Ponekada čovek samo poželi da pogleda osvetnički akcioni film u kome mlada žena pronalazi gangstera koji joj je zlostavljao prijateljicu – titularnu balerinu – i onda ga nožem ubode u lice, više puta upuca pištoljem i na kraju spali. I, ne, taj čovek ne mora da čeka do Juna kada će se prvi spinof serijala John Wick, sa Anom de Armas u glavnoj ulozi pojaviti u bioskopima, pošto je korejski film, pod istim naslovom, Ballerina, već snimljen i vrti se na Netfliksu.
Ova dva filma, sem naslova i mlade, opasne žene u glavnoj roli, koja pravdu traži tamo gde prestaju zakon i institucije proverbijalnog sistema, nemaju mnogo toga zajedničkog. Korejska Ballerina je drugi dugometražni film mladog režisera po imenu Lee Chung-hyun, momka u ranim tridesetim koji kratke filmove snime od srednje škole a dugometražni debi, The Call mu je bio nadahnuti rimejk britansko-portorikanskog horora iz 2011. godine The Caller. The Call je bio sniman kao bioskopski film ali je pandemija, znate već, pokarabasila bioskopsku distribuciju pa je ovaj film imao premijeru na Netfliksu. Onda mu je pre dve godine kratki film The Bargain bio dobro primljen i ekspandovan u seriju koja je išla na striming a gde je i Paramount bio jedna od produkcija koje su učestvovale na projektu. I ovde je igrala i Jeon Jong-seo (koja na zapadu koristi i ime Rachel Jun), mlada glumica iz The Call, a kojoj je taj film dosta pomogao u izgradnji reputacije s obzirom na nagradu za najbolju glumicu dodeljenu u okviru tradicionalne Baeksang Arts Awards ceremonije što se u Koreji održava duže od pola veka, a koju je za njega dobila. Lee je svakako prepoznao talenat kada mu ovaj ušeta u kadar, pa je i za Ballerinu ponovo glavnu ulogu poverio baš Jeon Jong-seo i ona je, igrajući po prvi put akcionu (anti)heroinu što muškarcima treba da pokaže kako žene uzvraćaju kad krenete da ih tretirate kao resurs, dosta vozdigla film koji, da se ne lažemo, ima relativno rudimentaran scenario.
Lee Chung-hyun, koji je i napisao ovaj film se, zapravo, u priličnoj meri oslonio na vizuelno pripovedanje i to treba ceniti. Za Ballerinu se moglo čuti i da je „artsy“ varijacija na korejski akcioni film i s obzirom na nehronološko pripovedanje, najminimalniji minimum teksta potreban da nekako ispratite ko tu koga i zašto ubija, te obilato korišćenje boja, filtera i maštovitih scenografskih rešenja, a da opet pričamo o prilično realističnoj priči u savremenom, „običnom“ prosedeu, bez johnwickovskog mitologiziranja, ima ovde dosta zanata koji treba pohvaliti. Ono gde Lee Chung-hyun možda promašuje je ta blank-slate protagonistkinja i Ok-Ju, lik koga igra Jeongova, je u najboljem slučaju nezanimljiv, u najgorem jedan promašeni, od afekata lišeni akcioni vektor u središtu priče koji ima protagonizam i asertivnost, ima čak i motiv, ali gledalac u postupcima Ok-Ju ne nalazi stvarnu empatiju ili stvarnu osvetničku žudnju koja bi trebalo da izazove emotivnu rezonancu u njemu i time u idealnoj formi plasira moćnu, visceralnu završnicu filma.
Ovo je svakako rizik kod modernog (i ne samo modernog, naravno) akcionog filma koji se često gradi oko kaskadera i majstora borilačkih veština za koje se podrazumeva da nisu zaista glumci i da scenario ne treba niti može da se osloni na njihov performans u pogledu prenošenja emocije, motivacije itd. Otud je taj hladni, naoko bezosećajni glavni lik koji malo govori, izražava se akcijom i valjda je tu samo da gledalac u njega upiše svoju frustraciju i navija iz sve snage kad ovaj krene da roka po dušmanima, postao neka vrsta čak ne ni stereotipa već prototipa. Što, kao uspešan model za proizvodnju savremenog akcionog filma, kao da podupire ogromna popularnost baš Johna Wicka sa Keanuom Reevesom u glavnoj ulozi koji je, iako „pravi“ glumac, i dalje jedva korak iznad nekog kaskadera.
A što je šteta, već i time da su, na primer, filmovi poput Taken ili From Paris with Love pokazali kako dobro može da radi spoj kvalitetne akcije i kvalitetnih glumaca. Na kraju krajeva i Nobody od pre par godina nas je sve razgalio između ostalog odličnim performansom Boba Odenkirka.
Poenta koju želim da napravim je da je Jeon Jong-seo vrlo solidna glumica i da ona ovde sa vrlo malo teksta ili, reklo bi se, mnogo direkcije, daje jedan intenzivan, energičan i ubedljiv performans. Na kraju krajeva, ovo je žena od dajbože šezdeset kila koja treba da do kraja filma zbriše najveći deo seulskog mafijaškog kontingenta i Jeonova u ovaj zadatak ulazi sa svim stisnutim usnicama i ubilačkim pogledima koji su potrebni da skočimo iz fotelje i glasno navijamo. Da je još dobila malo pametnog teksta da izgovori, film bi daleko dalje stigao u svojoj feminističkoj agendi.
Jer, Ok-Ju u ovom filmu sveti svoju dobru drugaricu iz srednje škole, Min-Hee (igra je izuzetno dobra Park Yu-rim, koja je igrala i u Hamaguchijevom Drive My Car), a koju na početku filma nalazi u kadi sa prerezanim venama i molbom da je osveti. U tom trenutku ne znamo ni kakav je odnos dve žene ni kakav kapacitet Ok-Ju ima da ikoga sveti, iako nas je uvodna scena u prodavnici robe široke potrošnje gde ona sa patosom poravna gomilu lokalih mangaša dovoljno glupih da misle da je pljačkanje novca iz kase u eri opšteg plaćanja karticama ekonomski mudar potez, uverava da je Ok-Ju žena sa “posebnim setom sposobnosti“.
Ova uvodna scena režirana je sa svim šmekerskim stilom akcione komedije modernog doba koja svoj legat vuče iz Hong Konga osamdesetih i formativnih filmova Jackieja Chana, sa sve zbunjenim prodavcem, korišćenjem konzervi pića da se blokiraju napadi nožem i sumanuto brzom montažom koja tuču u neverovatno skučenom prostoru čini urnebesno dinamičnom.
No, film osetno menja brzinu nakon uvodne špice i sa vrlo malo reči i dosta slika pripoveda nam o dve drugarice od kojih jedna ima snove da bude balerina i predano vežba i nastupa da bi joj ovo postala profesija, a u poslastičarnici radi da plati račune, a druga je ćutljivi, asocijalni lik koji sam sebi kupuje tortu za rođendan jer nema dečka, ni sa kim se ne druži i nema nikakav život izvan svoje profesije koju je, koliko mi možemo da zaključimo, napustila nakon što je zaradila u njoj mnogo para. Koja je to profesija? Vidim da se na IMDb-u pominje da je bila telohranitelj bogatašima ali ja to u filmu nisam uspeo da prepoznam i koliko smem da nagađam, Ok-Ju je možda bila i pripadnica neke specijalne policije…
Lee nam daje mnoge scene nevinog devojačkog druženja u kome vidimo autentičnu sreću na licima obe devojke i ovo su cheesy, skoro parodični ali zanatski korektni flešbekovi što treba da nam objasne zbog čega će Ok-Ju ne otići u policiju, ne pozvati kolege ili ortake iz prošlog života, nego sama krenuti da uhodi mafijaša koji valja narkotike i podvodi žene, ali mu je specijalnost nalaženje mladih, čak i maloletnih klinki, navlačenje istih da mu se pridruže u intimi posebnog hotela na obodu grada, onda uvaljivanje sredstva za omamljivanje u piće, snimanje perverznih BDSM scena sa njima a onda dalje ucenjivanje istih da budu njegove nevoljne seksualne radnice pod pretnjom pokazivanja videa porodici, prijateljima, školi.
Televizijski lepotan Kim Ji-hoon je izuzetan u ulozi podmuklog gangstera Choija, temeljito menjajući svoj neodoljivi boy-next-door šarm da se prikaže kao praktično psihopatski zlostavljač žena i mora se reći da mu i duga kosa i uloga grubog, okrutnog muškarca odlično stoje. I ovde je šteta da scenario ne ide malo više u dubinu kako bi temeljitije prikazao psihologiju muškarca koga treba da mrzimo i da željno iščekujemo odmazdu za koju znamo da stiže. No, Kim je toliko dobar da i bez previše verbalnog pojašnjavanja gledalac oseti koliko Choi ima plitak odnos sa ženama, koliko ih vidi kao stvari koje se koriste, koliko uživa u zlostavljanju.
Choi je inače i deo pomenute seulske mafije i scene sa njenim šefom (po imenu Chief Jo) daju filmu malo gajričijevske dinamike, najpre jer je Kim Mu-yeol fenomenalan kao Jo, i dobija i malo sočnog dijaloga kojim se pokazuje da veliki seksualni predator, kao što je Choi, zapravo u hijerarhiji gangsterske ekipe ne predstavlja neko veliko mudo i da mu se zapravo svi podsmevaju da je isuviše lep i da mu novi ožiljak na obrazu u stvari popravlja izgled.
Kada naša glavna junakinja dobije priliku da se sama susretne sa Chiefom Joom, ovo je sjajan momenat ukrštanja pogleda dva apeks-predatora sa dve strane zakona. Jo je hladan i opušten i čak sasvim razložno kaže da njih dvoje nemaju nikakav razlog da se sukobljavaju. A onda kreće pakao i najbolja akciona scena u filmu.
No, pre toga imamo potragu za Choijem koju Ok-Ju preduzima, pa set pis u hotelu, i ovde je akcija briljantna, agersivna, dobro režirana, sa maštovitim scenografskim postavkama, dobrim svetlom i savršenim tajmingom pannčlajna scene u kojoj na našu junakinju kreće mafijaš sa upaljenom motornom testerom u ruci.
No, srednji deo filma je onda relativno spor i u njemu se dešava relativno malo toga i, da se razumemo, ne zameram Leeju što ovde ubacuje još flešbekova koji nam podebljavaju motivaciju protagonistkinje, već pre svega to da je njena priprema za nastavak lova na Choija relativno neinteresantna. Svakako, tu je jedna scena u kojoj ona kupuje oružje od starijeg bračnog para i ovo je suvo komični set pis koji se završava simboličnom ejakulacijom gospođe što demonstrira kako radi bacač plamena („koriste ga da čiste osinjake“, kaže onda) i gledalac automatski zna kako će se film završti, čak i da će polovni pištolji koje Ok-Ju sa dosta nepoverenja pregleda u nekom momentu da je prodaju.
Ali ono kako ona dolazi u poziciju da pronađe Choija i da se sukobi sa pomenutim mafijašima, to je rešeno nemaštovito, na mišiće, uz obilato laganje gledaoca koje naprosto nije ni opravdano jer scena u kojoj se proverbijalni stolovi okreću i Ok-Ju od lovkinje postaje lovina je namerno rađena da bude neprozirna i nejasna. Više kreativnosti u ovom delu filma bi dosta pomoglo da se zaradi njegovo urnebesno finale.
Dok do njega ne dođe, vredi da se osvrnemo na scenografiju, svetlo i fotografiju u filmu. Niskobudžetni akcioni filmovi, to je već decenijski kliše, često odrađuju svoje glavne set pisove u napuštenim fabrikama ili na gradilištima jer su takvi setovi dostupni i na njima nema mnogo toga što može da bude oštećeno. No, Ballerina, kao što je često slučaj sa korejskim akcijašima, sa neobičnom lakoćom prevazilazi ovu prepreku i Leeju se nikako ne može zameriti da je film vizuelno neinteresantan. Naprotiv, on, scenograf i direktor fotografije (osvetljivači itd.) su se izuzetno potrudili da čak i stan pokojne Min-Hee bude vizuelno zanimljiv, scena u diskoteci je odlično slikana, sa kvalitetnim korišćenjem svetla i boja, flešbekovi sa Min-Hee i Ok-Ju su briljantno minimalistički, bilo da se dešavaju u restoranu, bilo na plaži, bilo na ulici, čak su i Choijeva kuća i hotel u kome maltretira žene kvalitetno osmišljena okruženja, a to da se film završava u štalama sa rasnim trkačkim konjima i na obližnjoj velelepnoj farmi kanabisa* je prosto nadahnuto. Lee je svako od ovih okruženja iskoristio do maksimuma i dao svakoj od scena karakter.
*ili kako to sad kažu Koluvijine apologete, kudelje
Kad krene finalno rokanje, ovo je odlično. Johnwickovsko kombinovanje pištolja i pesnica je odrađeno maestralno, sa odličnom koreografijom, dobrim korišćenjem slo-mo efekata i ukusnim korišćenjem viscere, a Jeon Jong-Seo je urnebesno energična i deluje ubedljivo u masakru nad gangsterima koji izvodi. Završetak na plaži ima i zarađenu simboličku težinu, a osvetnička kazna nad muškarcem koji žene vrlo očigledno i intenzivno mrzi je zadovoljavajuća sama po sebi, mada joj svakako nedostaje prethodni dramski rad da bude za anale.
No, Ballerina nije film sa velikom dramskom ambicijom. Ovo je solidni, vrlo lepo snimljeni osvetnički akcijaš koji svoje teme koristi koliko mora i najviše se ulaže u svoje set pisove i fotografiju, podcrtanu Grayjevim autotjunovanim R&Bjem. Priđite mu sa prave strane, očekujte pre svega vrhunski direct-to-streaming ugođaj i sasvim ćete uživati.
