Eto kakvi smo ljudi, ili, u konkretnom primeru, kakav sam ja čovek, ako se čovekom to uopšte sme nazvati. Tri četvrtine života pričam kako mi je Bubble Bobble jedna od personalno najdražih platformskih igara IKADA, zahvaljujući njenoj ljupkosti i nestašnom, razbarušenom pristupu dizajnu gde je primarno uvek bilo iznenaditi, zapanjiti, začuditi, ODUŠEVITI igrača, a onda, kada je Taito, tamo negde pred pandemiju izbacio moderni nastavak, naslovljen Bubble Bobble 4 Friends, odjednom sam se transformisao i postao oprezan, ozbiljan, ODRASTAO čovek koji gleda u cenu od 40 Evra i strogo odmahuje glavom samom sebi mrmljajući koliko bi neodgovorno bilo spržiti TOLIKE PARE na nešto što baš i ne izgleda. Znate, već NE IZGLEDA kako treba.
Bubble Bobble 4 Friends sam kupio na recentnom Black Friday popustu kada je cena (na Nintendovom eShopu ali i na drugim onlajn prodavnicama) konačno oborena na prihvatljivu trećinu punog iznosa. Nažalost, u trenutku dok ovo kucam, ostaje još manje od jedanaest sati dok se cena ne vrati na originalnih slatkih četrdeset pa vama ovaj tekst neće pomoći da i sami mudro šopingujete i čestitate sebi na potrošačkom njuhu. Takođe nažalost, Bubble Bobble 4 Friends mi je donela više tuge nego radosti i dosta odgovorno ću reći da je cena od 40 Evra, ili Dolara u zavisnosti gde je kupujete (u slučaju moje kupovine na britanskom eShopu, pričamo o 36 Funti Sterlinga) jedna TEŠKA ZAJEBANCIJA. Ne bi bilo fer reći da je Bubble Bobble 4 Friends igra u klasi nekakvog boljeg telefonskog naslova, ipak pričamo o jeftinoj ali pristojnoj produkciji i dizajnu samog igranja koji je nenadahnut ali tehnički sasvim korektan, ali ŠTA PUŠE TI U TAITU kad misle da ovo treba da košta tolike pare? Originalni Bubble Bobble igram već trideset faking sedam godina i fer je reći da mi verovatno neće dosaditi do smrti, kad god da se ona i ja sretnemo i strasno zagrlimo. Bubble Bobble 4 Friends sam odigrao za manje od dva sata prošle Subote, video svih pedeset nivoa, odradio sve bossove i mada ne tvrdim da mu se nikad više u životu neću vratiti, ovo je naslov koji iznenađujuće ubedljivo promašuje poentu i ne shvata šta je to kod originala bilo toliko privlačno igračima.
Kratka istorijska poduka: Taito je originalni Bubble Bobble izbacio u arkade te legendarne 1986. godine kada su platformske igre već napravile dramatičan skok na naredni nivo. Prethodne je sezone izašao Super Mario Bros. i Nintendo je njime nepovratno evoluirao žanr takvom silinom da je u jednom momentu delovalo da bi povratak na „stare“ single screen dizajn modele (kakvi su bili SMB prethodnici poput Donkey Kong i Mario Bros.) bio retrogradan, kontrarevolucionarni čin za kakve su 1945. godine u partizanima streljali po kratkom postupku.*
* Onomad sam opširnije pisao o Super Mario Bros. i tome šta je bilo pre njega a što ga je učinilo tako NOVIM i MOĆNIM, pa koga zanima, neka sledi link
Naravno, i posle 1985. su pravljeni dobri single screen platformeri, prave ih i danas, pa i sam Nintendo je sa Donkey Kong ’94 napravio jedan od najboljih platformskih naslova IKAD, ali stoji da je praviti u 1986. godini platformsku igru bez skrolovanja i sugestije da se krećete kroz prostor koji ne može biti obuhvaćen jednim ekranom bilo blago rizično. No, u Taitu su znali šta rade, i mada Bubble Bobble ni slučajno nije postao novi fenomen na nivou njihovog MEGAHITA iz sedamdesetih, Space Invaders, a koji je revolucionisao čitav medij*, jeste bila u pitanju vrlo popularna arkadna igra koja je na kraju bila peti najuspešniji arkadni automat u narednoj godini a i brzo započela kampanju portovanja na verovatno sve kućne mašine koje su mogle da je poteraju.
*štaviše, Bubble Bobble nije bio čak ni najuspešniji Taitov arkadni automat u mesecu u kome je izašao jer je sa vrha piramide suvereno vladao Arkanoid – evolucija klasičnog Ponga i podsećanje na to koliko je Taito u osamdesetima imao DOBRE dizajnere kadre da od već utemeljenih igračkih paradigmi prave nove, uzbudljive naslove.
Bubble Bobble je imao, uči nas Wikipedija „najmanje trideset zvaničnih portova“, a posle toga i nastavke, te grananja serijala, pa smo tako imali i Rainbow Islands i Parasol Stars i Bubble Bobble Part 2, pa posle njega i Bubble Bobble II jer što bi tu ikao mogao da se snađe trideset godina kasnije? Bubble Bobble II se zvao i Bubble Symphony na nekim teritorijama a iza njega je sledio Bubble Memories: The Story of Bubble Bobble III. Već je tu Taito poprilično poludeo sa brendiranjem i jednu relativno prepoznatljivu franšizu, vizuelno i koncepcijski, pošteno razvodnjio. Igre u serijalu su i dalje bile mahom platformske ali su dinosaurusi koji izduvavaju mehuriće, Bub i Bob, bilo notabilno odsutni iz Rainbow Islands i Parasol Stars a onda je udevedesetima izdavač naskočio na trend igara sa padajućim blokovima kreirajući Puzzle Bobble koja je zatim postala veliki hit-serijal sama za sebe, naravno ne pre nego što je na zapadu rebrendirana u Bust-A-Move za maksimalnu brend-konfuziju (uprkos makar vizuelnom povratku na originalne preslatke dinosauruse).
Utoliko, Bubble Bobble 4 Friends je zapravo nešto što se dugo čekalo, propisan signle screen platformer koji smisleno gradi na temeljima originalne igre i njenih „pravih“ nastavaka, pedeset nivoa platformske akcije u novoj, 3D grafici, sa svim šarenišom i veselom muzikom koje očekujete od serijala.
No, možda pomalo iznenađujuće Bubble Bobble 4 Friends se nikada ne izdiže iznad razine kompetentne ali nenadahnute reimaginacije Bubble Bobble kao score attack igre u kojoj nema nikakvih iznenađenja, šokova, začudnosti niti divljih varijabli što mogu izmeniti vaše igračko iskustvo. Ovo je platformski naslov napravljen za igrača koji će da sedne i promisli kako da svaki od ekrana očisti jednim dobro plasiranim potezom, eliminišući sve neprijatelje odjednom i time ostvarujući najduži „chain“ i dobijajući najviši skor. Sve je podređeno ovom dizajn-prioritetu i, notabilno, Bubble Bobble 4 Friends radi stvari koje originalni Bubble Bobble nije radio: ima neprijatelje sa fiksiranim putanjama kretanja, nema vremensko ograničenje za prelazak ekrana, nudi mnogo platformi kroz koje igrač može da prođe ali neprijatelji ne, itd.
Da budemo jasni, originalni Bubble Bobble je svakako imao i score attack komponentu, mislim, pričamo o arkadnoj igri iz 1986. godine, NARAVNO da se dobar deo dizajna vrteo oko hi-score nadmetanja sa drugim klincima iz kraja, ali njegova differentia specifica upravo je bila u tome da je, poput sabrata Arkanoida, uzeo jedan vrlo klasičan, vrlo dobro opisan igrački dizajn (da ponovimo, platformske igre su u 1986. godini bile izuzetno temeljno istražen žanr i Bubble Bobble je bez mnogo snebivanja gradio na osnovama koje su postavili Donkey Kong i Mario Bros.) a onda u njega ubacio svu silu neočekivanih promenljivih veličina koje su nekakvom arkanom igrom algoritama i generatora slučajnih brojeva svakom konsekutivnom prelasku davale potencijal da krene u neočekivanom smeru.
Jedna od, dakle, ključnih karakteristika originalnog Bubble Bobble je bila ta da nikada niste znali koji će predmet igra u kom trenutku da vam izbaci na ekran, koji će biti efekat vašeg bušenja SVIH mehurova na ekranu odjednom, kako će se završiti vaše bušenje mehura sa vodom i kojom će putanjom ta voda ići po ekranu, hoće li vam garantovati eliminaciju svih protivnika u jednom potezu ili će bujica i vas odvući u smrt itd. Nepredvidivost je, naravno, antitetičko svojstvo kada pravite score attack igru jer u takvoj igri igrač želi da nauči sve mehaničke komponente, da uvek bude siguran da ista akcija proizvodi isti efekat i onda napravi plan rada i izvede ga što većom brzinom i efikasnošću. Bubble Bobble stoga nije bio prevashodno score attack igra već igra u kojoj ste se često prepuštali stihiji, imali momente kada eliminišete sve živo sa ekrana jednim potezom za koji niste ni znali da ima taj potencijal, gde ste često ostvarivali niži skor ali ste VIDELI i ISKUSILI više originalnih stvari u igri. Trideset i sedam godina kasnije, podsećam, ja ovu igru igram barem 2-3 puta nedeljno kada upalim Playstation 5 i na raspolaganju imam možda 15 minuta vremena, što je nedovoljno da uopšte stignete do nečeg smislenog u modernim igrama.
Bubble Bobble 4 Friends nema ništa od ovoga. Bubble Bobble 4 Friends je dizajniran, rekoh, kompetentno, ali njegovi nivoi nisu nepredvidiva šuma prepreka i platformi koje mogu da vam daju neočekivane prednosti ali i da vas grdno upropaste na načine koje niste ni vizualizovali kada ste ušli u nivo. Umesto toga, Bubble Bobble 4 Friends nudi urednu nisku nivoa podeljenih u pet tematskih, hm, celina* a koji su dizajnirani tako da igrač kroz svaki od njih treba da nađe optimalnu putanju i sekvencu poteza tako da sve neprijatelje uhvati u mehurove, da se ti mehurovi svi onda, nošeni strujanjima vazduha, grupišu na jednom mestu i da ih onda jednim žustrim skokom (ili naskakivanjem odozgo) probuši sve od jednom kako bi upisao sebi najviši moguć skor.
*malo je falilo da kažem „svetova“, potaknut time da sam Bubble Bobble 4 Friends ubacio između sesija igranja Super Mario Bros. Wonder, ali sam se na vreme setio da se čitava igra odvija u jednoj jedinoj dečijoj sobi…
Bubble Bobble 4 Friends nema jedan od osnovnih elemenata dizajna originalnog Bubble Bobble, a to su nasumična pojavljivaja predmeta na ekranu od kojih neki daju samo skor, neki unapređuju karakteristike lika (brzina, ubojitost mehurića itd.) a neki čiste ekran od neprijatelja na urnebesne načine, teleportuju vas nekoliko nivoa unapred, otvaraju portale za skrivene nivoe itd. Umesto toga ovde imamo jedan modifikator koji igrač može pripisati liku po želji (oni se otključavaju i levelapuju prelaženjem kampanje, skupljanjem slova koja formiraju reč Extend i ostvarivanjem boljih rezultata) i tipično daju organičen broj korišćenja posebnih sposobnosti poput mehurova koji lete dalje, eksplozivnih mehurova, mehurova koji po bušenju daju horizontalno električno pražnjenje i prže sve na jednoj duži na ekranu itd. Ovo je dobrodošao ali siromašan dodatak dizajnu koji je inače vrlo pešadijski i skroman.
Ne kažem da je i loš. Bubble Bobble 4 Friends to što radi, radi korektno, ali jeste vidljivo da je vrlo neambiciozan u tome što radi. Sama mehanička osnova je većinski zdrava: skokovi i bacanja mehurića rade (uglavnom) kako treba mada se svakako oseti da su likovi, mehurovi i neprijatelji u igri 3D modeli a ne sprajtovi i da je jedna mera preciznosti u detekciji dodira time izgubljena. No, skakanje po mehurićima tako da ih ne probušite je, recimo, pojednostavljeno i predstavlja jednu od glavnih „naprednih“ mehanika pogotovo u kasnijim nivoima gde puko hodanje i skakanje po platformama neće biti dovoljno da dovoljno brzo ostvarite svoj naum. Ovde Bubble Bobble 4 Friends svakako ima svoj momenat da zablista, nudeći povremeno zanimljivo osmišljene nivoe, a ova je tehnika dosta korisna i tokom bosfajtova kojima se završava svaka od pet celina.
Da bude jasno, igra ima broj 4 već u imenu, i pominje nekakve prijatelje JA NE ZNAM ŠTA JE TO, JA SAM ČOVEK OD 52 GODINE KOJI IGRA PLATFORMSKE IGRE, pa je i sasvim fer reći da je primarna publika koju su u Taitu i Square Enixu (vlasniku nekada velike kompanije) imali na umu ta neka publika mlade dece koja će ovo igrati u grupi. Svakako pred početak svake od celina igra nudi da se u igranje uključe do četiri igrača i, kako je već i truizam da je svaka igra zabavnija kada je igra više ljudi u istoj sobi, to verovatno vredi i za Bubble Bobble 4 Friends.
Ovo je možda i dodatno opravdanje što ne postoje vremenska ogrančenja za prelaske ekrana ali ne može biti DOSTATNO opravdanje što je sržni dizajn tako uštogljen, sasvim usredsređen na ubijanje neprijatelja od kojih su mnogi zarobljeni na svojim fiksiranim putanjama i nikada vas neće aktivno napasti i što nema varijabli, preokreta, iznenađenja, ČUDESA jebem mu mater, čudesa po kojima pamtimo Bubble Bobble. Naprotiv, mislim da bi igra u kojoj četiri deteta zajedno svedočila NEOČEKIVANOM i ČUDNOM pa i povremeno BIZARNOM koje se odvija pred njima na ekranu a ona ne znaju šta je tačno do toga dovelo i kako da to jednom ponovo repliciraju kako bi im drugovi iz škole verovali, mislim da bi ta igra bila ISTINSKI naslednik slavne Bubble Bobble tradicije i bila dostojan konkurent upravo Nintendovim savremenim platformerima koji samouvereno baštine baš tu ideju da je urednost dizajna lepa stvar ali da su momenti kada se dešavaju neobjašnjive, PREDIVNO HAOTIČNE stvari ono što se pamti decenijama. Mislim, pisaću uskoro o Super Mario Bros. Wonder a koja je cela dizajnirana oko ove ideje do mere da neki old school SMB fanovi gunđaju da je igra sva u spektaklu i začudnosti i da nema dovoljno „klasičnog“ platformskog dizajna.
Naravno, nismo to dobili. Ono što jesmo dobili je da kada pređete kampanju dobijate JOŠ pedeset nivoa koji se prelaze bez čekpointovanja i koji su „super teški“ (tako tvrdi Taito) a što je način da se kaže da je originalnih 50 nivoa remiksovano da budu teži. Da ne bude nejasno, mislim da je ovo sasvim častan dodatak na originalnu kampanju i jeste nekakav naklon klasičnoj arkadnoj tradiciji ali nam ne daje više „pravog“ Bubble Bobble iskustva. Tu je i „workshop mode“ a koji je praktično „Bubble Bobble Maker“ gde možete sami dizajnirati nivoe i deliti ih sa drugima, što je sasvim korektno, takođe, ali svedenost dizajna same igre diktira da ovde naprosto nemate sa čim da postignete originalnu Bubble Bobble magiju i možete samo praviti još nivoa usredsređenih na score attack filozofiju.
E, sad, da stvari budu istovremeno i bolje ali zapravo i gore, Bubble Bobble 4 Friends vam daje i Arcade of Memories mod, a koji je ceo originalni Bubble Bobble, da opet citiram Taito „verno rekonstruisan iz originalne arkadne igre iz 1986.“ Ovo je u teoriji sasvim primamljiva ponuda – mada bi bila MNOGO primamljivija da je Taito dodao makar i Rainbow Islands i Parasol Stars koje nisu legalno nabavljive ni na jednoj modernoj platformi – i mada nikako ne bi opravdala visoku cenu paketa, sasvim je zamislivo da bih narednih nekoliko godina palio Switch samo da malko poigram original. No, ovde Taito prilično jebeno ispušta loptu na patos*: ne samo da su originalni Bubble Bobble pre solidnih sedam godina licencirali vrednoj firmi Hamster Corporation koja ju je objavila u okviru svog Arcade Archives serijala, nego je i Hamster odradio ZNAČAJNO bolji posao na ime emulacije.
*a taj patos mu je posle jebao ženu i ispišao mu se u teglu sa kombuhom, samo da se zna
I, mislim, hajde, nije sad ni neko veliko iznenađenje da se firma koja za kruh svagdašnji zarađuje dovođenjem starih arkadnih igara na moderne platforme bolje snalazi u problematici adaptacije softvera rađenog za CRT ekrane pre bezmalo četiri decenije na moderne mašine ali čovek bi očekivao da će Taito napraviti makar napor da se ne osramoti. Možda su ga i napravili, ali njihov port originalnog arkadnog Bubble Bobble u ovoj igri je i vizuelno manje atraktivan, i ima osetno sporije kontrole što, da se razumemo, ne čini igru neigrivom ali kad već postoji jeftinija (i ako vam je to bitno, legalno neupitna) alternativa, to u mnogome umanjuje privlačnost Bubble Bobble 4 Friends za retrogejmere.
Znate šta još umanjuje privlačnost ove igre? Grafika! Bubble Bobble 4 Friends ima trodimenzionalne modele i malo modernijih efekata, ali ovo je sirotinjska ponuda. Što samo po sebi nije ni neočekivano ni loše, ali opet, možete imati sirotinjski vizuelni dizajn, bez skupe tehnologije a koji će ipak biti vizuelno prijemčiv. U Taitu su se, avaj, odlučili za GROZNU art-direkciju koja kombinuje niskopoligonalne 3D modele, užasno osvetljenje i razmazane pozadine za nešto što u kinematicima daje utisak da gledate one neke 3D crtane filmove pravljene direktno za JuTjub i za decu koja još ne znaju da hodaju i smatra se da nije nehumano da ih se izloži takvim užasima pošto dok nauče da govore već ima da budu mentalno oštećena i neće ni umeti da se požale sudu. Testirao sam ovo na nezainteresovanom trećem licu, tj. svojoj supruzi od koje sam tražio da pogleda igru dok je išao kinematik i ona se isto zapanjila kako je to ružno, jeftino i nekako… smuljano. Jebotebog, da sam dao 36 funti za ovo mislim da bih to veče spavao u hodniku zgrade.
Sami nivoi izgledaju mrvicu lepše, ako možete da ignorišete razmrljane pozadine koje su zumirani delovi dečije sobe, ali igra izrazito pati od bledunjavog dizajna neprijatelja (sami dinosaurusi su bolji ali, mislim, radi se o dotezanju dizajna napraljenog pre skoro četiri decenije), neupečatljivih, ma šta neupečatljivih, PRERUŽNIH bossova i, a što je možda i najveće iznenađenje, često neobjašnjivo lošeg dizajna voća i voćnih obroka koje dobijate kao nagradu za prelazak nivoa. S obzirom da je Bubble Bobble generalno nastao kao igra u kojoj su voće i poslastice vizuelna (i rezultatska) nagrada i da je ovo bilo težište serijala kroz mnogo igara, a kao deo jedne dobro utemeljene tradicije japanskog igračkog dizajna, nema ni objašnjenja a, jebiga, ni opravdanja što neke od voćki i voćnih salata u ovoj igri izgledaju kao da je dizajner samo kupio već gotove modele iz neke kineske onlajn radnje i ubacio ih u igru bez ikakvog dodatnog rada. Uopšte, kolorna paleta je neprimamljiva, umirena, sa nijansama koje su zagasite čak i kada se radi o nominalno živim bojama pa umesto primarnih nijansi crvene i žute dobijamo cinober i oker, a umesto plave i teget sivu i ispranu lila, a koje onda dosta ružno pasuju uz defokusirane pozadine osvetljene difuznim svetlom i odaju opšti utisak jedne smorene razmazotine. Kad to čovek uporedi sa oštrim, hrskavim vizuelnim dizajnom originala gde su boje prosto pucale na ekranu, malo se, naravno, sneveseli.
Naravno, lako je izigravati razmaženu mušteriju i žaliti se na detaljčiće i to kako igra koju igram danas ne odaje isti osećaj koji sam imao kada sam igrao original sa nežnih 15 godina i jasno je da bi trebalo da osećam i izvesnu meru zahvalnosti što serijal u stvari još postoji u nekoj formi. Svakako, Taito/ Square Enix su u ovo uložili malo novca i tim koji je igru radio je srazmerno neiskusan (za moge od njih je ovo prvi i jedini naslov do sada naveden u Moby Games bazi podataka) a ciljna grupa igrača su mnogo MNOGO mlađa deca od mene (eto, i muzika je, ako ste dete, sasvim okej i zapravo je bliža duhu originala od grafike), no, lepo je da Bubble Bobble uopšte figuriše kao brend u 21. veku. Nažalost, mislim da ova igra ne daje mnogo argumenata da se serijal nastavi a ako nastavka i bude, plašim se da će ponovo na programu biti isti ovakav, šablonski, mehanički rađeni dzajn, bez života i začudnosti koje su krasile rane godine ovog serijala. Šteta je to, ali ako ste značajno manje blazirani od mene i imate još troje prijatelja/ rođaka/ miniona u blizini, kojima ne smeta da igraju kompetentnu ali terminalno osrednju platformsku igru sa vama, Bubble Bobble 4 Friends može da bude jedno popodne pristojne zabave.