Kvalitet metala koji je izašao ove nedelje u oštrom je kontrastu sa užasnim stvarima koje se dešavaju po celoj planeti i obećavaju nam još mračniju budućnost nego što smo, pod uticajem između ostalog i metala zamišljali da ćemo je imati. Ratovi, strmoglave klimatske promene, zloupotreba moći, političke asasinacije, sve su to ne samo teme pesama i albuma koje slušamo nego i život koji živimo. No, treba ga i ŽIVETI pa hajde da poslušamo malo kakvog je to progresivnog blek metala i regresivnog hard roka bilo ove nedelje.
Prvo blek metal (običan, ne MNOGO progresivan). Njemački sastav Zwielicht je punih deset godina čekao da isprati prvi album novim dugosvirajućim radom, ali je makar The Aphotic Embrace ambiciozna i DOBRA ploča. Iako rađena u modernom blek metal stilu, sa dosta melodije i atmosfere, ovo je i muzika sa dovoljnom količinom old school blek metal krljalčine, rifa i dobre, stare agresije da i meni zaigra brk u osmehu. Zwielicht pišu pesme i od po deset i po minuta, ali umeju da ih ispune doigađanjima i ovo je sazreo, odrastao blek metal koji ipak ne zaboravlja kako je dobro kad se pošteno bije. Vrlo solidno aranžirane pesme sa dosta dinamike, plus dobra produkcija (slušajte koliko basa ima u snimku!) koju samo malo kolje glasan mastering. Ali samo malo. Odličan album da se njime započne nedelja:
https://zwielicht.bandcamp.com/album/the-aphotic-embrace
Sirovi blek metal ponekad zaista profitira od jeftine, skoro garažne produkcije. Danci Frelser imaju demo, naslovljen DEMO MMXXIV i ovo je baš ono, old skul deračina, pola pank pola metal a SVA andergraund, sa svirkom koja je toliko brza da se pretvara u teksturu i demonskim vokalizacijama umesto pevanja. Najslađe je što obrađuju i Darkthroneovu Too Old, Too Cold i nekako pokazuju kad su im se otvorile oči. Plaćate koliko želite:
https://frelser.bandcamp.com/album/demo-mmxxiv
Francuski melodični blek metalci Griffon se na svojim temama bave istorijskim temama, pa je i treći album, De Republica jedna rasprava o značaju republike kao uređenja u kome građani, umesto jednog čoveka (ili porodice) urpavljaju društvom ali i o ključnoj ulozi koju revolucija igra u unapređenju društva kroz ljudsku istoriju. Mislim, ozbiljno, ali Griffon sve ove stvari rade elegantno, kroz melodične, himnične kompozicije pune horova i epskih harmonija a koje su opet lepršave, razigrane, aranžirane drsko kompleksno a odsvirane drsko umešno. Naravno, ja po pravilu nisam publika za melodični blek metal, ali Griffon su tolik dobri u ovome što rade da legitimizuju čitav taj stil za mene:
https://griffonblackmetal.bandcamp.com/album/de-republica
https://ladlo.bandcamp.com/album/de-republica
O LVME ne znamo skoro ništa, ni ko su ni odakle su (Metal Archives kaže da je postava „internacionalna“) ali drugi album, Of Sinful Nature, im je vrlo prijemčiv. Ovo je, naravno, avangardni blek metal koji uspeva da ima dobar odnos poštene, krljačke, znojave svirke i formalnog eksperimentisanja i sve to spaja u kompozicijama koje imaju i narativ i atmosferu i energiju… Pet komada i puno užitka za ljude koji u blek metalu vide i tu cerebralniju dimenziju ali ne odriču se krvi i znoja:
https://lvme.bandcamp.com/album/of-sinful-nature
Novi, četvrti album nemačkih Farsot, Life Promised Death dolazi sedam godina posle prethodnika. I zvuči zrelo, zainteresovano da sledi samo svoj instinkt i zvuk. Otud su pesme raznovrsne i ne mogu se uklopiti u neke moderne blek metal trendove, ali nisu ni nekakav konzervacionistički old school formalizam. Farsot zaista ovde traže pre svega, jelte, svoj izraz, i nekada je on na granici post metala, nekada je bliži doomu… Apsolutno treba čuti:
https://farsot.bandcamp.com/album/life-promised-death
Atinjani Sun Of Nothing nisu baš čist blek metal bend, ali recimo da su njemu, ili barem post-blek metalu najbliži sa svojim bučnim, mučnim, agresivnim a sjetnim zvukom. EP Maze ima pet dugačkih pesama koje kombinuju muljav, prštav miks (ali se barem čuje bas!), vrišteće vokale, atmosferične lupove jednostavnih tema, krljačinu, sporost, brzinu, tenziju, rasturačinu i sve to nekako uspevaju da ujedine u koliko-toliko konzistentan izraz. Nije to malo:
https://sunofnothing.bandcamp.com/album/maze
Zanimljivi su australijski Chapel Perilous sa debi albumom, The Tower of Silence, a koji je za sada samo na JuTjubu a u Ponedeljak ga puštaju na propisne striming servise (nažalost, nisam siguran da je Bandcamp ovde uključen). Vredi ovo čuti jer dva momka koji ovo prave uspevaju da se ubace u idealnu poziciju između propisno krljačkog blek metala, okultnog roka pa i malo psihodelije, kombinujući blastbitove i oštre gitare sa vrlo razrađenim klavijaturističkim aranžmanima i postižući jedan bogat, slojevit zvuk. Veliki kvalitet albuma je da se on je gubi u širini mogućnosti koje mu ovo pruža i da su pesme promišljeno, usredsređeno komponovane, svaka sa svojom jasnom temom i karakterom. Odličan debi:
Prelazimo na doom metal, sludge metal, stoner rock, psihodeliju i hard rock. I radovaćemo se. Britanski Silen još nemaju album ali njihov drugi EP, The Emperor, The Fool, The Devil kvalitetom, sugeriše da je možda vreme. Bend je ime dobio po narodnoj skaski iz petnaestog veka, ali njihova muzika nije zagledana u prošlost nego, jelte, u budućnost. Čime hoću da kažem da je ovo progresivni sludge metal sa dosta dobrih ideja i pažnjom da se kreiraju atmosfera i tenzija, pa da su onda neizbežni momenti vrlo heavy svirke dobri pančlajni. Čudo jedno kako muzika odmah zvuči višedimenzionalnije kad ne pržite baš sve vreme iz sve snage. Elem, dobar materijal, a još po ceni od koliko vi sami ponudite.
https://silen.bandcamp.com/album/the-emperor-the-fool-the-devil
Virdžinijski Letcher vrlo časno tresu radnički i seljački doom metal na svom prvom pravom demo snimku, Demo ’24. Ovo je sporo, sirovo, zasnovano na hipnotičkom rifu, psihodelično bez neke velike filozofije, već naprosto jer je to prirodno stanje uma u ovakvim situacijama i sa svojih pet pesama daje dosta obećavajućih momenata. A plaćate koliko želite:
https://letcherrva.bandcamp.com/album/demo-24
Brazilci Solipso su negde u sludgecore ravni sa svojim EP-jem Menos Que Nada. Ovo je pet pesama lošeg raspoloženja, agresivne vožnje, sirove, jeftine produkcije, a sve se završava doom-sludge himnom Jesus Hitler. Ako volite lepe stvari, plemenitu muziku i kvalitetnu produkciju okrenite se i idite. Mi ostali ćemo se u ovome valjati kao prasad u blatu:
https://solipsosludgefuck.bandcamp.com/album/menos-que-nada
Slični su zapravo i Nijemci Mæntis samo što njihov drugi album, ima pesme od po petnaest minuta i, gulp, momente melodičnog pevušenja između sludge-doom zatrpavanja. Muljavo je ovo, mračno, neprozirno, ali ima i šarm i gruv i nekako kad se naviknete da ovaj album kao da nikada neće da se završi, on postane dobar:
https://maentisdoom.bandcamp.com/album/to-become-king
Tu onda imate i Mudwagon čiji je EP Mudwagon Radio kao neki konceptualni materijal o radio-voditelju kome se Mudwagon ne dopadaju a gostuju mu u emisiji. Ovo je gruverski, dosta relaksiran psihodelični rok, koji ne preteruje sa težinom ili agresivnošću a opet je blizak stonerskim formulama spontanosti i smorene energije. Vredi da se čuje:
https://mudwagon.bandcamp.com/album/mudwagon-radio
Atinjani Black Stone Machine u uobičajeni grački stoner rock zvuk dodaju i malko kantri elemenata da bi postigli osobenost i to im dobro ide za rukom. Novi EP, The Guild of Black nudi za Grčku tipični masivni, čvrsti, upeglani stoner tresak, sa čak i malo agresivnijim pesamama nego što biste očekivali (Rock Bottom je baš krljačina) a onda to preseku akustičnim slajd gitarama i vestern atmosferom. Vrlo prijatno:
https://blackstonemachine.bandcamp.com/album/the-guild-of-black
Parižani Witchorious na debi albumu istog imena nude doom metal sa dosta eskpresivnog opsega. Ovo jeste teško i, uglavnom, sporo, ali pesme nisu samo usporeni, nisko naštimovani bluz i ovaj bend ima ambiciozne aranžmane, zanimljivo multitrekovane vokale, jednu dekadentnu crtu koja im daje originalni kvalitet. Vredno slušanja i proučavanja, sa nekim vrlo lepim psihodeličnim momentima:
https://witchorious.bandcamp.com/album/witchorious-2
Sundrifter su tri lika iz Bostona a njihov album An Earlier Time je kombinacija desert rock rifova i space rock džemovanja. Bude to dobro, i psihodelično i žestoko i, onako, ima viziju, ima ideju a ne žuri se:
https://sundrifter.bandcamp.com/album/an-earlier-time
Mr. Bison su ranije snimali i za Ripple Music ali kako se radi o italijanskom projektu, ništa nije prirodnije nego da novi album, Echoes From The Universe, izađe za rimski Heavy Psych Sounds Records. No, za razliku od uobičajene tvrde desert/ stoner svirke koju ovaj izdavač rado valja, Mr. Bison na ovom albumu nude prelep psihodelični, pa, progresivni rok inspirisan nordijskom mitologijom. Ovo je, koliko razumem, konceptualni album i izvrstan je, kombinujući proggy maštovitost i psihodeličnu, jelte, psihodeličost, na jedan vrlo organski način, nudeći bezvremeno, plutajuće a opet ROKAČKO iskustvo. Heavy Psych Sounds Records prosto ne umeju da promaše i ovo je još jedan PUN pogodak za jednu od najboljih etiketa u biznisu:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mr-bison-echoes-from-the-universe
A proslava koju nam je Ripple Music priredio ove nedelje dugo je pripremana. Sedam godina smo čekali na novi album benda The Obsessed, projekta koji legendarni Scott „Wino“ Weinrich predvodi još od kasnih sedamdesetih i koji je bio apsolutno esencijalan u uspostavljanju zvuka doom metala zajedno sa St. Vitus (u kojima će Wino takođe svirati jedno vreme, u vrlo bitnoj fazi za bend), Pentagram itd. Wino se danas smatra hodajućom legendom i sa 63 godine albume snima tek kada ima šta da kaže. Njegov poslednji solo album, Forever Gone, izašao pandemijskog leta 2020. godine bio je procesija akustičnih bluz meditacija, intimna ali i beskompromisno otvorena, bez stida i sakrivanja. Otud je i novi alvum The Obsessed, u osveženoj postavi, Gilded Sorrow, jedna jednostavna, neposredna ploča čija zrelost nije u komplikovanim interpretacijama korena rok muzike već u tome koliko prirodno se ti koreni danas čuju u pesmama koje Wino piše da ogoli još uvek snažne emocije. Zvati ovo danas doom metalom je istovremeno i tačno i pogrešno jer Wino i The Obsessed ovde rade bluzirani hard rok sa mračnom, pesimističnom notom bez mnogo skretanja u neke „žanrovskije“ vode. No, njegova svedenost, usredsređenost na slike i emocije koje uz njih idu čine ga opipljivijim, življim od „obične“ hard rok ponude koju danas možete pronaći nasumičnom pretragom Bandcampa ili neke slične platforme. Wino je, ako već moramo da iskoristimo tu reč, PESNIK, neko ko stvari prvo PROŽIVLJAVA a onda ih sažima u seriju slika i zvukova koji će u slušaocu izazvati snažnu evokaciju i obogatiti i njegov unutarnji svet iskustvom što ga nije sam doživeo ali ga je OSETIO. Malo danas imamo takvih ljudi, iako ih imamo, verovatno, više nego ikada, ali uvek je malo, pa je Wino neka vrsta nematerijalnog kulturnog blaga ove planete. SLUŠAJTE:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/gilded-sorrow
Hajde sad da pređemo u višu brzinu i poslušamo nova thrash metal, speed metal (nema ni jedno), hardcore, grindcore i death metal izdanja. Njemački Reavers su imali jedan album 2019. godine a sada se vraćaju u formu EP-jem Violator. I cepaju pošteno, ovo je thrash metal čvrstog zvuka, kompjuterski preciznih, kao nožem odsečenih rifova i dobro usmerene, kontrolisane agresivnosti. Bend ume da zasvira brzo i žestoko ali i ume sebe da postepeno dovede na tačku gde je prelazak u brzu svirku oslobađanje nakupljene tenzije i to zvuči odlično. Šest finih, udaračkih pesama za ljubitelje thrasha:
https://reavers.bandcamp.com/album/violator
Vrlo malo i thrash metala ove nedelje, ali srećom, kvalitet je visok. Česi Refore su imali sjajan debi album 2021. godine a novi, Illusion of Existence, je, ako je nekako moguće, JOŠ BOLJI. Ovo je izuzetno brz, prodoran thrash metal koji ne kalkuliše i ne smara moš delovima upitnog kvaliteta nego sprinta napred svom dostupnom brzinom, poliva opasnim rifovima i sve žaokružuje očajničkim, upečatlljivm vokalima. Ovo je idealno mesto na kome divljački speed metal prelazi u disciplinovaniji ali i dalje nepoćudni thrash i bend se na tom mestu nalazi, evo već nekoliko godina, a nadam se da će se tu i zadržati. U slabijoj nedelji, Refore bi se bez problema zakitili titulom albuma tjedna jer je ovo TOLIKO DOBRO:
https://refore.bandcamp.com/album/illusion-of-existence
War Pact su nekakvi mladi momci iz Kalifornije koji kažu da su EP Savagery Unbound već jednom snimili, dok su se zvali Pain Catalyst, ali kad su promenili ime, rešili su da ga snime ponovo. Pošteno. Ovo je krosover sirovog zvuka ali srčane, pa i iznenađujuće kompleksne svirke, sa dosta ritmičkog i harmonskog eksperimentisanja. Na momente je korak od raspadanja (druga pesma pogotovo ima falširanja koja su verovatno umetnički izbor ali su upitnog efekta) ali nekako ima dušu i lepo je:
https://warpactcrossover.bandcamp.com/album/savagery-unbound
Arctic Horror nisu sa Arktika nego iz Bostona, ali njihov crustcore/ thrashcore ima u sebi malo nekakve hladnoće i distance i zvuči zrelo i interesantno. Album At Winter’s Dusk je žestok i brz koliko treba ali je i hermetičan, ima relativno kompleksne aranžmane i sugeriše da pesme pričaju važne narative u skladu sa hardcorepunk tradicijom. Odlično je sve to na gomili:
https://arctichorror.bandcamp.com/album/at-winters-dusk
Kanađani Tall Pork kažu da sviraju old school punk rock i baš to se i dobija na njihovom drugom albumu, This EP Has 22 Minutes... Da prenebregnemo to da u nazivu tvrde da je ovo EP a u opisu da je album, ono što se čuje je osam kvalitetnih uličnih himnih sa raspevanim refrenima i poštenom, znojavom svirkom. „Old School“ u ovom slučaju znači da Tall Pork sviraju onako kako su početkom devedesetih svirali američki i kanadski pank rok bendovi ugledajući se na zvuk sa kraja sedamdesetih, ali, mislim, sve je to ODLIČNO, sa sirovom ali funkcionalnom produkcijom i jednim organskim kvalitetom u svirci. Ima i kaseta:
https://tallpork.bandcamp.com/album/this-ep-has-22-minutes
https://tarantulacassettes.bandcamp.com/album/this-ep-has-22-minutes
BloodRitual iz Severne Karoline sami sebe nazivaju kaubojima, ali na slici imaju kačkete i tetovaže umesto kaubojskih šešira i mamuza pa ne treba da očekujete nekakav country & western preliv u njihovoj muzici kad krenete da slušate promo snimak Do You Believe. Ovo je, ipak, sasvim ugodno iskustvo sa vrlo metaliziranim hardcoreom, sa sve masnim soliranjem na gitari i skoro blackened vokalima. Dve pesme, uglavnom srednjeg, plesnog tempa, dobra produkcija, bend predstavljen u odličnom svetlu:
https://bloodritual666.bandcamp.com/album/do-you-believe-promo
Ako volite škotski metalizirani nabod-core, oduševiće vas Despize. Glazgovski bend na EP-ju Roll Cage / Sniper ima dve pesme surovog prebijanja sa napucanim zvukom i snažnom ekspresijom a što u nekim momentima podrazumeva i prilično legitimno korišćenje melodije, nekarakteristično za ovakav stil. Izdavač ovo ne prodaje ni u jednoj fizičkoj formi a daunloud oće da naplati 141 funtu tako da ne znam KOJI IM JE KURAC, ali vredi da čujete ovo ako volite takav zvuk:
https://northernunrest.bandcamp.com/album/roll-cage-sniper
Dissent su iz Francuske, dakle, nisu iz Škotske, ali se fino nadovezuju na prethodni bend. Njihov EP, Slashers/ Endure, isto ima dve pesme zajebanog, metaliziranog hardkora svog u tvrdom gruvu i tenzičnim gitarama. Ovo je još par stepeni pomereno od „normalne“ ulične nabadačine i u smeru nekakvog „žanrovskijeg“ metala i prilično je dobro:
https://dissentfra.bandcamp.com/album/slashers-endure
Shattering iz Sijetla su negde između hardcore, metalcore i mathcore/ false grind formula na svom albumu Ready To Cry. Ovo ima samo osam srazmerno kratkih pesama i dobro će poslužiti da vam pročisti uši svojim nervoznim promenama ritma, disonantnim gitarama i pevačem koji je otelotvorenje nelagode. Meni je vrlo prijalo:
https://shattering.bandcamp.com/album/ready-to-cry
Švajcarci Satanic Violence su na svom prvom EP-ju negde između hardkora, blek metala i blackened rock ’n’ rolla i sve to u ugodnom lo-fi paketu sa tri simpatične pesme. Six Sick Suck je ploča i za pankere i za metalce, sve dok cene andergraund duh i sirovost:
https://satanicviolence.bandcamp.com/album/six-sick-suck-ep
Onda su tu Divine Sentence, Švajcarska ekipa iz Ciriha sa EP-jem Promo ’24. Veganski, metalizirani hardkor koji ovaj bend ispaljuje u uho slušaoca je veoma besan (pevačica je izuzetno upečatljiva), napisan tako da očuva taj neki izvorni pank gnev a da ima i sve ’90s uplive metala koje je hardkor učinio svojim, i mada pesme umeju da budu malo fragmentirane, ima u njih dve dovoljno gruva i energije da svi budete srećni. Solidna produkcija i cena od koliko date su dodatni razlozi za overu:
https://divinesentence.bandcamp.com/album/promo-24
Pa onda idu Roadkill XIII iz Njemačke, slični ali još metalniji. Njihov EP, World Forlorn dakle, vuče ka klasičnom thrash metalu (naslovna pesma pogotovo) i ovde su groove komponente više začin nego glavno jelo. Pet pesama, solidna produkcija, solidno sve na gomili:
https://roadkill13.bandcamp.com/album/world-forlorn
I onda imamo i No Relief iz Brightona, isto metalizirani, gruverski hardkor sa solidnim odnosom srednjetempaškog mošinga i brže, energične svirke. Destroy Your World je EP sa pet pesama, ubedljivo odsviran, sa vrlo dobrim zvukom i dosta karaktera na strani benda. Ova tri nabrojana izdanja možete da slušate jedno za drugim i da se legitimno teleportujete u devedesete, da proverite da li su zaista bile tako tough kao što se priča. A i ovo plaćate po želji:
https://norelief.bandcamp.com/album/destroy-your-world-2
Dobro, evo još jedno izdanje iz slične orbite. Complex su iz Kalifornije i EP Heaven’s Free, sa pet pesama ima dosta naglašen plesni gruv, ali je i pošteno čvrst i agresivan. I ovo je pristojno producirano, ima kvalitetan vokal i plaća se koliko želite. Publika koja voli metalizirani, mošerski hardkor je ove nedelje baš dobila mnogo dobrih izdanja:
https://complexhardcore.bandcamp.com/album/heavens-free
I još jedno slično izdanje dolazi iz Misurija. Covert imaju šest pesama na EP-ju Siege a ovo je više thrash nego mosh, jelte, core, sa pesamama koje imaju jednostavne, ložačke rifove preko zakucavačkog d-beata, a nizak štim, težak zvuk i brutalan vokal sugerišu metalizirani hardcore pre nego „običan“ crustpunk. U svakom slučaju je odlično a i ovo se plaća koliko hoćete:
https://covert-ops-covert.bandcamp.com/album/siege
Da zaokružimo ovaj blok metaliziranog hardkora tu su i Dared2Live iz Merilenda čiji 2024 Demo ima crtež besnog kera na „omotu“ i muzika jeste besna ali nije skroz u thug-core modusu. Ima tih elemenata, naravno, ali dobar deo demo snimka su brži, pankerski delovi sa samo povremenim upadanjima u klasični siledžijski moškor. Dobar, debeo zvuk, kratke, efektne pesme, odlični vokali, a plaćate koliko hoćete. Sve, dakle, kako treba:
https://dared2livehc.bandcamp.com/album/2024-demo
Basura iz Severne Karoline se vode i kao death metal bend, ali album Haracary je mnogo više grindcore sa samo trunčicom death metala u svom receptu. Ovo je grčevitije, disonantnije, pankerskije i generalno eksplozivnije nego što bi bilo kakav death metal bio, sa devet zanimljivih, maštovitih pesama, odličnom, organskom svirkom i sasvim adekvatnom produkcijom. Jaka preporuka za Basuru:
https://basuragrind.bandcamp.com/album/haracary
Francuski jednočlani Crevure ima pet kratkih i jezgrovitih pesama na EP-ju Global Intifada, nudeći idealan prelazni oblik između hardcore thrasha i grindcorea. Dakle, ovo je razgovetnije i „pankerskije“ od klasičnog grindcorea, a brže i eksplozivnije od strandardnog hardcore thrasha i vrlo snažno pumpa krv u sve potrebne delove tela. Producirano jeftino ali časno, a plaća se koliko hoćete:
https://crevure.bandcamp.com/album/global-intifada-ep
Pa jebiga, slatki su Doomscroller sa svojim prvim demo snimkom, Obsessed by Sickness. Ova njemaka momčad svira baš old school death metal, skoro kao da su svirali u istoj garaži sa Possessed pa onda čuli prve snimke Death i sami rešili da se oprobaju u ovom novom žanru. Sve je to onako, sirovo i primitivno u zvuku ali pesme su dobre i ekstremno zarazne ako volite klasični death metal rifaški program i pocupkujuće ritmove. Ja nisam uspeo da skinem osmeh sa lica tokom celog trajanja snimka, a ovi divni Hamburžani još i demo prodaju po ceni koju sami odredite. Napred i navali:
https://doomscrollerdeathmetal.bandcamp.com/album/obsessed-by-sickness
Da ne serem mnogo o sociološkim teorijama koje povezuju stanje u društvu sa estetikom muzike koju to društvo proizvodi, ČINJENICA je da iz Kolumbije dolazi nesrazmerno mnogo upečatljivih brutal death metal bendova. Cercenatory su jedan od njih i njihov drugi album, GoreSphere je na granici slušljivosti. Hoću reći, ništa nije gore od brutal death metala koji se svede samo na zaravnjenu teksturu i Cercenatory su sa ovim albumom na KORAK od toga sa produkcijom koja je prebasovana i bez trunke dinamike. Ali korak je ipak korak i ovde se ima čemu radovati. Ako volite, jelte, kanibalizam, vađenje utrobe, orgije u paklenim tamnicama, takve neke stvari. Cercenatory su kao brutal death metal iz dvehiljadedvadesetih sa produkcijom dvedesetih a to je zajebano:
https://comatosemusic.bandcamp.com/album/goresphere
Kanađani Defenestration su prošle godine imali vrlo prijaan old school debi, a sada dodaju kratki EP sa dve pesme snimljene tokom istih sesija. Promo ’24 je na manje-više istim koordinatama, s tim što je jedna pesma spori death doom a druga gruverskiji death metal ali sve je to tako kako je i bilo, tradicionalno, jeftino i prijatno.
https://defenestration204.bandcamp.com/album/promo-24
Teksaški Digest The Womb je neka prelazna forma između deathcorea i death metala sa malo slamming beatdown šmeka. Deluje komplikovano na papiru a zvuči jednostavno kad se pusti. 2024 Demo ima dve pesme koje gaze, kidaju, mrve i nisu nikakav revolucionarni preokret, jelte, u death metalu, ali su prijatne i solidno producirane:
https://digestthewomb.bandcamp.com/album/2024-demo
Ko voli kvalitetnu studijsku produkciju, niske štimove i HM2 distorzije, debi album frankfurtskih Acrid Death nudi vrlo prijatan old school program. Abominable Presence of Blight je ploča koja svoju fascinitanost Graveovim i Dismemberovim ranim albumima ne da ne krije nego je stavlja u prvi plan, ali bend uspeva da ove predloške tretira kao žanr u kome se može stvarati radije nego kao matricu koju treba prepisati, pa iako je zvuk i stil prepoznatljiv, pesme su „svoje“ i, pa da ne preteram, ali ODLIČNE. Acrid Death su udarači koji imaju snažan kroše ali se razumeju i u taktiku i baš pošteno protresu čoveka:
https://acriddeath.bandcamp.com/album/abominable-presence-of-blight
Španski (pa još baskijski) Pestilength na trećem albumu, Solar Clorex podsećaju da njihova muzika nije ni black, ni death ni doom metal, nego „corrosive metal“. Naravno, on jeste kombinacija sva tri nabrojana žanra a mojim ušima je najbliži death metalu pa ga zato stavljam u ovu sekciju, no Pestilength definitivno imaju jednu sirovost i monomanijačku svedenost u zvuku koji ih čine osobenim. Sirovo, surovo, na momente NELJUDSKI i baš zato impresivno:
https://pestilength.bandcamp.com/album/solar-clorex
Poslednja sekcija! Krosžanrovski radovi i heavy metal! Horrible su interesantna kombinacija članova i žanrova. Ovaj belgijski projekat sa prvim albumom, Filth, postoji već pet godina i, pretpostavljam, aktivan je u pauzama rada bezbrojnih drugih projekata u koje su članovi umešani. Ovde imate Jonasa Sandersa, bubnjara Pro-Pain i Oliviera Drisa, gitaristu Resistance kao osnivače ali u bendu svira i neumorni Déhà koga možda više znate po masi andergraund eksperimenata sa black metalom i ambijentalnom muzikom. Horrible, pak, sviraju nešto što je kombinacija deathcorea, modernog hardcorea, pa i death metala i mada nisu naravno sasvim u skladu sa mojim ukusom, album je zanimljiv, promišljeno napisan, dobro produciran i vredi da se čuje. A ako bi kupovali, daje se po ceni koju sami odredite:
https://wearehorrible.bandcamp.com/album/filth
Poljaci S O M A su baš solidni na albumu Locker Room, njihovom drugom, a koji je neka vrsta spoja sludge metala, noise rocka i blagog eksperimentisanja. Sve smo to mi matori čuli negde krajem osamdesetih i početkom devedesetih kada su pank i metal muzičari silovito proširivali svoje i naše vidike, ali S O M A su veoma dobri, sa odličnim zvukom, vrlo dobro napisanim pesamama i zrelošću koja njihovoj muzici i dalje ne oduzima jednu divlju energiju. FUSS je recimo LEGITIMAN hit:
https://somagd.bandcamp.com/album/locker-room
Uh SUNCE ti jebem. See You Next Tuesday su prošle godine izbacili PAKLEN album, petnaest godina nakon osnivanja, ali su sada odmah za njim izdali i ovaj novi, remiks album naslovljen Relapses i ako je prošli bilo još koliko-toliko moguće klasifikovati u nekakav granični deathcore, ovde to više ne možemo. Ovo je, onako, ispalo sa šarki, nudeći mnogo agresivne elektronike, mnogo vrištanja, blastbitova i eksperimentisanja koje polazi od osnove prošlog albuma ali ga onda reimaginira i u duhu najboljih remiks albuma devedesetih, otvara sasvim nove horizonte. Izvrsno:
https://cunexttuesdaygrind.bandcamp.com/album/relapses
Šveđani Crazy Lixx naizgled bez napora rezurektuju glam/ sleaze zvuk osamdesetih, nudeći bolji Motley Crue nego što sami Motley Crue danas mogu i da zamisle. Album Two Shots at Glory podseća da su Šveđani praktično evropski šampioni u sviranju rok i hard rok muzike u ovom trenutku sa nekoliko bendova koji bi, da su američki, svirali stadione. Ovo je ploča sa sada već fino ustaljenom postavom koja je na okupu već, evo četvrti album za redom, pa je tu snimljeno i nekoliko starih pesama, da im se, valjda, daju definitivne verzije. Ako volite teški rok sa nabijačkim ritmom, melodičnim vokalima, himničnim refrenima i TONAMA cheesy tema, sa Crazy Lixx ćete biti na nebu:
Durbin je, nagađate, projekat Jamesa Durbina, momka koji je pored drugih projekata, pevao u Quiet Riot na njihovom još uvek najnovijem albumu, Holywood Cowboys iz 2019. godine. U bendu Durbin sa njim je i bubnjar Mike Vanderhule, pouzdani sajdmen koji je svirao sa Vincem Neilom, Steveom Lukatherom, Geoffom Tateom i masama drugih, da ne nabrajam, jasno je da je ovo bubnjar koga zovete kada vam treba pouzdanost i kvalitet. Bas svira Barry Sparks iz Michael Schenker Group i Leatherwolf i prvi album Durbina, Screaming Steel je vrlo, jelte, TRADICIONALNI heavy metal, a kad to kažem, mislim da je na razmeđu MSG, Iron Maiden, Accept, Judas Priest… ali da ima svoj zvuk i da taj zvuk ima puno karaktera. Recimo, naslovna pesma, nakon vrlo NWOBHM otvarača (nazvanog Made of Metal) je jako pamtljiv, gotovo cirkuski, himnični komad a i ostale sve imaju upečatljive gitarske teme i korespondirajuće bas-linije, što, kad se upari sa kvalitetnim ali sirovim Durbinovim vokalima, daje ploči ozbiljnu svežinu i uzbudljivost.
Čim vidite da Italijane Elettra Storm izdaje Scarlet Records naslutićete i kako im debi album, Powerlords zvuči. Jeste, ovo je progresivni power metal koji spaja ozbiljnu tehniku (pa i virtuoznost) sa poštenim rokanjem a onda i sa himničnim, praktično pop melodijama u kojima imamo multitrekovane ženske vokale koji su spremni za Evroviziju. Naravno da mene loži TAJ nivo kiča i ne mogu da ne padnem na brzi, napaljeni metal sa tolkinovskim melodijama na klavijaturama, kvazisimfonijskim aranžiranjem i nebeskim ženskim (dobro, i muškim) vokalima:
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/powerlords
Nešto ispod ćemo videti da je album nedelje jedna progresivna ploča, ali kome su sve te novotarije koje se nazivaju progresivom suviše, eh, nove, obradovaće se da čuje da je Steve Hackett snimio novi solo album, The Circus And The Nightwhale. „Solo“ ovde znači da je Hackett napisao i aranžirao opus od trinaest pesama žanrovski nimalo omeđenih nekakvim radom po formuli „prog roka“ ali da su ovo odsvirali neki jako dobri muzičari. Zanimljivo je, evo, preko pet decenija nizvodno videti gde su i kakve su karijere imali Hackettovi saborci iz Genesis, što Peter Gabriel, što Phil Collins a gde je Hackett. On je, primećujemo, jedini koji je ostao zainteresovan za izvornu progresiju rok muzike i ponudio album koji u 2024. Godini zvuči… pa, bezvremeno. Ja presrećan.
https://insideoutmusic.bandcamp.com/album/the-circus-and-the-nightwhale-24-bit-hd
Irski noise rockeri Panikatax imaju novi EP na Forbidden Place Records i ovo je očekivano sjajno. White Water Rafting ima četiri kratke pesme vrlo pankerske ekonomičnosti i jednog dobro kanalisanog, sažetog besa. Precizne, tenzične gitare i umešno korišćenje dinamike su dopunjeni odličnim vokalima i ovo je ploča uz koju je teško ostati miran. Izvrsno i nadam se da će Panikatax ubrzo da nam ponude još materijala. A plaćate koliko hoćete!
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/panikatax-white-water-rafting
Album nedelje je, rekosmo, progresivan. Ihsahn je ove nedelje izdao dve verzije svog osmog solo albuma, „normalnu“ i orkestarsku. Normalna, koju smo svi jedino i čuli, takođe dolazi sa orkestracijama, koje se kombinuju sa tradicionalnijim rok i metal instrumentima i šefovim još uvek dovoljno (blek) metalskim pevanjem, dok je orkestarska, dakle, aranžirana „samo“ za orkestar. Kako god bilo, činjenica da se i album zove Ihsahn sugeriše da je za ovog autora u pitanju možda i definitivni iskaz i vrhunac njegove karijere izvan matičnog Emperora. I, dobro, ovo svakako više nije blek metal, ako je Ihsahnov solo autput ikada mogao da se spakuje u tu (inače dosta široku) kategoriju, ali zadržava dovoljno blek metal DNK u svom progresivnom roku i metalu da stara publika sa odobravanjem klimne glavom i pronađe spone koje će je odvesti do ranih izdanja Emperora iz devedesetih. Album je, inače, odličan, sa zaista organskim spojem električnog i orkestarskog, sa aranžmanima koji su bogati i maštoviti, epski ali izbegavaju grandioznu bombastičnost koja često „simfo“ metal bendove čini kičastim i dosadnim posle izvesnog vremena. Ovo su, zapravo, dosta intimne kompozicije, pa čak i kada u, na primer, Pilgrimage to Oblivion krenu blastbitovi a gudači uhvate da seku kao sabljama, to je i dalje kao nekava mitska pripovest o putovanju na koje mi danas ne možemo ni da sanjamo da krenemo ali ga možemo videti u snovima i drugim izmenjenim stanjima svesti. Ihsahn je, naravno, školovan muzičar i ozbiljan multiinstrumentalista ali njegov kvalitet ostaje to da razume podjednako i metal i klasičnu muziku i prepoznaje tačke na kojima oni mogu da srastu kako bi na svet doneli nešto istinski novo.