DC je tridesetogodišnjicu Wildstorma obeležio na nekoliko načina, ali jedan od zanimljivijih je svakako bilo publikovanje miniserijala Waller vs. Wildstorm, četvorodelnog špijunskog-trilera-sa-superherojima u okviru svog imprinta Black Label, rezervisanog za „ozbiljnije“ stripove, koji ne moraju biti u kontinuitetu i, naprotiv, mogu biti naglašeno izvan centralnog kanona, kako bi snažnije podvukli neke bitne motive propertija a koje su zbog ovakvih ili onakvih razloga malo potisnuti u mejnstrm kontinuitetu.
Waller vs. Wildstorm izlazio je od Marta do Decembra prošle godine, jednim relaksiranim dvomesečnim tempom a koji je bio vezan i za 50% veći broj strana od standarda dodeljen svakoj od epizoda. Ovo nije, kao da nam je već i time saopšteno, običan, svakodnevni superherojski strip već ambiciozniji narativ u kome će momenti metaljudske akcije biti korišćeni kao akcenti u priči koja se velikim delom događa iza zatvorenih vrata ili na javnim, nominalno bezbednim mestima gde ljudi govore kontrolisanim glasom i jedni sa drugima pretresaju tajne od kojih može da zavisi sudbina slobodnog sveta. No, taj je tempo dao i vremena veteranskom španskom crtaču po imenu Jesús Merino da ovaj strip radi sa nivoom detalja koji je često nemoguć u mesečnim sveskama i mada Merinov stil nema ambiciju da ga nazivaju „lepim“ niti da se uklapa uz superherojski glamur, njegov crtež i tuš (uz pomoć na tušu koju je dao Vicente Cifuentes, kolore koje je radio Michael Atiyeh, te letering što ga je radio Dave Sharpe) daju ovom stripu potrebnu kombinaciju hladnoratovskog, gritty trilera i superherojskog ekscesa koja, iako zapravo ni malo ne podseća na klasične Wildstorm radove iz pera Jima Leeja, definitivno paše uz narativ.
A taj su narativ pisali Evan Narcisse i Spencer Ackerman. Ovog prvog znamo prvo po njegovom novinarskom radu iz vremena pre nego što su Gawker Media sajtovi bili masakrirani nizom loših poslovnih odluka i još gorih sudskih procesa (Narcisse je pisao za Kotaku i io9), i pisanju za New York Times, Polygon itd, pre nego što će uspešno pivotirati u karijeru superherojskog scenariste, prvo – naravno – radeći strip Black Panther za Marvel (jer, jelte, Narcisse je Afroamerikanac sa vrlo dubokim odnosom prema ovom Marvelovom liku) a onda i sarađujući na raznim superherojskim igrama uključujući igre o Spajdermenu o kojima sam ja uredno pisao.
Ackerman je, pak, svakako poznatiji u ovom tandemu na ime svog nagrađivanog novinarskog rada koji se bavi pitanjima bezbednosti i politike. Ovaj je rođeni Njujorčanin pisao i za New York Times i za Guardian i za The New Republic (gde je i započeo novinarsku karijeru) i za Wired, da bi, sledeći svog urednika iz Wireda njegov najcenjeniji novinarski rad bio za Daily Beast. No, 2021. će Ackerman napustiti ovu publikaciju da bi putem Substacka radio nezavisno novinarstvo, baveći se međunarodnom politikom i američkim ratovanjima po svetu iz socijalističke perspektive. NAŠ ČOVEK. Onda je postigao i neku vrstu mejnstrim uspeha knjigom Reign of Terror: How the 9/11 Era Destabilized America and Produced Trump, jednom detaljnom analizom američke politike „rata protiv terorizma“ a koja bi i nama ovde trebalo da bude zanimljiva jer nije preterano reći da Vučić i njegova klika sličnim programom „beskonačnog rata“ (kako se i zove Ackermanov njuzleter na Substacku) gde se pretnje od oružanih eskalacija stalno drže u pažnji javnosti bez obzira na njihovu kredibilnost, pokušavaju da svoju vladavinu učvrste i prolongiraju što je više moguće.
Sa ovakva dva scenarista za kormilom, ne treba da čudi da je Waller vs. Wildstorm jedan vrlo mračan, energičan ali ne naročito optimističan narativ o svetu koji krajem osamdesetih godina prošlog stoleća izlazi iz hladnog rata i gde SAD, ili makar značajni faktori u obaveštajnoj i izvršnoj sferi, svesni da je Amerika u tom ratu pobedila, prave poteze da se obezbedi globalna dominacija. Za razliku od „normalnog“ superherojskog stripa ovde nema fantastičnih supermoći i grandioznih, operetskih planova da se vlada planetom – metaljudska komponenta stripa je kodirana vrlo prizemljeno, sa „superherojima“ koji su samo oruđa u rukama ljudi sa stvarnom moći a gde dominacija planetom podrazumeva kontrolu duga u koji će ući veliki broj država istočne Azije nakon pada Gvozdene zavese.
Wildstorm, onaj deo Image Comics iz njegove rane faze koji je oblikovao i osmislio Jim Lee je veoma pogodan za ovakav tretman. Iako je Grant Morrison razložno dokumentovao da mnogi Image stripovi iz onog vremena nisu imali nikakvu suptilnost i da se se pre svega bavili juvenilnim fantaziranjem koje više nisu kontrolisali smarajući Marvelovi urednici i izdavači, pa to svakako važi i za Leejeve stripove među njima, stoji i da su Leejeve kreacije poput Stormwatch i WildC.A.T.S. i same baštinile atmosferu kraja hladnog rata i promene osetljivog balansa moći u svetu, a da su „superheroji“ u njima češće bili najamnici i špijuni nego idealistički nastrojeni borci za pravdu.
Već sam više puta pisao o Wildstormu na ovim stranicama (a JOŠ više ako ste nekada pratili moje pisanje na pokojnom UPPS) i otkada je DC ovaj imprint (koji mu je Lee prodao krajem prošlog veka) zvanično ugasio i njegove likove učinio kanonskim delom DC multiverzuma, bilo je tu zanimljivih inicijativa da se iskoriste posebnosti Wildstorm istorije, likova, estetike i senzibiliteta. Naravno, The Wild Storm, Warrena Ellisa i Jona Davisa-Hunta, zamišljen kao rebut celog Wildstorm univerzuma je bio interesantan projekat ali on, izvan sržnog serijala nije izrodio željenu renesansu. Možemo da nagađamo zašto ali najverovatnije da Lee – koji je u međuvremenu stigao vrlo visoko u DC-jevoj izdavačkoj hijerarhiji – i Dan Didio nisu umeli da se dogovore da li i kuda ići dalje sa ovim propertijima.
No, tridesetogodišnjica nastanka ključnih stripova u ovom univerzumu je iskorišćena za nekoliko zanimljivih radova, od kojih je jedan bio i Rosenbergov WildC.A.T.S., jedan vrlo kul i zabavan, možda manje „obavezujući“ pogled na to kako Wildstorm likovi funkcionišu unutar DC mejnstrima. Waller vs. Wildstorm je ozbiljniji i literarno ambiciozniji rad, ali po cenu toga da ne može da bude deo glavnog, kanonskog kontinuiteta.
Waller iz naslova je, naravno, Amanda Waller, žena koja je poslednjih godina, delom i zahvaljujući Warnerovim filmovima rađenim po DC stripovima, postala prepoznatljiv i bitan lik. Istorijski vezana za strip Suicide Squad Johna Ostrandera – kao jedan od retkih prominentnih ženskih afroameričkih likova u superherojskom stripu osamdesetih godina prošlog veka – Wallerova je u poslednjih nekoliko godina postala jedan od najvažnijih igrača u DC stripovima, sa ambicijama da kontroliše ne samo svoju verziju Lige Pravde (uvezenu iz paralelnog univerzuma) već i, praktično, čitav svet. Iako ovo daleko nadilazi njenu funkciju žene iz senke koja ucenom i nemilosrednim autoritetom a za račun američke vlade (koja uglavnom za nju i ne zna) upravlja timom black ops operativaca što rade najprljavije poslove kojima se, kao, čuva svetski mir, ove su joj proširene uloge lepo legle. Wallerova je patološki ambiciozna žena – i ovo je nešto sa čime bi se i John Ostrander složio bez obzira na komplikovan origin story koji joj je dao – koja čvrsto veruje da sve što radi ima opravdiv cilj ali i da taj cilj opravdava sredstva, pa je ona, u trenutku dok ovo kucam, i jedan od bitnijih ikova u aktuelnom DC-jevom mejnstrim krosoveru Beast World.
No, u Waller vs. Wildstorm ona je tek na početku svoje karijere i ovo je neka vrsta alternativnog origin story narativa o ženi koja u okviru jedva godinu dana prelazi put od jedne od operativki na tajnoj lokaciji u Afganistanu (u principu mestu gde Amerikanci zarobljene lokalce muče kako bi izvukli bitne „intel“ podatke) do žene koja maltene svojeručno menja geopolitički balans na planeti.
Narcisse i Ackerman ovde rade vrlo slobodno mešajući motive iz DC i Wildstorm istorije i kanona, pokazujući kredibilnu paranoju poznih osamdesetih i američke ekspanzije (agencijske, ali i u pogledu izvoza tehnologije i naoružanja, kapitala, diplomatskog i političkog uticaja) na teritorije koje im ranije nisu bile dostupne. Neksus dešavanja je ostrvo Gamorra, na kome Lois Lane, reporterka Daily Planeta sedi i pokušava da sklopi priču što će pokazati kako i zašto azijska nacija kojom nominalno stabilno vlada porodiča diktatorska porodica postepeno postaje najveći prijatelj Amerike u ovom delu sveta. Naravno, njeno kucanje na razna vrata ne donosi mnogo bitnih informacija, ali onda dobije ponudu da intervjuiše Jacksona Kinga, metaljudskog operativca koga bolje znamo pod imenom Batallion, a koji joj ne samo objasni već i dokumentuje zakulisne igre agencije Checkmate koje podrazumevaju snabdevanje diktatorskog režima najmodernijom metaljudskom tehnologijom.
Ovde je spojeno mnogo toga što će DC i Wildstorm publika prepoznati. Lois Lane je ovde „prava“ novinarka a ne samo Supermenova nevesta (on se zapravo nikada i ne pominje u ovom narativu), Checkmate je organizacija nominalno namenjena zaštiti ljudskih prava ali se tokom priče vidi da se odmetnula u smeru svojeglave kontraobaveštajne firme koja sada radi više za račun ambicioznih političara i oficira nego za, jelte, građane, Stormwatch su ekipa dobronamernih najamnika koja je mislila da je trenutno na strani dobrih momaka itd. Narativ koji scenaristi ispisuju ima svoja krešenda u vidu tabli superherojske akcije, ali on je pre svega onaj o moći koja radi iz potaje, o istorijskim promenama koje običan svet ne vidi i možda će ih postati svestan tek nekoliko decenija kasnije. Metaljudski operativci su ovde više bodeži što rade u potaji nego metafora za atomsku bombu, a ovo važi čak i kad Deathstroke raznese dobar deo zgrade u kojoj se u tom momentu nalazio Jackson King.
Scenario postiže pravilan odnos sa jedne strane ozbiljnijeg političkog trilera gde se vidi da pozitivaca gotovo da i nema i da oni „najbolji“ među likovima samo odlučuju da istupe iz stroja kada im bude muka od gadosti koje su postale deo regularne dužnosti, a sa druge strane ipak dinamične superherojske akcije koja nije česta niti je u njoj razrešenje, ali koja odlično služi da malo oslobodi tenzije.
No sa druge strane, vredi reći i da je Waller vs. Wildstorm pre svega još jedna stilska vežba iz kreiranja priča sa kraja hladnog rata i da je njegova diferencija specifika pre svega to da se ovde pojavljuju superheroji (ili makar metaljudfski operativci). Meni je ona prijala na ime svog rekomponovanja motiva iz DC i Wildstorm istorije i kreiranja jednog novog kontinuiteta (koji, pritom, pošto je ovo Black Label izdanje, nije obavezujući ali deluje plauzibilno), ali ovo je definitivno strip u kome mnogo likova sedi i priča u raznim aluzijama i samorazumljivim kratkim iskazima i u kome nekakav veliki dramski rasplet naprosto nećete dobiti. Naslov Waller vs. Wildstorm je i pomalo prevaran već i na ime toga da „Wildstorm“ nije nikakav opipljivi entitet u Wildstorm univerzumu, već samo naziv za studio (i kasnije univerzum) nastao spajanjem delova imena dva stripa koje je Jim Lee prvo kreirao u Image Comicsu (Stormwatch i WildC.A.T.S., jelte). Ovde se Stormwatch jedva pojavljuju a WildC.A.T.S. se daju videti samo u kratkim flešbekovima, dok je Wallerova samo jedan od likova koji kreiraju komplikovani zaplet čiji se efekti zapravo, neće osetiti u svetu ovog stripa još dobar broj godina.
Naravno, ni prvi ni poslednji politički triler koji se oslanja na konzumenta da „oseti“ težinu onog što je video iako je video uglavnom ljude što sede u sobama pažljivo proverenim da ih neko nije ozvučio i pričaju o tome da je svet sada „njihov“, no Waller vs. Wildstorm ima još jedan važan element koji može presudno uticati na uživanje u stripu. A to je, razume se, snažno oslanjanje na poznavanje DC ali još više Wildstorm istorije da biste uopšte znali ko tu sa kim priča, o čemu i zato je to važno, ko su likovi u flešbekovima i kako treba da reagujete na njihovo pojavljivanje. Ako jeste štovalac i poznavalac Wildstorma, Waller vs. Wildstorm je pun stvari na koje ćete klimati glavom u prepoznavanju, pa možda i u slatkim naletima nostalgije (mislim, Fuji se nije u stripovima pojavljivao četvrt veka), ali ako niste… Pa, ako niste, ovo će biti na momente i frustrirajući strip u kome se stalno govori o ljudima, mestima, agencijama, tehnološkim izumima, konceptima itd. za koje naprosto nećete imati kontekst da ih postavite na pravo mesto. A što je, mislim, simptom stare boljke superherojskog stripa da vrednuje pozivanje na „kontinuitet“ i reference na poznate stvari iz starih stripova više nego jasno, kvalitetno pripovedanje priče koja može biti konzumirana i prepoznata kao dobra i od strane manje upućenog čitaoca. Ovde vredi rteći da je Ellisov The Wild Storm zbog toga bio jedan častan pokušaj pričanje priče iz početka tako da čitalac dobije sve u jednom paketu. Waller vs. Wildstorm to nije i ovde se podrazumeva izvestan prethodni rad ako želite da strip u potpunosti „razumete“.
Utoliko, meni je Waller vs. Wildstorm bio sasvim prijatno iskustvo, ali prepoznajem da je u pitanju tek korektan politički triler u kome se pravilno može uživati prevashodno ako imate potrebna gikovska predznanja. Ako imate, mislim da je fer reći da će se i vama ovaj strip dopasti pa pohitajte do Amazona da ga pazarite.
