Pročitao sam kolekciju miniserijala Survival Street koju je Dark Horse izbacio proletos, sakupljajući sve četiri epizode ove „akcione satire“ što je izlazila krajem pretprošle i početkom prošle godine. Nisam se, primetićete, previše žurio da zarijem metaforičke zube u metaforičko meko tkivo ove kolekcije jer, a ne znam koliko će to ikoga iznenaditi, kao dete nisam gledao baš mnogo epizoda televizijskog serijala Ulica Sezam. I pored prijemčivih lutaka dizajniranih u firmi Jima hensona, Ulica Sezam je meni već kao predpubertetskom detetu bila malo suviše „edukativno“ nastrojena i namenjena još mlađoj deci, pogotovo u poređenju sa Mapet Šouom koji je imao kul popkulturne reference, urnebesne verzije nekih opasnih rokenrol pesama i humor što je često znao da dobro zamaskira „odraslu“ tematiku ispod lutkarskog kerebečenja.
Naravno, Ulica Sezam nije ni emitovana u istim količinama kao Muppet Show na našoj državnoj (i u to vreme jedinoj) televiziji i maloletnom Mehmetu je ovaj luktarsko-igrani program delovao, pa, kao razblažena verzija Muppet Showa za „klince“ iako je, naravno, istina da je Muppet Show u formi u kojoj ga mi poznajemo, punih sedam godina mlađi od Ulice Sezam.
Ulica Sezam je zato u SAD jedan kamen-međaš kulture glavnog toka, program uz koji je generacija iks odrastala i sticala mnoga svoja znanja i stavove koji će im oblikovati dalje ponašanje. Ovo nije bilo ni malo slučajno. Na kraju krajeva ovo je bio prvi televizijski šou sa zabavnom formom koji je svoj sadržaj bazirao na istraživanjima i edukativnom programu, otvoreno se trudeći da decu uči kroz, jelte, zabavu. Ukratko, mnogi kreativci koje danas poznajemo kao decenijski aktivne pregaoce u industriji zabave su odrasli uz Ulicu Sezam i za njih su likovi poput Big Bird, Grovera ili Cookie Monstera (sa glasom Franka Oza koji je postavio domaći zadatak hiljadama death metal pevača u decenijama što će doći) naprosto deo njihovog životnog iskustva u meri u kojoj je to za generaciju pre njih bio Miki Maus a za generaciju posle njih Super Mario.
Utoliko, Survival Street, strip o kome danas pričamo, za američkog čitaoca, pogotovo ako je nešto starije generacije (mada Ulica Sezam i dalje ide) mnogo emotivnije i ekstremnije iskustvo nego što je za nekog iz naših krajeva. Naravno, autori nisu imali prva da iskoriste stvarna imena i dizajn likova iz televizijske serije, ali su aluzije na Ulicu Sezam i njeno mesto u popularnoj kulturi u ovom stripu snažne, dosledne i isporučuju potrebnu dozu apsurdističke energije da politička satira oko koje je on sagrađen bude potentna.
Ti autor su, na strani scenarija, James Asmus i Jim Festante i dok ovog drugog ne znam naročito dobro, čovek se više bavi animacijom, mada je radio i neke stripove, Asmus je prolifičan scenarista koji svoju karijeru komičara i dramaturga već par decenija uspešno dopunjava pisanjem stripova za velike američke izdavače. Asmus je dosta radio za Marvel ali i za Valiant (pišući Quantum & Woody i druge serijale), za Image se iskazao radeći Thief of Thieves, Evolution ali i The End Times Of Bram & Ben sa istim ovim saradnikom, Jimom Festanteom, a naravno da je radio i gomilu King Konga, Transformersa i My Little Pony za BOOM! i IDW. Možda neizbežno, pisao je i Rick and Morty, nešto od toga ponovo u saradnji sa Festanteom pa je Survival Street nekako prirodno isplivao kao naredni zajednički projekat.
Na crtežu je ovde meni malo poznati Kazahstanac Abylay Kussainov, čiji je Instagram profil PREPUN Spajdermen crteža. Moguće je da Kussainov pokušava da se preporuči Marvelu a verujem da će mu Survival Street u ovome pomoći jer iako ovo nije LEP strip, on je nabijen nervoznom energijom i eksplozivnom akcijom kojih Spajdermenu nikada nije dosta.
Kolore je radila Ellie Wright, jedna iskusna i zaposlena koloristkinja kojoj je ovo nema sumnje bio zabavan posao s obzirom na sumanutu dinamičnost tabli i kombinaciju boja lutaka koje su u glavnim ulogama. Letering je radio takođe iskusni Taylor Esposito i, kako već rekoh, ovo nije LEP strip, ali je atraktivan i čoveka privuče na prvi pogled svojom apsurdistčkom energijom a onda ga, barem je to moje iskustvo, zadrži kombinacijom vrlo mračne satire i komične ali pravoverne akcije.
Asmus i Festante u pogovoru za kolekciju naglašavaju da je ambicija uvek bila da ovaj strip bude smešan i zabavan i da se satirična komponenta prepozna kao preterana. No, između začetka projekta i momenta kada je kolekcija izašla, svet je otišao još nekoliko koraka u smeru provalije nad kojom se klati već izvesno vreme i Surival Street možda neizbežno deluje i kao pomalo opora, očajnički pisana satira koja možda više i ne veruje u to da se rat za razum može dobiti ali namerava da ga makar izgubi boreći se do poslednje kapi krvi.
Svet u kome se ova priča događa sličan je našem ali uz jednu značajnu razliku: lutke su u njemu živa bića pa su tako lutke koje su bile zvezde televizijskog programa Salutation Street zapravo cenjeni i poznati bivši glumci koji samo pripadaju drugoj, jelte, „rasi“. Naravno, ovo se dalje koristi kao podloga za svu silu rasističkih i diskriminatorskih epizoda u kojima najgori elementi američkog kolektivnog duha izlaze na površinu.
Ali ne sami od sebe, glavni zamajac radnje je ovde politička evolucija američkog sistema u kojoj trijumfuju neoliberali, trutheri, suverenisti, nacionalisti i, naravno, milijarderi i kada ovaj strip krene sa radnjom, negde početkom naredne decenije, Sjedinjene američke države su isparcelisane od strane korporacija koje su dobile ustavno pravo da se bave politikom pa je neoliberalna doktrina o „maloj vladi“ ovde ekstrapolirana u ekstrem gde vlade više i nema a o životno važnim stvarima odlučuju bordovi kompanija, umesto vojske i policije tu je privatno obezbeđenje a stanovništvo živi u potrošačkoj distopiji gde se sve monetizuje, zasipano propagandom i uvek nesigurno jesu li se propisi po kojima se živi promenili preko noći. Enšitifikacija je ovde, dakle, izdignuta na nivo nacionalne doktrine.
Nije da poslednjih godina nismo imali stripova koji su se bavili zamišljanjem američkog društva pretvorenog u neoliberalni pakao, ali Survival Street u miks ubacuje lutke i to ga čini distinktnim. Pomenuti bivši junaci popularnog televizijskog programa su u trenutku kada strip započinje zapravo grupica boraca protiv režima (ili terorista, ako ih gledate sa druge strane) i njihove avanture pratimo kroz četiri epizode urnebesne akcije i karikiranih set pisova iz akcionih filmova.
Survival Street, kako rekoh, neće ovdašnjeg čitaoca pogoditi onako snažno kako bi pogodio Amerikance koji imaju mnogo jaču emotivnu reakciju na lutke koje „poznaju“ a koje nose automatsko oružje i bore se protiv represivnih vlasti. Ovdašnji čitalac će, u odsustvu te reakcije možda i prepoznati da je serijal sastavljen od nekoliko manje-više samostalnih priča koje obrađuju po jednu temu, pa i jednu krovnu priču koja stiže do nekog zaključka na kraju, ali će i možda imati mali problem da te priče sledi. Jer, Survival Street je kakofonija različitih glasova, bučan strip u kome je akcija maltene neprestana a dijalozi su obilni i skoro da niakda ne prestaju. Esposito je ovde morao čuda da čini kako ne bi crtež zatrpao balončićima sa tekstom a Kussainov se zapravo herojski snašao i uspeo da strip ima brz i dinamičan tempo pripovedanja bez obzira na količinu dijaloga.
Dalji problem je svakako u tome da če Amerikanac intuitivno prepoznavati koja lutka je aluzija na koju iz Ulice Sezam i znati njihove karakterizacije koje su ovde podebljane i/ili subvertirane dok je meni trebalo znatno više vremena da ispratim individualne karakterne lukove, shvatim težinu žrtve nekih likova, ukačim zašto neki od njihovih postupaka treba da deluju epski.
Kad se na tu bučnost čovek navikne, svakako ovde može da se prepozna obrada mnogih zanimljivih tema koje su aktuelne DANAS i SADA i nisu rezervisane za neku potencijalnu budućnost. Asmus i Festante se dotiču i rasizma i neokolonijalizma (sa epizodom u stranoj zemlji u koju su strani ulagači, nominalno, trebalo da donesu izobilje) i klimatskih promena, i kulture „selebritija“ i korporacijske kontrole medija i konzumerizma na nekoliko načina i ono što je u ovom stripu smelo je da se nasuprot svemu tome stavljaju – lutke. Terorističke lutke, ali i dalje lutke. Kreirane da budu (iskrivljeno) ogledalo naših mana i vrlina one su, nagađate, u ovom stripu, nosioci humanih vrednosti i mada imaju i izvesnu superherojsku kodifikaciju (na ime toga da im njihova specifična „biologija“ daje mnoge prednosti u borbi), uspešno su prikazane kao očajni, razočarani revolucionari koji se ne predaju čak ni kada je borba skoro sasvim izgubljena.
Treba se, dakle, probiti kroz kakofoniju i reference koje vam možda nisu poznate, treba se navići na puno teksta, ali satira ovog stripa na kraju proradi a akcione scene su, uprkos humorističkom sloju ovog stripa, urađene vrlo pristojno i čoveka vuku da čita dalje. Proverite sami, uostalom.
