Krajem Oktobra izašla je kolekcija Marevelovog ovogodišnjeg petodelnog miniserijala Cosmic Ghost Rider: Duel Identities i ako do sada niste imali prilike da čitate stripove u kojima je glavni junak bio kosmički, jelte, duh osvete, na kosmičkom motociklu, pa… ovo je svakako najgore mesto da se na njemu započne. No, kako sam ja slab i star čovek i nemam potrebnu snagu da vas zaustavim, onda makar mogu da vam dam malo konteksta i usmerim vas na pravu stranu.
Trik sa Cosmic Ghost Riderom je što on nije klasičan Ghost Rider – ne samo u smislu da njegov motor vozi i u vakuumu i bestežinskom stanju i da je deo njegovog kostima, jelte, kosmonaustki skafander, već i da je u pitanju – Punisher. Kada su pre nekoliko godina Donny Cates i Geoff Shaw kreirali ovaj lik, to je bila neka vrsta iznenađenja za čitaoce, sa ostarelim Frankom Castleom* koji je poginuo u borbi sa Thanosom, duša mu potom završila u paklu, a onda je njen osvetnički žar bio toliko jak da je dobio drugu šansu da kazni Thanosa, potpisao ugovor sa Mefistom i vratio se među žive, samo da bi zatekao Zemlju devastiranu Thanosovim pustošenjem. Dalja istorija ovog Ghost Ridera je zapravo epska, sa saradnjom sa prvo Galactusom a kasnije i samim Thanosom, da bi u miniserijalu Baby Thanos Must Die Frank sarađivao sa Odinom i bio nagrađen mestom u Valhali ali ga je nemirni duh vodio dalje ka ispravljanju nepravdi pa je, koristeći putovanje kroz vreme, odlučio da pronađe Thanosa u vreme kada je ovaj bio beba i presudi mu pre nego što ovaj stigne da izraste u meganegativca kakvog poznajemo i, khm, volimo.
*a koji je, koga zanimaju te nomenklature, ne onaj „pravi“ Frank Castle iz mejnstrim univerzuma već „Francis Castle“ iz nekog paralelnog univerzuma što još nema zvaničnu Marvelovu brojčanu oznaku
E, sad, Marvelovi stripovi nisu baš toliko hardcore da bi u njima ubijanje beba bilo legitiman literarni motiv, iako se, naravno, svako malo scenaristi poigravaju sa tim – uključujući nedavno Old Man Logana koji razmišlja o ubijanju bebe-Hulka – pa je i u Baby Thanos Must Die na kraju Castle odlučio da ipak pokuša da izmeni istoriju na drugi način, a kasnije njegove avanture su takođe bile vezane za putovanje kroz vreme, i mešanje u događaje iz prošlosti (uključujući jedan kratak krosover sa Aaronovim Avengersima).
No, ovogodišnji serijal, Duel Identities ide drugim putem. Ovo je pisala Stephanie Phillips, iskusna američka scenaristkinja o kojoj smo već pisali, a crtali su prvo Juann Cabal dve epizode a zatim Guiu Vilanova, poslednje tri, i ovo je jedna, pa, drugačija priča o kosmičkom Ghost Rideru, neka vrsta istraživanja njegovog karaktera i aspekata koji ga čine onim što jeste nakon toliko vekova besmrtnosti, ali i slanja Castlea u (zasluženu? Svakako priželjkivanu!) penziju.
Jedan od ključnih momenata u Cosmic Ghost Rideru u vreme kada ga je pisao Donny Cates je bilo što je scenarista bio sasvim svestan da će ovo funkcionisati ako se usvoji jedan gotovo parodični, gotovo fan fiction, „what if“ ugao gledanja na glavnog lika. Kao ikona urbanog viđilantizma i mračni, brutalni antiheroj čiji je modus operandi po pravilu stajao perpendikularno u odnosu na normalno superherojsko operisanje, Castle je u svojim stripovima neka vrsta produkta vremena i mesta i refleksija cajtgajsta punog urbanih tenzija i neugodnog odnosa sa institucijama pravde i sile u modernom društvu. Ako ga izmestite u svemir i date mu istovremeno moći (i uloge) Ghost Ridera i Srebrnog letača, onda u njemu ne ostaje baš mnogo originalnog Punishera i Catesovi stripvoi su svesno išli na pomalo apsurdistički spektakl koji ovakva postavka podrazumeva.
Phillipsova, pak, pravi zaokret i njen strip je mogao da se zove i Old Man Castle jer je Frank Castle u njemu star, umoran čovek koga više ne zanimaju osvete, kažnjavanja i jurnjava po kosmičkim prostranstvima u potrazi za lošim osobama koje treba privesti kosmičkoj, jelte, pravdi. Umesto toga, on je obični, ćutljivi osedeli muškarac sa moćnim brkovima koji radi kao ispomoć u kafeu na nekakvoj zabitoj planeti, gleda svoja posla i služi kao sporedni lik u porodičnoj drami koja se odvija između oca, vlasnika lokala, i ćerke, energične mlade žene koja zna da je napolju čitav ogromni svemir i kune svoju sudbinu što ju je vezala za komad kamena bogu iza leđa. Ovaj neprijatni ali ipak stabilni status kvo remeti se kada se pojavi maskirani jahač koji traži glavu Franka Castlea zbog grehova koje je počinio u nekom, za njega, jelte, prošlom životu.
Duel Identities je isprva kodifikovan kao svemirski vestern, ali već pri kraju prve epizode a definitivno sa drugom, scenario ubacuje u mnogo višu brzinu i strip se pretvara u spejs operu u kojoj se razni kosmički lokaliteti nižu kao na traci, a pripadnici raznih civilizacija imaju svoje različite agende u kojima ovako ili onako figuriše Frank. Stvari još više komplikuje to što se, iako je sam Frank penzionisan i ne želi da koristi paklene i kosmičke moći koje ima, ispostavlja da se negde po kosmosu ipak muva najmanje jedan drugi kosmički Ghost Rider za koga niko isprva nije siguran ko bi to mogao da bude.
Phillpsova u ovom stripu nastoji da ispita različite aspekte karaktera čoveka koji je na Zemlji bio brutalni urbani osvetnik, a zatim, nakon smrti i vaskrsenja saradnik i zatočnik nekih od najmoćnijih entiteta u kosmosu. Kad se ovako postavi, jasno je da je u pitanju lik koji je izašao iz glave Donnyja Catesa, no Phillipsova se više bavi psihološkim nego spiritualnim aspektima ličnosti Franka Castlea i njen strip ima decidno drugačiji ton. Sam zaplet nije originalan i već je viđen u superherojskom medijumu, ali pripovedanje je urađeno u ključu brze, sve dinamičnije svemirske avanture sa upadanjem u crne rupe, galerijom raznobojnih likova i, uh… dosta humora?
Pretpostavljam da je ovo bio način da Phillipsova i sama pokaže da je svesna imanentne apsurdnosti lika sa kojim radi, u kome su originalni psihološki aspekti ali i motivi Punishera skoro potpuno prekriveni Ghost Rider/ Silver Surfer kodifikacijom, no u Duel Identities postoji jedan vidan nesklad između prve epizode koja usvaja ozbiljan, gritty western ton i sporo pripovedanje, da bi već od druge a definitivno od treće strip prešao u modus akcione komedije. Skoro da je utisak da je Phillisova tajno želela da piše Guardians of the Galaxy pa kad to nije moglo, ponudila je prerađen pič za Cosmic Ghost Ridera.
I, sad, „Marvelova akciona komedija u svemiru“ je sasvim solidan predlog što se mene tiče, i Duel Identities je na planu tempa i dinamike radnje do kraja sasvim probavljiv rad – ne najbolji koji je Phillipsova napisala, ali sasvim čitljiv. Posebno mi je prijalo kada je Cabala na crtežu zamenio Vilanova čiji je stil mesnatiji, teži, sa više detalja, debljim linijama i likovima koji su ekspresivniji, pa je sve to prilagođenije toj promeni u tonu same priče. Kolore je za prve četiri epizode radio Espren Grundetjen koji i sam kao da ubaci u višu brzinu kada crtež preuzme Vilanova, dajući tablama više težine i enegije – u kontrastu sa elegantnijim, smirenijim izgledom prvih par epizoda – a poslednju je u sličnom modusu uradio KJ Diaz. Letering je radio iskusni Travis Lanham i strip izgleda baš kako treba – pristojno, zabavno i bez nekog velikog iskakanja iz Marvelovog kućnog formata.
Ono što stoji je da je lik Franka Castlea ovde do kraja maltene potpuno sveden na parodiju. Phillipsova ga pretvara u džangrizavog matorca iz viceva koji na iznenađenja reaguje šokiranim izrazima lica a rešenja su mu obično zasnovana na malo razmišljanja a puno zlovoljne akcije i dok je to sasvim, rekosmo, probavljivo, moj utisak je da se neka stvarna analiza njegovog karaktera – i identiteta koji se nalazi u samom naslovu kolekcije – nije zaista desila i da strip nije naročito adekvatno istražio svoje motive. A što čini i dodatno nepotrebnom zamenu glavnog lika na kraju poslednje, pete epizode, gde dobijamo kosmičkog Ghost Ridera nove generacije u jednoj ničim zarađenoj, mehanički izvedenoj „predaji štafete“. Opet, ovo je pitak, lepo nacrtan akcioni strip koji vas neće previše angažovati ali ni umoriti, pa ako volite Cosmic Ghost Ridera, možete da mu date šansu. Evo linka za kolekciju.
