Negde oko polovine Decembra smo dobili najlepši poklon za Novu godinu, makar ako volimo kriminalističke stripove sa daškom ’80s nostalgije. Uigrana fabrika noir snova u sastavu Phillips-Phillips-Brubaker je toliko etablirala svoj brend da više ne moraju da rade stvari unutar prepoznatljivih serijala i Where the Body Was, najnoviji grafički roman ove ekipe, ne pripada niti Criminal niti Reckless serijalima već je, naprotiv, ovde u pitanju još jedan „one and done“ narativ, koji nas uvodi u živote gomile likova, prikazuje jedan dramatičan momenat u kome su se oni sastali i presekli i svi na drugu stranu izlazimo malo pametniji. To jest oni koji smo preživeli. Slično letošnjem grafičkom romanu Night Fever, otac i sin Sean i Jacob Phillips i (sveti duh?) Ed Brubaker sa Where the Body Was uzimaju jedan „nekriminalistički“ mizanscen, ispunjen „običnim“ ljudima ali onda pokazuju kako ljudska priroda uvek vrlo plitko ispod površine čuva neke od svojih najgorih impulsa.
No, Where the Body Was je po duhu, zapletu, vremenu i mestu, pa čak i žanrovskim odlikama vrlo različit od Night Fever koji se temeljio na prozi misterije i zaranjao u halucinantne sedamdesete godine prošlog veka. U tom smislu Where the Body Was je bliži stripovima iz serijala Reckless jer se dešava u Kaliforniji leta 1984. godine i na taj način prikazuje mesto i vreme koje Ed Brubaker dobro poznaje a i koje se Sean Phillips odavno navikao da crta. No, iako je Night Fever programski bio odmak od Recklessa koji dominira u opusima ovih stvaralaca poslednjih nekoliko godina, sa namerom da se svima malo osveži ljubav prema žanru i izbegne upadanje u kolotečinu, i Where the Body Was zapravo deluje sveže sa svojim posmatranjem „kriminala“ iz druge perspektive.
Ed Brubaker je sa Reckless našao format koji mu veoma odgovara u ovom životnom periodu. Lišen nužde (ili makar presije) da radi u formi mesečnog serijala, Reckless i njemu i crtaču Seanu (te koloristi Jacobu) daje mogućnost da se usredsredi na jednu temu, jednu priču, jedan set likova, bez nužde da se akcenti i krešenda prilagode mesečnom izlaženju ili da se obezbede „udice“ za naredne nastavke. Ovo su stoga na kraju ispale vrlo udobne priče u kojima je Brubaker postigao da govori o vremenu, mestu, ljudima, mentalitetu, istoriji, sociologiji i politici a da sve to bude u službi zapleta koji je neretko intiman i zapravo se likovi često u ovim narativima sreću samo jednom i taj susret obeležava njihove živote za dugi nz godina.
Where the Body Was je kondenzovana varijanta ovog pristupa i glavna razlika u odnosu na Reckless je odsustvo stvarnog glavnog junaka. Reckless je serija priča iz života neformalnog privatnog detektiva Ethana Recklessa i mada noir-krimi matrici prilazi sa vrlo svežim, nepotrošenim idejama, najveći deo vremena se drži te osnovne gradivne ćelije, muškarca u dubokom stadijumu luzerstva čije kontemplacije čine najveći deo teksta i koji je čitaočevo vozilo kroz narativ što, kako rekosmo, zapravo spaja sasvim različite likove što nisu ni svesni da su deo istog zapleta.
Where the Body Was je neka vrsta blage disrupcije, pa i satire ovog koncepta, utoliko što jedan od likova jeste mišićavi, namršteni muškarac izraženog testosteronskog mirisa ali njegovo luzerstvo u ovoj priči je u izvesnom smislu parodija na standardne Brubakerove namrštene, ćutljive protagoniste. U ovom ćemo prikazu gledati da izbegnemo spojlere jer se radi o „puzzle box“ narativu u kome skoro ni jedan od likova nije ono što u početku mislimo da jeste, ili barem ne na način na koji ćemo prvo pomisliti, pa je i pored pitanja „ko je počinio ubistvo“ u igri još nekolicina pitanja vezano za to gde su se koji likovi nalazili u koje vreme i koje su im bile motivacije za ono što (mislimo) da su uradili. Utoliko, nećemo otkriti bizarnu tajnu ovog muškarca ali to da ga jedna od uvodnih stranica stripa, na kojoj je prikazana kolekcija portreta svih likova sa kratkim deskripcijama, opisuje kao „čoveka sa značkom“ je dobra indikacija sa čime ovde imamo posla.
Brubaker i Phillipsi su se ovde vrlo raspoloženo poigrali sa formatom krimi misterije. Umesto jednog kontemplirajućeg lika koji prolazi kroz različite situacije, strip nas uvodi u kalifornijsku suburbiju nazvanu Pelican Road, pomenutog leta 1984. a gde žive različiti ljudi, deca i porodice, i delove narativa pratićemo iz perspektive nekog od njih, često tako da iste scene vidimo iz dve različite perspektive u dva različita momenta pripovedanja. Brubaker je ovde ulio dosta sopstvenog životnog iskustva pa klinci rade ono što očekujete od klinaca preko leta 1984. godine: zaljubljuju se, jebu se, valjaju i konzumiraju sve narkotike na koje mogu da stave ruke, provaljuju u kuće dok vlasnici nisu tu da nađu keš i nakit, brčakju se posle toga u bazenima tih istih kuća, rizikujući da ih komšije vide i pozovu policiju…
No, klinci su klinci i ovaj ih narativ ne osuđuje, naročito jer, imitirajući format dokumentarnog filma, mnogima od njih daje priliku da iz današnje perspektive „u kameru“ pričaju o glupostima koje su pravili pre četrdeset godina. Brubaker kaže da je ovaj strip započeo kao krimić a završio kao romansu i to je donekle tačno, jer je jedna od niti narativa upravo ona o klincu koji se zaljubljuje u devojku svog najboljeg druga, sitnog dilera droge i člana lokalnog pank rok benda koji u jednoj od scena u stripu svira kao predgrupa Descendentsima. Ovo je neozbiljna, smušena romansa, prepuna nejasno komuniciranih emocija, neizgovorenih nada i optužbi, pobrkanih signala, droge i maloletničkog kriminala i deluje toliko stvarno da ćete se malo zagrcnuti kada vidite sopstvene misli na papiru. Brubaker ovde klince, rekosmo, ne osuđuje, ali ih i ne štedi.
Niti štedi odrasle. Preljuba, prevare drugog tipa, nasilje, fizičko i psihološko, manipulisanje drugima, sve se to dešava iza fasada lepih belih drvenih kuća na Pelican Roadu i ovo je jednako snažan, jednako REALAN sloj stripa kakav može da napiše samo čovek sa životnim iskustvom. A što je Brubakerova differentia specifica u odnosu na mnoge kolege koji mogu biti jednako uspešni u pogledu pripovednog alata kojim barataju ali nemaju njegovu proživljenost stvari o kojima piše niti čuku da intimu ovako otvoreno stave na papir, zaogrćući je samo najtanjim velom „žanra“.
Utoliko, „pravi“ zločin koji se desi u ovom narativu, onaj od koga potiče telo iz naslova je zapravo gotovo sporedni rukavac priče i strasti, bes, strah i laži koje gledamo tiču se mnogo svakodnevnije ljudske stvarnosti koji smo svi okusili toliko puta. Brubaker postiže u tekstu praktično idealan odnos „realnog“, žanrovskog i satiričnog, sa elegantnim potkazivanjem i sopstvenih narativnih tehnika i alatki tako da Where the Body Was, iako ima ozbiljan zaplet i rasplet, zaprao deluje i kao razigrana satira na žanr. I ovo je maestralno, sa scenaristom koji tvrdo kuvani krimić lako uparuje sa dnevničkim slice of life pripovedanjem, rekonstrukcijom omladinske „špijunske“ proze (o čemu smo pričali pišući o stripu Friday) i generalnim istoricističkim pristupom Kaliforniji svoje mladosti.
Sa druge strane stola je Sean Phillips, podešen na „suburbia“ seting i instruiran da radi u modusu tvrđe erotike. Where the Body Was ima više scena seksa nego ijedan strip koji je ovaj tim uradio a Phillips u ovo ulazi za sve pare, nudeći senzualnost i strastvenost neophodne da nam se proda situacija koja je pogrešna na sve moguće načine a koja se njenim protagonistima – zrelim, odraslim ljudima – čini kao jedina stvar koja u njihovim životima ima smisla. Jacob Phillips ovde ponovo radi u uslovima kalifornijskog sunca, dajući stripu jaku letnju notu i značajno doprinoseći tom osećaju da je ovo, i pored krimi-srži, jedan razigran, satiričan, veseo narativ.
Where the Body Was je naoko beznaporna priča koja spaja žanr i stvarnost sa takvom lakoćom da vam se čini da bi ovakve stripove trebalo da dobijamo makar svakih mesec dana. To da uigrani američko-britanski tim uz ogromne napore i odricanja postiže tempo od dva romana godišnje je već, da se razumemo, PODVIG. I pošto je nemoguće reći do kada će imati snage da se bave podvižništvom, Where the Body Was treba kupiti, čitati i slaviti što više možemo. Digitalna verzija izašla je, rekosmo, 13. decembra, a tvrdo koričena štampana 16. januara, pa odaberite.
