Ne znam tačno šta sam očekivao sedajući da gledam rimejk filma Death Wish koji je režirao, od svih ljudi, pa i neljudi, Eli Roth. Pitanje zašto bi iko u 2018. godini pravio rimejk utemeljiteljskog osvetničkog akcijaša iz 1974. godine koji je, na kraju krajeva bio ne samo začetnik serijala što je već drugim nastavkom otišao u sopstvenu parodiju već i porodio čitav žanr toskično-maskulinih fantazija je, nažalost, dobilo najgluplji i najpredvidiviji odgovor baš od strane samog Elija Rotha koji je primetio kako su teme originalnog filma i dalje relevantne, kako je četrdeset i kusur godina kasnije kriminal u SAD i dalje potpuno van kontrole a policija je nemoćna da mu se suprotstavi i da, koliko god da je zemlja napredovala u drugim pogledima, ona stagnira u pogledu smanjenja stope kriminala.
Sad, ne znam gde Eli Roth živi i koje to podkaste mučenik sluša ali od početka devedesetih godina je u SAD stopa kriminala postojano u toliko sigurnom padu da samo ljudi potpuno odvojeni od realnosti mogu da tako nešto izjave. Naravno, Roth je dovoljno odvojen od realnosti da uzme jedan u startu ideološki problematičan, ali i generalno ne naročito sjajan film a onda od njega napravi jednu bezukusnu trilersku papazjaniju kojoj čak ni Bruce Willis, Vincent D’Onofrio, Dean Norris i Elizabeth Shue ne mogu da pomognu. Najveći Rothov greh je da Death Wish iz 2018. godine u potpunosti ignoriše ekstremni smer u kome se originalni Death Wish serijal razvio tokom osamdesetih – za šta bi neko rekao da je već samo po sebi problematično – ali da sa druge strane temeljito fejluje kao drama o urbanom nasilju i osveti u kojoj osoba iz više srednje klase ubija pripadnike manjina u naporu da učini ulice velegrada bezbednijim. Naprosto, ovaj film ne govori NIŠTA ni o čemu, krijući se iza talk-radio dijaloga koji služe kao nekakav polaroid onoga što priča narod na ulici i bežeći od bilo kakvog komentara bilo na temu manjinskog kriminala u američkim gradovima, bilo na temu kulture (i fetiša) oružja, bilo na temu belih muškaraca iz više srednje klase kojima je fantazija o zaštiti svoje porodice od (seksualnih, dakako) prestupnika silom oružja tek deo posrtanja kroz pozne srednje godine.
Originalni Death Wish iz 1974. godine je pokojni Roger Ebert već u prvoj rečenici svog prikaza opisao kao „kvazifašističku reklamu za urbani viđilantizam urađen u u stilu brzog akcionog filma“ ali Rothov rimejk je urađen u eri „diversity, equity and inclusion“ i on čak ni ne reflektuje ikakve opipljive strahove koje današnja Amerika uzgaja. Sa premijerom u drugoj godini Trampovog mandata, Rothovom filmu primetno nedostaje ona vrsta konspiratološkog kriptorasizma i MAGA energije koja bi makar OVAJ Death Wish učinila na bilo koji način relevantnim ili interesantnim.
Michael Winner je bio jedan od ključnih režisera akcionog filma osamdesetih godina, već i time da je temelje njegovog žanrovskog identiteta udario u prvoj polovini sedamdesetih. Radeći sa Charlesom Bronsonom u nekoliko produkcija pre Death Wish, Winner je imao razrađenu ruku i talenat za kinematsku akciju i nasilje koji su ga činili nekom vrstom bezbednije verzije Sama Peckinpaha, zahvaljujući uostalom i tome da nije imao Peckinpahove probleme sa adikcijom. Death Wish iz 1974. godine došao je kao neka vrsta „žanrovskije“ eksploatacije ideja sličnih onima koje je Kubrik imao u ekranizaciji Burgessove Paklene pomorandže a Peckinpah kada je sa Psima od slame ekranizovao Williamsov The Siege of Trencher’s Farm. Lišen literarnih ambicija, Death Wish se mogao posmatrati i kao odjek onog što su beli srednjeklasni stanovnici američkih gradova mislili (i sve glasnije gunđali) posmatrajući efekte novih urbanističkih ambicija nacije koji su posebno pogađali manjine i pretvarali nekada siromašne ali srčane zajednice u legla bandi i maloletničkog kriminala, a koji se onda prelivao i u druge gradske četvrti.
Da bude jasno, originalni Death Wish nije bio eksplicitno rasno kodiran, trojica provalnika koji napadaju porodicu Paula Kerseyja nakon što ih razbesni činjenica da supruga i ćerka uglednog arhitekte nemaju više od sedam dolara u gotovini, su svi belci (jedan od njih je i mladi Jeff Goldblum u svojoj prvoj ulozi, a koji sa svojom dosta izraženom semitskom fizionomijom možda može da prođe kao nekakav latinski nasilnik), i tek u drugom Death Wishu, iz 1982. godine, koji zvanično otvara eru „desničarskog akcijaša“ nasilnici (i silovatelji, dakako) budu većinski afroameričkog porekla. Štaviše, jedan od trojice „Freakova“* koji upadaju u Kerseyjev stan, a koji sprejem šara po zidovima ali i po genitalnim delovima tela dvaju žena, će u jednom momentu na zidu nacrtati i kukasti krst, kao neku vrstu tada još univerzalnog simbola zla i bunta usmerenog u pogrešnu stranu.
*u filmu napadači nemaju imena
No, originani Death Wish je zasejao seme akcionog filma osamdesetih, utemeljujući neke rekurentne motive, počev od toga da su već u njemu srednjeklasni strah od urbane sirotinje i strah belog, sredovečnog muškarca od toga da će mu neko drugi dodirnuti ženu ili ćerku spojeni u jedno. Čak će i srazmerno crtanofilmskiji Commando Marka Lestera ponoviti neke od ovih motiva, a Lester je ionako par godina ranije, iste godine kada je izašao Death Wish II, snimio eksploatacijski revenge klasik Class of 1984, vrlo se jasno temeljeći na kombinaciji srednjeklasne paranoje, seksualne ugroženosti i ideje da pretupnici uživaju nekažnjivost jer policija sputana liberalnom politikom ne sme da ih pipne.
Rothov Death Wish nema ništa da kaže o ovome. U jednoj od scena policijski inspektor (vrlo dobri Dean Norris) objašnjava Willisovom liku kako većina nerešenih slučajeva ubistva zapravo spada u međusobne obračune među bandama („asshole on asshole violence“) i kako se slučajevi kao što je ovaj u kome su stradali njegova žena i ćerka neizbežno na kraju reše. Dodatno, Willisov Paul Kersey naprosto nema Bronsonov pomalo manični pogled i legitimnu zlu silu koja ga iznutra vuče da noću luta gradom sa pronađenim pištoljem i traži nevolju koju može njime da reši.
Štaviše, Willisov Paul Kersey nema skoro ništa, i u filmu u kome masa televizijskih glumaca (D’Onofrio, Shue itd.) glumi kompetentno i ubedljivo, Willis je vidno indisponiran. Glumac poznat po ako ništa drugo ekspresivnim ulogama u serijalu Die Hard je ovde, možda i na ime već nastupajućih dementnih promena, bezizražajan, bez interesantne mimike ili ikakve harizme. Možda, naravno, samo imamo na delu i to da je Willis video jedan nezanimljiv, ravan scenario…
Nije da se scenarista Joe Carnahan nije baš ni malo trudio. On je, uostalom bio u nekom momentu viđen i da režira ovaj scenario (nakon što je Stallone odustao) i njemu verovatno postoji mera nekog njegovog ličnog pogleda na temu (nakon sređivanja koje su nepotpisani uradili još dvojica skript-doktora), ali se do kraja to u egzekuciji negde zaturilo. Film ima neke interesantne kontraste, na primer u tome kako prikazuje reklame za lično naoružanje i prodavnicu oružja gotovo kao radnju sa igračkama za odrasle, sa lepom, dobro raspoloženom prodavačicom koja će sve da pomogne, ali Roth ovaj volej koji sebi nabacuje ne koristi da nešto kaže, sem da Kerseyja, na kraju filma, jelte, lagodno slobodi odgovornosti jer je sve radio u skladu sa propisima. Ako je poruka filma trebalo da bude da sistem ne radi i da ljudi moraju da preuzmu pravdu u svoje ruke, Kerseyjev napor da sve bude „na belo“ je jedna naivna, slabašna karika u tom lancu zaključivanja.
Dalje, ovom filmu izrazito fali ta atmosfera urbane paranoje koju je original imao a njegovi nastavci izdigli na fantazmagoričan nivo. Već drugi Death Wish na početku ima radijski voiceover u kome se o kriminalu govori kao o urbanom ratu u kome se Amerika nalazi a jedan od političara govori da je neophodan „positive policying“ da bi se u tom ratu pobedilo. Kasniji nastavci su praktično doslovno transformisali gradove u ratne zone* ali Rothov napor u ovom smeru je samo slabašno imitiranje Winnerovog postupka. On nam pušta radijske voditelje koji nabrajaju broj pucanja i ubistava što su se desila u gradu preko vikenda i govore o rastućem kriminalu, pa kada se desi to što se desi, i Kerseyjeva porodica strada, čujemo i da u bogatom kraju u kome Kerseyjevi žive postoji jedan generalni problem sa čestim provalama u kuće.
* u Death Wish 3 Bronson prve žrtve ubija jer su mu seli na haubu od kola dok je on namerio da ruča sa prijatnim starijim bračnim parom što nema para da se iseli iz problematičnog kraja grada, a do kraja filma koristi vojno naoružaje kao što su visokokalibarski mitraljez i ručni raketni bacač
Niko nigde i nikako ne komentariše zašto se to dešava – a svi žive u kućama sa staklenim vratima, bez kamera, alarma, ikakvog obezbeđenja, jer je u pitanju poštena i, eto, naivna viša srednja klasa – i film se ne bavi klasnim raslojavanjima, nekakvom redistribucijom vrednosti koja dolazi jer sve siromašnije manjine oko sebe gledaju sve veće bogatstvo.
I dobro, sad, osvetnički akcijaši generalno nemaju tendenciju da se bave sociološkom analizom koja bi išla tako daleko, ali Roth ne radi ništa ni sa drugim nabačenim volejima. Willisov Paul Kersey, recimo, nije arhitekta nego hirurg i to, sudeći po svemu, koji radi i urgentnom centru jer stalno krpi žrtve upucavanja. I to da je on čovek koji spasava živote, čak i kad mu na operacioni sto dovedu tipa očigledno povezanog sa napadom na njegovu porodicu, film ne koristi ni na kakav interesantan način. Willis je prosto nekakva tabula rasa, čovek koji je imao nasilnog oca ali koji je naučio da živi mirno i čija bi transformacija u urbanog osvetnika što noću nabaci kapuljaču na glavu i gleda koga će da izroka jer narušava sigurnost gradskog ambijenta trebalo da nas mnogo više inbtrigira, šokira, zgadi ili impresionira.
Ali ništa od toga se ne dešava. Roth je kompetentan autor u vizuelnom smislu, ali ta njegova kompetencija dobacuje do solidno urađenih akcionih scena dok je ostatak filma kao da gledate bilo koju epizodu bilo koje sezone bilo koje CSI serije. Iako snimljen na lokaciji, u Čikagu, barem delom, ovaj Čikago ne deluje ni izdaleka kao nekakvo grotlo kriminala, nasilja i generalne paranoje koje je Roth valjda želeo da nam prikaže i umesto toga, ovo bi mogao i sve vreme biti tek Montreal u kome je veći deo futidža i napravljen.
Jedan od ključnih motiva u ovakvim filmovima je odnos između muškosti i vatrenog oružja, a što je još jedna stvar koju Roth kao da na početku kapira a do kraja zaboravi. Bronson će u Death Wish filmovima nositi progresivno sve veće pištolje (u Death Wish 3 koristi Auto Mag koji deluje svemirski u odnosu na old school automatike iz prethodna dva filma) i druga oružja, pa će i drugi filmovi iz ovog žanra vrlo fetišistički tretirati pucaljke, od krateža Mela Gibsona u druga dva dela Pobesnelog Maksa, preko magnuma u nastavcima Prljavog Harija (čiji se drugi deo, uostalom, doslovno zove Magnum Force, ali je tek u osamdesetima napravljena spona između seksualnog nasilja i Harijevog neoficijelnog deljenja pravde), do Stalloneovog korišćenja mitraljeza u Rambo: First Blood Part II i Venturinog mahanja minigunom u Predatoru. No, Rothov Death Wish ni ovde ne radi ništa interesantno, ni vizuelno ni narativno. Kersey koga bar u dve scene nazivaju „pičkicom“ i dovode u pitanje njegovu muškost ne pokazuje nikakav zanimljiv razvoj ličnosti do kraja – Willis je prosto ravan i isti u svim scenama.
Toksični muški odgovor na fantaziju o seksualnoj ugroženosti ženskih članova porodice – a koji stoji u korenu ovog žanra i koji je, kako rekosmo, nakon Kubrikovog i Peckinpahovog srazmerno suptilnijeg rada, utemeljen originanim Winnerovim Detah Wishom – je ovde na kraju tretiran na najgori moguć način. S jedne strane, seksualni napad na ćerku je ovde „samo“ planiran, a ne i realizovan, a ćerka, nakon buđenja iz kome ubrzo uspeva da se povrati i funkcioniše normalno, što rimejk čini manje mizoginim od originala u kome su nasilje i ponižavanje žena eksplicitni i brutalni a lik ćerke trpi ogromne posledice PTSP-a i katatoničan je dobar deo filma. Sa druge strane, Paul Kersey je ovde neki tip koji se, barem da mi vidimo, nije ni mnogo potresao zbog smrti žene i teške ozlede ćerke i njegova šetnja gradom i upadanje u nevolje su… besmisleni. Kada konačno nađe trag koji ga dovede do napadača na familiju, vidimo nakratko bljesak eksploatacijskog trilera koji smo MOGLI da dobijemo i koji je mogao biti časna DTV muljavina, ali Roth se naprosto nije odlučio da li radi dramu, triler, eksploataciju ili parodiju. Čak ni efektne scene talk radio debata i ukazivanje da je amaterski, telefonom snimljeni futidž Kerseyjevog viđilantizma postao senzacija na društvenim mrežama i da ljudi od njega prave meme i smišljaju haštagove nisu dovoljne da film ikako utemelje u sada i ovde jer se on, zaista, ne bavi ničim stvarnim i ne pravi ni dostatan napor da efektno potpiruje strahove Fox News publike i slušalaca konspiratoloških podkasta a to je, jebem mu mater, MINIMALNO što bismo zahtevali od Rotha u 2018. godini.
Kredit treba dati tamo gde je zaslužen: Roth akcione scene režira solidno, sa dobrim vizuelnim pripovedanjem i poigravanjem sa sistemima nadzora, a završetak scene u baru gde protivnik strada, što bi gejmeri rekli, od RNG-a* je duhovit i efektan. Takođe, scena u kojoj Willis muči a onda ubija napadača koji je želeo da mu siluje ćerku ima spretno urađen torture porn vajb i na trenutak podseti čoveka ko je Roth i šta on zaista ume da radi.
* a taj RNG ima formu kugle za kuglanje koja mu neočekivano padne na glavu
Ono što ne ume je, očigledno, da bude bolji od Michaela Winnera čak i u jednom od gorih Winnerovih momenata. Death Wish iz 2018. godine je vizuelno kompetantan ali iznenađujuće isprazan film kome efektno pripovedanje neuspešno maskira činjenicu da nema pojma šta bi da zaista kaže, da polemike koje zaziva ni ne pokušava da filmski reši i da je nastao samo zato što su rimejkovi danas sigurniji posao od bilo čega originalnog. Ne znam tačno šta sam očekivao sedajući da ovo gledam, ali dobio sam svakako manje, od bilo čega zamislivog.
