The Marvels, trenutno najsvežiji Marvelov superherojski film, čija je premijera bila početkom Novembra a ja sam ga, evo, otmeno i neužurbano, dočekao na kućnom formatu, je proverbijalna slamka koja kamili lomi kičmu. Ovo nije samo tridesettreći Marvelov film u jedva nešto više od petnaest godina užurbane i sve više eskalirajući skuplje produkcije, već i tačka preseka priča iz više Marvelovih fimova i serija, nešto što smo nekada u stripovima sa dosta uzbuđenja zvali „krosover“ ali danas jedva da imamo snage da obratimo pažnju. Tridesettreći Marvelov film, a koji je nastavak ne samo Captain Marvela i čitavog Infinity War dešavanja već i Disney+ televizijskih serija Ms. Marvel i WandaVision (pa, u izvesnom smislu i serije Secret Invasion), je film u kome se susreću likovi što su ranije imali individualne životne puteve i motivacije, među njima se rađa sinergija i, suprostavljajući se skoro nezamislivo velikoj neprijateljskoj sili, uspevaju u poslednjim delićima dostupnih sekundi da spasu ne samo čitav univerzum nego i svoju savest. Trebalo bi da nas takav narativ dirne malo više nego što ovaj film uspeva i pored svih tih para i talenta skrljanih u njega. Umesto toga, The Marvels je finansijski najneuspešniji Marvelov film, koji nije dobacio ni do pola svoj projektovane granice profitabilnosti od (udahnite duboko) sedamsto miliona dolara i biće zapamćen po simpatičnoj, južnoazijski intoniranoj plesnoj sceni i rasi humanoida koja se sporazumeva isključivo pevanjem. I po mačkama, naravno.
Disneyjeve glavešine su svojm investitorima nakon svega rekle da u narednu fazu kreću sa promenjenim planom, a koji podrazumeva manju frekvenciju filmova i serija a veći fokus na njihov kvalitet. Ono što je časno s njihove strane je da se nisu u svemu pozvali na „zamor superherojštinom“, a koji već duže od decenije kritičari prizivaju ili u najmanju ruku očekuju. The Marvels nije žrtva „zamora“ publike, koliko je naprosto u pitanju film za koji nemate osećaj da je bitno da ga vidite, jer se bavi likovima koji nikada nisu dobili mnogo prostora da vas zainteresuju ili, ako jesu, to je bilo na platformi koja zahteva pretplatu i koja sadrži još desetine serija što sve jednakim intenzitetom zahtevaju vašu pažnju, a u centru njegovog zapleta je negativac sa toliko malo vremena na ekranu da se kladim da 80% publike po izlasku iz bioskopa ne bi umelo da se seti da se lik koga tumači odlična britanka Zawe Ashton zove Dar-Benn. Darth Vader je nekada bio ikona zla sa komplikovanom istorijom koja je lansirala desetine hiljada stranica fan-fikcije. Čak je i Thanos Josha Brolina bio dovoljno komplikovan i harizmatičan lik sa sumanutom libertarijanskom agendom koja ga je odvela direktno u genocidni fašizam. Dar-Benn je… u najboljem slučaju monster of the week, žena koja pred kamerom jedva da stigne da objasni zašto radi to što radi pre nego što je titularne protagonistkinje lansiraju u svemir gde se ona raspadne u prah. Anihilacija čitavih svetova, naseljenih inteligentnim rasama, u ovom filmu na jedna kratki trenutak podseća na ono što smo još i u Novembru gledali da Izrael radi u Gazi, genocid kao legitiman politički program na ime toga što je vama takođe učinjena stvarna nepravda, ali The Marvels mora da drži toliko loptica u vazduhu da niko ne stiže da se ovim stvarno bavi: uništenje drugog sveta, koga se naše junakinje zavetuju da obrane se dešava ne samo izvan vidnog polja kamere, jer je radnja filma ekspresno prebačena na drugo mesto, već do kraja priče niko više i ne pominje šta se tamo desilo.*
*sem, naravno, u jednom kratkom usputnom dijalogu posle finala u kom Nick Fury, više da umiri gledaočevu savest, kaže da će sva šteta biti popravljena
The Marvels ima legitimno dobru srž zapleta: planeta Hala je devastirana postupcima Kapetanice Marvel koje pamtimo iz prvog filma (mada je Carol Danvers imala dobru nameru, uklanjanje veštačke inteligencije koja je upravljala ovim društvom bacilo je Kreeje u građanski rat i dovelo do kataklizmičnih rezultata po planetu i njen sunčev sistem) i sada nova, radikalna frakcija Kreeja, predvođena pomenutom Dar-Benn vodi neku očajničku kampanju otimanja resursa drugim planetama kako bi društvo Kreeja uopšte opstalo. Ovo daje podlogu za legitimne diskusije o pravičnosti i tome čija je genocidna istorija teža i bremenitija kolektivnom krivicom, ali film toliko brzo sprinta ka svojim akcionim set-pisovima da ima istu šansu da o tome prodiskutuje kao što bi Usein Bolt mogao da objasni istorijat palestinsko-izraelskih sukoba u nekom od svojih pohoda na rekord u trčanju na sto metara. Uostalom u jedva više od sat i po efektivnog trajanja radnje, ovaj film mora da sagradi zaplet u kome će gledalac shvatiti kako to uopšte Dar-Benn krade vazduh i vodu sa drugih planeta i šalje je na Halu, zašto je u tome bitan predmet koji izgleda kao samo komad skupljeg nakita, šta je tu Carol Danvers kriva i šta može da uradi, ali i da konstruiše celu tu hemiju ad-hok sastavljenog ženskog superherojskog tima od tri lika koji svi na ovaj ili onaj način imaju supermoći vezane za, uh, svetlost, i da ih postavi u poziciju da na kraju imamo i one koji su sazreli, i one koji moraju da isprave stare nepravde što su ih počinili, pa i one koje su žrtvovali.
Zvučaću možda i reakcionarno, ali The Marvels nema ni najmanju šansu da sve to spakuje u ni sto minuta koliko, kad se odbije špica, ima na raspolaganju za pripovedanje i koliko god da film pokazuje šarma u svojim prijateljski kičlijskim predstavama civilizacija sa drugih planeta, u dovođenju srazmerno tradicionalne pakistanske porodice na kosmičku stanicu koja je pod bizarnom opsadom iz svemira, pa i u tome kako najmlađa članica tima, Kamala Khan, odlepljuje na Carol Danvers, ženu čije postere doslovno godinama drži na zidu, crta stripove u kojima se njih dve udružuju i uzela je svoje superherojsko ime po njoj, toliko isto jedva da uspeva da smandrlja sržni zaplet i pruži nam dva set-pisa u kojima tri „Marvel“ junakinje rade zajedno.
Nakon više od decenije i po ekspanzije superheroja u bioskopu i na televiziji, Marvelov filmski univerzum je došao na onu poziciju na kojoj su stripovi bili negde već pred kraj osamdesetih i kao da su sve lekcije koje su učinile prvih deset godina Marvelove filmske produkcije tako uspešnim, temeljno zaboravljene. The Marvels je film koji se vidno ugiba pod naslagama nakupljenog kontinuiteta, istorija likova, njihovih porodica ali i galerija satelitskih likova i neprijatelja, mesta, na kojima su bili i borbi koje su vodili. 1991. godine je relansiranje strip-serijala X-Men sa Chrisom Claremontom i Jimom Leejem za kontrolama Marvelu donelo rekordnu prodaju koja do danas nije nadmašena, sa preko osam miliona kopija, samo da bi Kuća ideja narednu deceniju provela prepuštajući kreativnu kntrolu marketinškim stručnjacima koji su insistirali na što je moguće većem usitnjavanju priča i njihovom prodavanju na komad kroz beskonačne krosovere, spinof serijale, nastavke preko svake razumne granice, i Marvel će se za svega nekoliko godina zateći na ivici stečaja. Danas su X-Men stripovi srećni ako dobace do 300.000 primeraka po broju a industrija svoje nove superherojske stripove prodaje prevashodno ljudima koji ih kupuju već decenijama, bili su tu kada su Claremont i Lee bili na vrhuncu slave i doslovno umeju da vam izrecituju sve članove svih satelitskih X-Men timova u poslednjih 40 godina, sa kratkim ličnim i porodinim istorijama. Superherojski strip je, dakle, od mas-market fenomena postao tržišna niša, igralište za svirepe gikove, test-zona za opsesivce čiji je interes za stripove mnogo više epistemološkog nego estetskog tipa.
Marvelov filmski univerzum je, činilo se, na početku bio protivotrov ovakvom načinu razmišljanja, nudeći uredne, jasne biografije očišćene od decenijskih naslaga istorijskih protivrečnosti i nebitnih detalja, svodeći likove na jasno motivisane, relatabilne arhetipe i dajući im priče sa klišeiziranim ali razumljivim urgencijama u čijem su se smeru imali baciti ako ne žele da sve nestane.
Ali The Marvels je podsećanje da ne možete eskalirati volumen do beskraja i da kada u svakom narednom filmu tvrdite da je ugrožen čitav univerzum,* postoji tačka na kojoj gledalac na ovakav predlog više ne reaguje. The Marvels ima nekoliko za oko ugodnih scena dobre koreografije, dinamične borbe i prijatno raznobojnih specijalnih efekata, njegove tri junakinje su promišljeno kolorno-kodirane i smela odluka da se u koreografijama njima zamenjuju mesta svaki put kada dve od njih u isto vreme koriste svoje moći na kraju je dala i par dobro režiranih akcenata, ali ugroženost planeta ili univerzuma je ovde posredovana najnezanimljivijim vizuelnim rešenjima koje možete da zamislite, bezličnim geometrijskim oblicima i nemaštovitim zvukom pucanja. The Marvels sa svojim ponavljanjem heskagonalnih oblika na nebu u scenama koje treba da sugerišu kako je govno opičilo o fen i da će svi izginuti kao da eksplicitno podseća da se ovi filmovi prave po FORMULI.
*Slobodno odaberite: Eternals, Shang-Chi, Thor: Love and Thunder, Drugi Doctor Strange, treći Ant-Man…
Neki delovi formule svakako i ovde funkcionišu. Kamala Khan je naprosto dobar lik i čak nisam bio ni besan što su njene moći u seriji i ovom filmu ptopuno promenjene u odnosu na ono što ona ima u stripovima kako bi se na silu uspostavio nekakav balans između nje, Carol Danvers i Monice Rambeau. Njeno „etničko“ kodiranje nije prenaglašeno i, onoliko koliko film ima vremena da se bavi njenom familijom – grupom normalnih pakistanskih migranata u Nju Džersiju – bačenom na front intergalaktičkog rata, iz toga se ispumpa dosta šarma, komičkog i humanog, a što je bitno u filmu koji se dobrim delom dešava u svemiru i lako se zaboravi za šta se svi ti superheroji zapravo bore.
Takođe, Kamalin odnos sa Monicom i Carol je simpatičan i njihov trening za zajedničku borbu i kasnije izlazak na crtu Dar-Benn je korektno osmišljen i korektno koreografisan. Ali opet, film naprosto nema vremena da se stvarima zaista bavi onoliko koliko zasužuju. Prvih dvadeset minuta prepuno je ekspozicije koja galopira pred gledaočevim očima, nadajući se da on zna ko su ovi likovi i da će se sam snaći i mlada režiserka Nia DaCosta ovde kao da je potpuno raskrstila sa ikakvom idejom jedinstva mesta, vremena i radnje, dajući sebi opravdanje u „entanglement“ efektu između tri protagonistkinje tako da njena naracija skače sa kraja na kraj svemira bukvalno po više puta u okviru iste scene, ostavljajući sve gledaoce – sem onih najžešće treniranih na kombinaciji TikToka i pisanja kontribucija za wiki stranice koje se bave Marvelovim serijama i filmovima – daleko iza sebe u prašini da se pitaju šta to dođavola gledaju. Svako će tu prepoznati nešto – eno ga Nick Fury, a ono je ona mačka što izbacuje pipke iz usta, a Kamala sedi u svojoj sobi i crta strip o team-up akciji sa Carol Danvers – ali skoro niko neće u ovome uživati. DaCosta mora da strpa toliko bekgraunda u svoje otvaranje da posle prvih pet minuta gotovo nerazaznatljivih skokova sa jednog na drugi lik film ulazi u flešbek kako bi pojasnio svoju postavku, a onda taj flešbek ulazi u flešbek koji je zapravo samo montaža najvažnijih elemenata iz prethodnih filmova.
To da su superherojski stripovi tokom sedamdesetih godina prošlog veka rutinski morali da odvoje stranicu ili dve da prepričaju stvari iz prethodnih epizoda kako bi čitalac mogao da se snađe u tekućem narativu jeste element na koji se uvek nasmešim kada danas čitam neke stare serijale, ali ne verujem da postoji ijedan dramaturg na planeti koji bi to nazvao dobrom naracijom. To da Marvelov film iz 2023. godine mora da uradi identičnu stvar ne jednom već dva puta u jedva više od sat i po radnje (postoji, dakle, i kasnija scena gde sve tri „Marvelke“ iz naslova prolaze kroz zajedničku flešbek-montažu) nije simpatičan omaž old school stripovima već potez očajnika koji se legitimno davi u filmu čija priča skoro da ne uspeva da se iskobelja iz mreže kros-promocije, referenci na prošle filmove i serije, ponavljanja istih gegova, postavljanja zametaka zapleta za naredne filmove itd.
Hoću reći, sve što su smrknuti old school filmofili već govorili za superherojske filmove, čak i dok su oni bili dobri, u The Marvels je doterano do paroksizma. Ovo je film koji ima dopadljive likove i koji od polovine do kraja uspeva da bude sasvim prijatno zabavan rolerkoster svemirske akcije i multikolorne girl-power tuče, ali on u ogromnoj meri trpi balast toga da je pravljen kao epizoda u tekućem serijalu a ne kao samosalna, ZNAČAJNA priča. Da li će iko pustiti suzu nad sudbinom Monice Rambeau u finalu filma?* Da li je IKO imao vremena da izgradi emotivni odnos sa superheroinom koja nema ni superherojsko ime,** čije su moći u filmu jedva objašnjene i koje se autentično sećate iz prethodnih Marvelovih produkcija samo ako ste alt-rajt imbecil koji se mršti na to što su svi superheroji odjednom sad žene tamne puti? A njene moći i njena žrtva treba da budu emotivni pančlajn filma.
*čak i pre nego što nam mid-credits sekvenca pokaže da je s njom, jelte, sve okej i, naravno, najavi krosover sa X-Men
**tekući geg u filmu je da ostale dve protagonistkinje smišljaju predloge za njen superherojski alter-ego i, verovatno sasvim namerno, pored svih kombinacija reči vezanih za svetlost, ni jednom se ne spomene ono ime koje Rambeau možda najduže nosi u stripovima: Photon
Možda je, na kraju, važno napomenuti da The Marvels nije toliko loš film koliko je osrednji film, rađen, rekoh, više kao epizoda serije i da je problem mnogo više u toj apsurdnoj premisi da jedna epizoda serije, ma koliko produkcijski nabudžena bila, nekako ima break-even tačku u okolini sedamsto miliona dolara. Na toj strani, kako bi vas upozorio Martin Scorcese, a koji i sam zna jednu ili dve stvari o visokobudžetnim flopovima, leži ludilo. Takođe, ako je uopšte bitno da se kaže: The Marvels NIJE propao jer je ovo woke film sa tri žene od kojih dve nisu „bele“ u glavnim ulogama. On je propao jer tim ženama jedva da dopusti da uzmu vazduh pre nego što ih – u jedno pola scena i doslovno – baci na drugi kraj svemira usred zamaha pesnicom i jer misli da su akumulirani kontinuitet iz drugih serija i filmova, šareni, gizdavi kostimi, lepe koreografije (borilačke i plesne), reciklaža gegova i šarmantne glumice dovoljni da prekriju skoro uvredljivo površan tretman ozbiljne teme u centru filma i nedovoljno vremena da sve ono što se pomene bude adekvatno prodiskutovano. Otud je i transformacija Carol Danvers na kraju filma u nekoga ko od krivice ne beži već je prihvata i ispravlja svoje greške nešto što gledalac skoro da ne primeti jer se dešava u sceni u kojoj pomenutu Carol Danvers i ne vidite, i umesto glumice koja bi nešto odglumila gledate kompjutersku animaciju zvezde koja ponovo počinje da bukti. Da je ovaj film snimio Kubrik, dobro, možda bi ovo bilo adekvatno finale, ali DaCosta – i verovatno ne sopstvenom krivicom – ne uspeva da jednom neverovatnom nebeskom fenomenu podari išta više težine i ZNAČENJA od scena u kojima gledamo gomilu mačića kako se vrzmaju po kosmičkoj stanici. A znate da će te scene sa mačkama makar živeti još koju godinu kao gifovi na društvenim mrežama. Što je, plašim se, najveći domet legata ovog filma.
