Pravo je čudo da poslednjih par dana nisam imao celonoćne košmare jer sam preko dana sa posvećenošću bona fide adikta čitao i do kraja pročitao sve četiri kolekcije klasične horor mange Orochi a koju je američki Viz Media na Engleskom jeziku po prvi put objavio u kompletu u četiri toma, između proleća prošle i proleća ove godine. Orochi: The Perfect Edition izašao je, dakle, kako u digitalnoj formi tako i u četiri tvrdo koričene knjige i ovo je na neki način i iskupljenje za činjenicu da je isti američki izdavač prvi tom kolekcije ovog serijala objavio još pre dve decenije – 2002. godine – a onda, iz meni nepoznatih razloga sedeo na ostatku materijala i vrteo palčeve duže od dvadeset godina.
Nije da se moralo čekati da strip dovrši svoje izlaženje u originalu: originalne epizode Orochi su napisane, nacrtane i objavljene – više od 1200 strana, sve u svemu, bez kompjutera, bez fotošopa i digitalnog kopipejstovanja – šampionskim tempom između Juna 1969. i Avgusta 1970. godine u japanskom magazinu Weekly Shōnen Sunday izdavača Shogakukan, da bi prva tura tankobon kolekcija izašla već 1971. godine u šest knjiga. Kasnije, serijal je prepakovan u četiri knjige koje je Shogakukan 2005. godine izdao kao „deluks“ ediciju i pretpostavljam da je Vizov „Perfect Edition“ praktično isto to, samo sa prevodom na engleski i leteringom koji između ostalog menja logotipe na radnjama, slova u knjigama, pa čak u nekim momentima prikazuje japansku decu kako uče da pišu latinicu iako je iz konteksta jasno da se muče da nabubaju kanđi ili ’kana ideograme. Ko se ovde nadao nekom suplementalnom materijalu, intervjuima, makar detaljnijoj biografiji autora, u najmanju ruku uredničkom uvodniku koji bi pojasnio ne samo zašto Orochi na Engleskom u integralnoj formi vidimo tek sada, i zašt Orochi uopšte vredi da se objavi na Engleskom pola veka nakon svog nastanka, pa, taj nek ostane optimist ali ovog puta nismo dobili ni nekakvu solidnu stativu. Kolekcije imaju biografiju autora od četiri rečenice na svojim zadnjim stranama i to je sve. A to je premalo, ne samo za „savršeno izdanje“ bilo koje mange, nego svakako za autora kao što je Kazuo Umezz.
Kazuo Umezz (ili Kazuo Umezu, kako se alternativno radi transkripcija njegovog imena, a mi ćemo se jednostavnosti radi držati one koju je za ovu priliku koristio Viz Media) je, jelte, samo najvažniji autor horor mange u istoriji. Otac horor mange? Da, na neki način i to, sa pionirskim, ekstremno uticajnim radom tokom šezdesetih godina prošlog veka gde je neviniji shojo stil mangi, dakle, onih namenjenih maloj deci, ukrstio sa tematikom strave i užasa. Junji Ito, verovatno najpoznatiji autor horor mange na planeti, Umezza smatra svojim najvećim uzorom i svojevremeno se gotovo raspao od tuge što nije uspeo da napiše scenario za film koji je adaptirao jedan od Umezzovih stripova, samo da bi nakon gledanja filma priznao da bi njegov scenario bio MNOGO stereotipniji i da je sudbina na posletku sve ipak lepo uredila.
Kazuo Umezz je kao dete slušao oca kako mu pred spavanje priča lokalne legende i bajke a majka ga je podsticala da crta pa je u njegovom kasnijem manga radu spoj folklornog, urbanog i savremenog porodio ono po čemu se i danas veliki broj horor mangi prepoznaje. Umezz je već sa osamnaest godina imao prvi profesionalno objavljen strip a horor će ostati jedno od najvažnijih interesovanja u njegovom radu sve do sredine devedesetih kada je na polovini sedme decenije života morao da se penzioniše zbog hronične upale tetiva. Nakon penzionisanja, već slavni autor postao je neka vrsta javne ličnosti koja snima muzičke albume, često se pojavljuje na televiziji i generalno živi svoj „best life“. Umezz je još sa nama, sa krepkih 87 godina i kako je 2018. godine dobio nagradu za životno delo na festivalu Angoulême International Comics Festival u Francuskoj, ovo ga je podstaklo da se vrati grafičkim umetnostima, ovog puta u formi slikarstva, sa serijom od 101 platna po motivima sopstvene naučnofantastične mange My Name Is Shingo koja je uradio i koja su izlagana u Japanu prošle godine.
Ako ste za Umezza čuli, to je najverovatnije na ime njegovog serijala Hyōryū Kyōshitsu (The Drifting Classroom) iz ranih sedamdesetih, a koji je kasnije adaptiran na filmu i televiziji i predstavlja neku vrstu ranog vrhunca Umezzovih interesovanja ali i sposobnosti da ekstremno neugodne teme (u stripu se radi o deci kojoj se događaj užasne stvari) upari sa realističnim pripovedanjem i pomenutim grafičkim stilom koji sugeriše da se i radi o stripu za decu.
Orochi, je pak, stariji strip od Hyōryū Kyōshitsu, manje dramaturški uredan, ali PREPUN za Umezza karakterističnih kombinacija folklora i modernog života i istraživanja patološkog u međuljudskim odnosima, vrlo često između odraslih osoba i dece.
Orochi je, to znaju i ljudi koji japansku kulturu poznaju tek površno, ime osmoglavog zmaja iz šinto mitologije, ali u ovom stripu to je samo ime devojke koja ima nespecifikovane natprirodne moći i koja služi kao neka vrsta svedoka za priče koje inače nisu međusobno povezane. Serijal se, dakle, sastoji od devet dugačkih priča koje povezuje samo prisustvo titularne devojke, a koja, opet, u njima igra najčešće pasivnu ulogu sa tek ponekom intervencijom u momentima kada se narativ lomi i već tekuća tragedija preti da preraste u nešto još gore. Objašnjenja ko je i šta je Orochi nema; iz konteksta se može videti da ona živi stolećima, besmrtna je i spava jednom u stotinu godina a njene moći uključuju čitanje misli pa i neku vrstu telekineze, mada su one nedovoljno konzistentne i u najmanje jednom primeru i samu protagonistkinju zateknu svojom manifestacijom.
No, ovo nije toliko bitno jer Orochi igra, rekosmo, ulogu pre svega voajera. Ne u nekom negativnom smislu, ona je, to se iznova i iznova vidi, motivisana empatijom i iskrenom željom da se nađe deci ili ženama koji prolaze kroz teške momente u svojim životima, ali Orochi nije svemoćna uprkos svojim godinama i iskustvu (a koji se ne naslućuju iz njene tinejdžerske fizionomije) i magiji koju kontroliše. Protagonistkinja će tako i sama biti iznenađena preokretima u pričama koje prati iz prikrajka, često praveći netačne pretpostavke o motivacijama likova i onome što bi dalje mogli da urade.
Ovo ne čini samu protagonistkinju „dubljom“ – jer njena funkcija zaista jeste da samo uokviri priče koje se neretko dešavaju decenijama u kontinuitetu – ali daje čitaocu dodatni sloj identifikacije sa nekim ko, kao i on, posmatra zastrašujuće, često patološke situacije kako postaju sve gore i gore dok na kraju ne budu razrešene nečim brutalnim.
Orochi nije manga eksploatacije, pa čak ni naglašenog telesnog horora – iako se već prva priča bavi dvema sestrama sa patološkim strahom da će poružneti nakon navršene osamnaeste godine a druga preminulim muškarcem koji ustaje iz groba i sa čijeg skeleta otpada tkivo dok on planira osvetu protiv svoje supruge koja se u međuvremenu preudala. Ovo su pre svega priče o odnosima među ljudima i Umezz vrlo često kreće od jedne jasno definisane socijalne situacije i pokazuje kako ona u tim odnosima proizvede patološke efekte. U nekim pričama to je siromaštvo iz koga dalje nastaju ljudi što su, čak i kada pokazuju jaku volju i požrtvovanje u ostatku života, a čime se izvlače iz socijalne izolacije, njime fatalno obeleženi. No, u drugima je, suprotno, život u bogatstvu taj koji uzrokuje socijalnu izolaciju, u jednom primeru na ime dekadencije koja razdvaja protagoniste od društva i nameće im sumanute standarde ženske lepote, u drugim primerima život u visokom staležu uništava živote dece koja su konstantno terorisana imperativom da moraju da budu briljantna u svemu, da uče i ne ugađaju sebi igrajući se, kako se ugled porodice ne bi narušio pred zavidljivim pogledima ostatka sveta.
Umezz se na drugim mestima bavi traumama zaostalim posle Drugog svestskog rata i strahotama koje su prolazili gladni, slabo opremljeni, suštinski zapušteni vojnici imperijalne armije na udaljenijim teritorijama, u ovom slučaju na Gvadalkanalu i, ponovo, iako ova priča kao jedan od najvažnijih motiva ima kanibalizam, njena prava tema je pre svega odnos oca i sina, sinovljeva sumnja u oca i njegovu dobrotu, koja se dalje pretvara u patološki strah od sopstvenog roditelja.
Autor je ovde, čini se, inspirisan gotskom prozom koliko i folklornim pričama i u više zapleta ponavlja prepoznatljive motive izolovanog života malih porodica u bogatim kućama gde se rastakanje dešava iznutra, tipično pre svega na ime ljubomore, sebičnosti, nepoverenja, ali onda neke epizode imaju elemente modernijih kriminalističkih priča iz dvadesetog veka. Tako je jedna od njih triler o slepoj devojci koja jedina zna da nije njen otac počinio ubistvo kolege za koje je optužen i koja igra superiorno napetu igru sa stvarnim ubicom što se u njenoj kući pojavljuje da uništi dokaze.
Ovaj narativ u sebi nema gotovo ničeg natrprirodnog, baš kao ni dugačka priča o dečaku koji odrasta u senci očeve smrti u saobraćajnoj nesreći za koju opet samo on zna počinioca – ali mu niko ne veruje. Ova je priča upečatljiva ne samo na ime portreta deteta koje izrasta na patološki način nego i jer je smešteno u mizanscen eksplozije nove industrije zabave koju su omogućili elektronski mediji, prevashodno televizija, sa popularnim pevačem koji za nedelju dana proda deset hiljada primeraka svog novog singla i koga na jednom mestu opisuju kao „popularnijeg od Beatlesa“.
Ali to i jeste poenta Umezzovog rada: natprirodno je kod njega alat a ne svrha sebi, njegovi narativi nisu priče o onostranom i neshvatljivom već baš naprotiv, disekcije nečeg što se dešava danas, među nama, kao posledica nepoverenja, straha, ljubomore, sebičnosti i drugih negativnosti koje nam truju živote, a koje, opet opstaju jer im društva i zajednice dopuštaju da bujaju i lome nas.
Ima nečeg hičkokovskog u tome kako Umezz sporim tempom kreira imerzivne zaplete sa likovima koji do kraja priče budu intenzivno izmenjeni, često sa preokretima u pripovedanju koje niste mogli predvideti – baš kao ni sama Orochi. Umezz je ovim stripom tek stvarao moderni japanski manga-horor izraz pa je i fer reći da nije ni imao readymade žanrovska rešenja da njih iskoristi kada ne zna šta bi, te je, bez obzira na povremene pomalo isforsirane preokrete i padove u tempu, Orochi uglavnom izuzetno imerzivno štivo.
Naravno, kako je ovo objavljivano kao nedeljna manga, tempo je spor, na momente i razvučen sa čestim dekomprimovanjme scena na mnogo sukcesivnih panela koji samo pokazuju šokiran ili zgrožen izraz lica nekog od likova ali opet, Umezz je sjajan, veoma karakteran crtač koga je zadovoljstvo gledati čak i kada scenu ponavlja i rasteže radi jačeg efekta. Pritom, realističnost likova – koji su često obična deca, domaćice u tradicionalnim nošnjama, ali onda i lepe bogate žene ili uspešni muškarci – ali i okruženja, uglavnom japanskih urbanih prizora posleratne obnove koja je u šezdesetima ušla u visoku brzinu, priče utemeljuje u nečem opipljivom, stvarnom, i čini edgaralanpoovske zaplete i hičkokovske razrade upečatljivijim. Tako onda i poslednja priča u kolekciji, Blood, sa svim svirepostima koje sadrži na kraju jednu naspram druge postavlja dve slike života: jednog koji ne želi da se okonča i sebično se smatra vrednijim od drugih i drugog koji se okončava i čija je poslednja misao ta da nije uspeo da se izvini za nedužnu laž koja je sve pokrenula. Majstorstvo Kazua Umezza bilo je, na posletku, u tome da je uprkos svoj gotskoj drami i žanrovskim alatima koje je koristio, svaka od ovih priča bez greške doticala ono zajedničko u svima nama, ne ispuštajući nas ni jednog momenta sa udice i pokazujući nam kakvi smo, da su se okolnosti samo malo drugačije postavile, baš MI mogli da budemo. A to je jedan od najdragocenijih kapaciteta umetnosti, ma kog žanra bila. Pa pročitajte Orochi, valja će vam. Viz Media ga prodaje ovde.
