Capcomov najnoviji naslov iz sada već više nego dvodecenijskog serijala komedija-iz-sudnice, nazvan The Great Ace Attorney Chronicles igrao sam duže od dve godine, od Decembra 2021, pa sve do ranog Februara ove godine. Naravno, pravio sam pauze naročito jer su ovo dve igre u jednoj pa sam između završavanja prve i započinjanja druge imao možda i godinu dana neigranja, ali sa druge strane ovo je u sasvim doslovnom smislu monumentalan (interaktivni) narativ u kome sam se, ako moj Switch ne laže, „75 sati ili duže“ družio sa šarenim, ljupkim ansamblom advokata, tužilaca, detektiva, policijskih inspektora, sudija, forenzičara i pitoresknih londonskih prestupnika i prevaranata, lopova i lažova, biznismena i briljantnih ali socijalno neuklopljenih naučnika i inženjera, japanskih imigranata, ruskih mornara i penzionisanih britanskih oficira… Jedna scena, svega nekoliko minuta pre kraja igre mi je onda naterala suze u oči pa sam plakao i smejao se u isto vreme, svestan da sam stigao do kraja puta obeleženog gorkoslatkim emocijama, bizarno zapletenim kriminalnim slučajevima, neverovatnim političkim preokretima, visokom intrigom i misterijom, ekscentričnom komedijom i igrama dedukcije, da sam mesecima živeo u svetu koji sada napuštam i da je ovo, sasvim moguće, poslednji put da njega, i sve njegove drage likove sa kojima sam se toliko srodio, vidim u svom životu.
Zvuči melodramatično, ali igre iz Ace Attorney serijala su definisane svojim dugačkim, složenim narativima u kojima svi likovi bivaju uvučeni u apsurdno kompleksne priče o zločinu, misterijama i somotski crnim dubinama ljudske duše i do kraja imaju nakupljeno dosta novih ožiljaka – i ako su imali sreće, i malo mudrosti i znanja da postoji neko ko ih voli – pa je ideja o ponovnom igranju nekih od njih ne apsurdna ali zahteva nemalu distancu od prvog prolaska kroz igru već i ogromnu vremensku investiciju. Za čoveka u šestoj deceniji života i jedno i drugo, moramo priznati, deluje kao sve nedostižniji zahtev. Ima još mnogo MNOGO MNOGO igara koje još nisam igrao i treba ih odigrati, a neke od njih čak pripadaju i istom serijalu…
No, moglo bi se argumentovati da su ovakve igre vredne upravo i na ime te ogromne kolekcije uspomena koje ostavljaju za sobom i dobijaju permanentno mesto u čovekovoj svesti, sa znanjem da su one sada deo njegovog sveta onoliko koliko je on bio deo njihovog sveta dok je igrao. Igre bazirane na narativu i karakterima ni slučajno nisu neka nova i egzotična forma videoigara – žanrovi avanturističkih igara i vizuelnih novela svakako su mnogo stariji od danas aktuelnih AAA naslova koji imitiraju „Peak TV“ trope – ali Ace Attorney je serijal koji od prve igre kao da je uspostavio jednu unikatnu sinergiju ne samo igračkih žanrova već i žanrova izvan medijuma igara – pre svega komedije, parodije, farse, a onda i krimića, misterije, horora – kojom je onda ostvario nezanemarljiv uticaj na medij videoigara. Čak i da na stranu stavimo direktne omaže i imitacije – igre sa sudnicom kao glavnom pozornicom događaja kojih je makar Steam sve puniji – Ace Attorney je u ranim godinama ovog stoleća na neki način bio predvodnik novog talasa japanskih avanturističkih igara koje su na zapadu napravile neočekivan uspeh, krčeći put za tako cenjene serijale kao što su bili 999 ili Danganronpa, ali, na kraju krajeva, i za Segin Judgment.
Ace Attorney igre se često, na zapadu, ističu kao primer kvalitetne, srazmerno visokobudžetno producirane vizuelne novele ali ovo je isto toliko pogrešno koliko je i tačno. Tačno je da dijalozi, ritam komunikacije, dugački periodi u kojima igrač samo čita tekst i nema priliku da utiče na odvijanje radnje stoje u tradiciji vizuelnih novela, ali tačno je i da Capcomov serijal ne samo da nema skoro nikakve veze sa danas preovlađujućim tropima i podžanrovima u žanru vizuelnih novela, već i to da je čitava njegova istraživačko-detektivsko-forenzička dimenzija koja podrazumeva detaljno pregledanje lokacija na kojima su počinjeni zločini, analizu prikupljenih dokaza itd. nastavak sasvim druge žanrovske tradicije i direktno nadgrađuje nasleđe tradicionalnog japanskog avanturističkog igranja začetog još 1983. godine igrom The Portopia Serial Murder Case velikog Yujia Horiija, čoveka čije je ime danas sinonim za sasvim drugi žanr igara, klasični japanski RPG, epitomizovan u serijalu Dragon Quest.
Shu Takumi, kreator i otac serijala Ace Attorney je zapravo i inicijalno Capcomu predao pič za detektivsku igru, a koji je bio glatko odbijen. Firma je u to vreme, pred kraj dvadesetog veka, bila u procesu transformacije, jašući na popularnosti novih konzola sa 3D grafikom i radeći kinematične akcione igre poput Resident Evil ili Dino Crisis (i još uvek neizašlih Onimusha i Devil May Cry) pa je srazmerno „statičan“ žanr kakav bi bila tradicionalna detektivska igra delovao kao isuviše retro za njihov portfolio. No, upravo će Atsushi Inaba, danas CEO PlatinumGames, a u to vreme saradnik na Devil May Cry i Resident Evil, u ulozi producenta Takumiju pružiti priliku da, nakon završetka druge Dino Crisis igre, sa malecnim timom od svega sedam zaposlenih napravi nešto slično onome što je želeo. Ostalo je, kako kažu istorija, sa prvom Ace Attorney igrom izašlom za Game Boy Advance 2001. godine i iznenađujućom popularnošću koju je ovaj naslov postigao u Japanu.
Serijal neće dobiti englesku lokalizaciju sve do 2005. godine kada je prva igra – pod nazivom Phoenix Wright: Ace Attorney – portovana na Nintendov DS i onda je, možda sasvim neočekivano pokoravanje zapada krenulo. Iako se radi o nativno „ručnim“ igrama, predviđenim da se igraju tamo gde se zateknete, idealno na dugom putovanju gde ćete imati sate provedene u prevoznim sredstvima ili samotnim hotelskim sobama, ove su igre uspele tokom godina da ostvare popularnost koja ih je ubacla u glavni tok pa iako se danas Ace Attorney naslovi prvo prave za ručne konzole i telefone, oni imaju i portove za „prave“ konzole i PC, a u međuvremenu smo pored animirane serije imali i igrani film koji je režirao veliki Takashi Miike.
I igra o kojoj danas pričamo, The Great Ace Attorney Chronicles, nastala je prvo na prenosnim konzolama. Ona je zapravo kompilacija dve igre: The Great Ace Attorney: Adventures iz 2015, i The Great Ace Attorney 2: Resolve iz 2017. godine, obe napravljene prvo za Nintendov 3DS. Ni jedna od njih nije originalno izašla izvan Japana pa je The Great Ace Attorney Chronicles, izašao 2021. godine za Switch, Playstation 4 i Windows na kraju najudobniji, najbolji način da se ovaj narativ iskusi. Da bude sasvim jasno: iako pričamo o dve odvojene igre originalno izašle u razmaku od dve godine, u pitanju je jedan integralni narativ gde će poslednji, neopisivo dramatični sudski rasplet imati sasvim direktne veze sa likovima i događajima vezanim za prvi slučaj sa početka prve igre. Shu Takumi i njegovi saradnici su sa The Great Ace Attorney Chronicles napravili svoj verovatno najkompleksniji i najimpresivniji Ace Attorney naslov, kreirajući vrtoglavo složenu priču i u već etablirani mehanički sklop igre dodajući interesantne, funkcionalne nove ideje, a da je pritom ovo – uz sve svoje ekscentrinosti i bizarne preokrete – najmanje ekscentričan Ace Attorney naslov, sa slučajevma koji imaju najlogičnija, za deduktivno pronalaženje najprirodnija rešenja. Smeštanje najvećeg dela radnje u viktorijanski London je pritom vidno inspirisalo tim, od grafičkih dizajnera koji su ovde radili sa kombinacijom trodimenzionalne tehnologije i ručno crtanih pozadina i likova i uspeli da ih venčaju na uzbudljiv način, pa do grupe scenarista predvođenih Takumijem koji su osmislili krimi-zaplete i dramatične karakterne lukove dostojne zlatnih godina crime i mystery proze.
The Great Ace Attorney Chronicles na svojoj strani ima i tu prednost da je ovo prva igra u kojoj je Capcom imao prirodan način da se iskobelja iz rupe u koju se nesmotreno ukopao početkom veka. Naime, Ace Attorney igre su u svojim originalnim japanskim verzijama postavljene u Japan, ali su u lokalizaciji na Engleski za prvu igru, zbog straha da ona ne bude previše „japanska“ za zapadnu publiku, mnoge stvari promenjene da bi se sugerisalo kako je mesto dešavanja Amerika. Kako su igre u serijalu odmicale a scenaristi bili sve razuzdaniji u poigravanju sa japanskim žanrovskim tropima ali i mnogim elementima japanske savremene kulture, tako su i ljudi zaduženi za lokalizaciju bili prinuđeni na sve bizarnije poteze da nekako održe iluziju da se serijal i dalje dešava u SAD.
Sa The Great Ace Attorney Chronicles ovaj začarani krug očaja je konačno, prirodno, prekinut. Napravljena kao prikvel za prethodne igre i smeštena na kraj devetnaestog stoleća, ova igra naglasak stavlja upravo na kontraste između japanske i zapadne – u ovom slučaju pre svega britanske – kulture, mentaliteta i tradicije, uspostavljajući glavnog junaka kao pretka Phoenixa Wrighta, protagoniste originalne trilogije, i puna likova koji su, implicitno, takođe preci ansambla što ga poznajemo iz prethodnih igara.
Shu Takumi i njegov tim su poznati po složenim zapletima punim neverovatih preokreta – već u prvom sudskom slučaju u prvoj igri mladi i zeleni Phoenix Wright brani svog prijatelja iz detinjstva optuženog za ubistvo i (sledi spojler za igru staru 23 godine) uspeva da dokaže da je pravi ubica zapravo svedok koga je na suđenje doveo tužilac – ali The Great Ace Attorney Chronicles je najkompleksniji, pa i najduži narativ do sada, sa slučajevima koji se dešavaju na transverzali Japan-Ujedinjeno kraljevstvo (uključujući na preokokeanskom brodu koji putuje iz Japana za Dover) i, mada se igra dešava u manje od godinu dana, zahvataju događaje u periodu od čitave decenije. Da bi od samog početka bilo jasno da sve što mislite da znate morate da zaboravite, već u prvom suđenju na optuženičkoj klupi – za ništa manje nego ubistvo – naći će se sam protagonist igre, Ryunosuke Naruhodo,* u tom trenutku student Engleskog jezika koji će, zbog bizarnog spleta okolnosti morati da zatraži da brani sam sebe na suđenju iako mu je najbolji drug istovemeno i najbolji student prava na tokijskom univerzitetu. Sedamdeset časova kasnije, u furioznom finalu igre, Ryunosuke će uz pomoć najboljeg detektiva viktorijanske ere i futurističke tehnologije, na suđenju u londonskom sudu Old Bailey, na suđenju kojim predsedava sam predsednik kraljičinog vrhovnog suda razotkriti zaveru koja doslovno preti da britansku imperiju razori i degradira na stadijum pred-državnog primalnog socijalnog haosa. No pressure, što kažu mangupi.
*ljudi koji su familijarniji sa Japanskim jezikom znaju da „naruhodo“ na japanskom označava potvrdu i slaganje sa već izrečenim, slično ali intenzivnije naširoko korišćenom idiomu „so des ka“ ili „so ka“, i prevodi se kao „razumem“ ili „vidim“ mada sa izrazitije potvrdnom i odobravajućom konotacijom. Originalno ime Phoenixa Wrighta na Japanskom je Ryuichi Naruhodo, pa oba ova lika imaju japansku reč za zmaja u korenu svog imena – Ryuichi je „prvi sin zmaja“ a Ryunosuke „plemeniti zmaj“, a što simbolizuje njihovu odlučnost i plemenitost. Ovde postaje jasnije kako su prevodioci morali da se namuče da prevedu ime samo glavnog junaka, a praktično svaki lik u serijalu ima ime koje predstavlja određenu aluziju ili igru reči…
The Great Ace Attorney Chronicles spaja dve voljene žanrovske ere, viktorijansku Englesku i Japan iz perioda Meiđi obnove, i mada mora da napravi izvesne intervencije u istoriji da bi spojila sve što želi – Meiđi obnova je zvanično počela 1868. godine, dok je Velika izložba u Londonu, koja je poprište jednog od slučajeva u igri, održana 1851. – ona to radi sa toliko šarma da je užitak u alternativnoj istoriji što nam je ova igra predstavlja jednak užitku u isecanju dedukcija najvećeg londonskog detektiva na froncle i prezentiranju u čemu je on sve pogrešio tokom svojih demonstracija moći opservacije i deduktivnog zaključivanja. Jedna od najinteresantnijih dimenzija bavljenja ovim istorijskim periodom je to da su Takumi i njegov tim istovremeno uspeli da igru nabiju do vrha patriotskim ponosom i isticanjem veličanstvenog napora japanskog društva onog vremena da iz feudalnog sistema pređe u modernu eru, a da praktično potpuno izbegnu upade nacionalizma skoro neizbežnog za ovakve narative. Istina je, japanski protagonisti igre koji vreme provode u Londonu biće pod udarom intenzivnih i čestih rasističkih komentara, najčešće od strane najplemenitijih od svih plemića (dok je prost narod prikazan kao mnogo manje sklon isticanju razlika) a rasplitanje košmarno složenog metazapleta igre demonstrira trulež u najsvetijim institucijama „Imperije nad kojom sunce nikada ne zalazi“, ali istovremeno, Ryunosuke i njegova mala ekipa u Londonu nailaze na autentično gostoprimstvo, toplinu, poštovanje, pa i ljubav koji transcendiraju granice između država i razlike između kultura i odražavaju pozitivni duh globalizovanog sveta sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, a pomenuti rasplet će jednako pokazati da su neki od najplmenitijih, formalno i najmoćnijih japanskih likova jednako skloni padu u tminu, korupciji, zločinu, u ime ispraznog pozivanja na višu instancu.
Takumi i scenaristi su se izvanredno lepo izigrali sa samim Japanom, pružajući igraču dva komplikovana slučaja koji se rešavaju na sudu u Tokiju, ali su ih onda dugački put do Engleske prekookeanskim brodom sa ruskom posadom i Ryunosukeov boravak u Londonu vidno inspirisali da kreiraju neke od najekscentričnijih slučajeva u istoriji serijala. Takumi je bio vidno nadahnut krimi i mystery prozom iz asortimana viktorijanskih pisaca u rasponu od rodonačelnika Edgara Alana Poea pa do superzvezde Arthura Conana Doylea i, štaviše, odlučio da ode korak dalje u omažiranju, uključujući samog Šerloka Holmsa kao jednog od ključnih likova u složenom narativu. Natezanje oko licence sa firmom koja danas zastupa Doylea znači i da je veliki detektiv u verziji za zapadno tržište prekršten u Herlocka Sholmesa, a njegova asistentkinja, Iris, za koju na početku čujemo da je ćerka doktora koji je bio detektivov najbliži saradnik, preziva se Wilson umesto Watson.
Iris Wilson, možda je to na ovom mestu bitno reči, ima deset godina i istovremeno je ne samo savršena menadžerka kuće koja vodi domaćinstvo razbarušenog, ekscentričnog privatnog detektiva, već i inženjerski genije ali i stvarni autor priča o Šolmsovim avanturama koje objavljuju dnevne novine. Kvalitet pisanja i karakterizacije je takav da igrač ovakvu postavku prihvata kao prirodnu, jednako kao što prihvata da Ryunosukeova asistentkinja Susato Mikotoba ima svega šesnaest godina i ne samo da u prste poznaje japansko ali i englesko krivično pravo već je i majstorka džudoa, ili to da japanski student Engleskog jezika prokrijumčaren na prekookeanskom brodu u London, doslovno dan nakon stupanja nogom na britansko tlo na sudu preuzima ulogu advokata odbrane u slučaju gde irski (kontroverzni) biznismen tvrdi da je nevin za ubistvo drugog biznismena, iako se ono dogodilo u kočiji u kojoj sem njih dvojice nije bilo nikog drugog.
Shu Takumi i njegovi saradnici imaju tu sposobnost da bizarne, na iviciji parodije, kriminalističke slučajeve kombinacijom humora ali i vrlo doslednog praćenja neumoljive logike detektivskog romana dovedu do potpuno neočekivanog ali racionalno neoborivog zapleta, a onda su tu svoju sposobnost rastegli na čitavu igru (odnosno dve igre), spajajući detalje iz svih slučajeva u jedan metazaplet koji Ryunosukea i igrača vodi od „običnog“ uličnog kriminala pa sve do vrtoglavo opasnih asasinacija u koje su upleteni najviši diplomati i činovnici državne administracije. Veština sa kojom autori igre nikada ne gube iz vida da sve – makar na kraju – mora da bude logično je izbrušena do visokog sjaja tokom dve decenije razvoja serijala, pa se od igrača očekuje da obraća pažnju na svaki detalj svedočenja i raspoloživog dokaznog materijala, a što će mu, kada napravi ispravni deduktivni zaključak, za nagradu dati grandiozne rasplete (i nove zaplete) koje doslovno nije mogao ni da zamisli. Uzmite viktorijanski detektivski roman, gotski horor i romantičnu novelu, sa sve plemićima koji kriju strašne tajne i naoko natprirodnim odgovorima na užasavajuća pitanja, nadenite sve to pitoresknom galerijom likova – londonskim prosjacima i uličnim trgovcima, umornim bobijima i inspektorima kompanija koje prodaju gas, promrzlim vozačima kočija i genijalnim inženjerima koji svoje znanje koriste za nezakonito bogaćenje, džeparošima i gazdama koji izdaju ledene, neudobne stanove i bune se kad im kirajdžije pale grejanje, mornarima i policijskim detektivima koji se stalno maskiraju u nove kostime ili, alternativno, nikada ne ispuštaju kesicu sa pomfritom iz ruke – obiđite pritom neke od znamenitosti Londona, kao što su Kristalna palata i Muzej voštanih figura, izmešajte neke poznate urbane legende i motive Poeovih i Doyleovih priča i dobijate jedan neopisivo bogat narativni prostor u kome tokom više od sedamdeset sati ni intelekt ni emocije ne uspevaju da se zamore od stalno novog ali i stalno produbljivanog onog što nije više novo.
Uzmite lik Herlocka Sholmesa, na primer, čoveka koji je misterija, umotana u neshvatljivost, prekrivena debelim slojem glume, poziranja pa i namernog skretanja pažnje. U ovoj igri veliki detektiv ima razbarušenu – možda i blago autističnu – personu, sa kombinacijom šarmantnog narcizma i dopadljive samozatajnosti. Sholmes je istovremeno i doslovno genije koji čitavu kompleksnu zaveru u trajanju od deset godina, na dva kontinenta, sa gomilom naoko potpuno nepovezanih incidenata uspeva da razmontira iz pozadine, sa minimom direktnog uplitanja, kamoli nekakvog otimanja Ryunosukeu njegovog mesta pod reflektorom, ali i – kako sad ovo da diplomatski kažemo – IDIOT koji ne razume najosnovnije socijalne koncepte, i koji će, ne bi li nekako platio kiriju za naredni mesec provesti noć eksperimentišući sa farbanjem kose u crveno jer je u novinama pročita oglas kojim udruženje crvenokosih pravi veliki sastanak na kome će svaka autentično riđa osoba dobiti i malu finansijsku nagradu. Sholmes je veličanstveno oslikan lik, istovremeno i parodija na velikog Doyleovog detektiva, čovek koji redovno greši u svojim nadmenim „dedukcijama“, ali i omaž sa ogromnom ljubavlju, gde do kraja ne samo vidimo koliki je ZAISTA intelekt i kapacitet za planiranje ovog čoveka, već i koliko autentične emocije i topline on krije ispod svoje glumljene persone.
Ili, evo, uzmite Tobiasa Gregsona. Minorni lik iz Doyleovih priča u ovoj igri prvo dobija važnu sporednu ulogu koja ima i komične ali i dramske dimenzije, da bi prema njenom uzavrelom finalu postao važan neksus u kome se prelama budućnost Imperije. Pored ovih fiktivnih likova, tu je i, recimo, Natsume Sōseki, stvarni, istorijski lik, japanski pisac iz Meiđi ere i prvi japanski akademac koga je država poslala u Ujedinjeno kraljevstvo da studira tamošnju književnost u jednom eksplicitnom priznavanju da u svojoj obnovi Imperija izlazećeg sunca posmatra UK kao uzornu stariju sestru. Iako Sōseki u igri ima odlike preteranog, parodiranog lika sa bizarnim tikovima i asonanci sklonim izražavanjem kada se BAŠ uznemiri, scenario zapravo iznenađujuće verno prenosi ono što znamo o njegovom stvarnom iskustvu života u Londonu koje je bilo obeleženo siromaštvom (jer mu je vlada dala malu stipendiju), socijalnom izolacijom i osećajem da se nikada neće uklopiti, a koji je posle određenog vremena prerastao u paranoidni strah i duge periode neizlaženja iz stana.
Uobičajeni ritam i sadržaj igranja za ovaj serijal je u ovom naslovu proširen novim, iznenađjuće nadahnutim mehaničkim sklopovima. Generalna petlja igranja u Ace Attorney igrama sastoji se od istraživanja scena zločina, sakupljanja i analize dokaza – kako biste kasnije mogli da ih iskoristite na sudu – a zatim od napetih sudskih set pisova gde iskaze optuženih i svedoka morate u unakrsnom ispitivanju rastaviti do atoma, pronaći najmanje nelogičnosti, nekonzistentnosti i veze sa do tada možda i naoko nevažnim detaljčićima u dokaznom materijalu, kako biste ih suočili sa činjenicom da – možda i nesvesno – lažu ili zaboravljaju važne elemente istine, i preokrenuli situaciju usvoju korist. Deduktivno razmišljanje i opsesivno pamćenje svakog detalja su u centru ove mehanike, i, kao što je i običaj, igra će imati nekoliko mesta na kojima će vam se činiti da ste priterani u ćošak i da doslovno nemate način da izvedete tačan zaključak, iako ćete na kraju biti svesni da ste samo prevideli detalj kao što je ime broda na brodskoj karti koju je jedan od likova iskoristio da sa druge strane nešto napiše, ili činjenicu da sudski registar tvrdi da dokument u čiji ste posed došli pre petnaest sati, ima dve strane iako je sada jedan od svedoka uzgred, u prolazu, pomenuo da ih ima tri.
Igra, kao i uvek, daje male savete ali oni su uvek neodređeni i neće obaviti posao umesto igrača. Ovo može da dovede do kratkih perioda zaglavljenosti, ali je nagrada uvek kada raščivijate problem ogromna.
Nove ideje uključuju mehaniku porote – neka od suđenja u Londonu odvijaju se pred porotnicima i ovo daje autorima ne samo da multiplikuju broj pitoresknih likova koje srećete* već i da eksponencijalno uvećaju sudsku dramu. Nekoliko suđenja koja je Ryunosuke praktično već izgubio, on u minut do dvanaest uspeva da spase diskusijom direktno sa porotnicima, gde će od svakog ponaosob čuti zašto su mišljenja da je njegov klijent kriv, i onda, pronalazeći sukobljena mišljenja i konfliktne logičke pretpostavke i zaključke u samoj poroti, uspeti da preokrene njihove stavove i produži suđenje. Ovo su neki od najuzbudljivijih momenata tokom suđenja, naročito uz vrlo atraktivan vizuelni dizajn sa velikim terazijama iznad klupe za porotnike na koje oni fizički nabacuju vatru ne bi li prevagao tas koji pokazuje da je optuženi kriv ili nevin.
*kao zabavan bonus, neki od likova će se pojavljivati u više uloga na različitim suđenjima, kao porotnici, kao svedoci, ali i kao optuženi, što, doduše, „smanjuje“ London za koji će neki od patriotskih Engleza u igri više puta napomenuti da ima šest miliona stanovnika (što jeste tačan broj za kraj 19. veka), ali doprinosi tom osećaju da je Ryunosuke dobro i temeljno integrisan, da je, i pored i dalje redovnih rasističkih komentara od strane nekih likova, on sada član jedne opipljive zajednice.
Trodimenzionalna grafika koju vidimo u ovim situacijama pogotovo dolazi do izražaja u drugoj novoj mehanici u igri, takozvanim „plesovima dedukcije“ koje izvode Šolms i Naruhodo. Ovo su tipično scene tokom istrage u kojima soba prepuna tragova i još neanaliziranih dokaza inspiriše velikog engleskog detektiva da donese zaključak o tome šta se dogodilo, samo na osnovu opservacije, bez ispitivanja svedoka, u klasičnoj doyleovskoj tradiciji, samo da bi kad on zaključak na kraju iznese, postalo jasno da je to što detektiv tvrdi u najmanju ruku nemoguće. Ryunosuke će onda morati da prođe kroz Sholmesov proces zaključivanja, prepozna gde je ovaj brzopleto ili površno odlučio da je nešto dokaz ili indicija, i da ponudi rešenje koje je zapavo zasnovano na pažljivijem posmatranju i logici koja ne zahteva da verujemo da je, na primer, nesvršeni inženjer sa kraja devetnaestog veka u svojoj garaži konstruisao antigravitacioni aparat. Ovi se momenti odvijaju u fantastično koreografisanim sekvencama sa kretanjem kamere u tri dimenzije i mada zvuče zastrašujuće na početku – na kraju krajeva, treba oboriti tvrdnju najvećeg detektiva svog doba – zapravo su elegantne i logične i dovode do vrlo zadovoljavajućih ispravljanja grešaka Herlocka Sholmesa koja će i od njega samog biti pozdravljena kao da je on grešio samo da bi video da li Naruhodo obraća pažnju.
Produkcijski je ovo najnaprednija Ace Attorney igra, sa već pomenutim uspešnim mešanjem trodimenzionalne i dvodimenzionalne grafike, likovima koji glume ekstremno ekspresivno i nekim veoma lepim, ručno rađenim pozadinama. Originalni dizajner likova za serijal, Tatsuro Iwamoto, nije više u ovom timu, ali je iskusni Kazuya Nuri već bio zadužen za ove poslove na prethodnim igrama i ovde pružio izvanrednu partiju. Japanski dizajneri i ilustratori, kada imaju zadatak da kreiraju pripadnike drugih nacija ili rasa, umeju da ponekada odu malo preko linije dobrog ukusa i završe sa rasističkim karikaturama, ali iako su mnogi likovi u ovoj igri nesumnjivo veoma preterane karikature, a neki su i drugih rasa, mera dobrog ukusa nikada se, rekao bih, ne prelazi, a kao bonus dobijamo i neka zbilja ekscentrična rešenja, kao u slučaju vlasnice Muzeja voštanih figura (koja se zove Esmeralda Tusspellas i više liči na anime kosplejera nego na istorijsku Madam Tiso) ili pominjanog inženjerskog geija što je pola svog tela zamenio mehaničkim sklopovima. A da ne pričamo o muzici i već tradicionalnim vokalnim semplovima i perfektnoj režiji krešenda sudskih slučajeva…
The Great Ace Attorney Chronicles ostavljam iza sebe kao ne samo igru koju sam sa zadovoljstvom odigrao već i kao doslovno period života koga ću se sećati i u kome će lepe, tople uspomene, nada je, prevagnuti nad onim manje lepim. Zaista je moguće da se ovoj igri nikada ponovo neću vratiti, ali ostaje verovanje da će Capcom, na ime njenog uspeha, napraviti još nastavaka sa Ryunosukeom Naruhodom i njegovim ansambom u postavi. Do tada, dobra vest je da je na Switchu i ostalim platformama krajem Januara izašala kolekcija remastera druge trilogije ovog serijala, Apollo Justice: Ace Attorney Trilogy, a što su igre koje, iako sam ih uredno kupovao za Nintendove DS i 3DS konzole kada su izlazile, nikada nisam odigrao. Moje prebivanje u Ace Attorney univerzumu će se, dakle, nastaviti na obostrano zadovoljstvo a ako nikada pre niste igrali igre iz ovog serijala, a ovaj tekst vas je zaintrigirao, dobro je znati da i originalne tri igre imaju svoje remastere na modernim platformama pa da je igranje svih osam „sržnih“ igara danas lakše i dostupnije nego ikada. Naravno, ostaje činjenica da je spinof serijal o Milesu Edgeworthu ostao u zapećku – obe igre su i dalje dostupne samo na DS-u a druga pride nije ni prevedena sa japanskog – ali ako mi nastavimo da ih kupujemo, Capcom će valjda prepoznati šta mu je činiti. Srećno, mladi pravnički pripravnici – upućujete se na stazu punu suza i smeha kojoj se, sa tačke na kojoj sada stojite, ne vidi kraj. I to je prelepo.
