Iz poštovanja prema Crippled Avengeru pogledao sam 3211, poludokumentarni, poluigrani hagiografski film o Stefanu Đuriću Rasti, jednom od najpopularnijih muzičara u za Balkan specifičnoj mešavini r&b, hip-hop, rege i dens muzike sa urbanim neofolk zvukom. Ovaj su projekat napisali i režirali isti ljudi koji su stojali iza projekata poput Mali Budo i Jesen Samuraja – a koji su bili pristojni ako ne savršeni bioskopski, žanrovski filmovi – dakle, Dimitrije Vojnov i Danilo Bećković, uz Andrijanu Stojković, ženu sa solidnim iskustvom iz dokumentaristike, a koja je režirala dokumentarne delove ovog filma. Sa nekih sedamdeset minuta trajanja, 3211 je jedna nikada sasvim ugodno sklopljena kombinacija igranih insenacija vezanih za Rastino hapšenje i dane iza rešetaka, intervjua sa protagonistom urađenog ekskluzivno za ovaj film, found footage/ arhivskog materijala (koga zapravo ima vrlo malo s obzirom da pričamo o stvaraocu koji je stasao u eri pametnih telefona i čiji je prodor u mejnstrim bio najpre zahvaljujući JuTjub popularnosti) i muzičkih spotova sa materijalom nastajalim tokom Rastinog boravka u pritvoru krajem 2020. i početkom 2021. godine.
Rasta je svakako jedno od interesantnijih imena na balkanskoj sceni susretanja urbanog i ruralnog, ali i crne američke i karipske kulture i urbanih potkultura izraslih iz savremene folk muzike ovih krajeva. Radi se o autentično talentovanom samoukom muzičaru i autoru za čiji uspeh kod kuće i u dijaspori nisu zaslužni namazani menadžeri i prekaljeni producenti već pre svega lična nadarenost, ali važnije, predani rad. Rasta nije, kao neki drugi savremeni idoli mladih, prvo prodro u svest dece kao influenser i Jutjub prenkster ili TikTok komičar pa onda uzgred počeo da se bavi muzikom, već je u pitanju pre svega muzičar sa izvesnom merom i formalne naobrazbe (mada u filmu kaže da nije voleo školu pa je napustio muzičku školu, onda bio izbačen iz srednje, završio „neku privatnu“ i onda batalio studije produkcije jer su ga na prvoj godini „opet učili kako se sklapaju kablovi a ja maltene živim u studiju“) koji je celoživotnu ljubav prema regeu i crnim muzičkim uticajima, nakon uspešne karijere radijskog voditelja i didžeja orijentisanog na rege, postepeno pretapao u sopstveni kreativni opus što je osvajao sve više popularnosti iz godine u godinu.
Posmatraču sa strane može delovati kao da je Rasta prosto hakovao javno mnjenje, praveći pesme sklopljene od uličnih buzzwordova koje lože klince u petom razredu osnovne škole, metodičnog dropovanja referenci na konzumerističke fetiše (automobili, motori, brendirana odeća) i klasične kafanske patetike o duši koja hoće da pukne, pucanju iz pištoilja u vazduh da svi čuju emociju što se ne može izreći drugačije, tugi sa kojom je autor na dobar dan, vezama ispunjenim ljubomorom i stalnim telefonskim pozivima… no, na ovom mestu svakako treba da pitamo tog posmatrača a šta on zapravo misli da je pop muzika – makar ona uspešna – istorijski uvek bila? Rastina muzika, da ne bude zabune, sklopljena je od prvoloptaških emocionalistikih klišea i zaslađenih autotune melodija*, ali kada igrate u ligi u kojoj on igra – a ne zaboravimo da je čovek napustio prilično ugledni Bassivity da bi osnovao sopstvenu produkcijsku firmu Balkaton – pitanje je samo sa koliko autentičnosti možete da začinite tu hrpu muzičkih i liričkih stereotipova da vas publika šireg spektra prepozna a onda i zavoli.
*što je, ako uzmemo zdravo za gotovo Rastinu izjavu u jednom delu filma, o tome da ima apsolutni sluh, podsećanje da autotune nije puki način da loši pevači zvuče bolje već naprosto deo estetike jednog dela savremene popularne muzike
„Ne baš MNOGO autentičnosti“ je svakako odgovor koji je dovoljno tačan u većini slučajeva, pa je i 3211 neka vrsta projekta koji treba da pokaže Rastinu supstancu i, možda kopernikanski obrt u pogledu na život nakon iskustva sa one strane rešetaka, onako kako to kolege poput Voyagea ili Breskvice naprosto ne mogu da urade jer ga nisu proživeli.
No, 3211 je toliko iskalkulisan i artificijelan projekat da je teško shvatiti ga ozbiljno, delom i zbog ekstremno krindži estetike u igranim inscenacijama, ali delom i jer ono što je Rasta proživeo i o čemu se u filmu priča naprosto nije zanimljivo. Bez želje da se valjamo po tabloidnom glibu, svakako se može reći da je ono što je Rasta takođe proživeo i o čemu bi zapravo bilo zanimljivo da se priča u filmu, ovde pažljivo ignorisano, zaobiđeno, nikada pomenuto, i da sa 3211 umesto autentične životne štroke i uvida koji su iz nje iznikli, nismo dobili ništa više od niske izlizanih frazetina iz usta samog umetnika i niske iz treće ruke pozajmljenih inscenacija koje prikazuju hapšenje, isleđivanje, gledanje u zid u pritvorskoj ćeliji, mrštenja veđa u zatvorskom dvorištu ali i privikavanje na zatvorski život i pronalaženje ljudske topline između ledenih zidova itd.
3211 – inače nazvan po broju ćelije u kojoj je Đurić bio smešten tokom svog boravka u pritvoru – je fokusiran pre svega na to iskustvo gubitka slobode i transformaciju ličnosti koju je to donelo Rasti, ili bi barem tako RTS-ov marketing želeo da poverujemo: „Филм „3211“ приказује једно трансформативно искуство које је динамично, трауматично и закључује се искупљењем и једном изоштреном сликом света.“, no, istina je da je 3211 film o čoveku koji je pao za kesu skanka, sedeo tri meseca u pritvoru i za kaznu mu je dosuđeno osam meseci kućnog odmora sa nanogicom. Što, da se složimo, ne deluje kao nekakav „filmski“ materijal. Kao sin uglednih univerzitetskih profesora i neko ko je čitavog života imao privilegiju da se bavi onim što ga interesuje, dakle, muzikom i opijatima, radio na državnom radiju i generalno mogao da se hobijem zanima koliko god hoće dok hobi nije počeo da donosi zaradu, Rasta je kroz ovu besmislenu epizodu svog života – zašto, zaboga, ikoga u 21. veku hapse zbog kanabisa? – projezdio like a boss. A što napore ovog filma da pokaže kako je u pitanju jedan prelomni trenutak u životu, nakon koga ni na šta više ne gledate na isti način, čini solidno jalovim.
A što je nekako i očekivano: Rasta naprosto nije „reper“ „sa ulice“ koji donosi dah proživljenih asfaltnih pustolovina što ih veština samoukih pesnika i producenata transformiše u urbane mitove. Reperi iz Bassivity ergele su se i pre dvadeset godina od kolega koji će kasnije završiti na Rap Cartel izdanjima izdvajali time da su u pitanju finija deca koja vole seks i narkotike i o tome repuju i čija su zavrtanja u „gangsta“ smeru uvek delovala pomalo isforsirano. Rasta je svakako predstavnik novije generacije, ona u kojoj žudnja za lepim stvarima u životu ima konkretna, materijalna imena pa se u njegovim pesmama pominju modeli automobila i brendovi trenerki, verovatno ne samo kao deo reperskog maštanja već i kao plaćeni product placement, no, delom je to i jer njegov životni put, ono što se smatra jednim od najvećih blaga svakog cenjenog repera, naprosto nema čemu da nas nauči. U jednom od delova intervjua koji daje u filmu, on kaže da je njegova muzika dobra jer je on jako naslušan muzike svih žanrova i time je sposoban da pravi stvari koje pre njega nisu drugi pravili i, dok ovo nije tehnički netačno, ovaj iskaz takođe potkazuje i da Rastina muzika ne izrasta na životnom iskustvu delatne osobe već najpre konzumenta (muzike, ali i narkotika) i da onda ni kreativna transformacija takvog iskustva ne daje bogznakako interesantan sadržaj u krajnjem produktu. Kada je Timjah da Sensei pre ravno dvadeset godina disovao celu novu generaciju repera što su u 43Zla i Bad Copy gledali kao u bogove rečima „imate po petnaest, pišete svoje biografije“, ovo je bilo i vizionarsko predviđanje da će sve više rep muzike u narednim decenijama nastajati na pokušaju emuliranja muzike koju su autori kao klinci slušali i naprezanja da se autentičnost koju su čuli u tekstovima repera sa početka stoleća veštački dostigne pričanjem o svojim životima kao da su u pitanju herojske epopeje, iako se u njima, zaista, ne događa ništa spektakularno. Pa tako i Rasta.
3211 je naravno deo iste ove matrice, i ovo je jedan čak ne ni vanity projekat repera kome se dopada da ga neko intervjuiše ozbiljno i da u seriji zatvorskih vinjeta ispadne cool i muževan, već prosto, poslovna investicija u dalje građenje mita o Rasti koji će njegova publika, kondicionirana na površnost i readymade emocije, readymade probleme i readymade rešenja, iskonzumirati disciplinovano i zadovoljno.
Utoliko, 3211 se na skali neizdržljivosti kreće kreće od nepodnošljivo krindži fejkeraja do uglavnom korektnog kinematskog i jedva korektnog dokumentarističkog rada i problem je najviše u tome da to nije problem. Za publiku naviklu na prepakivanje opštih mesta ovo je sasvim dovoljan kinematografski spomenik liku sa JuTjuba koji o sebi priča sa fascinacijom i samozaljubljenošću što su skoro neophodni kada radite posao kojim se on bavi, ali bez dovoljno transformativnih uvida i nekakvih iskrenih refleksija koje bi kod iole zahtevnijeg gledaoca opravdale uloženo vreme. I, to je možda i okej, možda zahtevniji gledalac naprosto nema šta da traži u Rasti – film je, uostalom bio vrlo uspešan u bioskopskoj distribuciji, uključujući izvan srpskih granica (barem ovih zvaničnih) i Rasta možda zaista nije neko čiju nutrinu vredi zaviriti
No, ja u to ne verujem. Rasta je sasvim zanimljiv za gledanje u smislu da mu kanabisom oprljena kadenca govora i upečatljiv izgled daju auru moderne pop-zvezde koja nije ispala iz neke menadžerske menažerije i vešt sagovornik a onda odgovoran montažer bi iz njegove priče mogli da izvuku znatno više supstance od onog što se u filmu vidi. No, u filmu on kao da nema da kaže ništa zanimljivo, jer nije proživeo ništa zanimljivo, a ruku na srce, verovatno ga ništa zanimljivo niko nije ni pitao. Njegov intervju ovde je najinteresantniji kada se bavi detinjstvom i prisećanjima napete atmosfere u Prištini krajem devedesetih a zatim preseljenja iz urbanog jezgra pokrajinske prestonice u „oslobođenu“ Srebrenicu baš tokom NATO bombardovanja Srbije. Naravno da film ni na koji način ne pravi napor da stvari stavi u nekakav širi sociopolitički kontekst – za ovo bi bio potreban intenzivniji autorski napor od onoga što bi produkcija, Rastina, dakle, firma Balkaton, autorizovala – i ne vidi se ni simbolički napor da se ikako sugeriše kako je odrastanje na dve istorijski neuralgične tačke Balkana iz poslednjih nekoliko decenija, pre nego što će doći u Beograd, uticalo na Rastin razvoj kao ličnosti a onda i umetnika.
Što opet, da budemo fer, nije obavezno. Rasta je momak kome su roditelji dali da sluša rege i prži kanabis koliko god je želeo i on je od toga napravio karijeru – njegova životna priča je toliko jednostavna i od ovoga je MOGAO biti napravljen i zanimljiviji film*. Dokumentarac u kome bi se pažljivije secirali usponi i padovi, neverovanje ili verovanje u sebe i druge, držanje principa ili napuštanje istih, krvarenje za nešto u šta verujete da je BITNO – ovo je mogao biti interesantan materijal. Kada Rasta na retkim mestima priča o tome da nije bio svestan svoje popularnosti dok nije nastupao uživo u klubovima po dijaspori, ovo je zametak mnogo interesantnijeg dokumentarca nego što je ovaj koji smo dobili. Jer ovaj koji smo dobili skoro da nema ništa sem opštih mesta o tome da je on „principijalna (sic) osoba“ i da je zbog toga „mnogo puta u životu najebo“, da je tek kada je izašao iz zatvora shvatio koliko je sloboda dragocena (sa sve ponovljenim ritualnim krštenjima) itd. Film u kome bi Rasta bio izazvan da se suoči sa svojim verovanjima ili neverovanjima, suočen sa svojim uspesima ili porazima bi bio interesantan film, ali, opet, to očigledno nije film koji može da u kreativnom smislu potpiše sam Rasta.
*alternativno, a RTS-ova novogodišnja filmska ponuda podseća, mogao je biti napravljen i kempi fantazijski spektakl poput Hajde da se volimo
Igrani delovi se, po sličnoj matrici, kreću od jedva probavljivih do korektnih. Bećković i Vojnov su kroz svoj dosadašnji rad svakako pokazali da poznaju žanr i snalaze se u njemu (Bećković je bio i jedan od režisera televizijske serije U klinču, u kojoj je Rastin kolega Voyage ostvario vrlo zapaženu rolu), ali da je, u presudnoj meri, njihov autorski opus zavisio i od egzekucije drugih profesionalaca koji su u njemu učestvovali, od glumaca, do producenata. 3211 je snimljen i montiran uglavnom zanatski korektno, i, kada su u scenama profesionalni glumci, odglumljen prihvatljivo (Rale Milenković kao upravnik zatvora, recimo), ali u kreativnom smislu ovo serija najizlizanijih zamislivih klišea. Bećković sve režira kao jedan veliki video-spot i nikada ne pada ispod granice zanatski prihvatljivog, ali kako film sadrži i nekoliko „čistih“ spotova, dakle, sa koreografijom i lipsinkovanjem, utisak je da bi sve zapravo i bilo ubedljivije i smislenije da je Rasta naprosto umesto fejk igranog filma finansirao video-album sa desetak povezanih spotova gde bi futidž koji je Vojnov napisao a Bećković snimio sedeo prirodnije i delovao manje artificijelno, priklanjajući se prihvaćenoj estetici video-spotova. Čak i Rastina gluma – koja nije, da se razumemo, sad nešto specijalno rđava – bi u takvom kontekstu bila prirodnija. I zapravo, u privatnoj komunkaciji mi je potvrđeno da je projekat ovako i započeo i da je igrani deo 3211 napisan i snimljen upravo kao video-album, gde seriju spotova povezuju fiktivne inscenacije kojima pretenzija nije bila da predstavljaju „realne“ prikaze hapšenja, pritvorskih dana i suđenja. Ovo ima smisla i da je 3211 ostao na ovoj formi, i moj bi utisak o njemu bio znatno povoljniji jer bi, u okvirima medijuma o kome pričamo, ovo bila jedna časna balkanska produkcija koja nema čega da se stidi pred zapadnjačkim uzorima.
No, nakon odluke da se doda dokumentarni deo i montiranja svega u trajanje od sedamdeset minuta, dobili smo manje „laž koja govori istinu“ a više videospot koji se zaneo i zaboravio da puka minutaža ne čini film. Ovako kako je, film iz serije fragmenata, koji bi radili posao u spotovskom formatu, prerasta u filmsku priču kojoj je mikro-dramaturgija odlična ali je na makro-planu pun rupa. Naravno i kada traje koliko traje, fokusiranje na Rastino lice postaje fetišističko radije nego umetničko i što dalje idemo, scene u kojima ga gledamo kao centar skoro svih kadrova su nategnute – a, kao, poučne – zatvorske vinjete, i deluju arfiticijelnije i dramaturški upitnije bez obzira što su režirane ubedljivije od uglavnom preterano stereotipnih scena hapšenja sa početka.
Najprostije rečeno, 3211 je film bez supstance. Ovim ne pokušavam da minimizujem ičiju traumu sedenja u pritvoru niti mislim da je „samo“ tri meseca na mardelju i osam u kućnom pritvoru nekako nedovoljno da se oko toga snima film. Ali, ovaj film nam niti govori koliko je Rasta bio u pritvoru, niti objašnjava za šta je bio optužen, niti kako se na kraju završilo suđenje i njegov fokus je pre svega na isfantaziranom odnosu protagonista sa ostalim ljudima u zatvoru (pritvorenicima, čuvarima, upravnikom) koji je stopostotno prepisan iz doslovno desetina i stotina američkih zatvorskih serija i filmova koje ste čak i vi gledali a možete se kladiti da Vojnov može veliki deo dijaloga istih da citira po sećanju.
Za Rastu je ovo, ne sumnjam, željen ishod investicije njegove firme u prvo kinematografsko sočinjenije ovog tipa, sedamdesetominutni, spori autofelacio koji, kao ni Rastina muzika, ne kaže ništa ni o njemu, ni o Beogradu, ni o zatvoru, ni o detetu koje on, mesecima nije mogao da vidi pa mu je baba govorila da je tata na nastupima u Nemačkoj. Ta priča je fejk isto koliko i spot usred filma tokom kog beogradski reper Mili igra klinca što upada u klub sa pištoljem a iz njega ispada sa metkom u trbuhu – skrpljen od opštih mesta i urađen sa samo zakonski obaveznim minimumom zanatske spretnosti. Čak i Mili može mnogo bolje od toga, što smo pre neku godinu videli u seriji Grupa, a mada je za svaku pohvalu to da su Bećković i Vojnov ovo radili čista srca i kao autorski napor, zadovoljni što mogu da primene svoju pismenost izgrađenu organski tokom decenija gledanja žanrovskih filmova i hip-hop videospotova, i udenu je u koliko-toliko autentičan balkanski prostor, ostaje i da film najpre može da se pohvali na ime zanatske spretnosti, ali da mu fali stvarna, autentična srž.
Naravno, 3211 je možda i vesnik novog doba za balkanski „rep“ ili makar onu njegovu popularnu/ populističku varijantu u kojoj se susreću i JuTjub disovi, i Tikok skečevi, i kanabis i vinjak i kokain i domaća ljuta, i gazde klubova po Cirihu i balkanski distributeri skupih automobila, i Nataša Bekvalac, i Južni vetar, gde trap i anadolijski folk ruku pod ruku igraju uz autotune refren, i biće interesantno gledati kako će na 3211 uzvratiti kolege i konkurenti i da li će Buba Koreli ili, možda interesantnije, Desingerica i Pljugica sada da se polome da nađu način da i oni snime fimove o svojim životima. Desingerici je populistički nastrojeni gradonačelnik Banja Luke makar zabranio da nastupa u tom gradu a što je, da se dogovorimo, interesantniji incident nego bilo šta što je Rasta pustio da se vidi u SVOM filmu.
3211 je mogao da bude prilika, čak i uz činjenicu da je napravljen kao stopostotna samoljubiva fantazija sa pažljivo isturpijanim svim potencijalno kontroverznim elementima i napunjen do vrha izlizanim opštim mestima, da se uđe iza mita o Rasti i da se makar nazre OSOBA koja se tamo nalazi. Da se ispitaju džombe na drumu kojim se stiglo u 2023. godinu i šteta koje su napravile na šasiji, da se pronađe zahvalnost za karijeru koja se kretala uzlaznom putanjom tokom deset godina i potvrdi vrednost KRVAVOG RADA koji je Đurić uložio u sve to a koji on uzgredno pominje na par mesta. Ali ovo nije taj film. 3211 je jedva koherentna videospotovska iluzija koja treba samo najpovršnijoj Rastinoj publici da pruži potvrdu kako i dalje (makar malo) učestvuje u životu koji je vredan življenja. Svi ostali će naći snage da sebe same isključe sa aparata.
