Pošto ste još umorni od slavlja i grogi od hrane i pića koje ste neodgovorno uneli u organizam kao da ima šta da se slavi i kao da ste nekim neobjašnjivim procesom postali godinu dana mlađi a ne stariji, sigurno će vam prijati priča o stripu u kome se ljudsko neodgovorno pustošenje životne sredine sažima u metaforu o čudovištu što izlazi iz mora i kažnjava čovečanstvo tako što… er… agresivno defecira po ljudima i… uh… čekajte da proverim… tako što… jebe zgrade i autobuse? Šta je ovo, ko objavljuje ovakve bljuvotine ZA IME SVETA? Neko mi je podmetnuo fanzin, jel’ to? Ovo je neki fan… a, ne, čekajte, ovo je publikovao Image Comics, a pravili su ga ljudi koje ste obožavali kada su u Marvelu radili Despicable Deadpoola? Oh…
Gerry Duggan, Marvelov big gun, koji trenutno pilotira X-Men brodom a već se dokazao vrlo cenjenim radovima na Deadpoolu i raznim drugim serijalima se tokom pandemijskog pomora udružio sa Scottom Koblishom, a sa kojim je, da ponovimo, radio vrlo solidni Despicable Deadpool za Marvel i, koristeći Substackovu inicijativu da unapred plaća rad na originalnim serijalima dokazanih strip-profesionalaca, izudarao kratki, eksplozivni serijal od tri nastavka u kome Godzila, ali pod drugim imenom, pravi ršum po američkom pacifičkom priobalju a samo nekada osramoćeni naučnik koji je radio na tajnom vojnom projektu može da ga zaustavi tako što će ući u veliko robotsko, jelte, oružje, koje se povezuje direktno na njegov nervni sistem i, ne hajući za arhitekturu koja će nastradati u titanskom sukobu, primeniti sve vrste borilačkih veština kako bi orijaško čudovište vratio u okean kome pripada.
Jasno je da je The Giant Kokju neka vrsta kratke, slatke američke parodije na tipične japanske (crtane i igrane) filmove i stripove o čudovištima i džinovskim robotima, Godzille, Ultramane, Gundame i Evangelione, a ako ste malo trepnuli, ponovo pročitali naslov ovog stripa i promrmljali „ovako se ne piše reč ’kaiju’“, moram da vas informišem da ste u pravu i da je ono na šta ste prvo pomislili takođe tačno. „Cock“ je jedan od najraširenijih vulgarnih termina za muški polni organ u Engleskom jeziku a „Kokju“ je samo Dugganov i Koblishov način da ovu reč stave u naslov stripa a da Image Comics, koji je, po običaju, bio zadužen za štampana izdanja (što su izlazila prošlog proleća) i kolekciju (koja je publikovana u Oktobru) ne dobije napad puritanizma i krene da objašnjava da neke stvari ipak nisu za naslovne strane stripova. „Pa to čitaju i deca“, poteglo bi se nesumnjivo tokom zajapurene argumentacije, ali The Giant Kokju možda i jeste namenjen deci jer svoju rezigniranu poruku o ljudskoj nebrizi za jedinu planetu koja može da održi ljudski život špikuju ogromnom količinom sasvim juvenilnog humora. Skatološki prizori izmeta pretvorenog u smrtonosno oružje i agresivnog korišćenja ogromne erekcije (dodatno okićene rožnatim bodljama) nisu nužno nešto čemu će se samo deca smejati ali možete biti sigurni da će ona da se tome najslađe smeju.
Mi ostali, pa zavisno od preferenci, možda budemo i šokirani, možda i blago postiđeni što gledamo ovakve prizore u nominalno mejnstrim stripu koji objavljuje ugledan američki izdavač, napravljenom od strane autora koji inače rade vrlo glavnotokovske stripove (pored Koblisha i Duggana ovde imamo Hi-Fija na koloru i Joea Sabina na leteringu, dakle pričamo o ljudima koji regularno proizvode standardni superherojski strip). Jedno je sigurno: The Giant Kokju nije ni esencijalno štivo, niti, u okviru svoje šire tematike vezane za klimatske promene i ljudsku kurobolju za okoliš (jer valjda će se buduće generacije već nekako snaći PA KO JE IKADA NAMA POMOGAO), pruža neku suptilnu satiru. Godzila, kao readymade metafora za kataklizmične posledice koje tehnološki progres proizvodi u „prirodi“ sasvim lepo se uklapa – nakon inicijalnog vezivanja za nuklearnu energiju i njenu ratnu primenu u formi atmoske bombe – i uz ovu klimatsku katastrofu koja nastupa dovoljno sporo da većina nas ne oseća hitnost, i dosta je poslednjih godina napravljeno filmova, stripova i drugih umetničkih uradaka koji su pokušali da nas trgnu i probude upravo kreirajući fiktivnu „brzu katastrofu“, a koja je jasno vezana za promenu klime, kako bi nas nekako podstakli na akciju.
Duggan i Koblish ovde ne dodaju bogznakako originalan pogled na ovu perspektivu, ako se, naravno, izuzme taj skatološko-erotski kontekst. Hoću reći, njihova se satira, strogo uzev sastoji samo iz ponavljanja standardnih kaiju i tokutatsu tropa i dodavanja na njih specifičnih „novih“ satiričnih žaoki koje se odnose na teme popularne na, recimo pokojnom tviteru. Elon Musk? Naravno, Elon Musk, mada mu se ime, za svaki slučaj ne pominje – ipak je to jedan osvetoljubiv, pakostan čovek postao*– a dokači se u prolazu i, recimo, kvalitet javnog prevoza u američkim gradovima i to kako administracija o njemu ne vodi računa, nadajući se da će neliberalni kapitalisti nekim čudim ispuniti svoja obećanja kako će sve to na kraju da ispegla nevidljiva pesnaja tržišta.
*mislim kad tviter od korisnika napravi zlurade, večito besne ljudke ruine, u šta smo zaboga mislili da će mutirati njegov već lošim mutacijama skloni novi vlasnik…
No, sve je to uglavnom drive-by satirisanje, bez ambicije da se preduboko diskutuje o problemima. Težište stripa je na apsolutno spektakularnoj destrukciji kojoj Kokju podvrgava San Francisko i Bej Ejriju, jednom katarzičnom prikazu gubljenja ljudskih života, povremeno i doslovno izgubljenih na vrhu, jelte, čudovišnog kurca i apokaliptičnoj predstavi kojoj morate da se smejete jer shvatate da je ovo na kraju krajeva način da nam priroda kaže da smo se, bogami, mnogo zaigrali i da mora da se naprave izvesne korekcije u ekosistemu.
Dugganov scenario onda dodaje so u živu ranu pokazujući kako pomenuti požrtvovani naučnik ulazi u fizički sukob sa Kokjuom i, kada shvati da čak ni vrhunac ljudske tehnološke misli ne može da se nosi sa sirovom, razjarenom silom prirode, odlučuje se na makar umanjenje štete time što će svu preostalu energiju usmeriti na barem uništavanje džinovskih genitalija. To na kraju… ne ispadne onako kako se on nadao.
The Giant Kokju je gigantski „fak ju“ ljudskoj rasi, priznanje da je poslednji trenutak zapravo već prošao a da smo ga mi propustili zabavljeni doom-scrollovanjem po društvenim mrežama i postavljanjem najglupljih mogućih pitanja ChatGPT-ju i da je najbolje čemu možemo da se nadamo da će kraj makar biti ovako spektakularan kao u ovom stripu (a ne depresivan, siv i samotan kao u McCarthyjevom Putu, recimo). Silovitost korišćenja seksualnih metafora – pogotovo što i ljudi, podstaknuti Kokjuovim feromonima, dobiju snažan poriv za seksom uprkos kataklizmi oko njih – je naravno i način da se u svu tu crnu priču ulije malo vitalnosti čak i ako ona nema mnogo smisla. Seks je, naprosto, toliko jak koncept da i u momentima kada je sve izgubljeno, deluje kao da je on svrhovit, možda i svet.
No, ne bih da zvuči kao da je The Giant Kokju pametniji strip nego što jeste. Ovo je brza, sirova fantazija o tome kako ljudska rasa dobija zasluženu kaznu, umereno smešna i uglavnom prvoloptaška, primerenija, zaista, nekom fanzinu nego mejnstrim publikaciji.
No, nivo produkcije je takav da ovo svakako spada u atraktivnija Imageova izdanja protekle godine. Koblish je potpuno pušten s lanca u ovom stripu i energija njegovih kompozicija ali i lejauta čitavih tabli je razorna, sa impozantnim titularnim monstrumom koji je često kadriran odozdo, te njegovim nasilničkim erekcijama i polkretima karlicom kojima Koblish zbilja daje dimenziju* apokaliptične kazne. Hi-Fijevi kolori su primereno snažni i u Koblishov bučni crtež, često na ivici haosa ulivaju malo vizuelnog reda, a što važi i za pažljivo dizajniran letering.
*heh, dimenziju
The Giant Kokju nije strip koji „ne smete propustiti“, niti pametna, suptilna satira, ponajmanje kreativna, transformativna parodija na kaiju žanr. I sami Duggan I Koblish na kraju kolekcije dodaju najavu da će u 2024. godini raditi nešto pametnije, tizujući tekući serijal za Image (koji je, doduše, u regularnoj verziji treće epizode najavljivan za 2023. godinu ali… najbolji planovi miševa i ljudi, jelte…). No, o tome ćemo kada dođe vreme. A za sada, The Giant Kokju je detinjasto bučan i oduševljen što može da prikazuje toksični izmet i bodljikave kurčeve a da ipak bude sa prave strane političke debate o promeni klime i to mu je dovoljno. Ako je i vama, izvolite po kolekciju ovde.
