Pre izvesnog vremena od kuma sam dobio tvrdo koričenu kolekciju argentinskog serijala Perramus, a koji je izdao jedan od najvrednijih izdavača na ovim prostorima, zagrebačka Fibra. Kako ja to obično kažem, tvrdo koričene, jako prošivene kolekcije na mat papiru su jedini način da se stripovi čitaju… ili bi bar tako bilo u idealnom kosmosu. Naravno, Perramus sam već pre toga iskusio kroz Fantagraphicsovo izdanje na Engleskom jeziku, a koje je izašlo u pozno proleće 2020. godine, taman kad se pandemija pošteno razmahala, i nekih godinu dana pre nego što je izašla Fibrina verzija. Obe kolekcije su fantastičnog kvaliteta i nećete pogrešiti uzimajući bilo koju od njih, prateći lične preference, mada hrvatska verzija ima na svojoj strani to da je dosta jeftinija u našim knjižarama (a sadrži iste suplementne materijale kao i američko izdanje), kao i prevod koji poetični tekst Juana Sasturaina povremeno transformiše u sočne balkanske psovke kakve Engleski jezik prosto ne može da dosegne.
Perramus je strip koji svako treba da pročita i zato je pomalo i neoprostivo da se u kompletnoj formi na Engleskom i na našem jeziku pojavio tek u trećoj deceniji dvadesetprvog veka, pune tri i po decenije nakon što je počeo da izlazi u Argentini 1985. godine i tri decenije nakon što se četvrtim tomom završio 1989. Imajući u vidu da je ovo crtao Alberto Breccia, bespogovorno najvažniji crtač argentinskog i južnoameričkog stripa, dobro poznat i izvan granica svog kontinenta, odsustvo Perramusa iz života anglofone i balkanske publike tokom tolikih decenija je tim više zabrinjavajuće. Možemo da prihvatimo da su Amerikanci tradicionalno malo spori kad treba da pogledaju preko plota i vide šta rade komšije, ali u vreme kada je Perramus izlazio u Argentini i odmah potom u zapadnoj Evropi Breccia je već bio uveliko poznat domaćoj publici na ime izlaženja Morta Cindera u Stripoteci i šteta je da nismo imali priliku da ranije pročitamo čitav Perramus na jeziku koji poznajemo.
Srećom, i Fantagraphics i Fibra su firme koje vode ljudi sa enciklopedijskim poznavanjem stripa što zahvata šire od američkog i franko-belgijskog mejnstrima, ali i sa posvećenošću da metodično, iz godine u godinu objavljuju naslove koji se odavno smatraju kamenovima-međašima medijuma, u edicijama koje svojim kvalitetom obezbeđuju postojanost i trajnost. I Fantagraphicsova izdanja iz Breccia Library serijala i Fibrine knjige iz edicije Orca su veličanstveni fizički predmeti koje ćete moći da predate u nasleđe generacijama što dolaze, sigurni da će – sem u slučaju katastrofalne poplave ili požara – oni preživeti i dugo nakon što današnje digitalne stripove izjede bitrot.
Perramus je komad istorije ali i pre svega zabavan, na momente urnebesan strip čiji sadržaj i suština izvrsno sažimaju duh argentinskog stripa, čak i iz perioda koji je sa skoro pune četiri decenije bio razdvojen od onog što se smatralo njegovim zlatnim dobom. Perramus se danas ne pominje u istom dahu sa Eternautom (čiji je rimejk iz 1969. godine crtao takođe Alberto Breccia), sa biografskim stripovima o Čeu Gevari i Evi Peron (i jedan i drugi je, takođe, potpisao Breccia, mada ne uvek kao jedini crtač), svakako ne sa Mortom Cinderom (a koji je sledeći Breccijin strip o kome ću pisati), koji se svi smatraju vrhuncima argentnske i latinoameričke strip-umetnosti, ali ovo je najviše zato što je on nastajao kasnije, dobrim delom u doba kada je Argentina već bila demokratska zemlja i njegova oštra socijalna i politička satira su bile značajno prepoznatljivije i razumljivije za starije Argentince (i Latinoamerikance), dok je publika sa drugih podneblja verovatno u Perramusu videla pre svega halucinantni avanturistički narativ prepun bizarnosti, zaključno sa takmičenjem u merenju veličine kurčeva kome predsedava Frank Sinatra lično.
O Brecciji smo već dovoljno pisali u meri da je nepotrebno da još jednom detaljno prolazimo kroz njegovu biografiju. Dovoljno je da kažemo da je do početka izlaženja Perramusa, slavni crtač već iza sebe imao stripove za koje se smatralo da su najvažniji ikada napravljeni na južnoameričkom kontinentu (nabrojani u prethodnom pasusu) i da je period najsvežije diktature u Argentini (1976-1983.) provodio uglavnom ne praveći mnogo buke. Na kraju krajeva, ta je diktatura, pored trideset hiljada drugih nestalih osoba odnela i Héctora Germána Oesterhelda, jednog od najvažnijih strip-scenarista koje je kontinent ikada imao i čoveka čija su umetnička ali i politička inspiracija vodile Breccijinu ruku kroz gore nabrojane stripove. Oesterheld je zbog svojih uverenja, i aktivizma, stradao, a Breccia je uhljeblje našao radeći za evropske izdavače, dok je njegov sin u ovom periodu radio izvanredni ali mnogo više poetski nego politički serijal Alvar Mayor.
Alberto Breccia je i za radove o Cheu i Evi Peron insistirao da je politička orijentacija bila prevashodno Oesterheldova ruka na delu i da je on ove stripove više radio kao „posao“ a manje kao iskaz, no onda je došao Perramus i iz njega je provalilo.
Scenarista Juan Sasturain je bio učitelj u školi do početka diktature 1976. godine da bi se od tog momenta prebacio na pisanje, radeći između ostalog knjige za decu, detektivske romane i poeziju. Pisao je i dosta publicističkog materijala, a za nas je pogotovo bitno to da se bavio pisanjem o stripu, između ostalog analizirajući Oesterheldov opus, ali pisao je i za novine pa kasnije radio i uspešne scenarije za televiziju… Perramus mu je jedan od najprepoznatljivijih i najbitnijih radova, strip koji počinje da izlazi u poslednjoj godini diktature i koji u svoj centar stavlja čoveka koji, bežeći od noćnog prepada kojim policija preglasne političke aktiviste odvodi u nepoznatom pravcu, bira da bude potpuno zaboravljen kako bi se spasao. Cena toga je da će i sam zaboraviti sebe i nastaviti da živi kao čovek bez imena, nazvan Perramus samo zato što je to logo ušiven u postavu kaputa koji nosi.
Prva knjiga Perramusa, Plašt zaborava, je i najmračniji deo stripa, sa jasnim refleksijama na nesigurnost u kojoj su građani Argentine živeli ali i sa jasnim postavljanjem ove nesigurnosti i argentinske „sklonosti“ ka diktaturi u međunarodni kontekst. Još je sa rimejkom Eternauta Breccia bio umešan u strip koji pokazuje da „kolektivni zapad“ tretira Južnu Ameriku kao resurs i mesto kome se ne sme dopustiti previše slobode, pa i po cenu velikog gubitka ljudskih života, i Perramus je strip koji će latinoameričke diktature ismevati ali pokazujući i kako su one deo svetskog poretka u kome je brutalne režime na kontinentu zapravo odabrao neko drugi, ko na tom kontinentu ne živi.
No, Perramus je nastavio da izlazi i posle odlaska diktature i trajao i nakon ponovnog uspostavljanja demokratije i druga, treća i četvrta knjiga imaju nešto vedriji ton, pogotovo poslednja koja je najrazuzdaniji avanturistički zaplet koji se simbolički bavi vraćanjem osmeha Južnoj Americi kroz sumanutu potragu za zubima izvađenim iz lobanje odavnog preminulog Carlosa Gardela, veoma poznatog argentinskog pevača, kompozitora, glumca i stožerne ličnosti argentinskog tanga. Ko šalje Perramusa i njegov tim u ovu potragu? Pa lično Gabriel Garcia Marques, saveznik u borbi za uspostavljanje slobodne i srećne Južne Amerike ali ne saveznik do te mere da svom terenskom timu neće uskratiti mnoge dragocene informacije kako bi njihova potraga bila komplikovanija i time njegovom sledećem romanu dala složeniji zaplet.
Marques je samo jedna od ličnosti iz stvarnog života koje se pojavljuju u Perramusu, vrlo jasno transformisan u svoju satiričniju verziju. Iako je u centru narativa čovek bez identiteta i imena (kako su drugi primetili: u čistkama koje je sprovodio diktatorski režim ljudi su izgubili živote i iza njih su ostala samo imena, dok protagonist, zahvlajujući svom kukavičluku zadržava život ali gubi ime), drugi likovi su često jasne aluzije na postojeće ljude ili imenom i prezimenom baš ti ljudi. Pomenuli smo Franka Sinatru, ali i nedavnopočivši crni mag američke spoljne politike, Henry Kissinger ima vrlo prominentnu negativnu ulogu (pod pseudonimom) u ovom stripu, pokazujući patronistički (i imperijalistički) odnos SAD prema južnim susedima, jedan od glavnih Perramusovih saradnika je crni kasapin iz Urugvaja, a koji je očigledna aluzija na samog Alberta Brecciju (rođenog u Urugvaju i sa radom u kasapnici kao prvim plaćenim poslom u životu), a čovek koji Perramusovoj grupici otpadnika i begunaca od raznih režima zapravo daje formu tima i šalje ih na svrhovite misije je Jorge Luis Borges lično.
Perramus je urnebesna, intenzivno latinoamerička kombinacija sociopolitičke kritike i satire, skatološkog humora, avanturističke akcije, oniričke simbolike, poezije. Ovakav strip teško da je mogao i da nastane igde drugde sem u Argentini, mestu na kome se i dalje smatralo da je spoj energične, kinematske akcije i kompleksne političke kritike, sa često sirovim humorom i crtežom neretko deformisanim do nečitljivosti naprosto dobar komercijalni predlog koji će publika odrasla na stripovima iz šezdestih i sedamdesetih rado čitati u nastavcima. Izlazeći u magazinu Fierro, Perramus je brzo pronašao put i do zapadnoevropskih izdavača pa će uskoro dobiti izdanja u Francuskoj i Italiji, to dobiti nagradu Amnesty Internationala 1989. godine. I mada ovo potencira političku dimenziju stripa, važno je prepoznati da ona nikada neće zaseniti njegovu umetničku, ili ako više volite, estetsku dimenziju.
Breccia je ovde već bio prošao većinu faza eksperimentisanja sa različitim materijalima, kolažima, korišćenjem fotografija i Perramus je, mada često skoro neproziran za oko čitaoca koji i sam mora da sebe oduči od uobičajenog načina na koji čita stripove (onako kako je Breccia odučio sebe od „običnog“ crtanja kada je krenuo u eksperimente), strip strahovite dinamike. On naravno nema ni trunku fotorealizma koji je krasio Chea ili Evu Peron, ali za razliku od Morta Cindera ili Eternauta 1969 koji su i sami, mada intenzivno hermetični, još uvek držali sponu sa realizmom, Breccia je ovde sa obe noge uleteo u domen grotesknog.
Ne nužno u negativnom, skurilnom smislu. Njegovi likovi su razigrano deformisani, pretvoreni u dinamične karikature koje često prepoznajete pre po teksturi nego po konturi. Naravno, Breccia je, kad hoće, izuzetan crtač i njegovi Mr. Whitesnow (Kissingerov alter ego) ili Borges su ekspresivne, vrlo karakterne karikature stvarnih ljudi. Ali je zato sam protagonist, Perramus, jedna intencionalno bezizražajna, od kartaktera i identiteta ispražnjena figura. Strip njemu njegov kukavičluk, dakle, ne oprašta, ali mu daje priliku da se do kraja za njega iskupi i Perramusova kontura i tekstura do kraja balade poprimaju odlike junaka iz detektivske ili avanturističke fikcije. No, i on i njegovi saradnici (Washington Sosa aka Canelones i „Neprijatelj“) su deformisani, skoro dekonstruisani likovi koji kroz priču jure sa strahovitom energijom, nikada ne dobijajući čistotu crta lica i ekspresije kao „stvarni“ likovi koje je Breccia privoleo ovom stripu, ali ostajući bez greške njegovo kucajuće srce, predstavnici zaista „stvarnih“ (iako fikcionalnih) ljudi iz latinske Amerike koji će proseći kroz političke spletke i imperijalističke igrarije da kontinentu vrate osmeh na lice.
Breccia je, tvrdi Sasturain, od njega zapravo tražio da napiše scenario za avanturistički strip koji bi ovaj mogao da proda Italijanima, Francuzima i Špancima, ali je Perramus spontano mutirao od mračne skaske o gubitku ljudskog pod diktaturom – vojnici i oficiri su gotovo bez ostatka crtani tako da imaju mrtvačke glave umesto pravih lica – u avanturu u kojoj Južna Amerika postaje bolja nego što je ikada bila, pronalazeći put iz intenzivnih poniženja prema strasti i emociji koja će je terati da glavu drži podignutu ponosito i nepokolebljivo.
Nije to ni lak put i autori ovde nikako nisu nežni prema sunarodnicima i komšijama. Njihov fiktivni grad, Santa Maria je zapravo šifra za Buenos Aires (koji je originalno, u šesnaestom veku osnovan kao Santa Maria del Buen Aire) ali i predstavlja njegovu snoliku rekonstrukciju s one strane simboličkog ogledala. Ovaj grad je ponižen i intenzivno urnisan na početku stripa samo da bi borbom za njegovu dušu u drugoj knjizi protagonist i njegova ekipa krenuli u simboličku rekonstrukciju čitave Južne Amerike. Ostrvo koje živi od izvoza guana je verovatno najmanje suptilna metafora koju Perramus koristi, ali rečenica poput „govna nisu problem, govna su rešenje“ je savršen sažetak ispiranja mozga kojim su poslušnici čikaške škole latinsku Ameriku generalno ali i Aregtninu partikularno strmeknuli u ponor neoliberalizma u sedamdesetim godinama prošlog veka.
U ovom stripu, pak, ne samo što će latinska Amerika sebi povratiti osmeh, već će i taj osmeh njoj vratiti pre svega umetnici, pisci: proverbijalni Borges i Marques. U stvarnom životu, naravno, Borges je umro 1986. godine i pred kraj života se uglavnom držao podalje od politike. U Perramusu on je mastermajnd iza operacije rekonstrukcije duha Argentine i celog kontinenta, politički eksplicitan i, možda, hrabriji nego što je bio u poslednjim godinama života. No, Perramus je komplikovan spoj osude i optimizma, nostalgije za budućnošću koja se nikada nije desila ali i podsećanje na istorije koje mnogi nisu naučili, mesto na kome se sreću komedija, avanturistički strip, represivna politička drama i skatologija, ali i mesto na kome će Borges konačno dobiti Nobelovu nagradu za književnost koji u našoj vremenskoj liniji nikada nije dočekao.
Nakon čitanja Perramusa osećaćete se kao da ste sišli sa tobogana koji vas je provozao kroz decenije istorije, ispravljajući pritom nepravde, lečeći poniženja i doslovno pokazujući da nije stvar u tome kome je veći nego koliko ste sposobni da ga u odsudnom trenutku, jelte, upotrebite. Ovo je veličanstven strip i jedna od Breccijinih najintenzivnijih grafičkih avantura. Ko je još nije čitao dobrodošao je da ode do najbliže knjižare (recimo ove), naruči strip direktno od Fibre ili od Fantagraphicsa. Nećete, se, naravno, vratiti
