Titan Comics je novi serijal Conan the Barbarian počeo da objavljuje početkom Avgusta i onda nagazio takav tempo da smo pre kraja Novembra pročitali petu epizodu, završivši prvu priču i načevši drugu. Titan je firma koja dosta radi sa licenciranim propertijima – veliki deo njihovog aktuelnog strip-kataloga su adaptacije videoigara i filmova: Bloodborne, Blade Runner, Dead by Daylight, Sea of Thieves, Afro Samurai itd. – i to da su, nakon što je Marvel odlučio da ne obnovi licencu za Konana i ona se vratila firmi Heroic Signatures, odmah uleteli sa svojom ponudom nije samo demonstracija dobrog poslovnog njuha već i, usudiću se da na osnovu kvaliteta prvih pet epizoda pretpostavim, stvarne želje da se svetu ponudi najautentičniji moguć strip o Konanu Varvarinu.
Hoću da kažem, meni se recentni Marvelov Konan prilično dopadao, ali ovo je, na kraju krajeva, bio maltene lični projekat Jasona Aarona. Iako su drugi scenaristi radili nešto ovih stripova, bilo je sasvim očigledno da jedini koji tu ima plan, program, ambiciju, viziju i energiju da sve to izgura jeste baš (sad već bivši) Marvelov supestar ekskluzivac čiji je rad sa ovim likom bio vođen željom da se Konanov život proširi izvan do sada poznatih granica i omiljenom fiktivnom varvarinu podari sloboda koju mu dosadašnje pripovetke i stripovi (dobro i filmovi, crtani filmovi itd.) nisu dali.
Titanov Conan the Barbarian eksplicitno nema ovakvu ambiciju i ovo je strip koji u najvećoj mogućoj meri emulira starog Marvelovog Konana iz sedamdesetih, onog kog je pisao Roy Thomas a crtali prvo Barry Windsor Smith pa John Buscema, smeštajući nove Konanove pustolovine striktno između onih koje već znamo, bez želje da se ode s onu stranu Konanovog kraljevanja Akvilonijom ili na bilo koji način doda nešto supstancijalno novo u poznati Simerijančev kanon.
Naravno da pričamo o enciklopedijskom primeru konzervativnog pristupa licenciranom propertiju, ali, Konan je jedan od onih koncepata kod kojih mi se čini da je to opravdano. Howardove priče, pa kasnije Thomasovi stripovi imaju jednu jednostavnost što se graniči sa savršenošću u svojim zapletima i motivima, a sa druge su strane postavljeni u dobro opisani, uverljivi fiktivni svet sa kulturama, nacijama, religijama, pa i geografijama i istorijama koje su često bile i ignorisane od strane scenarista koji su Konana u ovom veku pisali za Dark Horse. Sa izuzetkom Tima Thrumana koji je ubedljivo rekonstruisao Howardov svet i Thomasov pristup pripovedanju, dobar deo Dark Horse stripova o Konanu koji nisu bili eksplicitno utemeljeni na postojećim Howardovim pričama naprosto nisu ostavljali utisak da čitate Konana i, uključujući i kada su bili dobri, mogli su biti i o bilo kom drugom fiktivnom varvarinu. A što važi i za evropske stripove objavjivane pod naslovom Cimmerian, o kojima sam takođe pisao.
Jim Zub je bio jedan od scenarista koji su Konana radili tokom recentnog Marvelovog povratka ovom liku, preuzimajući tekući serijal od Aarona kada je ovaj ispričao svoju priču i njegova zanatska ekspertiza je tamo bila fino prikazana, mada u senci Aaronovog veikog narativa. No, u Heroic Signatures, kompaniji koja radi produkciju ovog stripa za Titan Comics su ispravno prepoznali da je Zub idealan čovek za ono što oni žele pa je njegov rad na ovom serijalu za klasu iznad toga što je radio u Marvelu. Što je donekle podsećanje šta dobijate kada izdavač ima ozbiljnu viziju a urednik (Matt. Murray) nije samo figura koja podseća na dedlajne.
Ovaj Conan the Barbarian je, barem za sada, jedan od najboljih Zubovih radova koje sam čitao i svakako primeren njegovoj izjavi da je čekao čitavog života da ga piše. Prva priča, smeštena u Konanove rane dvadesete godine, tokom njegovog povratka u Simeriju nakon prvog dugačkog odlaska od kuće i upadanja u brojne avanture, te karijera lopova i najamnog vojnika, odiše jednom izuzetno autentičnom aromom koja nije samo stvar pažljivog nabrajanja imena lokaliteta, događaja (ali i Konanovih saplemenika) koje znamo iz prethodne literature već i tempa pripovedanja, tona teksta, količine teksta na tabli. Zub veoma dobro razume da su stari Marvelovi stripovi o Konanu funkcionisali kao perfektna simbioza Thomasove epske (i palpi) naracije u titlovima i Busceminog (i Smithovog, naravno) atraktivnog grafizma ali i besprekornog pripovedanja, pa je ne samo podesio svoj „glas“ i količinu teksta na iste frekvencije već i ubedio Murrayja da za prvu priču uzme crtača po imenu Rob(erto) de la Torre, Španca koji je već dosta radio za Marvel ali koji je, sudeći po ovom stripu ROĐEN da crta Konana.
Hoću reći, ja sam veoma voleo crtež Mahmuda Asrara na Aaronovim stripovima o Konanu ali de la Torre je onaj proverbijalni „in a legue of his own“ umetnik koji je Buscemu praktično vaskrsao. Ne pričamo samo o jednom elementu: de la Torre nije, recimo, samo skinuo Busceminu karakterizaciju ili samo tempo pripovedanja, njegov rad na Conan the Barbarian je jedna kompletna rekonstrukcija svega, prilagođena scenariju koji ide ipak nešto relaksiranijim tempom nego što su bili oni od pre pedeset godina, ali tako da to deluje apsolutno autentično. Real talk: da ste mi podmetnuli bilo koju tablu ovog stripa i rekli da se radi o Busceminom crtežu samo sa novim kolorom, ne bih ni trepnuo i naprotiv, mumlao bih nešto o tome da je Buscema, eto, još pre pola veka dosegao savršenstvo a da niko posle njega tome nije uspeo da priđe.
I ispao bih gluperda, očigledno, jer je Rob de la Torre upravo toliko dobar a koloristi sa kojima radi su obavili neverovatan posao. U prvoj epizodi to je prekaljeni Jose Villarubia koji perfektno emulira četvorokolornu šemu iz ranih sedamdesetih, nudeći taj dodatni pečat autentičnosti de la Torreovom crtežu – samo bez razmazivanja koje je tada umelo da se desi kada bi se ploče u štampariji pomerile – a posle njega kolore preuzima Dean White koji nešto difuznijim svetlom i mrvicu širim spektrom boje stripu kao da dodaje još jednu dimenziju.
Zaista prosto ne mogu da prehvalim to kako strip izgleda. De la Torreove kompozicije su fantastične a tempo naracije praktično savršen. Ovde se tačno zna kada se scena borbe ima razbiti na manje panele da bismo dobili utisak kinematske akcije, kada je potreban samo jedan visoki, vertikalno organizovani panel da se sugeriše monumentalnost scene, a kada dobijamo tipično buscemijansku kompoziciju sa gomilom tela uhvaćenih u jednom trenutku dinamičnosti, sa individualnim karakterizacijama za svakog od njih i razdvajanjem naracije po planovima u okviru te jedne slike.
I sve drugo je prefektno: Konan je monumentalno, varvarsko prisustvo na svim slikama gde se pojavljuje, uključujući kada su tu i drugi Simerijanci, akcija je visceralna i krvava bez zadrške, ženski lik (znate da mora postojati ženski lik koji Konanu parira snagom i odlučnošću) je idealan spoj grubosti i erotizma, a neprijatelji su taman onoliko bestijalni da ne osećamo nikakvu krivicu kada ih Konan tamani a taman su onoliko ljudskosti sačuvali da se stresemo na pomisao da smo ovo možda mogli biti mi.
Zubov scenario sve ovo uredno slaže u četiri epizode koje, naglašavam još jednom, ne izmišljaju ništa supstancijalno novo ali se potpuno organski smeštaju između priča o Konanu koje smo već čitali. Pastiš je ružna reč i zaista mislim da ono što Zub radi pre treba opisati kao nastavak jedne dobre tradicije, sa odmah prepoznatljivim karakterizacijama ne samo Konana već i likova koje prvi put vidimo ali se oni glatko smeštaju u arhetipove kakve očekujete od ove priče. Naprosto, Howardov koncept je tako čist i potetan a egekucija iz vremena Marvela od pre pedeset godina je bila tako dobra da je ovo samo najprirodniji nastavak „klasičnog“ Konana koji deluje sveže, relevantno, sa ponavljanjem generalnih poenti koje su ovi stripovi pravili pre pola veka (a Howardove priče još četiri decenije ranije) ali tako da one zvuče glasno, važno, vredne da se ponovo naprave. Ovde se dobri ljudi od loših razlikuju pre svega po tome da makar u nekim trenucima pokazuju kapacitet za empatiju, nesebičnost i požrtvovanost i jedan mali element zapleta – vrh piktskog koplja koji Konan nosi sa sobom a njegova družbenica smatra da ono po pravdi pripada njoj – služi kao katalizator transformacije u kojoj su glavni likovi promenjeni. I onda, pored svog supernaturalnog pokolja koji ispunjava najveći deo stranica ovog stripa, njegova je priča na kraju utemeljena u ljudskosti sa kojom se mi, čitaoci stripa, decidno ne-varvari po profesiji odmah, prirodno identifikujemo.
Drugačije rečeno, ovo je, da se ispravim, najbolji Zubov strip koji sam do sada čitao i, s obzirom da je ovaj sada već iskusni profesionalac u moju svest ušetao radeći licencirane fantazijske stripove po Pathfinder propertiju, zaista deluje uverljivo da mu je sve to bila duga, komplikovana igra da sebe dovede u poziciju da piše Konana.
I on to za sada radi fantastično. Peta epizoda, početak nove priče donosi i novi grafički tim i mada Doug Braithwaite ne pokušava da vaskrsne Buscemu na isti način, kombinacija njegovog detaljnog crteža, atmosferičnog kolora Diega Rodrigueza i smeštanja priče u dekadentni Šadizar, sa njegovim uskim, neosvetljenim uličicama i hramovima podignutim perverzm božanstvima radi JAKO dobro a Zub, postavljajući narativ u kasniji period Konanovog života, nakon upoznavanja, romanse i rastanka sa Belit nam daje protagonistu koji nije samo namrgođen i mamuran već u jednom trenutku i legitimno uplašen, što se neverovatno prirodno uklapa u priču. Pritom, naracija, koja pominje razne kulture, kultove, religije, božanstva je opet tako pažljivo rađena da Zubov tekst i Braithwaiteov crtež rade simbiotski savršeno i daju nam osećaj da smo ušetali u svet u kome ljudi ŽIVE (i dosta i umiru) a ne na scenu lepih kulisa. Naravno i letering veterana Richarda Starkinga izuzetno doprinosi zadovoljstvu čitanja.
Ako to do sada nije bilo jasno, mislim da je novi Conan the Barbarian izvrstan. Ovo je strip koji će zadovoljiti sve vaše porive za varvarskom akcijom smeštenom u ubedljivi, savršeno oslikani svet nakon pada Atlantide, ali vam dati i likove koje ćete odmah prepoznati i voleti kao rodbinu bez koje ne možete ma koliko ponekada bila zajebana. Ne propustiti. Amazon serijal prodaje ovde.
