Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove nedelje, u skladu sa veoma niskim temperaturama kojima je naše podneblje bilo izloženo, mi ćemo slušati nešto toplo, intimno, prijatno. Očekivali ste da kažem da „ćemo naložiti“ ali 1) to bi bila užasna igra reči čak i za mene i 2) album koji danas slušamo greje emocijom a ne intenzitetom svirke. Štaviše, radi se o albumu nežnih vokalnih džez balada, kakve retko imamo na jelovniku ovde, no, kad je nešto dobro, vredi da se istakne. A Sanna Ruohoniemi: Let Everything happen je vrlo dobar album koji nikada ne prenaglašava svoju sentimentalnost, nikada ne preigrava svoju virtuoznost i nikada ne traje duže nego što treba, ma koliko puta za redom da ga slušate.
Sanna Ruohoniemi je Finkinja odrasla u Ostrobotniji, a koja je svoju karijeru izgradila u Švedskoj, nakon pohađanja Kraljevske muzičke akademije u Stoklohlmu. Njena karijera do sada tiče se uglavnom turneja po Švedskoj, ali i nastupa u Francuskoj, Nemačkoj i Finskoj. 2018. godine svirala je i u Australiji na Sidnejskom međunarodnom ženskom džez festivalu a što se naših krajeva tiče, dobacila je do Albanije i Džez festivala u Tirani 2021. Pre ovog albuma uradila je već dve autorske ploče, Tales of a Stranger 2016. godine i vrlo dobro od strane kritike u Švedskoj primljeni Start From Nothing iz 2018. Oba albuma su napravljena da u prvi plan stave Sannine autorske i izvođačke kvalitete pa je tako sve kompozicije napisala sama a onda ih i otpevala uz pratnju nekih vrlo dobrih švedskih džez muzičara.
Let Everything happen je, dakle, urađen posle više od pet godina diskografske šutnje, velikim delom uslovljene pandemijskim resetovanjem planete i postava koja na njemu svira vrlo je slična onoj iz 2018. Jedina promena je to da klavir ovom prilikom više ne svira finski pijanista Joona Toivanen (takođe na stalnom radu u Švedskoj, ali u Gotenburgu) i da je umesto njega na ovom albumu za crno-bele dirke odgovoran Daniel Tilling, rođen u Stokholmu, diplomirao na Muzičkom koledžu Malme i od tada član više stokholmskih džez postava, uključujući Stockholm Swing All Stars, Stockholm Jazz Trio i Stockholm Jazz Orchestra.
Ostali muzičari ponavljaju svoje uloge sa prethodnog albuma pa ovde imamo iskusnog bubnjara Daniela Olssona, čoveka koji svira u više postava nego što imam snage da ovde nabrajam, onda još iskusnijeg kontrabasistu Larsa Ekmana koji je sa različitim grupama snimio više od trideset albuma do danas i trenutno radi u Njujorku, kao i saksofonistu Fredrika Lindborga, još jednog rođenog Stokholmljanina, sa sudbinom da postane džez saksofonista koju mu je namenio otac, puštajući mu ploče Sonnyja Rollina, Billie Holiday i Charlieja Parkera. Lindborga smo slušali pre neopune dve godine na debi-albumu sastava The Ambassadors i tada je on blistao svirajući naspram trubača Bjorna Ingelstama. Na Let everything happen, pak, Lindborg svira jedini duvački instrument i njegove se teme i improvizacije imaju preplitati sa izvrsnim vokalima same Sanne Ruohoniemi. One to vrlo dobro rade.
Let everything happen je album, recimo, tradicionalnog džeza, utoliko da je u njegov DNK nepogrešivo utkana vizija o izvođenju ove muzike u zatamnjenim lokalima gde publika sedi u tišini i ispija svoja pića, nevidljiva za izvođače na pozornici a koji su i sami osvetljeni oskudnim izvorima svetla. Ovo je, prevashodno, album džez balada, ali to ne znači da je njegov tempo nužno uvek sveden i spor, naprotiv. Ovo je album tradicionalnog džeza i po tome da muzičari ne sviraju funkcionalno i taman onoliko koliko je neophodno da muzika produkcijski bude lepo upakovana, već se čuje jedna radost u izvođenju, energija u improvizovanju, hvatanje gruva koji nezadrživo tera na ples u par momenata.
Sanna Ruohoniemi je izvođački svakako u prvom planu, pevajući tekstove na Engleskom i Finskom, nudeći jedan vrlo školovan ali i živ, radostan performans. Njena tehnika jeste besprekorna ali njena boja glasa odiše jednim „barskim“ životom i to u velikoj meri oplemenjuje ova izvođenja. Ritam sekcija joj ide na ruku jer su Ekman i Olsson pre svega vrlo dobro snimljeni, sa izraženom dinamikom i jako lepim bojama svojih instrumenata a onda i jer se oni savršeno uklapaju uz njenu dinamiku, tempo i emociju. Tilling ima zvonak, snažan zvuk na klaviru i svira izuzetno lepe razrade tema i ukusno sinkopirane solaže, dok je Lindborg sa svoje strane zaista kao neka ptičica, prateći šeficine vokalne linije ne samo harmonski već i po boji i teksturalno i solirajući sa puno elegancije kada ima prostora za to.
Sannini aranžmani nisu kreirani oko ideje ektenzivne improvizacije, ovo su pre svega pesme koje treba da se otpevaju i da se kroz njihove tekstove ispričaju priče, ali one nisu ni sterilisani pop-jazz komadi u kojima svako unapred zna šta ima da odsvira i ne očekuje se nikakvo šaranje peko linije. Muzičari ovde imaju prilike da pokažu svoje individualne improvizatorske kapacitete (čak i kontrabas u jednoj pesmi pred kraj albuma ima ukusno rešen solo dok ostatak benda nastavlja da svira glavnu temu) i kada, recimo, kontrabas i bubanj u Jag vet en dejlig rosa pokazuju kako se radi pesma koja nema određen ritam i tempo, to zvuči savršeno.
Većina kompoozicija je sporijeg tempa, ali ovo nisu nekakve mučne, teške balade i Sannina interpretacja i aranžmani albumu daju jednu eksplicitno radosnu crtu. Helsinki mun je, recimo, plesna, vesela kompozicija, Slavic Heart je dinamično aranžiran koloplet egzotičnih sinkopiranih ritmova i promena u tempu a Tango Variaté je brza, skoro pa hardbop kompozicija u kojoj nema ni teksta i vokali se tretiraju kao samo još jedan instrument. Poslednja kompozicija je praktično rok komad, sa džez instrumentarijem, gorkoslatka ali optimistična balada za kraj albuma i, nadamo se, obećanje da nećemo čekati još šest godina do narednog.
Sanna Ruohoniemi sa ovim albumom vrlo definitivno utemeljuje svoju poziciju na švedskoj sceni ali i sebi pravi jasan kapacitet za nastupanje koje, sudeći po kvalitetu materijala, može da obuhvati i mnogo više kontinenata nego do sada. Ovo je i album koji možete da pustite nekome ko se još uvek premišlja o tome je li džez uopšte muzika za njega jer je u pitanju pitka, komunikativna, optimistična ploča koja pritom ni kompozitorski ni izvođački ni produkcijski ne potcenjuje slušaoca i pruža jako rafinira program:
https://sannaruohoniemi.bandcamp.com/album/let-everything-happen