Malo je nekako i smešno što se stalno žaim da ne stižem da odigram sve igre koje sam planirao kada onda trošim pola vikenda na igranje demoa za igre koje još nisu ni izašle, ali… gejming je takav nekakav proklet hobi u kome je ono najbolje uvek u budućnosti i igranje nedovršenih verzija igara koje dugo očekujemo ili smo bukvalno upravo čuli za njih ali deluju sveže i maštovito daje čoveku poseban osećaj zadovoljstva, skoro pa neuporediv sa bilo čim drugim u bilo kom drugom entertejnment medijumu. Danas zato, evo malo ispovedne proze o tome šta sam radio proteklog vikenda, igrajući demo za jednu od najvećih AAA igara koje Japan izdaje ove godine, a onda i demoe za igre koje prave timovi čije se članstvo piše jednocifrenim brojevima i koji su bili ponuđeni na probu tokom aktuelnog Steam Next Fest događaja na Steamu.
Pomenuti AAA naslov je, nije ni teško pogoditi, Final Fantasy VII Rebirth, druga igra u planiranoj trilogiji kojom se najpopularnija Final Fantasy igra svih vremena, Final Fantasy VII, dakako, gradi od temelja do krova na novoj tehnologiji, sa proširenom pričom ali i sa vrlo očiglednim naporom da ovo ne bude puka rekonstrukcija voljenog originala već interesantna polemika sa njim, neka vrsta ributa, nastavka i alternativne istorije, sve spakovano u tri igre od kojih sam prvu detaljno secirao na ovom mestu.
Final Fantasy VII Rebirth izlazi pred kraj meseca i kako je to već običaj za Square Enix, publici se, radi loženja hajpa i građenja dobre volje, nudi na probu demo koji je istovremeno i prolog same gotove igre i ako ga odigrate do kraja, igru ćete, kada je kupite, nastaviti da igrate od kraja demoa. Ovo je, kako sam pisao i u slučaju Final Fantasy XVI, jedan vrlo šmekerski nastup od strane japanskog giganta, sa sigurnošću u svoj rad i očekivanjima da su trejleri i influenserski panegirici lepa stvar ali da ništa ne može da se poredi sa tim da publika sama iskusi kako je to igrati narednu veliku igru u jednom od najpopularnijih japanskih RPG serijala.
Sa Final Fantasy XVI je na kraju sama igra bila ipak slabija od onoga što je demo obećavao, jer je komprimovana akcija iz demoa bila razvučena u mnogo tanjem sloju preko čitave igre, ali sa Final Fantasy VII Rebirth imamo na delu drugu strategiju. Uvod u igru ni ne pokušava da sugeriše širinu i otvorenost gotove igre – a koje se naslućuju iz trejlera kojim se demo završava i prikazuju Clouda i družinu u punom globtroterskom modusu – i zapravo se bavi samo jednim lokalitetom i jednim, fatalnim, događajem koji je sudbinu čitavog sveta na kome igra dešava usmerio prema ambisu.
Pričamo, dakako, o flešbeku na misiju koju je mlađani Cloud – sa samo šesnaest godina i još praktično gušter u elitnoj korporativnoj vojsci SOLDIER – imao da odradi sa starijim kolegom, Sephirothom, legendom korporativnih oružanih snaga i bona fide herojem za koga su čuli čak i prosti provincijalci u selima kao što je ono iz kog dolaze Cloud i Tifa. U originalnoj igri svedena na par minuta kinematika, u remake/ rebirth verziji ovo je punokrvni interaktivni dramski igrokaz sa Cloudom ispunjenim emocijama što se vraća u rodno selo na planini Niblhajm i Sephirothom koji tamo dobija pravi selebriti tretman od strane gradonačelnika i raje uzbuđene što može da ugosti ratnog heroja.
Uspon uz planinu – vodič je mlađana Tifa – je prilika da igra podseti igrača na svoj prilično srećno dizajnirani borilački sistem koji kombinuje borbu u realnom vremeu, taktičke pauze, specijalne poteze i magije, izdavanje komandi drugim članovima tima itd. dok je šansa da igrač isproba samog Sephirotha u borbi ispunjenje mnogih snova starih više od četvrt veka.
Nakon pobeđivanja čudovišta koje služi kao boss, Sephiroth biva suočen sa tajnom svog porekla i mada je ova scena možda i prenaglašeno „rečita“, jer ovaj lik naglas verbalizuje emocije koje se u njemu sukobljavaju i lome, simpatično je kako igra katastrofu koja zatim sledi pažljivo i odmereno režira da osećaj pretnje i propasti kanališe u zbilja zastrašujuć pokolj čiji je Cloud nemoćni svedok. Posebno moram da pohvalim da igra sve režira i prikazuje koristeći endžin i standardne modele i da ovde nema FMV sekvenci koje bi možda bile primenjene u nekom zapadnom naslovu. Square Enixov tim ovim pravi izvesnu sponu sa „glumom“ rudimentarnih 3D modela iz originalne igre i to je jako simpatično.
Demo će, dok igra ne izađe dobiti i patch koji igrača pušta da ide i još dalje u narativu, ali mene su već sasvim ubedili da ovo kupi i igram kad budem mogao.
Da pređemo onda i na te indie igre na Steamu. Prva je na redu Duck Detective: The Secret Salami, naslov koga i njegov autor reklamira kao dvosatni ili trosatni detektivski naslov pa je tako i demo dugačak svega desetak ili petnaest minuta. No, utisak je da će, uz pravu cenu, ovo biti pun pogodak jer je Duck Detective: The Secret Salami definisan simpatičnom parodijom na detektivski noir, razumnim kognitivnim zagonetkama i iznenađujuće šarmantnim vizuelnim režimom.
Da se pozabavimo prvo ovim poslednjim: Duck Detective: The Secret Salami je igra u aksonometrijskoj projekciji, bez preteranog broja detalja na ekranu ali sa simpatičnom fizikom nekih od objekata i urnebesnom odlukom da glavni junak, dakle patak-detektiv, sa beležnicom u ruci i izanđalim šeširom na glavi, bude dvodimenzionalni sprajt koji se rotira oko svoje duže ose kada se okreće, kao ispao iz neke Paper Mario igre. Igra za sada ima dosta umirenu kolornu šemu, verovatno u emulaciji crno-belih fimova iz klasične noir ere, ali izgleda simpatično.
Tekst je, naravno, veoma dobar, kao i voiceover, pogotovo glavnog junaka koji parodije na klasičan detektivski monolog ispaljuje sa vrlo ubedljivom intonacijom i dikcijom. Znate već daje u pitanju jedan serijski luzer koga je žena ostavila a adikcija prihvatila u svoj zagrljaj i jedino mu rešavanje novog, bizarnog slučaja u obližnoj kompaniji odvlači misli sa ruba samouništenja.
Detektivski deo igre se odnosi na deduktivne zagonetke, a kojih mi, iznenađujuće, nije bilo dosta nakon igranja više od sedamdeset sati Ace Attorneyja, s tim što Duck Detective: The Secret Salami ima zanimljiv originalni način da ih učini intuitivnijim ili makar jednostavnijim za rukovanje. Nakon istraživanja okruženja, dakle, i shvatanja šta je problem, igra igraču daje nekoliko nedovršenih rečenica u koje on treba da umetne adekvatne reči kako bi se rešio problem pred njim. Kazne za greške, u demou barem, nema, i igrač može da proba rešenje koliko puta želi, pa je u pitanju vrlo relaksiran deduktivni rad. Moguće je da će konačna verzija igre morati da smisli neke načine da nagađanje učini rizičnijim, ali za sada je ovo svakako igra koja obećava dobru zabavu.
https://store.steampowered.com/app/2637990/Duck_Detective_The_Secret_Salami
Onda sam odigrao demo za novi metroidvania naslov, Eden’s Guardian, a koji na Steamovim forumima dobija dosta kritika za to što je u pitanju praktično tribjut španskom serijalu Blasphemous. Mada, naravno, i sam Blasphemous je bio kombinacija klasične metroidvania igre i Dark Souls bosova, tako da… Nije da je naš omiljeni medijum poznat po tome da se najviše vrednuje originalnost.
Meni Eden’s Guardian deluje kao kompetentna akciono-platformska igra u srednjevekovnom okruženju, sa piksel-art grafikom koja se ne pretrže od boja ali izgleda dovoljno old school za moje potrebe a animacije i kontrole su odlične. Posebno je lepo da demo dosta naglašava platformski element igranja, sa nekim naprednim tehnikama kretanja kroz prostor koje zahtevaju dosta koordinacije pokreta i brzih refleksa. Glavni trik u dosadašnjem delu igre je svakako teleportovanje pomoću mača, koje u nekim kasnijim instancama podrazumeva bacanje mača ka metalnoj površini u koju on ne može da se zabode, a zatim, nakon što se on od nje odbije i zakovitla u vazduhu, teleportovanje na njegovu lokaciju pa brzi „air dash“ trk u potrebnu stranu da se izbegu šiljci na tlu.
Igra za sada definitivno daje dosta dobrih obećanja na ime tog svog platformskog progama dok je borba, iako sasvim lepo dizajnirana, mesnata i taktilna, sa nekim dobrim neprijateljiam i njihovim kombinacijama, uglavnom opcionog tipa i najveći broj neprijatelja se mogu preskočiti.
Naravno, to ne preporučujem tokom prvih susreta sa njima jer ćete onda u obaveznim borbama biti nenavikli na njihove šeme napada. No, demo se završava ozbiljnim bosfajtom, sa bosom koji ima podugačku skalu zdravlja, ume da blokira i služi se i nekim potezima koji se ne mogu izbeći. Nakon što mi je u prvih nekoliko pokušaja zadao malo muka, na kraju postaje jasno da se on pobeđuje stalnim promenama smera iz kojeg ga napadate (ono što u borilačkim igrama zovu cross-ups), ili bar tako radimo mi skrabovi, dok će pravi igrači koristiti teleportovanje mačem mnogo efikasnije od mene. Dosta se igrača na Steamu žalilo da je boss pretežak, ali ako sam ga JA pobedio posle nekoliko pokušaja, onda znamo da to nije tako. Meni je on dao lep nalet adrenalina i dobar osećaj za ostatak igre.
https://store.steampowered.com/app/2589980/Edens_Guardian
Konačna igra za ovu turu je Mullet Mad Jack, delo tročlanog tima (čiji je makar deo u Portugaliji ili Brazilu, koliko smem da nagađam na osnovu press kita koji ima tekst na Portugalskom pored Engleskog) i jedan od nespornih hitova ovog Steam Next Festa. Igra je u razvoju već izvesno vreme i već je imala raniju verziju demoa, no, ovo što se sada nudi, iako još u alfa verziji, je vrlo supstancijalno, sa čak dvadeset spratova (od predviđenih šezdeset) tornja u kome se igranje odvija i ekstremno upečatljivim vizuelnim programom.
Mullet Mad Jack je tehnički gledano FPS, ali sa roguelike osnovom. Postavljen u anime-cyberpunk budućnost koja je, nagađate, ispala direktno iz devedesetih godina prošlog veka, ona igrača (sa sve njegovim repovima) stavlja u ulogu, pa heroja, ali i dalje igrača koji od robotskih milijardera treba da spase kidnapovanu influenser-princezu. Njegova potraga za princezom odvija se unutar strimovanog rijaliti programa gde on, u zavisnosti od toga na kojoj težini igrate, ima samo nekoliko sekundi pre nego što se publika smori i prestane da mu daje lajkove, a što za njega znači trenutnu smrt.
U prevodu, Mullet Mad Jack je igra u kojoj na normalnoj težini imate svega deset sekundi da ubijete nekoga inače ćete sami umreti a i to jedno ubistvo će vam dati, tipično, svega par sekundi dodatnog života.
Drugim rečima, ovo je praktično Crank-the-video-game, furiozna jurnjava kroz jednostavne lavirinte (u kojima je tehnički teško izgubiti se ali ste stalno pod ekstremnim vremenskim pritiskom) u kojoj od ulaska na mapu sprata do pritiskanja dugmeta kojim sa njega izlazite MORATE pobiti izvestan broj neprijatelja kako biste uopšte mogli da poživite da vidite znak na kome pie „Exit“. Naravno, neprijatelji su u principu slabi i ginu od svega par hitaca (ili udara nogom od kog odlete u propeler sistema za hlađenje, od par rezova katanom itd.) ali i oni uzvraćaju vatru pa je upravljanje zdravljem glavnog lika – koje se obnavlja rasturanjem mašina za prodavanje konzerviranih pića i ispijanjem gaziranih sokova – povrh upravljanja vremenskim limitima dodatni pritisak na igrača.
Spratovi se generalno prelaze za manje od minut urnebesne pucnjave, šutiranja i bacanja u vrtoglave trkove kojim probijate vrata i preskačete bazene sa kiselinom i na vama je da u deliću sekunde procenjujete da li da nekog od neprijatelja ubijete ili samo projurite pored njega, a nakon deset spratova vas čekaju bosovi…
Kako je ovo roguelike, tako i posle svakog pređenog sprata možete kupovati opremu i posebne sposobnosti (tipa brže kretanje, smajivanje merača za zdravlje kod bosa, ali i municija koja ima veću šansu da rikošetira od zidova i tako kompenzuje vašu nepreciznost pri nišanjenju) a nakon pogibije čuvate one ekspanzije koje ste na kraju jedne sekcije od deset spratova odabrali da budu permanentne čime igra, u teoriji, postaje sve lakša što je duže igrate.
Mullet Mad Jack je jako zabavan, jako adrenalinski naslov u kome svakako ima svašta da se još popravlja, od preciznosti oružja do kačenja modela igrača za geometriju mape koje može da ga uspori. On je, i to treba svakako naglasiti, i sasvim neoriginalan jer se radi o praktično kaver-verziji igre Post Void o kojoj nisam pisao ali imate kratki klip u kome igram njen početak na ovom mestu i tu se može videti da su igre konceptualno i na samom terenu skoro identične.
Naravno, ne znamo kako će se Mullet Mad Jack dalje razvijati i koliko će se suštinski razlikovati od Post Void do kraja, ali njegova ekstremno karakterna estetika je svakako dobar način da se izdvoji. Nije ovo za svakoga, sa svim tim jarkim, drečavim bojama i preteranom vizuelnom bukom na ekranu, ali meni je igra bila ne samo vizuelno prijemčiva već i sasvim čitljiva sve vreme. Sa zadovoljstvom ću je igrati kada izađe.