Sad će to da izgleda kao mazohizam, ali mene neka kombinacija osećaja dužnosti i još uvek neumrle radoznalosti podstiče da čitam većinu company crossover DOGAĐAJA koje objavljuju dve velike superherojske kuće, iako gotovo po pravilu o njima kasnije pišem sa ogorčenošću kao da sam hteo da pojedem knedlu sa šljivama a nekom čudnom igrom sudbine zagrizao u snežnu grudvu u koju je neko prethodno umotao konjsku balegu. Ponekad stvari nisu tako loše, a ponekad mi čitanje takvog stripa oduzme i životnu radost i motivaciju da uzmem sledeći superherojski strip u ruke. Ali ponekada nisu tako loše i drama, vodvilj, i, mada retko, unikatni filozofski uvidi, umeju da me podsete na osobenosti superherojskog žanra a koji je jedini format gde možete dobiti na istom mestu ovoliku količinu kiča i kompleksnog promišljanja ljudskog stanja upakovanih u modernu, mutirajuću mitologiju.
E, sad, s obzirom da sam se pre par meseci bez mnogo zadrške istovario po Dark Crisis on Infinite Earths i, uprkos poodmaklim godinama i pozi odmerenog veterana čitanja superherojskog stripa koga ništa više ne može posebno da iznenadi, fejlovao u tome da nađem išta lepo što bih rekao o ovom DRAMATIČNOM DC-jevom krosoveru (ako na stranu stavim lep crtež stavljen u službu užasnog scenarija), zaista će delovati kao mazohizam kad kažem da sam onda pročitao ne samo svih šest delova narednog DC-jevog krosovera*, urađenog za polusezonu 2023. godine, a koji je napisao isti scenarista, nego da sam onda disciplinovano pročitao i sve povezane dvodelne miniserijale a kojih je bilo ravno dvadeset. Sve u svemu potrošio sam 4-5 večeri svog života da isprocesujem pedesetak epizoda superherojskog stripa, znajući unapred da centralni događaj piše scenarista od koga skoro da sam sasvim digao ruke i da su male šanse da mi se tu nešto dopadne. I izašao sam na drugu stranu… neozleđen? Čak i umereno zabavljen. Ispostavlja se da je strip koji je napravljen potpuno mehanički, kao puka marketinška nužda da DC ima čime u drugoj polovini godine označi NOVU epohu u istoriji svog univerzuma naslovljenu sa Dawn of DC, na kraju porodio više zabave i *GULP* koherentnije pripovedanje od Dark Crisis on Infinite Earths i možda i potvrdio onu izraubovanu poslovicu da je manje ponekada više.
*dobro bio je i Lazarus Planet u međuvremenu…
Da se razumemo, Knight Terrors, jer naravno da pričamo o ovom krosoveru koji je izlazio između Jula i Septembra prošle godine, je u meni izazvao neočekivani pozitivno somatski respons onog trenutka kada sam u najavama video da će njegov centralni protagonista biti ne jedno od svetog trojstva DC-jevih superheroja, niti neki od Titana koji su pripremani za NAREDNI DC-jev krosover, pa čak ni likovi iz prve ili druge postave Lige pravde (znate već, Aquaman, kome je film krenuo u bioskope par meseci kasnije, ili Green Arrow čiji je aktuelni strip uzeo da piše isti scenarista kao i Knight Terrors, ili, evo Hawkman, kad smo ga već imali u prošlogodišnjem filmu o Black Adamu) već jedan srazmerno skrajnut old school lik za koga ja imam nesrazmerno mnogo ljubavi na ime čitanja stripova iz šezdesetih i sedamdesetih: Deadman.
Ima više razloga što sam kao dete zavoleo Deadmana, jedan je svakako taj preelegantni dizajn kostima a za koji je bio odgovoran veliki Carmine Infantino, ali onda je tu bila i čitava ta ideja da je u pitanju superheroj koji je mrtav, praktično je duh, i praktično niko i ne zna da on postoji a on ipak sedi ovde među nama, u svetu živih, stalno nešto melanholično dumajući o tome kako je njemu život sasečen u korenu (Boston Brand je bio cirkuski artist na trapezu koga je atentator ubio iz puške usred predstave a publika je mislila da je sve to deo te iste predstave, jer, da, DC je krajem šezdesetih znao da se dobre ideje VALJAJU reciklirati što više) i nikada neće osetiti ljudsku toplinu, a ipak se cima oko toga da pomaže ljudima svojim posebnim duhovskim moćima. Bila je kasnije jedna epizoda u Brave & the Bold, crtao ju je NAJVEĆI Jim Aparo, u kojoj Deadman poseda Betmena, kako bi rešio komplikovan, jelte, kriminalni slučaj (koliko komplikovan uopšte može da bude kada se postavi i reši unutar dvadeset strana, jelte) ali onda shvati da kroz život Brucea Waynea ponovo ima iskustva te ljudske topline i jednostavne lepote ŽIVLJENJA i posle mu je teško da napusti toplo ljudsko telo i krizira i na kraju je dostojanstven i tužan i JEBEM MU MATER NE PRAVE DANAS TAKVE STRIPOVE, NE UMEJU.
Enivej, kada sam video da će Deadman biti glavni junak Knight Terrors, malčice sam se odobrovoljio pa i zainteresovao, a i čitava horor-postavka ovog događaja mi je delovala kao zapravo bolje ugođena sa partikularnim spisateljskim veštinama Joshue Williamsona nego uobičajeni multiverzalni drek na koji me je navikao poslednjih par godina.
Znam, u nekoliko poslednjih prikaza sam vrlo kritički pisao o Williamsonu i naprosto imam utisak da on ovo što radi radi što mora i da je ideja o tome da je multiverzum i motiv i zaplet i rešenje i preokret i sve u stripovima koje on radi za DC poslednjih nekoliko godina njemu zapravo nametnuta i Knight Terrors je lepo podsećanje da je u pitanju čovek koji je pre sad već dosta vremena pažnju strip-publike na sebe skrenuo izvrsnim horor-serijalom za Image Comics, Nailbiter. Knight Terrors ni slučajno ne spada u isti podžanr horora kao Nailbiter (koji je bio small-town-suspense priča o poremećenom serijskom ubici i doslovno grizaču noktiju) i ovo je mnogo grandiozniji narativ u kom će Sandman i Robin u jednom trenutku da se biju sa otelotvorenim košmarima što izgledaju kao demoni napravljeni od nekog satanskog plastelina, ali Williamson je ovde ZNAČAJNO više fokusiran i jasniji u pripovedanju i slanju te neke PORUKE nego što je bio u bilo kom od DC stripova iz poslednje 2-3 godine a o kojima sam pisao.
E, sad, Knight Terrors je jedan, rekoh, vrlo mehanički sklopljen narativ u kome opasan negativac traga za predmetom koji će mu omogućiti totalnu dominaciju nad STVARNOŠĆU u svim njenim pojavnim oblicima, a što ubraja i snove, a grupica trećepozivaških superheroja mora da mu izađe na crtu jer su svi ostali u žešćem nokdaunu i da, boreći se protiv pomenutih košmara od satanskog plastelina, ali i protiv stalno, čini se, menjajućih pravila po kojima STVARNOST sada funkcioniše, nađu taj predmet pre njega i, uz ozbiljne žrtve i srčanost, u minut do dvanaest spasu ceo svet. No, Knight Terrors ovaj templejt uspeva da iznese sa značajno više elegancije nego što je bio slučaj u recentnom pamćenju i tu sad ima nekoliko faktora što su presudno doprineli.
Prvi je svakako to da je Williamson ovde bio rasterećen od dužnosti da ovo bude strip koji ponovo ispisuje istoriju DC univerzuma od nule. Sitni retkoni i popunjavanja praznina se ne mogu izbeći, naravno, ali ovo je strip koji uzima neke vrlo stare likove a onda *GULP* radi sa njima, dakle, trudi se oko njihove karakterizacije i ulaže vreme i prostor u to da pokaže kako se oni odnose prema situaciji u kojoj su se našli i kako na nju reaguju, pa i kako će na kraju njome biti promenjeni. Williamson sve priča iz Deadmanove perspektive, dajući mu na počecima epizoda momente rušenja četvrtog zida gde će se on obraćati direktno čitaocu i imati kratke, efektne refleksije na svoj, život i, uh, post-život i naprosto je prijatno u glavnoj ulozi imati lik koji jako dugo nije korišćen za glavnu ulogu u bilo čemu a koji ima MNOGO potencijala i koga scenarista očigledno voli i poštuje.
Deadman je moj personalni favorit, to smo već apsolvirali, ali to da je Knight Terrors poslužio da se u DC-jev glani kontinuitet vrati Wesley Dodds, ORIGINALNI Sandman, lik koga je legendarni Gardner Fox kreirao (zajedno sa crtačem Bertom Christmanom) još 1939. godine i da taj Sandman sada ima i svoj serijal, pa, to je jedna lepa stvar. Nije da je Dodds skroz zaboravljen lik – popularnost Gaimanove verzije Sandmana zaslužna je i za njegovo povremeno pojavljivanje u krosoverima – ali sa Knight Terrors je dobio protagonizam koji odavno nije imao.
Drugi faktor su crtači. Knight Terrors je strip koji se čitav događa u košmarima – neki od njih su produkt lucidnog sanjanja glavnog negativca, neki su samo privatni košmari likova koje je pokrenuo taj negativac – i u uvodnoj epizodi: Knight Terrors: First Blood smo na olovkama dobili Howarda Portera i kunem se da on nikada nije bio razulareniji i bolji. Porter, naravno, ima istoriju rada na važnim stripovima, kao što je bio Morrisonov Justice League of America, ali je uobičajena teza da je taj strip valjao zbog scenarija a ne zbog crteža. U First Blood Porter istrčava na teren u takvoj formi da je ovo prosto bezobrazan strip u tome kako groteskni horor spaja sa superherojštinom i to sve radi TAČNO kako treba.
Onda su u glavnom delu serijala crtež preuzeli Giuseppe Camuncoli, Stefano Nesi i Caspar Wijngaard sa kolorima koje su dali Wingaard i Frank Martin (Troy Peteri na izopačenom i krvavo sočnom leteringu) i ovo je jedna fantastična vodviljska smeša horora i akcije, košmara i spektakla, teatra i masakra koja na momente izgleda i „lepo“ ili makar estetski ubedljivo ali pre svega ima energiju groteske i noćne more. Za finalnu epizodu: Night’s End, Porter se vraća u akciju a uz njega stiže i Trevor Hairsine, sa kolorima koji je radio Rain Beredo i to je baš onako eksplozivno finale kakvo je bilo potrebno jednom gritty, prljavom superherojskom stripu u kome sav uobičajeni superherojski spektakl treba da bude isporučen kroz goofy horor primeren nekim starijim vremenima.
Treći faktor, da se vratimo na Williamsona, je da je ovo jedna jasna, i solidno vođena priča gde se jedinstvo vremena i mesta poštuje mnogo više nego u njegovim recentnim krosoverima. Zaplet je svakako bombastičan: novi supermoćni zločinac, Insomnia, je stekao sposobnost da ne samo kontroliše ljudske košmare već i da celu planetu u istom trenutku baci u san i, kao da ovo nije dovoljno loše samo po sebi, svi u isto vreme sanjaju svoje najgore more, a on to koristi da nađe mekgafinski „čarobni predmet“ što ga je njegov rival skrio u NEČIJEM košmaru a koji će mu dati JOŠ VIŠE moći. Deadman je, zahvaljujući činjenici da nije, tehnički gledano, čak ni živ, jedini koji je (nešto manje tehnički) i dalje na nogama i on neće da dopusti da mu takva sitnica što je sada nematerijalni duh stane na put u spasavanju planete od Insomnie.
Deadman će za potrebe svoje misije prvo posednuti Betmena i dobar deo stripa provoditi vozeći telo jednog od ključnih DC-jevih superheroja koje će se pritom sve vreme boriti protiv njega i nametnutog sna, a onda otići i doslovno iz groba dići Wesleyja Doddsa, računajući da nema jačeg saveznika koga možete da stavite na svoju stranu kada se borite protiv neprijatelja koji kontroliše snove. Dodds je, naravno, superheroj stare škole, stasao u vreme kada su tvrde pesnice, gas maska i pištolj sa uspavljujućim gasom bili sve što vam treba da na kraju dana trijumfujete protov svakog zla i njegov pristup problemu je osvežavajuće jednostavan.
I strip onda, uprkos svim uobičajenim komplikacijama i referencama na stare događaje i likove iz drugih stripova koji se ovde ne pojavljuju, i sam deluje jednostavno. Ovo su dva lika na misiji (tri, ako računamo Betmena, koji većinu događaja prespava, a posle se tu pojavi i Robin, i naravno, u finalu dobijamo grupnu tuču sa većinom Lige pravde u prvim redovima ali i sa prominentnim pozicijama koje zauzimaju takvi šmekeri kao što su Detective Chimp i Robotman) koja je zajebana, i pravilo službe se menja svakih nekoliko minuta, ali koji imaju jasan cilj i rade logične stvari da ga dosegnu. I to lepo funkcioniše. Uz sav standardni vatromet i spektakl i sedamnaest preokreta u zadnji čas, Knight Terrors ostavlja utisak jedne (dovoljno) koherentne priče čiji je posebni šarm to da je sebi dala sasvim razumnu slobodu da bude razbarušena, razuzdana, pomalo i neodgovorna, oslanjajući se na logiku sna i primamljivost strave koju možete iskusiti u košmarima a da posle buđenja znate da ste bezbedni.
Nije ovo, da bude jasno, sad kao najbolji superherojski strip koji sam čitao u poslednjih godinu dana pa ni najbolji krosover u recentnom pamćenju, ali jeste jedan, eh, pa, zaista, MALI, na likove dovoljno fokusiran narativ čija pretenzija nije da rekomponuje prirodu i strukturu univerzuma već da jednu standardnu postavku o moćnom negativcu i underdog herojima odradi sa šarmom koji garantuju istinski poluzaboravljeni i nikada zaista popularni likovi što ovde uleću glavom tamo gde drugi ne bi ni kopačkom i drže neprijatelja na distanci dok se naši ne pregrupišu i dobro još jednom trijumfuje. Neki od nas zbog ovakvih stvari vole suprherojske stripove. Toliko je jednostavno.
But wait, there’s more. Pored, dakle, centralnog serijala koji možete čitati kao zasebnu celinu (napominjem da se prva i poslednja epzoda zovu First Blood i Night’s End i da nisu numerisane kao ostale četiri) i nikada ne dotaći ni jedan od tie-in stripova, tu je, rekosmo, još ravno dvadeset dvodelnih miniserijala usredsređenih na pojedinačne likove i evo mikroprikaza za svaki od njih kako biste umeli da se razaberete u svemu ovome i odlučili koji od njih će vam biti interesantni za čitanje jednom kad odvojite ceo vikend za ovu ekstravagancu.
Action Comics je zapravo strpao dve priče u svoja dva broja. U jednoj Leah Williams piše Power Girl izgubljenu u svojim snovima i ako volite Power Girl, svakako, ovo je vredno da se pogleda. Ako ne, crtao je Vasco Georgiev a on je odličan. U drugom delu Phillip Kennedy Johnson, dakle, aktuelni scenarista Action Comics piše priču o Supermenovoj „dodatnoj“ porodici (Conner Kent, Kenan Kong itd.) a koji prolaze kroz vrlo visceralni horor scenario. Ovo na prvu loptu više vuče na Shazam! nego na Supermena ali Kennedy radi potreban minimum karakterizacije a crtež (Mico Suayan i Fico Ossio) SPEKTAKULARNO meša realistični superherojski glamur i BRUTALAN biomehanički horor.
Angel Breaker je priča o jednom od najnovijih likova u DC-ju, njeno prvo pojavljivanje je bilo u Maju 2022. godine, a radi se i inače o liku iz duboke pozadine, pa je ovo verovatno način da mu se da malo mesta pod reflektorima u okviru DOGAĐAJA (naravno, autor lika je Joshua Williamson pa je tu malo radila i protekcija). No, i ako ne znate ništa o Anđeliji, Tim Seely je napisao sasvim korektan black ops narativ koji se ne događa u košmarima već u stvarnom svetu a crtež je obezbedio japanski majstor kawakakkoii stila Acky Bright i, eto, probajte.
Batman je, naravno, pisao sam Williamson i mada je ovo sasvim predvidivo stohiljadito vraćanje na formativne traume i kopanje po nesigurnostima u karakteru najtvrđeg DC-jevog superheroja (ne zaboravimo da se sve ovo događa dok Betmenovo usnulo telo pokreće Deadman i da će Betmen, preko u glavnom serijalu biti VRLO besan kad vidi da ga je ovaj bez pitanja iskoristio kao prevozno sredstvo), Williamson je sve to vrlo časno ispisao a Gullem March daje savršen odnos horor-kodifikacije i betmenovske superherojske elegancije. Slatko je.
Black Adama je napisao i nacrtao Jeremy Haun i ovo je strip iznenađujuće lišen filozofije. Haun je verovatno bio svestan da se nadovezuje na dvanaestodelni maksi serijal o ovom liku koji je pisao Christopher Priest i koji je ceo bio posvećen dubinskom analiziranju njegove ličnosti, motivacija, formativnih trauma itd. i da on u dve epizode nema šanse da postigne išta slično po zahvatu i ambiciji, pa se odlučio za jednu sasvim korektnu akcionu priču u kojoj Teth Adam sve predvidive prepreke koje ga teraju da sumnja u sebe i prirodu realnosti prevazilazi uz puno zlovolje i glasnog urlanja.
Catwoman je pisala Tini Howard, aktuelna scenaristkinja tekućeg serijala, ali umesto neo-noir krimića ovo je više psihodelična priča koja se bavi nekim porodičnim neuralgijama u životu Seline Kyle, prevrće po njenoj prošlosti i postajanju super(anti)herojkom, sa mnogo preispitivanja i introspekcije, te jednim prilično alternativnim, vrlo „ženskim“ pogledom na to kako su se Betmen i Ketvumen zaljubili. Urnebesno bučan crtež Leile Leiz na okupu drže odlični kolori Marrise Louise i ovo svakako vredi da se pročita.
Detective Comics pruža jedan od najboljih programa u ovom pregledu. Umesto Rama V je na scenarističkim dužnostima jedini čovek koji može da ga u hororu i zreloj, odrasloj melanholiji kredibilno dostigne, briljantni Britanac Dan Watters a crtež je delo izvanrednog Italijana Riccarda Federicija (sa kolorima Brada Andersona, a gde Federicijeve olovke BLISTAJU). Federicijev dizajn interdimenzionih „sveštenika“ je jedna od najkošmarnijih i najimpresivnijih stvari koje ćete videti bilo gde u Knight Terrors, a to je samo jedna od fantastičnih stvari koje je nacrtao, uključujući telo Jima Gordona koje se doslovno raspada na komadiće kad god ovaj napravi neki nagliji pokret. Sama priča je primereno košmarna i Gordona stavlja u noćnu moru koja deluje realnije od ostalih jer nije vezana nužno samo za neku njegovu traumu već se tiče pokušaja troje moćnih ljudi da svaki na svoj način spase Gotam. Sjajno.
The Flash je napisao Alex Paknadel i u njemu Barry Allen pokušava da spase život Wallyja Westa što ga je nesmotreno pustio da se bori sa mnogo moćnijim neprijateljem (Gorilla Grodd, naravno) a ovaj se sam nabo na koplje, i to stalnim vraćanjem kroz vreme i pokušajima da svaki sledeći put bude brži. Ovo je vrlo VRLO klasična, da ne kažem izlizana postavka (ne najmanje jer je prošlogodišnji film o Flashu imao isti motiv) i, uopšte, tu su Barry i Wally, tu je Jay, tu je Grodd i tu je Reverse Flash, pa je fer reći da se Paknadel drži oprobane formule ali crtež (Daniel Bayliss i Tom Derenick) toliko snažno prodaje sve deformisanijeg, sve MONSTRUOZNIJEG Barryja da je ovo jedna vrlo uspešna stilska vežba.
Green Lantern nam daje Hala Jordana koji prolazi kroz seriju košmarnih situacija vezanih za roditelje, prave i metaforičke, samo da bi još jednom potvrdio da je on toliko samouverena (neki bi rekli daleko preterano narcisoidna) osoba da ga suočavanje sa traumama iz prošlosti skoro ni malo ne dotiče. Jordanov stav je ovde da je bilo što je bilo, da preispitivanje prošlosti nema svrhu i da on samo gleda u budućnost, a što je vrlo u skladu sa likom koji je svojevremeno praktično poništio kompletnu svoju ličnost da bi spasao svemir, uveren do poslednjeg atoma da će na kraju po prirodi stvari biti vraćen na fabrička podešavanja i prepoznat kao heroj (i bio je). Jeremy Adams ovo piše vrlo korektno ali glavni deo obroka je raskošan crtež Eduarda Pansice, tuš Julia Ferreire i kolor Luisa Guerrera.
Harley Quinn je pisala (opet) Tini Howard i ovo je, za moj ukus, bolji od njena dva rada u Knight Terrors. Quinnova je, naravno, lik čija mentalna bolest inspiriše scenariste da lome kalup i pišu fantazmagorične scene (ili samo da pravdaju nekonzistencije u karakteru, jelte, „ludilom“) ali Howardova ovde tu glavnu temu „košmara“ koristi da pošalje protagonistkinju na suludu vožnju kroz nekoliko alternativnih univerzuma gde se, u finom izvrtanju logike čitavog krosovera, pokazuje da su Quinnini košmari zapravo ispunjenja njenih želja a da ona ne ume da se postavi u životu kada su joj želje ispunjene. Crtež Haydena Shermana je primereno maštovit i razuzdan a kolori Trione Farrell se praktično prelivaju sa stranice.
Nightwing donosi povratak u standardnije „košmarnu“ teritoriju sa protagonistom koji se budi u, jelte, azilu za duševne bolesnike Arkham, zatvoren sa svim svojim ljutim neprijateljima, ali od strane nekih od njih i hvaljen na ime toga što je, kako mu kažu, svojim rukama ubio Betmena. Nightwing, razumljivo, u ovo odbija da poveruje i slede dve epizode krvave borbe da izdađe iz ogromne institucije pune mentalno poremećenih zločinaca i ništa boljih čuvara u društvu jednog od Betmenovih najstarijih neprijatelja. Becky Cloonan i Michael W. Conrad su ovo napisali korektno, ako već ne sad nešto supermaštovito, ali ekstremno dinamičan (i mangom dosta inspirisan) crtež sjajnog Italijana Daniela Di Nicuoloa, sa kolorima Adriana Lucasa radi dosta na tome da ovo bude prijatno iskustvo.
Poison Ivy je pisala G. Willow Willson (za koju sam tek pre neki dan utvrdio da joj je G. u imenu skraćeno od Gwendolyn i da ona to krije jer ju je malo blam koliko joj je fantasy nerd keva bila u vreme kad ju je rodila), dakle autorka vrlo dobrog tekućeg serijala o ovoj junakinji i njena ideja ovde je, naravno, da košmar za večitu otpadnicu od ljudskog društva i rase mora biti predstavljen u formi savršene američke subrurbije sa prelepim malim porodičnim kućama, savršenim travnjacima, komšijama koje roštiljaju i njenom devojkom Harley koja joj sprema slatkiše svakog dana. Odlični Turčin (odavno preseljen u Njujork) Atagün İlhan ovo crta sa fantastičnim osećajem za horor-satiru (mislim, kad vidite Betmena i Catwoman kao komšije, a ona u drugom stanju PRESEĆIĆETE SE) a Mark Morales na tušu i Arif Prianto na kolorima zaokružuju psihodelični horor ugođaj za sve pare.
Punchline ima zaplet koji jedva da sam zapamtio (pisao Danny Lore), ali je on poslužio kao predložak za scene intenzivne akcije gde se titularna antiherojka bori sa Mecha-Batgirl košmarom i to su Lucas Meyers i Alex Guimaraes fenomenalno nacrtali i kolorisali pa samo zbog toga vredi da se vidi.
Ravager je zapala u dužnost Edu Brissonu, valjda mu ostala ugovorna obaveza posle preuzimanja Deathstrokea od Williamsona i on ovde piše jednu vrlo standardnu priču o protagonistkinji koja mora prvo da prepzna da je u košmaru, onda da shvati da u njemu ne važe ista pravila kao „napolju“, onda da shvati koja pravila važe i onda da pobegne i porazi najgore čudovište snagom svoje spoznaje. Kliše, ali kliše koji radi posao a Dexter Soy crta dovoljno mračan i visceralan akcioni horor da ovo bude sasvim okej.
Robin je zapravo team up između Tima Drakea i Jasona Todda i scenarista Kenny Porter koristi smeštanje ova dva lika u deljeni košmar da proradi njihove sumnje u sebe, traume koje su od njih napravile to što su danas itd. i sve je to onako by numbers, ali je i vešto zanatski odrađeno a kulminira time da oba lika kredibilno prevazilaze svoja ograničenja i udružuju se da košmare uspešno poraze a što mene uvek bez greške razneži. Jason Todd koji javno priznaje da je malo tvrdoglava budala, ooooh, pa kome to može da ne bude seksi? Pogotovo kad je ovo nacrtao Miguel Mendonca a kolorisao Adriano Lucas i to sve pršti od spektakla i energije!
Shazam! je pisao Mark Waid a nacrtao, nestašno i razigrano, Roger Cruz i, uprkos srazmerno visokoj popularnosti Billyja Batsona u ovom trenutku, na ime dva Shazam! filma, ovde je glavni lik Mary Bromfield odnosno Mary Marvel. Woke! Enivej, priča je ovde standardni prolazak kroz sumnje u sebe i suočavaje sa svojim strahovima kroz košmare što podsvest izvlače na videlo, ali Waid je možda jedini od scenarista u celoj ovoj gomili tie-inova koji se potrudio da mu priča zaista deluje kao da sledi logiku sna a onda je Cruz to odlično nacrtao.
Superman je pisao, naravno, Joshua Williamson i ovo je sasvim solidna potvrda one teze da se stripovi o heroju koga praktično ništa ne može da ugrozi i dalje mogu nabiti finom količinom drame na ime njegove, vrlo proživljene, uverljive brihe za druge koji su uhvaćeni u zastrašujućim košmarima a nemaju ni njegovu fizičku ni mentalnu otpornost. Pored Supermena tu je i rođaka Kara, posle se pojavljuje i supruga Lois, priča se spretno bavi nekim poznatim delovima njihve istorije koje onda dramatično menja pred našim očima, a heroj ovog stripa je crtač Tom Reilly koji savršeno menja ton i stil i izavredno dinamično priča jednu fantazmagoričnu ali u realnom utemeljenu storiju. Plus kolori Nathana Fairbairna, PLUS kameo gostovanje Aquamana i gospođe mu – sjajno!
Joker je, plašim se, samo pokazao koliko sam bespomoćno uključen na istu frekevenciju na kojoj radi mozak Matthewa Rosenberga. Rosenberg je sebe poslednjih par godina uspostavio kao „THE“ scenaristu kad je Joker u pitanju i ovde dve (produžene) epizode su brutalna crna komedija o Džokeru koji (misli da) je ubio Betmena (više slučajno nego namerno) i nakon toga nije siguran šta bi počeo sa sobom. Najlogičniji smer je da se zaposli u Wayne Enterprises, jer je ubeđen da će tamo moći da manipuliše ogromnim količinama novca i zloupotrebljava tajne razvojne programe naoružanja za vojsku, ali ga njegove mentalna bolest brzo skrene sa tračnica i ove dve epizode se pretvaraju u uspešnu korporativnu satiru. Meni je ovo – ne moram ni da kažem – URNEBESNO smešno, sa Rosenbergom koji uspešno koristi sve klišee koje pamtite iz Američkog psiha ili Borilačkog kluba ili Wall Streeta ili Wolf of Wall Streeta za efektnu komediju a crtač Stefano Raffaele i kolorista Romulo Fajardo Junior se ekstremno dobro zabavljaju.
Titans je pisao Andrew Constant a nacrtao Scott Godlewski i mada je sve to zanatski korektno, nema ovde neke preterano velike ideje.Svi Titani moraju da prevaziđu sumnje u sebe i traumatične uspomene, a što se skoro ni na koji način ne razlikuje od onoga kako oni i inače provode vreme u svojim stripovima. Jedna originalna ideja koju Constant ima je, pak, suviše nategnuta da bi zbog nje ovaj strip bio SJAJAN ali je čitljiv.
Wonder Woman je zapravo ansambl-strip i u njemu imamo povratak Justice League Dark na scenu. Zatanna nije tu jer je ona jedna od retkih heroina koje su uspele da ostanu budne, pa tako Diana, John Constantine i Detective Chimp lutaju kroz košmare, suočavaju se sa sumnjama itd. Super je to nacrtano, Juan Ferreyra je ovde potpuno pušten s lanca i rođen je za stripove koji ovako mešaju košmare i javu, mitove i simbolike, a scenario Josie Campbell je okej.
Konačno, Zatanna, pisao ju je Dennis Culver i bio jedini od svih scenarista u tie-in epizodama da uredno ponudi rekapitulaciju događaja iz glavnog serijala, za slučaj da čitalac voli Zatannu i uzeo je da čita ovaj strip bez predzanja. Culver se i fino snalazi u stripu koji se događa na javi ali predstavlja praktično borbu čarobnjaka, a Španac David Baldeon na crtežu apsolutno briljira. Oh, i ovo je team-up strip u kome se Zatanna udružuje sa Robotmanom iz Doom Patrol i onda oni spontano izmisle bojni poklič HEX AND VIOLENCE.
Na ovoj stranici na Amazonu naći ćete većinu ovih stripova u kolekcijama.
