinske, okultne amtosfere koja je prosto obavezan sastojak ovakvih albuma, i potrebe da se instrumenti dobro čuju. Ovde se, kako rekosmo, i udara u stvari i duva u metalne cevi, i svira sa amplifikacijom, i šiba po analognim sintisajzerima i bend uspeva da sve zvuči spontano, prirodno, neusiljeno a opet potpuno KOLEKTIVNO, zajednički, usmereno, SMISLENO.
Je li ovo free jazz, avangardni rok ili samo eksperimentalna muzika? Da. Odgovor je „da“. Ali za potrebe umirenja savesti, recimo da saksofon svira u prepoznatljivim free jazz frazama i usklicima, recimo da kontrabas nosi kompozicije na svojim plećima, recimo da bubnjari pletu fantastičnu poliritmičku mrežu gde se ništa ne ponavlja a sve zvuči kao da jašete na najvećem talasu koji ste ikada sanjali.
Recimo i to da saksofon i gitara imaju munjevitu, fantastičnu komunikaciju, sa dvoje muzičara koji intenzivno RAZUMEJU jedno drugo i uspevaju da delaju kao jedan kada je najosetljivije.
Recimo i da se album može slušati i kao celina uprkos deljenju improvizacija na distinktne komade. Ali prvi komad traje 24 sekunde, drugi osam i po minuta, treći više od devetnaest i svi su oni deo istog svetonazora, bilo da dobijamo fantastičan, mišićavi free jazz u banoo ili da imamo posla sa analognom supom čistih tonova i dronecore posrtanja u bonanza od doom(don’t die). Bend u svakom trenutku zvuči ne samo nadahnuto već toliko sigurno u onome što radi da mi kompozicije koje album zatvaraju, eternal praise i hymn of doom, zajednički sugerišu jednu duhovnu, skoro pa sakralnu notu koja zaista asocira na free jazz sa istočne obale iz šezdesetih, ali prelomljen kroz heroinski masakr koji je odneo veliki deo i džez i rok scene tog doba.
Ponoviću se ali, za ovo imam zaista samo jednu reč: Veličanstveno. Slušajte ga. Sledeće nedelje stiže retrospektiva cele godine a onda nastavljamo u narednoj.