RTS nam ga je dopremio u domove a ja sam rado pogledao prošlogodišnji ruski „svemirski film“ Вызов, odnosno Izazov, prvi dugometražni igrani film čiji su delovi profesionalno snimljeni na Međunarodnoj svemirskoj stanici u Zemljinoj orbiti*. U svetlu prilično lošeg statusa što ga Rusija trenutno uživa na onome što se naziva „kolektivnim zapadom“, Вызов je na kraju rađen i promovisan kao vrlo ozbiljan državni projekat sa koproducentskim naporom između ruske kosmičke agencije Роскосмос i prvog kanala državne televizije, Первый канал, sa premijerom koja je upriličena u Kremlju baš na dvanaesti April, datum kada su 1961. godine tadašnji Sovjeti poslali Jurija Gagarina u orbitu i time zvanično poveli u svemirskoj trci, demonstrirajući (kako to već ko tumači), premoć komunizma ili ruskog duha nad „zapadom“. Вызов u neku ruku treba da ima sličan simbolički efekat, urađen kao drama koju smo do juče mogli nazvati naučnofantastičnom, ali koja je, snimljena baš „na lokaciji“, time uklonila veliki deo „spekulativnog“ iz svoje postavke. Вызов nije „žanrovski“ film u smislu u kome obično koristimo tu reč ali se može ubrojati u korpus propagandnog filma koji je utoliko efektniji time što svoju osnovnu premisu – da Rusi mogu da pošalju u kosmos ljude koji nisu profesionalni kosmonauti, a koji će se tamo baviti SVOJOM profesijom i uspešno vratiti na Zemlju – demonstrira i umetnički i produkcijski.
*ovo ovako formulišemo jer je još 2008. godine snimljen osmominutni Apogee of Fear, kompletno urađen u orbiti, dok je ruski Возвращение с орбиты, još 1984. godine, imao delove koje su snimili kosmonauti na stanici Салют-7 i u letelici Союз Т-9 koja je išla na ovu stanicu
Utoliko, Вызов je impresivan film, a što morate da primetite i pre nego što se zapitate je li dobar (a dobar je prilično) i to da je, nažalost, svetsku bioskopsku distribuciju imao uglavnom po eks-Jugoslaviji, nekim zemljama bivšeg SSSR i arapskim teritorijama je nesrećno podsećanje na odvratnu geopolitičku situaciju u kojoj se trenutno, između ostalog i ruskom zaslugom, planeta nalazi. Вызов je film – a podsetio bih da izuzetno retko koristim ovaj kliše – snimljen za bioskop i koji treba videti u bioskopu sa slikama beskonačnog neba što se otvara pred vašim očima dok vam se puls ubrzava i rukom neke bliske vam osobe koju treba da stegnete u takvoj situaciji. Ovo je film koji bi, u nekom savršenijem svemiru, ljude dovodio u bioskope i odnade ih puštao izmenjene, ne toliko na ime jedne sasvim korektno vođene ljudske drame, koliko pre svega na ime utiska da ste zaista dotakli to beskonačno koje nam visi nad glavama a retko se usuđujemo da mu pogledamo u lice. Hoću reći, ovaj film nema avanturističku dramaturgiju ili glumu, ali ima avanturu upisanu u sam čin svog nastanka i to se broji, veoma jako.
Клим Шипенко je ovaj film napisao uz gruzijskog scenaristu Bakura Bakuradzea a koji mu je pre nekoliko godina bio producent na prethodnoj kosmonautskoj drami, Салют-7, i očigledno je da je rad na ovom filmu u velikoj meri informisao projekat Вызов. Za Салют-7 je Шипенко gledao da se što više drži realističnosti (sa scenarijom baziranim na stvarnim događajima sa polovine osamdesetih) pa je Роскосмос ovde imao veliku konsultantsku ulogu sa samim direktorom agencije i nekoliko kosmonauta koji su pomagali u razvoju filma, te glumcima koji su prošli vrlo ozbiljan trening. Štaviše, vežbe u bestežinskom stanju korišćenjem poniranja aviona Илью́шин Ил-76 rađene za ovaj film su za Вызов ne samo ponovljene već su i postale deo scenarija i gledalac će ih videti u pripremama glavnih junaka za gotovo nemoguću misiju koju treba da izvedu u orbiti.
Шипенко je očigledno čovek čija ambicija nema granicu, maker ne zemaljsku i za Вызов su on, Bakuradze i nekoliko saradnika pripremili jednostavnu ali uverljivu priču kojom se nakon nesreće što zadesi jednog od ruskih kosmonauta na Međunarodnoj svemirskoj stanici Роскосмос stavlja u neugodnu situaciju. Prvi impuls direktora agencije je da se izvede hitno spuštanje povređenog kosmonauta na Zemlju gde bi mu bila urađena operacija – scenario je ovde vrlo direktan: ako kosmonaut umre pri spuštanju, to se računa u nesrećan slučaj, ali ako umre u svemiru, celo osoblje projekta na Zemlji pada pod krivičnu odgovornost. Naravno, stvari komplikuje i što je povređeni komonaut Олег Богданов (igra ga stvarni kosmonaut Олег Новицки) heroj Ruske Federacije i što se njegov život mora spasti kako bi se sačuvao ugled agencije. No, kada lekari iz ugledne državne bolnice nakon pregleda ultrazvučnih snimaka zaključe da Олег naprosto ne bi preživeo ubrzanje koje se prolazi pri izlasku iz orbite, agencija se odlučuje za drugi scenario: na stanicu će biti poslat jedan grudni hirurg sa opremom i još jednim kosmonautom koji će na Zemlji proći kratku obuku kako bi asistirao. Operacija će biti izvršena u orbiti, u bestežinskom stanju.
Шипенков i Bakuradzeov scenario je funkcionalan i elegantan. Iako su namršteni stručnjaci u centru Роскосмосa i stari, iskusni hirurzi oni koji donose odluke, film je pre svega fokusiran na mlađu hirurškinju po imenu Женя Беляева, (igra je Юлия Пересильд), jednu „običnu“ ženu koja ima brdo normalnih i sasvim relatabilnih problema. Početak filma pokazuje je kako kasni na posao, ima solidna nerviranja zbog ćerke u pubertetu koja se tuče po školi i šeta dečka skejtera sa dredovima do dupeta, a flertovanje sa kolegom Владиславом Николаевим (Miloš Biković) joj ni ne ide najsjanije – ona je na kraju krajeva mlada udovica, sa mužem poginulim u saobraćajnoj nesreći (za koju ona i dalje krivi sebe) i ćerkom kojoj pored svih pubertetskih mušica još i fali očinska figura, a on je jebač-presretač što ga ona zna još sa fakulteta koji je ne samo proveo cele studije na žurkama i u izlascima nego je i pola sestara kliničkom centru u kom oni rade pretvorio u svoje asistente koji mu kucaju izveštaje i ne mogu da se izmaknu silini njegovog sasvim očigledno narcističkog šarma.
I ona i on budu u grupi hirurga koje načelnik kliničkog centra povede sa sobom u sedište Роскосмосa gde će se diskutovati o tome kako da se operacija izvede u gotovo nemogućim uslovima, sa minimalnom opremom i bez obučenog osoblja (sestara, anesteziologa itd.), ali i da se serijom testova odluči ko od svih njih na kraju ima dovoljne psihofizičke kapacitete da ga stave u raketu i ispale u orbitu. Film izuzetno spretno implicira da je Беляева tu isključivo da bude konsultant i da pomaže muškarcima da se spreme za podvig i Шипенко i Bakuradze se, vrlo osvežavajuće, drže jednog prirodnog toka radnje u kome se bez woke parola i veštačke drame jednostavno prikazuje zašto je ovo i dalje „A man’s world“. Kada kasnije u filmu, u dramskom apeksu glavna junakinja odbija direktno naređenje jer smatra da lekar koji je doslovno ušao u toraks pacijenta zna bolje od stručnjaka za aeronautiku što joj se preko radija javlja sa Zemlje, čućemo i jedno promrmljano da je Сергей Павлович Королёв (otac sovjetskog svemirskog programa) bio u pravu, te da „ženama nije mesto u kosmosu“.
Naravno, Rusi su, u svojoj sovjetskoj fazi, bili i prvi koji su poslali ženu u svemir – možda će vas iznenaditi podatak da je Валентина Терешкова i dalje živa i zdrava sa krepkih 86 godina – i naravno da će Женя Беляева, sistemom eliminacije na kraju biti ta koju će sa bajkonurskog kosmodroma (sa koga je i sama Терешкова poletela u svemir) zajedno sa Антонom Шкаплеровим, penzionisanim ruskim kosmonautom koji ovde igra samog sebe, biti poslata u orbitu da izvrši hitan hirurški zahvat na sve slabijem Богдановy.
Шипенковa režija „na Zemlji“ je efikasna, i veoma brza. Film praktično sprinta kroz svoj srednji čin u kome gledamo kako se hirurzi nadmeću ko će biti duhovitiji i veći šmeker tokom treninga i testova, sa jednim ponovo vrlo prirodnim, impliciranim muškim takmičenjem u tome kome je veći. Scene se doslovno pretapaju jedne u druge, sa zvukom koji će dovršiti radnju iz prethodne dok je gledalac već prešao na sledeću i mada sve to izgleda kao jedna velika montaža od pola sata, istina je i da Шипенко ima osećaj za dinamiku i da će smisleno usporiti i uneti scene refleksije i čistije emocije u pripovedanje. Kada Беляева razgovara sa ozleđenim kosmonautom putem video-linka i on kaže da se oseća dobro – iako vidimo da to nije tako – i da mu je važno da se vrati na Zemlju u zakazano vreme i dobrom zdravlju zbog ćerkice, ovo je ruska patetika na delu ali u jednom sasvim funkcionalnom, estetski opravdanom formatu. Film bi inače rizikovao da se pretvori u procesiju vrlo tehnički kompetentno snimljenih scena lekara koji su svi zanimljive face a neki od njih su i duhoviti, i bude puka sapunska opera od one sorte koju Rusi inače vrlo uspešno rade već dobar broj godina.
Kontrast ovome zapravo čine Пересильд i Biković, koji, iznenađujuće, glume vrlo svedeno. Пересильд je inače prevashodno pozorišna glumica i zanimljivo je videti da ona ovde glumi pre svega izrazima lica i sa malo reči dok je Biković, inače vrlo velika zvezda ruskog filma sa gomilom uspešnih komedija u siviju, ovde osetno smirio svoj šarm u pokušaju da pokaže alfa-doktora koji tokom ovog iskustva zapravo i sam iznutra, bez mnogo reči i emitovanja emocija, sazreva.
Gledalac će, zapravo, tek pred kraj filma saznati kako to da u svemir bude poslata Беляева a ne Николаев koji je imao najbolje ocene na testovima od svih i čija ga šmekerska lakoća sa kojom svakoga u prostoriji namah ubedi da on uvek sve ima pod kontrolom i da niko nema ništa da se brine prosto prirodno kandiduje za ulogu prvog hiruga u svemiru. I ovo je ponovo jedan sasvim pohvalan pristup naraciji, gde režija namerno deakcentuje ove dramske amplitude, znajući da će one prirodno doći kao puntkuacija između stvarne drame koja se događa u STVARNOJ orbiti.
Deo filma snimljen na Međunarodnoj svemirskoj stanici je prosto veličanstven. To da su Шипенко i ekipa ovo snimili za svega dve nedelje provedene u orbiti – ali i da je film, sveukupno koštao manje od petnaest miliona dolara – je ništa manje nego čudesno, pogotovo kada se vidi sa koliko sigurnosti je urađena čitava drama oko hirurškog zahvata, koliko je Шипенко rutinerski a opet vizuelno nadahnuto uradio duge kadrove kretanja po stanici, ponovo izbegavajući da pravi veštačke dramske akcente. Vizuelno ovo je prosto izvanredno, sa klaustrofobijom ali i svemirskim trash-glamurom koji je neodoljiv u svom šarmu između ostalog i zatio što je najvećim delom stvaran a Шипенко gledaoca smešta unutar celog tog prostora i gotovo da mu daje da oseti kako je i sam u svemiru.
Naravno da film ima neke readymade trope. Беляева sa sobom vuče traumu vezanu za gubitak muža i ovo je možda i nepotrebno naglašavano u nekim presudnim trenucima, pogotovo kada znamo da su scene u orbiti ZAISTA snimljene tamo i da je sve što vidimo u bestežinskom stanju urađeno bez potrebe za green screen magijom i da je povišena emotivna frekvencija u kojoj se protagonistkinja nalazi gledaocu sasvim opipljiva i bez crno-belih flešbekova na saobraćajnu nesreću. Takođe, rekao bih da je čitav podzaplet sa Bikovićevim likom bolje zamišljen nego što je realizovan, da je ovaj vrlo nadareni glumac na kraju više IZGLEDAO nego što je GLUMIO i da su presudna uloga koju on igra u razrešenju problema što ga protagonistkinja ima u svemiru ali onda i konačna emotivna naplata na Zemlji urađeni previše ravno, bez dovoljno drame. Hoću reći, ako se Шипенко već hvatao tropa melodrame onda je trebalo u njima da doda malo gasa. Ovako je Bikovićev nemi performans na klupi na kojoj dočekuje jutro dostojanstven ali je scena na kraju filma u liftu jedan nezarađeni kliše koji glumci nisu uspeli da mi prodaju. Ima tu još momenata koji su prosto, tako, funkcionalni ali nenadahnuti, kao recimo scena u kojoj on sav namrgođen priča da ljudi oće da idu u svemir a nisu ni na Zemlji stvari sredili a ona mu onda kaže da možda tamo traže odgovore na pitanja koje nisu našli na Zemlji i to je jedan baš, onako, kliše, da se nekako završi scena ali bez ičeg pametnog da se u njoj desilo…
Ali ovo su, naravno, sitnice. Najveći deo filma urađen je besprekorno kvalitetno u zanatskom smislu, sa izvrsnom fotografijom i na Zemlji (Борис Литовченко) i odličnom montažom Тима Павелка, a čitav deo odrađen u orbiti, sa pravim kosmonautima je naprosto izvanredan. Ovde je odluka autora da se ne ide na „žanrovsku“ dramu bila pun pogodak i, uostalom, nju je diktirala i činjenica da od četiri lika na stanici, tri nisu glumci već kosmonauti. Пересильд se i sama prirodno uklapa u ideju da je njen lik profesionalac koji će, kada operacija krene, zaboraviti i na bestežinsko stanje i na činjenicu da se sledeća najbliža osoba sa diplomom medicinskog fakulteta nalazi na dnu gravitacionog bunara kome je ona umakla. Ovde se na kraju sasvim elegantno film prepušta jednoj „slovenskoj“ emotivnosti u zarađenoj sceni izlaska u šetnju po vakuumu izvan stanice i suočavanja sa beskrajem koji tek sa te pozicije možete zaista da pojmite. Пересильд izvrsno odrađuje ovaj apeks filma a sve scene nakon ove su prosto garnirung i služe samo da se dramaturški dovezemo nazad do čvrstog tla, izmenjeni, kao i protagonistkinja, jednim nesvakidašnjim iskustvom.
Вызов je fer zvati propagadnim filmom čija je estetika najpre utilitarna, ali ni slučajno ne treba misliti da on nije baš ništa više od toga. Шипенко je morao da uđe u biznis sa ozbiljnim državnim strukturama da bi ga napravio ali je napravio nešto što je u kinematskom smislu ipak značajno više od puke demonstracije ruske moći unatoč zapadnim sankcijama. Ovo je film koji možda nema estetsku ambiciju Kubrikove Odiseje u svemiru 2001 ali je makar ispunio ono proročanstvo da će film koji makar sanja o tome da je dosegne morati da bude sniman na licu mesta, i u procesu ispričao jednu pitku, simpatičnu priču augmentovanu čistom veličanstvenošću svemira koji je dotaknut tokom produkcije. To treba svako da pogleda.
