Nedavne praznike sam iskoristio i da pogledam prošlogodišnji bioskopski hit (or is it?) Raše Andrića, Munje O5, posle više od dve decenije snimljeni nastavak jednog od svakako najkultnijih domaćih filmova urađenih u ovom stoleću. Iako napravljen od strane istog kreativnog tima, sa scenarijom koji je i ovog puta napisao Srđa Anđelić, Andrićem iza kamere i najvećim brojem glumačkih imena iz prvog filma koja su se vratila da ponove svoje uloge, Munje O5 je naišao na, reklo bi se, mnogo slabiji odziv gledalaca. Drugačije rečeno: ne znam doslovno ni jednu osobu koja misli da je Munje O5 iole gledljiv film, a u trenutku dok ovo kucam od sedam prikaza na IMDb-u svi su negativni a onaj koji je istaknut film naziva najgorim ikada snimljenim na Srpskom jeziku.
Što je svakako preterano. Andrić je imao veliku pauzu između Kad porastem biću kengur, neke vrste malo ozbiljnijeg duhovnog naslednika prvih Munja i još jedne sasvim kultne urbane komedije koju je snimio 2004. godine i sentimentalnog Leto kada sam naučila da letim iz 2022, ali radi se o kompetentnom režiseru čije su mnoge jake strane i dalje vidne u nastavku Munja. Ovo je vizuelno upečatljiv, uspešno stilizovan film veoma jakog tempa do mere da taj jaki tempo i radi u korist njegove štete, ne ostavljajući gledaocu dovoljno prostora da malo uzme vazduh i srodi se sa likovima. Jedna od posledica je da čak i neki od likova iz prvog filma kao da prolete ispred kamere i nemaju priliku da pronađu svoje mesto u narativu (Maja Mandžuka kao nedovoljno iskorišćen a intrigantan lik), a dodavanje obimnog ansambla novih likova je film opteretilo sa više jedva skiciranih minijatura od kojih su neke uspešne ali neke su vrlo slabe i predstavljaju balast koga priča ne uspeva da se oslobodi. Andrić je svakako režiser koji ume da se snađe sa velikim brojem likova u filmu i da u okviru jedne ili dve scene iz glumca (ali i kostima, maske itd.) izvuče maksimum tako da dobijete upečatljiv, pamtljiv karakter ali kada takvh likova ima mnogo film postaje preintenzivan u individualnim scenama i ostavlja utisak jedne dinamične, agresivne teksture ispod koje je nemoguće nazreti dubinu.
Nije da Munje O5 nije imao ambiciju, uostalom, snimanje nastavka jedne toliko voljene komedije posle više od dvadeset godina je projekat kakav se retko sreće i u svetskim okvirima, još manje da na poslu imate istog scenaristu i režisera i isti prvi ešelon glumaca. Scenario koji je Anđelić za ovu priliku spremio se velikim delom bavi upravo meditiranjem nad protokom vremena i time kako se ljudi sa njime menjaju ili odbijaju da se promene. Tenzija između karijernih luzera i karijernih vaćaroša prisutna u prvom filmu ovde je još naglašenija i Munje O5 je imao solidnu priliku da zaroni u svoje likove još dublje i pozabavi se melanholijom srednjih godina, refleksijama na život koji prolazi u čekanju da se dogodi ono što ste kao dete zamišljali da će vam zrele godine dati, konačno, jednim poslednjim jurišom na pijedestal slave za koji znate da ne može ništa suštinski da promeni ali koji dugujete detetu u sebi što ga nikad niste pustili da tiho ode u noć.
I Munje O5 sve ovo zaista i radi, dajući nam likove Popa i Mareta dve decenije nizvodno, uhvaćene u samsari slabo plaćenih poslova, života sa roditeljima (iako su na pragu šeste decenije života) i stalnih fantazija o tome da su nekada, davno, bili na ivici toga da u životu urade nešto značajno. Početak filma dosta spretno razrađuje odnos viđen u prvom filmu, gde je Mare flegmatičniji ali i realističniji od dvojice, čovek sa „pravim“ poslom, nesklon da se javno prepušta upadima u nostalgične epizode, ali vidno nesrećan u svojoj „odrasloj“ personi, dok je Pop i dalje agresivno sanjarski nastrojen omatoreli klinac što još uvek pokušava da „uspe“ u muzičkoj industriji iako mu se posao svodi na povremeno puštanje muzike na kućnim partijima. Jedna od uvodnih scena, na rođendanskom partiju Milorada Milinkovića Debelog svojim kondenzovanim repriziranjem replika i situacija sa slične žurke iz prvog filma spretno prikazuje Maretov egzistencijalni užas kada shvati da je suočen sa „večnim vraćanjem“ i spoznajom da je osuđen na potucanje po žurkama sa poluraspadnutim gradskim facama iz vremena prošlog, da nikada ne izraste u onog zrelog, uspešnog čoveka kakav je trebalo da postane.
To da Pop, sa svoje strane smatra da je sve to okej i da povremena tezgica na kojoj se zabode pedeset evra služi kao nešto najpribližnije karijeri što on može da zamisli da mu se desi je takođe lepo postavljeno i Munje O5 sasvim fino radi na razvijanju tema prvog filma, ali onda pravi možda i fatalnu odluku time da najveći deo radnje smešta u Beč, na žurku za 30 godina mature koju tamo za svoje prijatelje organizuje sada uspešni menadžer Gojko Sisa. Naravno da Pop i Mare nisu pozvani na ovu žurku ali kada pukom slučajnošću u aktuelnom hitu pevačice Mile Sile čuju pitanje „koliko si jak?“ i shvate da je kaseta sa njihovim starim demo snimkom na kraju završila kod Gojka koji je onda njihov slogan iskoristio da lansira plesni hit za generaciju Z, odlučuju da se, kako znaju i umeju prevezu do Beča ne bi li raspravili pitanje autorskih prava ali i, važnije, pokazali da komercijalizacija muzike koju su oni smatrali autentičnim izrazom svoje generacije neće proći nekažnjeno i da „pravi hardkor“ nikada ne umire.
Ovo su sve dobre teme, da ne bude zabune, kao što je na kraju krajeva i odnos srpske dijaspore u Beču sa maticom – provučen kroz neselektivnu nostalgiju i slavljenje svega što ima veze sa Srbijom, ma koliko možda bilo neukusno ili bljutavo – ali Munje O5 odlaskom iz Beograda gubi i jasno utemeljenje u nečemu što je prvom filmu davalo autentičnost. Nije ovo nepoznat fenomen – Jay i Silent Bob su bili mnogo kulji likovi u Clerksu nego u Jay and Silent Bob Strike Back jer su delovali više kao dva stvarna lika koje ste mogli poznavati ako ste se zatekli u izvesnom video-klubu u Nju Džersiju, nego kao stripovski likovi veći od života u koje su proizvedeni u kasnijim filmovima – i on čini Munje O5 jednim manje relatabilnim iskustvom. Drugačije rečeno, Pop i Mare su sada svedeni samo na svoju (anti)herojsku potragu za kasetom koju je Gojko otuđio i koja ima samo simboličnu vrednost jer je jasno da niko od njih nema iluzije da će ikada napraviti muzičku karijeru. Ovo jeste tiha tragedija u centru filma i daje mu i izvestan emotivni gravitas ali u egzekuciji deluje kao da imamo dva lika koji upadaju iz jedne u drugu suludu situaciju bez mnogo jasne motivacije, prolazeći kroz izuzetno bučan, dinamičan komički program u kome se lako zature te finije dimenzije karaktera i njihovih života.
Konsekventno, ako su originalne Munje delovale kao generacijski film, izašao svega nekoliko meseci posle Miloševićevog pada, kao prvi „slobodni“ izraz ekipe koja je kroz svoje kontrakulturno delovanje bila, makar simbolički važan deo uzroka tog pada i korekcije kursa Srbije ka jednoj „građanskijoj“ poziciji ukojoj će urbani mitovi zameniti nacionalne, Munje O5 nema na svojoj strani ovakvu prednost. Ovo je film pre svega o ljudima koji su se izgubili u smeni generacija i koji odbijaju da puste tu jednu sitnicu što – samo u njihovim glavama – čini razliku između kul luzera i običnog luzera.
Ponovo, tematski je ovo dobro postavljeno, a likovi Mareta i Popa rade posao kako treba tamo gde im je to omogućeno. No film, iako će to zvučati paradoksalno, preteruje s komedijom i dramske elemente zatrpava ispod naslaga mini set-pisova u kojima taj veliki ansambl filma prolazi brze i temeljne transformacije a čija težina opet gledaocu možda nije odmah shvatljiva zahvaljujući tom odsustvu prostora za refleksiju i ogromnom broju likova koji svi NEŠTO rade u kadru. Slično se desilo, podsetimo se, i Srđanu Dragojeviću čiji je nastavak „Anđela“ bio jednako okrenut jednoj intimnijoj, manje opštoj temi i gde režiser, namećući sumanut tempo pripovedanja nije dao komediji da prodiše, nižući replike i gegove takvom frekvencijom da je gledalac brzo na njih otupeo.
Ovim ne želim da kažem da su u Munjama O5 sve scene zapravo odlične i da samo nije trebalo da budu nanizane jedna za drugom, već da je film urađen takvim tempom da gledalac naprosto više ne razlikuje dobru od loše scene, kreveljenje od glume, referencu na neku repliku iz prvog filma od product placementa (kojeg su Munje O5 prepune). Iako je Andrić zanatski veoma vešt i kada žonglira sa ogromnim brojem likova, i film mu je vizuelno jako solidan, Munje O5na kraju ostavljaju utisak da ste AI botu dali da pogleda prvi film, onda ga nahranili komedijama Franka Capre i Braće Marks i zatražili da uradi nastavak. Sve je TU, ništa ne nedostaje, ali sve je ubačeno bez dovoljno osećaja za dinamiku pripovedanja i potencijal likova da se izraze.
Ali dobro, nije ni SVE tu. Likovi Nebojše Glogovca i Zorana Cvijanovića su u prvom filmu bili zanimljiva spona između mlađe generacije (koju su predstavljali Pop i Mare) i samo malo „starijih“, ozbiljnijih ljudi prinuđenih da se bave bečim opipljivim kako bi sebi obezbedili egzistenciju (naravno, na dva sasvim suprotna kraja tržišta rada), dok Munje O5 nema ništa slično i umesto toga nam nudi kontrast između mlade generacije oličene u tri srednjoškolska tinejdžera koji idu u Beč na takmičenje iz hemije i „matoraca“ koji tamo idu na trideset godina mature. Film ovo prepoznaje kao interesantan kontrapunkt ali ne uradi sa njim dovoljno, do mere da su Ivana Zečević i njena dvojica mladih kolega – uprkos sasvim solidnoj glumi – višak koji je lako mogao da bude izbačen iz filma.
No, oni su simptom i dramaturškog problema koji je Anđelić očigledno imao, i sam osećajući da potraga za kasetom u Beču nije dovoljno snažan motiv da iznese ceo film pa se na ovo dodaje čitav drugi zaplet sa nelegalnim biznisom Gojka Sise koji pored svog menadžerisanja i dovođenja gastosima u Beč srpskih muzičkih zvezda na noge, ima i tajnu hemijsku laboratoriju. Klinci-hemičari su presudan deo njegovog plana da napravi… pa, ne zna se tačno šta, jer film ovde nažalost nema dovoljno herca da malo stane i razradi ovaj motiv. Je li Gojko neko ko samo želi da napravi ultimativni sjaj za usne ili drogu koja će biti kao MDMA na steroidima? Evo, nikom nije jasno, verovatno ni samim glumcima koji su morali da odšmiraju efekte konzumiranja ove hemikalije u scenama čije se trajanje meri doslovno sekundama i ostavlja i gledaoca zbunjenog i bez jasnog razumevanja šta se zapravo dešava.
Na ovo je onda, ambiciozno ali možda ipak preambiciozno dodat i podzaplet sa lokalnim balkanskim gangsterima koji Gojku neće da dopuste uletanje u njihov biznis tek tako i Dragan Marinkovic Maca ovde pruža ulogu koja se svodi na mrmljanje i kreveljenje i odvlači film ka dnu jeftinih televizijskih produkcija u kojima se odsustvo budžeta i vremena za snimanje nadomešćuje skretanjem u bizarnost.
Štaviše ovi momenti filma podsećaju da je prethodna saradnja Anđelića i Andrića bila televizijska serija Ujka Novi Horizonti, jedan spoj staromodnog humora i handheld estetike, a i sama duhovni nastavak serije Mile protiv tranzicije, koju su Anđelić, Andrić i saradnici radili u prvoj deceniji stoleća. Obe serije su satirično gledale na prelazak Srbije iz „komunističkog“ jednoumlja u modernu demokratsku državu koja stupa ka članstvu u Evropskoj uniji, prikazujući konspiratološke, populističke elemente onog što se smatra „tradicionalnom“ i „domaćinskom“ Srbijom, sa sve nominalno nekompatibilnim obožavanjem komunističkog nasleđa, ali u obe se takođe mogla naslutiti i mera razočaranosti samih autora u postmiloševićevsku Srbiju, nesavršenu demokratiju i možda nedovoljno blisku Evropsku uniju.
Munje O5 ništa od ovoga ne pominje ni eksplicitno ni implicitno, ali su ove teme notabilne upravo svojim odsustvom. Na kraju krajeva, ovaj film je nastao u Srbiji u kojoj Mile više nije ekscentrik kome se normalan svet smeje; naprotiv, Mile je sada na vlasti a njegov način spajanja kontradikcija u demagoškom svetonazoru i prekrivanja najvećih pukotina na fasadi glasnom vikom je najbliže ideologiji što Srbija ima u javnoj politici. To da Munje O5 ništa od toga ne prikazuje je dodatni nivo tragičkog u likovima, koji su toliko ubijeni u pojam, toliko svedeni na golu egzistenciju i nostalgično fantaziranje o budućnosti koja se nikada nije desila da je njihova nezrelost razlog da plačete a ne da se smejete.
A što je, verujem, u korenu lošeg prijema ovog filma. Iako Anđelićev scenario pravi značajan napor da likove pokaže kao na kraju svesne da je njihovo vreme prošlo, da danas klinci imaju neke druge idole i interesovanja, taj superubrzani tempo pripovedanja i komičkih gegova koji sustižu jedan drugi ne dopušta da se gravitas zaista oseti.
Naravno, to da Pop i Mare na kraju svoje potvrđivanje kao ličnosti, autora i umetnika dobijaju u krosover nastupu sa Milom Silom je POENTA njihove priče – oni nisu zaista ratnici beogradskog podzemlja i hardcore šmekeri koji ostaju pri istim stavovima i nakon što su se svi ostali prodali, već dva lika čija je relevantnost u jedom trenutku pre dvadeset godina za trenutak bljesnula, kada su se scene gitarskog hardkora i drum ’n’ bass didžejisanja za momenat susrele i koji od tada pokušavaju da pronađu uporediv „high“ u životu iako su hardkorovci u međuvremenu prodali gitare a drum ’n’ bass više niko ne sluša. Anđelić i ekipa oko njega je devedesetih godina, uporedivo sa tim, bila neka vrsta opinion makera i influensera koji su jednako bili naklonjeni gitarskoj alternativi i elektronskoj plesnoj muzici i povezivanje tih scena je u tom momentu delovao kao bogougodan posao.
Ali Munje O5 nemaju sličan, jasan prosvetiteljski napor u svom centru i Popovo repovanje uz Mlu Silu i zajednički nastup (pa i ljubljenje) sa ženom koju je do pre neki minut nazivao seljančurom je – jasno – samo pokušaj da se na trenutak ponovo bude relevantan, po svaku cenu, ne da se napravi sinergija dvaju razdvojenih a opet, možda srodnihscena. Jer, naravno, Mare i Pop u ovom filmu odavno ne predstavljaju ni jednu scenu, a i sama Mila Sila je čist menadžerski produkt. Oznojena tela u klubu što skaču uz Cobyjev i Euffratov ritam su samo „publika“, bez ideoloških ili čak generacijskih obeležja. I Popu i Maretu je to okej jer uz njihovu muziku nikada nije skakalo toliko ljudi. Godine i decenije nastupanja pred urbanim likovima sa raznih gradskih hardkor scena koji su suviše kul da bi pokazali da im se išta dopada naspram jedne lude noći u Beču gde gastosi gube razum na vaš bit i stihove – ovo je đavolja pogodba koju Mare i Pop oberučke prihvataju. Toliko je jednostavno.
Jedan deo gledalaca ovo naprosto ne može da prihvati kao poentu filma – iako i u ranijim scenama vidimo tezgaroški bend kako izvodi kontrakulturne hitove uz koje se devedesetih protestovalo protiv Miloševića, u easy listening lounge verzijama, jasno nam ukazujući da kontrakultura na kraju opstaje kao puka komercijala ili naprosto časno odumire – i optužbe da Munje O5 izdaje pozicije prvog filma koketiranjem sa zvezdama reality televizije i JuTjub „reperima“ iako prirodne, zapravo zamagljuju tu jednostavnu činjenicu da čovek od skoro pedeset godina čije samopoštovanje zavisi od demo kasete koju je sa ortakom u garaži snimio pre dvadeset godina ne da neće nikada ponovo biti kul, već i da nikada nije bio kul. Originalne Munje su bile samo fantazija od jedne noći u kojoj su se luzeri na trenutak našli, mislili su oni, na pravoj strani istorije. Munje O5 je prikaz šta se dešava kada pokušate da istu takvu noć ponovite posle dve decenije – parada pijanstva i kiča koja je prihvatljiva sve dok ceo klub na kraju skače uz vaše bitove.
Utoliko, Munje O5 je pametniji film nego što je većina njegovih kritičara spremna da prizna, ali ne i nužno lak za gledanje. Andrićeva režija krešenda filma sa tim krosoverom između old school hardcorea i moderne estrade je veoma efektna, ali veliki deo filma pre toga počiva na bučnom, dinamičnom humoru u kome i dobre fore počinju da smetaju jer se oko njih gomilaju osrednje i loše, a preobilje likova i dodavanje previše elemenata u zaplet slabi te dobre poente koje Munje O5 treba da naprave. Ne tako loše kako su vam rekli, dakle, ali značajno lošije od onoga čemu ste se nadali.
