U nastavku osvrtanja na stripove koji se bave profesionalnim rvanjem, ali sa neke originalne pozicije imamo prvi tom (zapravo kolekciju prvih pet epizoda miniserijala) Blood Force Trauma. Dark Horse je ovo izdao u Septembru prošle godine i marketing je u dobroj meri forsirao ideju da je u pitanju „originalni grafički roman“ ali istina je da je ovo inicijalno bio miniserijal, ili makar njegova prva sezona , u izdanju Dead Gremlin Comix, a što ova kolekcija praktično ne pominje, samo stavljajući reklamu za DGC na jednu od poslednjih strana. Naravno, Dead Gremlin Comix nije „pravi“ izdavač već partizanska, Do-It-Yourself inicijativa u izvođenju nama već poznatog Jakea Smitha, a koja se finansira od kraudfandinga (Patreona i Kikstarter) i čiji je jedini strip-produkt do sada, pored Blood Force Trauma – ako ne računamo gomilu postera, bedževa itd. – bio miniserijal This Off Beat Town koji je izlazio pre pandemije i izbacio četiri broja između 2016. i 2018. godine.
Smith je bio potpisan i kao crtač i kao scenarista na tom miniserijalu pa je za naredni projekat, Blood Force Trauma, sa ulaženjem u kikstarter kampanju nešto pre početka pandemije, malo uvećao ambiciju i doveo na projekat i scenaristu Hirama Corbetta, jednog vrlo fotogeničnog crnog muškarca kome ne mogu da nađem nikakav prethodni rad u stripu ili drugom kreativnom mediju ali koji sebe na instagramu opisuje rečima „wannabe visionary“.
Blood Force Trauma je malo kasnio zbog pandemije ali ovih pet brojeva koji su izašli uspešno zaokružuju tu neku prvu „sezonu“ ove priče i ostavljaju čitaoca gladnog da vidi šta je bilo dalje a činjenica da je nakon digitalne serijalizacije u režiji Dead Gremlin Comix štampanu kolekciju objavio Dark Horse sugeriše da imamo posla sa stripom vrednim svake pažnje. Dark Horse je, nakon kupovine od strane Embracera rešio da korporativno zaleđe iskoristi što bolje može pa se u to ubraja i pronalaženje bisera indie stripa i davanje tim biserima prostora da zablistaju pred mejnstrim publikom.
Blood Force Trauma, da se razumemo, nije indie strip o kakvima često ovde pišemo – znate već, introspektivan, memoarski ispovedan, ranjivo iskren, nacrtan jednostavno, štampan od strane „butik“ izdavača koji najčešće ima svoju galeriju/ kafe/ prodavnicu – već sve suprotno od toga. Ovo je energična akciona komedija smeštena u svet koga se ne bi stidele originalne Nindže-kornjače (dakle, njihova stripovska, krvoločna verzija nastala kao parodija na gritty radove Franka Millera), i koji prema tome, iako futuristički (i donekle savremen, na primer, glavni junak je u svoje vreme bio profesionalni gejmer) ima distinktni miris osamdesetih godina prošlog veka. Ovo je strip u kome „profesionalno rvanje“ uopšte nije rvanje već borba na život i smrt između ljudi (i, hmmmm, ne uvek BAŠ ljudi) koji imaju tehnološka pojačanja, supermoći, pa i, u nekim slučajevima, demone iz samog pakla da im se nađu u odsudnim trenucima borbe.
Smith je crtač koji prljavi splatter humor i spektakularnu akciju na tablu baca sa vrlo visokim nivoom discipline. Iako Blood Force Trauma ni slučajno nije „ozbiljan“ strip sa zaranjanjem u ljudsko stanje i pretraživanjem najtananijih emocija u ljudskoj prirodi, on nije ni puka sprdnja, pa je sam crtež ekstremno kvalitetan. Smithovo pripovedanje i organizacija tabli su jasni i uredni – a jako dinamični, kako i priliči stripu koji se velikim delom bavi borbama u ringu – a sama linija, rad sa likovima, njihov dizajn ali i unutarnji život su urađeni više nego profesionalno i mislim da nismo daleko od momenta kada će ovaj talentovani crtač – ali i kolorista – dobiti svoj prvi ugovor za nekog od superherojskih izdavača. Na kraju krajeva, nije mala stvar kada vam sam Daniel Warren Johnson strip pohvali rečima „It’s FUN. It’s BADASS. It’s friggin ‘NUTS. Give BLOOD FORCE TRAUMA your eyeballs right now.“ a i ja sam Smitha vrlo entuzijastično pohvalio za Into Radness, a koji je takođe bio indie strip što ga je Dark Horse svojim publikovanjem elevirao na razinu mejnstrima i dao nam priliku da okusimo Smithovu posebnu energiju.
Blood Force Trauma se svakako nalazi na istim „futurističke osamdesete“ koordinatama kao i Into Radness ali njegova wrestling tematika i dodatak Corbetta kao scenariste mu obezbeđuju posebnu aromu. Smith ovde ima priliku da crta neke veoma ekstravagantne borce, uključujući humanoidne ajkule, i bizarno visceralne završnice mečeva u kojima neki od njih bivaju raskomadani, ali, iako ovde ne pričamo o duboko emotivnoj rvačkoj storiji kakvu nam je pomenuti Daniel Warren Johnson dao sa svojim Do A Powerbomb, Blood Force Trauma je sigurno i kvalitetno vođenja priča o momku koji je od pukog fana ovog „sporta“, neverovatnim spletom okolnosti postao šampion što sada mora da se bori sa izazivačima u arenama natrpanim publikom eksplicitno žednom krvi, posebno njegove.
Blood Force Trauma je, dakle, pametniji nego što nužno mislite, i glavni junak Zap Daniels je iznenađujuće višeslojan lik za koga ćemo navijati uprkos tome što smo svesni mnogih njegovih karakternih nedostataka. Njegova bivša karijera profesionalnog gejmera mu je ostavila neke emotivne ožiljke pa je eskapizam koji on nalazi u praćenju „wrestlinga“ razumljiv, ali kada vidimo da on neodgovorno troši novac na svoj hobi iako živi sam sa mlađom sestrom i jedva spaja kraj sa krajem, jasno je da imamo posla sa nesavršenim, problematičnim protagonistom. No, strip ga vrlo brzo smešta u položaj underdoga, gde mora da se bori za goli život protiv ljudi sa supermoćima, te mu slučajni susret sa bivšim šampionom, po imenu Lightnin’ Legs Jones, koji ga uzima za svog protežea i odlučuje da ga trenira (po zaista povoljnoj ceni koja je sasvim slučajno u paru jednaka Zapovom prvom honoraru), postaje jedina šansa da preživi i, možda, na neki način rekonstruiše svoje samopoštovanje ozbiljno narušeno propašću prethodne karijere.
Blood Force Trauma je napisan izuzetno zabavno, sa naglašeno satiričnom oštricom koja spektakl profesionalnog rvanja iz našeg sveta gura u apsurdistički ekstrem fikcije ovog stripa. Od krvožedne publike, preko pitoresknih rvača pa do komentatora u areni u kojoj se mečevi odvijaju – koji sve vreme lamentira nad lošim razvodom koji nikako da preboli – Blood Force Trauma nam daje ceo spektar humora, od vizuelnih (često splatter intoniranih) gegova, preko zabavnog ’80s imaginarijuma, pa do duhovitih replika. Dinamika pripovedanja je odlična a jedan od svakako najzabavnijih elemenata stripa je lik Lightnin’ Legs Jonesa, jednog old scool hustlera koji još uvek ponosno šeta imidž disko glamura i emituje auru otmenog afroameričkog maskulinizma kakav je bio cenjen sedamdesetih godina prošlog veka. Nagađam da je Corbettov doprinos ovde bio presudan da se lavina stereotipova što ih strip koristi u karakterizaciji Jonesa ne pretvori u omaložavajući rasistički kliše i Jones je briljantno parodiran, prikazan kao, naravno, teški lažnjak, ali tako da je čitaocu on istovremeno i beskrajno simpatičan i njegove manipulacije Zapovom sudbinom nikada, reklo bi se, ne dolaze iz pozicije nekakvog malicioznog koristoljublja. Jer, Jones, uprkos svojoj reputaciji i demonstriranoj borilačkoj ekspertizi, kao i Zap, samo pokušava da preživi.
Što ovom stripu daje jedno vrlo osetno, toplo, humano srce i njegova agresivna satira nije jedino po čemu ćete ga pamtiti. Naprotiv, samog sebe sam iznenadio time koliko sam zavoleo njegove likove i do kraja se autentično brinuo za Zapa čiji svaki meč deluje kao borba sa bossom iz Dark Souls u kojoj bar prvih sto puta nemate nikakve šanse da preživite. No, Zap je ne samo u suštini dobar momak, već i neko ko je inteligentan, kreativan i snalažljiv i pokazuje se da mu je samo bilo potrebno da neko u njega veruje pa da se postepeno apgrejduje iz dečaka u muškarca. Naravno da ovo podrazumeva i najavu romanse sa furry/ catgirl devojkom iz kraja koja je pritom genije za elektroniku.
A što me još jednom vraća Smithovom crtežu. Smith je verovatno naprosto podešen na istu frekvenciju na kojoj operiše moj mozak, pa ponovo moram da hvalim to kako on uspeva da u crtežu izmeša rekonstrukciju i ekstrapolaciju osamdesetih sa savremenijim sub i kontrakulturnim tendencijama. Videoigračke reference su možda ovde manje očigledne nego u Into Radness – mada Zap u jednom trenutku na početku stripa opisuje tehniku borca koga gleda rečima „Such impresive normals!“ – ali kombinacija aluzija na borilačke videoigre, kung fu filmove iz klasične ere, crnu uličnu kulturu iz sedamdesetih i moderne stvari kao što su profesionalni videgejmng ili furry kultura naprosto deluje prirodno i ubedljivo. I mada Smithov letering možda nije IDEALAN, on je vrlo funkcionalan ovde i uklapa se uz generalnu estetiku stripa.
Blood Force Trauma se završava fantastičnim set pisom u kome Zap i Jones prisustvuju demonstraciji superiorne borilačke ekspertize japanske ratnice koja je istovremeno APSURDNO seksualizovana i parodira svu silu seks-klišea vezanih za „badass“ žene iz stripova i ovo je izvrsno mesto da se na njemu stane, sa osećajem da ste upravo završili urnebesnu tobogansku vožnju kroz SAV neon osamdesetih ali i autentičnom glađu koju ćete osetiti za JOŠ. Imate sreće jer su novi brojevi stripa najavljeni – u trenutku dok ovo kucam, krajem Decembra – već za Januar pa je sasvim moguće da ćete, nakon čitanja ovog teksta moći da vidite i šestu i sedmu epizodu ovog serijala. Garantujem dobru zabavu. Dark Horse kolekciju ima ovde, a Patreon za DGC je ovde.
