Pogledao sam A Touch of Sin, kineski film čiji originalni naziv, 天注定, a koji bi se direktno mogao prevesti kao „nebeska sudbina“, ima jake simboličke i religijske tonove. S obzirom na to da je u pitanju antologijski sklop sa četiri priče koje bi se najjednostavnije mogle opisati kao „socijalna drama“ u modernoj Kini, prizivanje religijske simbolike već u naslovu* je iznenađujuće. Savremeni kineski film ne beži od mitoloških i religijskih motiva, ali njih pre očekujemo u akcionim i fantazijskim naslovima, ne u filmu koji se bavi migrantskim šljakerima u fabrikama, seksualnim radnicama i časnim provincijskim proleterima kojima je dosta korupcije što je gledaju oko sebe i treba da veruju da je Maco Ce Tung baš ovako zamislio put u komunizam.
*distributerski prevod je igra reči koja priziva naslov kineskog akcionog filma iz 1971. godine, a koji se na zapadu distribuirao kao A Touch of Zen, čime se sugeriše taj religijski element originala, ali i neočekivana spona sa Wuxia žanrom koju je A Touch of Sin napravio
Nismo mi jedini iznenađeni, jednako su to bili i kineski cenzori kojima je trebalo dosta premišljanja da odobre prikazivanje ovog filma u bioskopima. Autor scenarija i režiser filma, Jia Zhangke je danas ugledni dekan filmske akademije Medijskog koledža u severoistočnoj kineskoj pokrajini Shanxi, kao i predsednik šangajske verzije Vakuverske filmske škole, ali njegovi rani filmovi, a snimao ih je još od polovine devedesetih, su pravljeni izvan kineskog državnog sistema, nisu prolazili cenzorsku kontrolu i nisu prikazivani u bioskopima, pa se smatraju andergraund produkcijom. Sa svojim četvrtim dugometražnim filmom, The World, Jia je zvanično ušao u sistem uz dopuštenje administracije i od tada je on režiser, scenarista, glumac i producent sa rastućim spiskom naslova.
No, A Touch of Sin je predstavljao iznenađenje i za kinesku ali i za internacionalnu publiku jer je ovaj film uzeo smirene, meditativne prikaze moderne Kine koji su autoru pribavili i lepu količinu međunarodne pažnje – njegov film iz 2006. godine, Still Life, je dobio Zlatnog lava u Veneciji – i rastrgli ih na komadiće brutalnom socijalnom kritikom i visceralnim nasiljem. A Touch of Sin je dobio i nagradu za najbolji scenario na kanskom festivalu, ali reklo bi se da je ovo bila pre svega utešna nagrada što Jia ne može da dobije Zlatnu palmu, jer bi kineska reakcija na to možda bila isuviše problematična. Kan će mu se par godina kasnije odužiti davanjem Zlatne kočije i Jia je još uvek jedini Kinez koji je dobio ovo priznanje dodeljivano takvim teškašima kao što su Herzog, Scorcese, Kaurismaki, Carpenter, Varda, Cronenberg, Jarmusch… Ne bez razloga Slavoj Žižek smatra Jiu jednim od najvažnijih režisera na planeti u ovom trenutku.
A Touch of Sin je elegantan film, ali nije scenario ono što ćete u njemu prevashodno pamtiti, štaviše, može se argumentovati da publici izvan Kine, koja ne poznaje kineske tradicije, religijske, pozorišne itd, ovde neizbežno mora da promakne nezanemarljiv deo značenjskog sloja filma. Korišćenje tradicionalne muzike i sekvenci uličnog pozorišta u prvoj priči i u epilogu, daje filmu utemeljenje u verovanjima i praksama koje su starije od revolucije i ako ih moderna Kina danas neguje samo kao folklorno nasleđe što treba da hrani nacionalističku energiju na kojoj počiva mnogo savremenog socijalnog inženjeringa, Jiina intencija je očigledno da kritikuje društvo ne kao dobronamerni građanin koji želi da ukaže na nesavršenosti, već kao neko zgađen onim što je društvo, posle svega, sebi dopustilo. I još u tome perverzno uživa.
Četiri priče koje gledalac prati tehnički su nezavisne jedna od druge iako Jia pušta da se likovima koji ih pokreću prepletu putevi. Utoliko, elegantnost ovog filma je već i u tome što počinje u dubokoj provinciji na severu, u selu koje je svoj rudnik uglja prodalo privatnom vlasniku – i nekim čudnim spletom okolnosti, svi u selu su ostali tačno onoliko imućni koliko su bili pre prodaje, osim direktora rudnika koji sada ima privatni avion i lepu ljubavnicu iz metropole – a zatim nas vodi po različitim krajevima zemlje intuitivnim putanjama praćenja običnih ljudskih sudbina koje se završavaju visceralnim krešendima ubistava i samoubistava.
Ako ste odrasli na jugoslovenskoj tradiciji crnog filma i njegovih naslednika u osamdesetima, nemoguće je u A Touch of Sin ne videti istu energiju koju su u svoje produkcije ulivali Žika Pavlović i Živko Nikolić, sa prepoznavanjem korupcije, društvene, političke, opšte i reagovanjem na nju disruptivnim, brutalnim refleksom. Protagonist prve priče u A Touch of Sin je toliko besan što je zajednički rudnik prodat, direktor se obogatio a svi se prave da je to normalno i servilno ga celivaju u dupe, da pravi skandal tokom svečanosti, nakon čega ga lokalni, jelte, moćnik istovremeno i kažnjava ali i pokuša da ga potkupi. Njegova reakcija je… pa, recimo da u njoj glavnu ulogu igra ne samo rezignirani, besni izraz lic Wua Jianga već i jedna pogolema dvocevka sa sačmom za krupnu divljač. Jia Zhangke se za ovaj scenario inspirisao stvarnim događajima i vestima koje su promakle kineskim cenzorima, ali Wu daje razjarenosti glavnog lika jednu zastrašujuće uverljivu dimenziju, deleći pravdu velikog kalibra ne samo tamo gde je lično pogođen već svuda gde vidi stvari koje svi vide i svi ih prihvataju iako znaju da su neispravne. A to uključuje i šibanje sirotog zaprežnog konja koji nije kriv što je seoski put prekriven blatom…
No, uvod za prvu priču nam pokazuje drugog lika, migranta sa sasvim drugog kraja Kine a koga na drumu zaustavljaju tri klinca sa sekirama i traže mu pare. Ovaj lik je protagonist druge priče, gde odlazi u rodni kraj da prisustvuje majčinom sedamdesetom rođendanu ali može da misli samo na to kakvu mu moć daje pištolj koji ima i za koji niko ne zna da je u njegovom posedu. Proslava majčinog rođendana je pomerena do kineske Nove godine baš da bi sinovi rasuti po zemlji mogli da dođu i da svi prisustvuju ali ni slavlje, ni tradicionalni vatromet, pa ni seks ne daju glavnom liku takav adrenalinski fiks kao pucanj iz pištolja. Jia ga zatim upućuje jednom izuzetno mračnom putanjom, režirajući njegov pad u ambis bez mnogo teksta, savršeno kamerom prateći razvoj njegovog plana o kome gledalac ne zna ništa sve dok ne počne da se pred njegovim očima odvija, a tada je već kasno da skrenete pogled… Ovo je kao da gledate nekakav francuski novotalasni film, proteran kroz Tarantinovu mašinu za mlevenje mesa i smešten u kineski, niskobudžetni mizanscen.
Kad već pominjemo budžet, A Touch of Sin jeste rađen digitalnom kamerom, ali direktor fotografije, hongkonški veteran Nelson Lik-wai Yu donosi jednu visoku ekspertizu u ovu produkciju, koristeći širokougaona sočiva, mnogo razmišljajući o svakom kadru i dajući, generalno, jedan prestižan izgled filmu. Mnogo ovde ima scena u kojima protagonisti hodaju ili se voze drumovima dok su oko njih polja i planine – jedna od implicitnih tema filma jeste veličina Kine i putovanje preko zemlje kao čin bekstva, otrzanja u naslovu pominjanoj sudbini – i ovo izgleda fantastično, skoro kao da je korišćena filmska traka, ali Yu Lik-Wai je podjednako dobar u urbanim scenama i enterijerima. Druga tema filma, prilično eksplicitna, je veliki klasni jaz u društvu koje teži besklasnoj utopiji i crnotalasovski snimci radničkih i seljačkih enterijera, punih prastarih kalendara, neobeleženih flaša i dotrajalog drvenog nameštaja čine snažan kontrast kasnijim scenama, u trećoj i četvrtoj priči, gde vidimo kako se oni sa više para provode u saunama sa, jelte, specijalnom masažom, ali i u hotelima koji su doslovno bordeli sa sve tematskim prostorijama uređenim da izgledaju kao vozovi za komunističke funkcionere i devojkama koje kosplejuju kondukterke i medicinske sestre…
Jia ni u ovom drugom delu filma neće mnogo susprezati bes, ali i ovde se sve radi sa malo reči a veliki deo tereta iznose savršena kamera, osvetljenje, scenografija i kostimi, nudeći gledaocu koji je možda očekivao da film produži u crnotalasnom tonu ukus „druge“ Kine, one koja ne samo plaća za seks, već i koja će se uvrediti kada joj radnica u sauni objasni da je ona recepcionerska i da ona ne daje masaže, obične ili… specijalne. Glavnu ulogu u trećoj priči igra Jiina druga (i aktuelna) supruga Tao Zhao i ona nakon komplikovanog incidenta u kome biva napadnuta od strane supruge svog ljubavnika, a koji nikako da se odluči za jednu od njih dve i preferira da sedi na dve stolice dok može, mora da istrpi nastraje bahatog gosta koji je doslovno besan što se ijedna žena usudila da mu kaže „ne“ pa je šamara debelom butkom Juana. Wuxia filmovi su poznati po omiljenim prizorima lepih žena sa oštricama u rukama i Tao Zhao na momenat dobija kadriranje i poze koje su zaista mogle ispasti iz bilo kog krvoločnog akcijaša sedamdesetih ili osamdesetih.
Konačno, poslednja priča se bavi mladim momkom koji će pobeći iz fabrike gde je, sopstvenom greškom, napravio sebi situaciju da radi a da ga ne plaćaju dok se kolega, ozleđen jer ga je ovaj tokom rada na mašini zagovarao, ne oporavi. On se vraća u rodni grad i tamo mu drugar nalazi posao u hotelu koji vodi menadžer sa Tajvana i gde radna snaga mora da zna i Kantonski i Engleski jer „dolazi dosta gostiju iz Hong Konga i Makaa“.
Naravno, brzo postaje jasno da to nisu toliko „gosti“ koliko „klijenti“*, pa je sav glamur u kome će se osoblje gostima uvek i isključivo obraćati sa „poštovani goste“ samo deo bordelske etikete. Glavni junak nije baš ovako zamišljao svoju karijeru ali makar nosi lepo odelo, ne radi na traci u fabrici i upoznao je jednu od radnica koja se rado druži sa njim i izvan radnog vremena.
*u Engleskom prevodu drugar koji mu saopštava da hotel traži radnike i koristi termin „John“
Naravno, muškarci, pogotovo kad su neiskusni, umeju svašta sebi da uvrte u glavu pa momak ubrzo krene da sanja o tome da njih dvoje pobegnu i odu u drugi kraj zemlje da rade nešto drugo. Uostalom, on je navikao da poslove koji mu se ne dopadaju naprosto napusti a da nikome to ne kaže i ode negde drugde, jer je mlad i nema nikakve odgovornosti…
…to jest, dok ga majka ne pozove telegfonom i podseti ga da ona čeka da joj pošalje pare jer nema da jede. Kada i od koleginice o kojoj je počeo da ozbiljno sanjari dobije jedan hladan tuš u kome mu ona kaže da ima ćerku od tri godine koju izdržava, pred našim je junakom izbor da pobegne sam ili da sazri i postane odrasla osoba. On, nažalost, bira treći put…
Jia zaokružuje flm spajajući dva lika iz prethodnih priča i pitajući jednog od njih, kroz usta pozorišne glumice, je li svesna svog greha. Naravno, ovaj lik je najmanje grešan od svih ali je i, izgleda, jedini koji poživi dovoljno dugo da ga more etičke dileme.
A Touch of Sin je brutalan film, ali on scene nasilja koristi inteligentno, kao punktuaciju na krajevima priča koje nisu samo studije protagonista. Naprotiv, protagonisti dobijaju onoliko ljudskosti koliko je neophodno da gledalac oseti delić teskobe i besa sa kojima oni žive jer je SVET oko njih taj koji je brutalan. Ovo je društvo eksploatacije, korupcije, društvo kojim vladaju oni bez skrupula i oni sa mnogo novca, u kome ono što pripada svima uzimaju najmoćniji da bi sebe učinili još moćnijim a i ono što pripada samo nama, na kraju mora da ima svoju cenu jer ništa ne može da ostane izvan začaranog kruga uklete ekonomije. Jia sa ovim filmom, naravno, pravi univerzalniju erupciju besa, rezignacije i očajanja nego što je puko kritikovanje Xi Jinpingove Kine – uostalom ni Scorceseov Taksista nije bio SAMO kritika Njujorka ili Amerike – ali u procepima čistog kinematskog baleta koji je mogao snimiti baš i Scorcese ili Godard ili Žika Pavlović, on nudi nemilosrdnu disekciju baš kineske stvarnost, baš incidenata i nepravilnosti i odstupanja od proklamovanog morala koji, kada se nagomilaju čine nečije čitavo iskustvo življenja u ovoj državi. Elegantan, bez previše priče, ovo je film što gledaoca uvlači u svoje nasilne fantazije gde samo nakloni akcionom filmu u krešendima segmenata čine da gledalac ne kolabira pod teretom previše realnosti koja mrvi sve one dovoljno nesnađene i naivne. A Touch of Sin sam pogledao na Mubiju, a koji nam je u okviru promocije ponudio tri meseca pretplate samo za dolar, pa će verovatno narednih nekoliko nedelja mog filmskog programa biti duboko obeleženo njegovom arthouse ponudom. Pa ko preživi, pričaće.
